Преносим посрбљен и адаптиран текст аутора под псеудонимом Зли Мачор (el gato malo). Оно јесте да коментарише америчке прилике, али пошто су и друштвени и политички феномени са запада «прелили» код нас принципом спојених посуда, мислим да ту има којечега корисног и за нашег читаоца.
- Соко
Успешно друштво мора да се побрине о себи
Без обзира шта вам Левијатан говори, није на држави да ствара или одржава друштвене норме. Нити може, нити уме, нити то било ко заиста жели.
Друштво по дефиницији успоставља и морал, и обичаје и понашање које је вољно да прихвати. Цивилизација не долази одозго, већ је збир односа и поретка који настају кроз слободну вољу и удруживање њених чланова.За «друштвени уговор» потребно је да будете самосвојни и да то очекујете и од других чланова друштва. Све друго је варваризам, укључујући и «држава да ово уради за мене». Тако мисле деца. Одрасли решавају сопствене проблеме, стварају сопствене системе, и поправљају оно што се покварило.
«Држава да поправи ово» је како лењи људи посматрају проблеме и одбијају да буду део решења. Представља признање да проблем постоји али Неко Други треба да га реши.
«Марим, али не довољно да сам нешто урадим» не инспирише превише.
«Велим да марим, али попљуваћу свакога ко покуша да заведе макар мало реда у друштву, јер хоћу да ми је добро али нећу сукоб» је далеко горе и још приде лицемерно. Представља детињасту неспособност да се призна одговорност и препознају узроци и последице.
Па то свеједно гледамо сваки дан на стотине места, и добијамо дегенерацију и пропадање као резултат. Не одвраћамо. Повлађујемо. Не желимо правду већ изговоре за пасивност, лењост и неред. Кршимо руке и цепамо кошуље, али нико неће ништа да уради. И тако бива што не треба, а оно што треба седи скрушено, јер је држава поставила правила против иницијативе појединца и способности друштва да заводи ред, како би нормални људи у њему хтели да живе. Власт је постала непријатељ поретка. Држава и «интелектуалци» су опозиција друштву, одузимају му слободу и намећу неодговорност. Успешно су застрашили друштво да прихвати распад јер веле да је сваки други пут немогућ, неморалан или (све више) противзаконит.
Бесни, и добићеш шаргарепу. Заустави онога ко бесни, следује ти штап. И онда беснило дивља. И сви ћуте, уједињени у својој усамљености. Јер тако изгледа кад друштво не постоји.
И сваки дан је све горе, јер нико ништа не чини. Јер ко год покуша да поправи ствари постане мета државе и интелектуалаца, које погрешно сматрамо заштитницима али који су у ствари постали преторијанци злотвора и непријатељи слободе, права и правде од којих је саткана цивилизација.
Оно што никада није било њихово, они би да преобразе по нечијем искривљеном обрасцу. Одричу се људске приче и намећу нешто нељудско, погрешно, уместо ње. У легализам заробљавају оно што би требало да буде морал. И у томе посежу за апсолутно свиме.
Тоталитаризам се тако и зове јер све жели да подреди свом гравитационом пољу. То постиже тако што нормализује ненормално. Шта је све данас «нормално»?
- организоване банде пљачкају радње по градовима, док полиција, обезбеђење и муштерије не чине ништа да их спрече
- лудаци се скидају, урлају и нападају пунтике у јавном превозу, пре него што се онесвесте у сопственом измету, у сваком великом граду.
- на тротоарима и јавним површинама ничу шаторска насеља зомбификованих наркомана и насилних менталних болесника, претварајући градове широм америке у логоре «урбаног хорора»
- по улицама се гомилају шприце, говна, лудило и насиље. На праговима леже обезнањене скитнице, док се полиција и народ праве да их не виде. Има више аутомобилске крађе него голубова.
Корак по корак, изгубили смо се. Ни једна кап, сама по себи, није изгледала вредна протеста, док није прелила чашу и сад грцамо од силне воде. Шта ће тек бити за пет година? Нормализација овога није нормална. Нико ко од вас то тражи није нормалан. И јасно је да држава или не може или неће да то исправи. Чак се труди да све учини још горим.
Зато морамо да се ратосиљамо идеје да ће неко други да уради посао који је у ствари наш. До нас је. Док то не схватимо, ништа се променити неће. Мени се чини да имамо два избора: да се навикнемо да живимо овако, или да да урадимо нешто. Друштво које неће или не жели да се одбрани, само призива нападаче...
...и тако стижемо до тешке истине: Слабост, апатија и зависност не доводе до мира. Друштво које де одрекне насиља ће убрзо да га добије више него што може да га поднесе.
Претње, насиље и терористички театар су сада свуда око нас. И сви се праве да то није одвратно, да није насилно, и да је све у реду када сред бела дана пљачкају продавнице и каче снимке на интернет. Али није. Људи све више растежу дефиницију «нормалности» да покрије све ово, јер се плаше да нешто ураде. И свака мала капитулација чини следећу лакшом. Постали смо друштво деце која чека «тату» да дође и заведе ред. Али «тате» не само да нема, већ можда ради против нас.
Овако није било раније. Не мора да буде ни сада. Али ако хоћемо промену, морамо да то урадимо сами.
Друштво није кукање да држава уради нешто, већ када људи заједничким снагама реше своје размирице. Има ту и заједнице, и културе. Тако су нас завадили да смо поцепали тканину друштва. Сад је на нама, не на држави или неком другом, да је зашијемо. И то мора да буде нормално, а не ова суманута дистопија «углавном мирног» паљења градова, јавног превоза као болнице за менталне случајеве и озакоњеног јавног разбојништва.
Ако вам то звучи грубо, запитајте се да ли је то разлог што се све ово и дешава. Јер слабост призива агресију. Или ћете имати друштво у којем је прихватљиво да мушкарац у јавном превозу интервенише да спречи човека који удара непознату жену, или ће вам то ударање бити нормално и прихватићете да живите у тихој и вечној срамоти. И жена коју су у том метроу ударили биће једина која ће те ноћи мирно да спава, знајући да није кукавица. Има ли то неке вредности? Требало би.
Утопистички апели типа «држава да уради нешто» не само да не успевају, већ са собом носе додатне проблеме и ризике. Значи, до нас је.
Ово није позив на опште осветништво и самовољу. Тога је било у прошлости, и неки су у томе претерали, из бољих или горих разлога. Али сад смо отишли у другу крајност. Постоји нека «златна средина».
Држава ту не може да наметне правила која су довољно изнијансирана за сваку ситуацију. А и да може, у таквој држави стварно не бисте хтели да живите. Успешно друштво решава сопствене проблеме. То је посао сваког од нас, који захтева одређену дозу обавезе и одговорности. Слобода и спонтани поредак знају да буду «неуредни» али су бољи од овог хаоса. Процват цивилизације има своју цену. Ништа није савршено.
Има ли неко бољу идеју?
Човек на крају добије оно друштво и она права за које је вољан да се бори. И само за такво друштво ће и хтети да се бори.
Пандан беспомоћности је узајамна помоћ. Нико од нас не може да промени цео свет. Али свако од нас може да промени оно мало света око нас.
