„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 28. април 2020.

Храм руске армије или ко је овде јеретик

Вероватно постоје боље вињете за опис садашњег стања у Србији од иначе добронамерних људи који неиронично деле текстове N(DH)1, па још у прилог аргумента да Храм Воскресења Христова (илити главна црква оружаних снага Русије) представља „јерес православизма“, али одлучио сам да се баш овом позававим јер се директно тиче моје струке.

Елем, у понедељак је N(DH)1 - како је крсти прогоњени новинар Зоран Ћирјаковић, показаће се с правом - објавила текст у којем прозива Русију што је саградила „огромну катедралу с мозаицима Путина, Лаврова и Стаљина“:

Катедрала? Па још у парку „Domoljub“ (стварно тако пише)? И онда видим да је аутор текста буквално ХИНА, пропагандна агенција хрватске државе. Само то је довољно да потврди Ћирјаковићеву карактеризацију „балканског сиенена“, који и те како конкурише својим америчким газдама за награду у категорији лажних и злонамерних вести.

Као и сва пропаганда, и ова садржи клицу истине. Наиме, храм оружаних снага се гради већ пар година у парку „Патриот“ у Кубинки, шездесетак километара западно од Москве. Парк је део великог војног комплекса, у којем се између осталог налази и највећи светски музеј тенкова, као и полигон за међународне армијске игре (на којима су својевремено бриљирали српски тенкисти, мада у оближњем Аљабину). Црква је централни елемент комплекса „Пут сећања“ (Дорога Памяти), који обухвата и музеј посвећен победи у 2. светском рату, и било је предвиђено да буде освештана управо 9. маја, на 75. годишњицу предаје нацистичке Немачке.


Прошле седмице је МБХ - портал који држи прогнани пљачкаш-олигарх Михаил Ходоровски, данас Лондонац - објавио „скандалозне“ фотографије два мозаика са зидова храма. На једном се заиста налази Јосиф Стаљин, док су на другом председник Владимир Путин, министар војни Сергеј Шојгу, министар иностраних дела Сергеј Лавров, и још неки чланови владе.

О чему се ради? Ходорковски је представио два мозаика ван контекста, веле у Руској Православној Цркви. Два мозаика су део веће композиције, која одаје пошту историји Русије и њених оружаних снага. Путин, Шојгу и Лавров приказани су међу становницима Крима у вињети о мирном повратку тог полуострва у састав Русије, марта 2014. Имајући у виду православну традицију да на зидовима храма прикаже владаре и ктиторе (а Путин је и једно и друго), као и историјске догађаје, ту не треба да буде ништа спорно.

Али шта ћемо са Стаљином, који је предводио комунистички режим злогласан по прогону Цркве? На то питање порталу РБК одговара еписког клински Стефан, старешина храма.

„Што се Стаљина тиче, њега су пре свега осликали по историјској фотографији“ каже он. Мозаик приказује параду победе 1945, где су у првом плану војници Црвене армије који прослављају свој тријумф, док плакат са ликом Стаљина стоји у позадини.

„Овај храм подиже се у част Победе, и не може да се не прикаже парада победе,“ додаје епископ Стефан. „Ту је још и ред мозаика на којима су партизани из Великог Отаџбинског Рата, учесници битака из 1812, и другима који су ратовали током историје наше државе,“ на пример Суворов, Кутузов, итд.

Око одлуке да се у мозаику прикаже Стаљин јесте било спора, али је црквени савет за игзрадњу и украшавање храма на крају одлучио да је то „одраз историјске истине, из које не треба произвољно чупати странице“, по речима протојереја Леонида Калињина, председавајућег тог савета.

Где су ту скандал и јерес, а где зла намера „весника“ попут МБХ и N(DH)1, просудите сами.

недеља, 19. април 2020.

Христос воскресе!

У ово време искушења, пошасти, лажи и безверја, важније је него икада споменути се значаја Васкресења, дана када је Христос победио смрт.

„Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јован 3, 16).


Христос воскресе, браћо и сестре. 

четвртак, 09. април 2020.

Сећање на Кошаре

Знам да је вирус, карантин, пандемија, да смо сви под опсадом... али неке ствари не смемо заборавити, иначе џабе живимо.

Овога дана 1999. године почела је битка за Кошаре.


Вратите се соколови
Вратите се мени ‘амо
Траже од нас прађедови
Да душмане ишћерамо
Дижите се див јунаци
Почивати не смијете
Треба јарам да се збаци
И да опет погинете...


уторак, 14. јануар 2020.

1917, или где је наша прича

Снимио Енглез филм о 1. светском рату (1917) и није поштено ни стигао у биоскопе, а већ је добио 10 номинација за Оскара. Неко ће рећи, мора да је изванредан. Не знам, чуо сам доста тога и доброг и лошег а нисам га још погледао.

Али ево савршеног примера колико је утицај Приче на погледе на свет. Какве црне историјске књиге - мада и ту има свачега - кад људи не само на Западу већ и по целом свету уче „историју“ из Холивуда? Тако сваки Американац зна да је Редов Рајан ослободио Европу од Хитлера да би спасио Јевреје од холокауста, иако ама баш ништа од тога није истина. Ал' били Спилбергови филмови, и то је то.

