„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 30. јун 2019.

Џастин Рејмондо, српски херој

У четвртак, пред Видовдан, упокојио се у 67. години Џастин Рејмондо (Justin Raimondo).

Ако вам ово име звучи познато, не морате да читате даље. Али ако не знате ко је био Рејмондо, останите и послушајте. Јер ради се о човеку који је српски народ и те како задужио.

У саму зору интернета, негде 1995, Рејмондо је на страницама Antiwar.com - политичког портала противника војних интервенција САД - критиковао ратне авантуре Била Клинтона по Босни и Херцеговини. Његове текстове сам открио тек касније, на пролеће 1999, када је из истих разлога осудио агресију НАТО на СРЈ.

Завршавао сам факултет усред (буквално) Америке, изолован међу људима за које сам мислио да су ми пријатељи, а за које сам преко ноћи постао зликовац, јер је тако говорио Сиенен. Џастинови текстови су ми дошли као лек, као потврда да нисам ни луд ни збуњен, али и да има Американаца који размишљају својом главом и не иду по памет у новине или на телевизију.

Инспирисан Џастином и још неколицином интернет-коментатора, почео сам и ја да пишем. Неки од тих текстова дошли су и до Antiwar.com. У новембру 2000, после Жутог Октобра, Џастин ми се јавио са позивом да будем њихов колумниста за Балкан, односно просторе који су се некада звали Југославија.

Тако је настао Балкан Експрес, који је после променио име у Тренуци Транзиције, моја недељна, па после двонедељна, колумна на сајту који је Џастин предано уређивао и за који је писао три или више пута седмично. Ту сам почео да блогујем, пре Сокола и његовог рођака на енглеском. Ту сам научио, између осталог и од Џастина, како да будем писац, критичар и есејиста. И то је трајало негде до 2014, када су превагнуле друге обавезе.

Али нису Џастин и Antiwar.com српски хероји зато што су мени дали платформу, већ што су се усудили да принципијелно и неустрашиво бране истину и правду, у доба страховладе медија када се скоро нико није усуђивао да противречи Сиенену, Њујорк Тајмсу, или портпаролима НАТО.

Џастин се често бавио нашим невољама, из перспективе одговорности Империје за њих. Али на страницама Antiwar.com је бројне текстове објавила и Стела Џатрас (Stella Jatras). Ту је Даг Бандау (Doug Bandow) исписао своју чувену тезу да је једина константа тзв. међународне заједнице да Срби никад нису у праву. Ту је писао Џорџ Самуели (George Szamuely), који ће после написати и објавити изузетно важну књигу (Bombs for Peace, односно Бомбе за мир) о распаду Југославије и НАТО агресији. Да наведем само неке.

У времену када је сама Србија мучки ћутала - прво јер није могла да дође до речи због санкција, а после јер није могла, од квислиншке власти - Џастин и његови сарадници бранили су нас од клевета и лажи, из принципа а не ради пара или славе. Годинама преданог рада, ти људи су поставили темеље критике тзв. хуманитарне интервенције и обојених револуција, а на њиховим текстовима је стасала цела једна генерација младих новинара која сада демонтира лажи империјалних медија о Сирији или Венецуели.

Џастин Рејмондо је био мој уредник, колега, саборац и пријатељ. Али због свега горе наведеног, сматрам да је био и српски херој. Слава му.

недеља, 09. јун 2019.

Пораз је дошао после

Девети јуни није годишњица које се често или радо сећамо, али је датум вредан памћења. Тог дана је, наиме, потписан војно-технички споразум (ВТС) између Војске Југославије и НАТО у Куманову, којим је формално окочана операција „Савезничка сила“, односно 78-дневна агресија алијансе на тадашњу СР Југославију.


Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено“ и да треба што пре „признати реалност“ и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?

Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б).

Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве годину 16 месеци касније.

Ако сте учествовали у „догађањима народа“ која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово.“ Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли“ (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису.

Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, је нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени“, преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.

Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија“. Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе - на овај или онај начин - да би мучење престало. И то није нимало случајно.

Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.

недеља, 28. април 2019.

Христос воскресе!




Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. 
„Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).

- Патријарх српски Иринеј, Васкршња посланица, 2019

недеља, 17. март 2019.

Мартовски погром 2004-2019

Памтите ли? Ако не, зашто?

Можда вам ово освежи памћење, написано је пре десет година.

Или ово, написано јуче:
Не знам постоји ли у свету игде случај зверскијег понашања над културним наслеђем целога света од онога када душманин стоји на крову цркве и кида крст. Нема снимка који је више обилазио планету, а да му је мање придавано значаја или да је више проглашаван као монтажа. Није могуће да у некоме има толико мржње да ризикује властити живот како би некоме нанео зло. Овај потез „младог борца за слободну државу“ је остао симбол српског страдања на Косову и Метохији.
Памтимо ли ко су нам пријатељи, а ко непријатељи?
„Сједињене америчке државе и Ослободилачка војска Косова залажу се за исте људске вредности и принципе... Борба ОВК је борба за људска права и америчке вредности.“ - Сенатор Џозеф Либерман за Вашингтон Пост, 28. април 1999 
И шта су плодови њихових vrednosti i principa?
Ако вас ово не дотиче, ко сте? Шта сте? Која је сврха вашег постојања?

Догодине у Призрену.

уторак, 08. јануар 2019.

Календари

Сваке године некако у ово време, самопроглашени грађани и бојовници за тзв. људска права крену да кукају о застарелости и нетачности јулијанског календара. Само им он смета, дабоме, подвлачи Никола Танасић у бриљантној полемици на НСПМ.


Подсећајући да су антички Хелени користили чак пет календара – један за спорт, други за веру, трећи за политику, четврти за финансије, итд. – Танасић објашњава да није никакав проблем што се СПЦ придржава јулијанског календара, него је то чак и корисно:
Празновање Божића у Србији је стога у културолошком смислу кудикамо аутентичније, традиционалније, али и духовније него у земљама Запада, па и у православним земљама које су прешле на „Миланковићев“ календар. [...]

...обележавање по старом календару било које српске славе, или чак државних празника као што су Сретење или Савиндан, као да православне хришћане за потребе празника преноси у један трансцендентни, духовни свет, у једну посебну димензију са одвојеним временским током, као да између њих и ефемерности секуларног живота уздиже невидљиве манастирске зидине. А то је управо функција коју религијски календари врше код муслимана или Јевреја...
И у том грму лежи зец. Наиме, није проблем глобалиста са јулијанским календаром то што наводно није „тачан“, већ што је српски:
Према том календару су се Срби од памтивека крстили и венчавали, према њему су се дизале буне и доносили устави, по његовом диктату су се хајдучке чете састајале и растајале.
Ове се године навршава осам векова српске православне аутокефалије. За оне којима је свака Србија превелика а једини добар Србин бивши, то је осам векова превише. Зато се толико упињу да будемо „као сав нормалан свет“, никад не објашњавајући шта тачно под тим подразумевају: нестанак.

Па да онда завршим са Танасићевим закључком, јер немам шта да му додам или одузмем:
...и ако наш Божић настави да се са сваким новим веком удаљава од њиховог, неће од тога бити никакве штете. Јер велико је питање ко ту кога треба треба да сустигне, а ко чему да се врати. И ко је ту „заостао“, ко се „истрчао“, а ко је – можда – залутао.

понедељак, 07. јануар 2019.

Христос се роди!

Христос се роди! С Рождеством!


Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену.

- из Божићне посланице архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја


недеља, 06. јануар 2019.

Бадње вече


Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)