Анализи Жељка Цвијановића од синоћ немам шта да додам. Жутократе и невладници битишу у свом виртуелном свету, уверени да је контрола коју су обезбедили безобразлуком и пљачком апсолутна и убеђени да је све стварно онако како кажу њихови медији.
Успут, управо такво слепило се ономад приписивало Милошевићу. А ако се сетите његовог последњег председничког говора, у предвечерје петооктобарског пуча, видећете да су те оптужбе биле потпуно неосноване.
Питам се, међутим, да ли је то слепило карактеристика само квислиншког култа, или од њега силом прилика пате и противници власти. Не тврдим да ја имам одговоре који добро обавештеним и интелигентним људима у самој Србији измичу, али имајући у виду да се неке ствари боље виде издалека, као и да сам својевремено буквално цртао решење изван понуђених оквира, усудио бих се да неке наизглед неупитне чињенице на којима почива Цвијановићев предлог ипак доведем у питање.
Наиме, Цвијановић у првом делу текста говори о „најпокваренијим истраживањима - а једино таква се и публикују“, да би касније лицитирао процентима које Двери и ДСС могу да остваре на изборима. Не разумем одакле му ти подаци; није ваљда из тих покварених истраживања?
У Америци је, рецимо, политичка сцена малтене фосилизована: имате Демократе (маскота: магарац), имате Републиканце (маскота: слон), и непознату маргину маргине која не може ни да купи место на гласачком листићу. Повремено се појави трећа странка која поремети равнотежу (Теди Рузвелт 1912, рецимо, или Рос Перо 1992) али брзо нестане, остављајући за собом слоновско-магарећи дуопол. Политичка превирања су углавном унутар-партијска. Сукоб Хилари Клинтон и Барака Обаме пре четири године је био личне, а не политичке природе; на крају су удружили снаге и Обамина „промена“ је испала повратак у клинтонизам. Ове године, међутим, постоји итекако идеолошки сукоб међу Републиканцима, чији се естаблишмент (и медији) сатраше да негирају постојање Рона Пола и велике подршке његовим ставовима, како би кандидовали банкарима прихватљивог и тадићоликог Мита Ромнија.
Какве то везе има са Србијом? Ма колико квислиншки култ то хтео тако да представи, у земљи коју они крече у жуто ипак не постоји таква стабилност у политици. ДС је имала минималну подршку пре петооктобарског пуча. ДСС је била још мања. СПО је некада био највећа опозициона странка, а сада је прирепак Чедовишту. Где је данас ЈУЛ? Шта би са Грађанским савезом? Другим речима, странке су далеко мање трајне него што се мисли.
Погледајте само Радикале. Годинама су били најјача опозициона странка, прво Ђинђићевом ДОС-у, а онда његовој „лајт“ варијанти окупљеној око Коштунице. Јесте да су претрпели велики удар када их је издао намесник страначког шефа (то што им шеф неосуђен тамничи у Хагу им само диже рејтинг), али јесу ли заслужили да их медији сахрањују? „Напредњаци“ су медијски исконструисани у водећу опозицију Жутократији, а да никада нису изашли на изборе. Нико у ствари не зна колико народа заиста стоји иза њих. Нема стварних података, само медијских конструкција и оних покварених анкета.
С друге стране, ужасно се потцењује потенцијални учинак Двери. Чак и оне покварене анкете откривају огроман део гласачког тела који је жељан алтернативе постојећим странкама. Па зашто онда они који симпатишу Двери то и не кажу? Зато што Двери углавном нису понуђене као опција. То је проблем са анкетама: резултати зависе од постављених питања.
Што се тиче ДСС... поштујем ово што сада раде, али - руку на срце - то је и премало, и прекасно. Њихова највећа хипотека је Коштуница. Човек је био носилац листе ДОС-а, побогу, био је у власти и са Ђинђићем, и са Динкићем, и са Дачићем, и са Тадићем. И сви до једног су га преварили и понизили. Узалуд му све поштење овог света када је неспособан или - још горе - нема храбрости да уради оно што треба, кад већ има прилику. А није имао једну, већ најмање три.
Стварна опозиција заиста треба да послуша Цвијановићев савет. Али прво треба да се разјасни ко је заиста непријатељ ове и овакве власти, а ко би да ради то исто само мало другачије. Ко је заиста против квислиншког култа, онда не може бити за њихове иностране налогодавце. Ко није у стању да схвати да због личне сујете препушта Србију непријатељима, онда му до Србије очито није стало. Неопходни прекид са жутократијом - а самим тим и системом који сеже даље у прошлост, а чији је жутократија отровни реп - могу да учине само они који ће да признају своје грешке из прошлости и покажу спремност да се за њих искупе. Иначе, џабе сте кречили.
Све ово, дабоме, почива на претпоставци да ће о будућности Србије заиста да се одлучује на изборима за два месеца, а не пре тога, и да ће те одлуке да доносе Срби, а не амбасадори и тајкуни. Али о томе другом приликом.
Нема коментара:
Постави коментар