„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 09. април 2021.

Зашто кажеш Сребреница, кад мислиш Олуја?

Зар и ти, брате Владимире? рећи ће сад Срби. Донекле, с правом.

Јуче је шеф кабинета руског председника, Дмитри Козак, изјавио да Москва неће дозволити да се у Донбасу понови Сребреница. Јутрос је портпарол Кремља Дмири Песков рекао исто. Кад су га новинари питали на основу чега прави то поређење, Песков је објаснио:

На основу неконтролисаног деловања разних јединица Оружаних снага Украије, на основу доминације националистичих осећања, на основу изазвања мржње према становништву самопроглашених републиика, које би могло да доведе то догађаја које смо споменули.

Не знам шта су мислили ни један ни други Димитрије, ни Путин кад је то први пут рекао пре годину и по. Можда су сматрали да туку Запад сопственим пропагандним оружјем, у смислу ви сте измислили хуманитарну интервенцију због Сребренице, значи сад можемо и ми тако.

Уз дужно поштовање, то је управо онај тип да, али аргументације који сам овде давно напао као кратковид и контрапродуктиван, јер унапред признаје победу противника. Или, како је својевремено писао сада покојни Жељко Цвијановић, тиме се усваја језик наших непријатеља.
А да је Запад сада непријатељ Русије колико је био и остао непријатељ Срба, ваљда више нема ни трунке сумње.

Не кријем где радим, али то не значи да с Путином и Песковом пијем јутарњи чај и од њих добијам инструкције. Могу само да нагађам шта су хтели овим да постигну. Јасно ми је шта су постигли: да се Срби осећају издани и од традиционалних савезника, а не само од сопственог државног дна (на разне штифтунг-невладнике и теледириговане демократе да не трошим речи). 

Највећа иронија је што су Путин, Козак и Песков имали 100% кристално чисту ситуацију да пропагандно поентирају по питању Донбаса, коју су им пружили сами Украјинци. Већ 2014, после пуча у Кијеву и прве рунде сукоба у којима су симпатизери лика и дела Степана Бандере добили по [нечему], саветник тадашњег председника Јури Луценко (донедавно главни тужилац Украјине, по вољи САД) је на Фејсбуку поредио Донбас са Крајином, а сан свидомита са Олујом

Хрватска је добар пример. Толерисала је постојање Крајине три године, градила привреду и војску, а онда су за само пар сати њени тенкови збрисали сепаратисте с лица земље, написао је Луценко. 

Русија је реаговала тек две године касније, када су Кијев и Загреб основали радну групу за реинтеграцију окупираних територија. Министарство иностраних дела у Москви тада је изјавило:

Добро су познате жртве обимих војних операција 1995. у Хрватској – Бљесак и Олуја – као и присилно протеривање око 250.000 Срба који су тамо живели. Имамо разлога за страх да препоруке страних консултаната, које би могле охрабрити опасне заблуде међу руководством у Кијеву да је за Донбас могуће војно решење, неће помоћи изградњи безбедности у југоисточној Украјини.

Оставите по страни диипломатски речник, поента је да је МИД и те како добро знао о чему говори Кијев. Ајде што Украјинци нису примили поруку, па је у јуну 2017. премијер Владимир Гројсман опет изјавио да би Украјина требала да следи пример Хрватске, која је после крвавог рата изазваног режимом Слободана Милошевића успела да врати изгубљене територије и успостави мир.

Значи, не једном су Кијевске усташе (ако ћемо већ да правимо аналогије) узеле у уста Олују, а Руси су им бар једном одговорили да не чачкају мечку. И Путин, Песков и Козак после свега тога крену да причају о – Сребреници. Грешка ничим изазвана. 

четвртак, 25. март 2021.

Дан Отрежњења

Руси би требало да 24. март 1999. „славе као Дан отрежњења,“ вели данас на Твитеру Александар Ђикић. 

Па славе, Саша. Славе. Ево јутрос је амбасада у Вашингтону окачила осуду „агресије на суверену европску земљу, чланицу антихитлеровске коалиције и једну од оснивача УН.“ Амбасада у Лондону је поделила слику „заокрета над Атлантиком“ Виктора Черномирдина. 

„Вечна љага на образу НАТО,“ рече Министарство иностраних послова у Москви.


Новинар Дмитри Стешин пише на ВК да је „сва наша домаћа и спољна политика последњих 20 година вођена с оком на НАТО бомбардовање Југославије“ када су геополитички „добротвори“ Русија нехотице показали шта им је стварна намера. Додаје да је „паметним и нормалним људима све јасно“ и да је тешко наћи замерку речима председавајућег комисије за спољне послове Думе.