Не сумњам ја да је 1. светски рат био трауматичан за Енглезе. За кога није? Али они у тај рат уђоше да сачувају своју белосветску империју, и онда сто година пишу књиге и снимају филмове о томе. А о „Милутину“ који се трипут тукао са надмоћнијим Швабом, пешке прешао Албанију па после брже од француске коњице гонио тог истог Швабу скоро до Беча, о њему ни Срби више ништа не знају, јер га нема у Холивуду.

Читајте више: „Политика је низводно од културе“


Није нико други за то крив, до ми сами. Нису нам чак криви ни комунисти, јер је за њихове власти снимљен Марш на Дрину (1964), док је ова новокомпонована „демократија“ успела да произведе само аутошовинистички абортус какав је Свети Георгије (2009). Хвала Богу, до 2014. су снимљени Бранио сам Младу Босну и Сјене. О самом рату, ништа.

Чак су и Руси, за које је 1. светски рат једнако осетљива тема као и други за нас (а код њих је обрнуто), изабрали да га на стогодишњицу сагледају кроз Батаљон (2014), причу о специјалној јединици коју су чиниле искључиво жене. Ми нисмо имали женски батаљон смрти, али јесмо Милунку Савић, Софију Јовановић, Антонију Јаворник и Флору Сендис. Ајде што нико од џендер-сентизивних боркиња за права жена није рекао ма једну реч о тим хероинама, јер њихов је посао да ниподаштавају Србе; али што нико бар на фору није узео паре од Сороша да сними „феминистички“ филм о 1. светском рату кроз њихове подвиге, е то ми никако није јасно.

Знам шта ћете рећи: али није било пара, држава није дала. То је онај синдром „држава д'уради нешто“. Онда се то уради мимо и упркос државе! Није Мендесу краљица енглеска плаћала за 1917, него је узео паре од холивудских продуцената, с намером да заради у биоскопима. Више сам тужан него бесан, јер знам шта се може кад се хоће. Ено нам Балканске међе као доказа. Уосталом, ово је 21. век, где Финци могу микро-донацијама преко интернета да финансирају сатиричну научну фантастику о нацистима на Месецу (Гвоздено небо), али ето Срби нису у стању да се адекватно присете светлих тренутака сопствене историје. 

Свиђало се то нама или не, баш због Холивуда, филм је данас оно што су некад биле епске песме. Ако не будемо певали сопствене, пре или касније певаћемо туђе - на њиховом језику, њиховим мислима, заробивши себе у туђина.

уторак, 07. јануар 2020.

Христос се роди!




Међутим, нажалост, данас видимо како таласи нереда љуљају црквени брод, како олуја раздора и контрадикције колеба јединство православних верника, како засењени непријатељем и искушатењем људи од Извора животне воде више воле блатњави и непитки извор зле јереси... У тако тешком времену, сви се морамо сјетити да је за сваког од нас Господ рођен, распет и васкрснуо, да је на земљи основао Једину, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Припадајући Цркви, позвани смо да превазиђемо немире, сукобе и свађе, излечимо расцепе, да помогнемо онима који доживе ратне страхоте, пате од угњетавања и неправде.
Господ није рођен у краљевским дворима, већ у бедној пећини, у последњем сиромаштву. Има ли нечег јаднијег од штале и јаслица за стоку? Али постоји такво место - то је пустиња, искривљена грехом, срца човека који се повукао од Бога, ни топло ни хладно, пусто, поробљено страстима. Међутим, у нашој је моћи да нашу душу претворимо у посуду Божију, да се сећамо да је Господ близу, пред вратима, и Он понизно чека да га коначно угледамо очима вере, пустимо га у наш живот, чујемо Његове речи, одговоримо на Његову љубав - и пустимо да Он делује у нама.

Читав свет се радује славном рођењу Спаситеља: анђели певају химне похвале, пастири ликују, мудраци га обожавају и доносе дарове, а само огорчено и завидно срце Ирода не жели прихватити божанску истину, не радује се - већ дрхти, не из страха од Бога - већ из кукавичлука. Размислимо о томе да ли смо му налик својим делима, да ли на прво мјесто стављамо своје благостање и утеху, плашимо ли се да ће неко бити бољи од нас, талентованији или лепши, хоћемо ли таквој особи чинити зло, хтети да га оклеветамо пред другима, или свргнемо са постоља како би уздигли себе? Не чини ли се тиме да је за нас извор истине онда не Господ и Њeгове свете заповести, него ми сами? Зар не заводимо друге преносећи сопствене измишљотине које су нам корисне, раздиремо Христову мантију својим амбициозним поступцима или сејемо семе неслоге и раздора међу браћом у вери?
(из Посланице Патријарха Московског и све Русије Кирила, о Божићу 2019/2020 године)

понедељак, 06. јануар 2020.

Бадње вече



Бадњи ВечеВладика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.
Игуман СтефанЈесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

ЂациНаложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман СтефанСад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

уторак, 31. децембар 2019.

Срећна вам нова 2020

У складу са обећањем да ћу мало чешће да пишем - нажалост, има и о чему, ако и немам кад - честитам вам наступајућу 2020. годину. 

Ову која је на измаку тешко је описти у пар речи, тако да нећу ни покушати. Довољно је рећи да „борби нашој краја бити неће“ па да све буде јасно.

Држите се, соколићи моји, историја није готова, а ни ми с њом.