А шта је то написао Леонида Слуцкиј (Слуцкий)? На Фејсбуку јутрос вели да је бомбардовање „ушло у историју као дан слома закона права и победе закона силе.“

„Распадом СРЈ колективни Запад почео је замену међународно-правних норми разбојничким концептима,“ пише Слуцкиј. „Југословенски сценарио је постао основа метода за мешање у унутрашње ствари суверених држава, и на овај или онај начин примењен је у Ираку, Либији, Сирији и Украјини.“

Па додаје:
„Пре 22 године није само поткопан принцип међународног права, већ и нанесен смртоносни ударац механизмима безбедности на европском континенту. И та политика се нажалост наставља и данас. Недавне изјаве о одбрамбеном карактеру деловања алијансе као реакције на наводне претње Русиjе гола је лаж како би се оправдала сопствена агресивна политика и само постојање блока НАТО. Више него икада, данас је важно не заборавити наравоученија балканског пролећа. Ми их памтимо и нећемо дозволити да се то понови на нашем тлу.“
Русима су, дакле, ствари савршено јасне. А нама? 

петак, 19. март 2021.

Погром

Погром који је почео 17. марта 2004. године беснео је пуна три дана пре него што је заустављен - једнако напрасно као што је и почео - баш некако када су западни медији углас закукали да то нарушава имиџ“ сиротих Косовијанаца који су они годинама стварали.

На црквама и манастирима које су спалили и оскрнавили, баштиници НАТО демократије су оставили графите Смрт Србима и UCK, тек да се зна чији су. 

У тродневној оргији насиља убијении су: Јана Тучев и Боривоје Спасојевић из Косовске Митровице; Добривоје и Борко Столић, отац и син из Штрпца; Драган Недељковић из Призрена, Бобан Перић и Југослав Савић из Косовског Поморавља; и Ненад Весић из Липљана.

Уништено је и оскрнављено 39 цркава и манастира, протерано око 4.000 Срба, спаљено око 800 кућа и станова.

На пету годишњицу погрома, 2009. године, написах да је Косово, више од Ирака или Авганистана споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.

Судећи по свему што се дешава у протеклих неколико месеци, то смо време и дочекали. Не знам да ли смо за то спремни, или хоћемо ли бити кад дође време да оно догодине у Призрену од жеље пређе у стварну могућност. Надам се да хоћемо. 


петак, 29. јануар 2021.

После Трампа

Нисам хтео да кварим божићну атмосферу, али док сам вам честитао рождество Христово, у САД се одвијао климакс изборне драме, оличен у тзв. јуришу неколико стотина присталица тадашњег председника на здање Конгреса. 

Тај тобожњи „устанак“ су Демократе искористиле да у САД направе своју варијанту 5. октобра: сваку критику новембарских избора су прогласили за лаж и издају, док Трампа хоће да осуде за побуну а све његове присталице ставе ван закона. За сваки случај, довели су 25 хиљада војника да „бране“ Вашингтон од (непостојеће) „побуне“ а Капитол су оградили зидинама које одједном нису ни неморалне, ни расистичке, ни беспредметне (док Трампов зид према Мексику јесте, па је Џо Бајден наредио престанак његове градње првом приликом).

Написах после тих догађаја једну серију текстова, од којих је Спутњик пренео онај о виртуелном грађанском рату који је од америчке републике направио нешто што се зове „Наша Демократија“ (Our Democracy). У тој и таквој демократији, хапсе лика који је пре 5 година на Твитеру качио меме против Демократа и прете му са 10 година затвора, док адвоката ФБИ који је ухваћен на правди Бога да је лажирао документе како би могли да шпијунирају Трампа осуде на условну казну од годину дана и $100 долара глобе. 

Значи, тачно она врста „правде“ коју је у османској Босни забележио Матија Мажуранић пре скоро 200 година, где нема везе шта си урадио (или не), већ искључиво ко си. Како рече један бивши Трампов говорописац, 70 милиона Американаца који су за њега гласали су „сад практично Срби деведесетих“:

Пред изборе 2016, писао сам овде да су Американци пред тренутком одлуке: хоће ли мирно да се одрекне своје ђавоље Империје и врати се својим коренима, или ће цену за своја злодела морати крваво да плате као и „сва царства овога свијета“ којима влада Господар Лажи. 

Рекох још и да би то могао да буде последњи пут да о томе могу да одлуче гласањем. Мислио сам да ће у случају победе Хилари Клинтон многи Американци узети „пушку па у шуму“. Испало је да сам омашио за четири године. Исто тако, писао сам да:

...не мислим да је гарантовано да ће отпадник од олигархије који се усудио да заступа интересе обичног народа - и због тога га блате, проклињу и олајавају сви медији и целокупна империјална машинерија - успети у својој намери да спасе брод који тоне. Али мислим да искрено намерава да покуша.

И покушао је. Трагедија њега лично, али и земље којом није умео да влада, је што је катастрофално потценио снагу, одлучност и перфидност непријатеља.

С друге стране, ти непријатељи нису нимало мудри. Да јесу, потрудили би се да макар мало глуме праведност, легитимитет, помирљивост, демократичност, владавину права, итд. Уместо тога, изгледа да су схватили „Игре глади“ као образац по којем желе да уреде „Нашу Демократију“ и покоре непослушне. Не морам ваљда да цртам како у тим књигама, или њиховим холивудским адаптацијама, то не заврши добро по њих.

Ништа од тога не мења моју прогнозу из 2016. Чак штавише, рекао бих да је процес урушавања Империје сада узео још више маха. Режим који се крије иза Бајдена моћи ће да врати ствари на status quo ante таман колико и француски ancien regime после Наполеона, за које се тада говорило да „ништа нису заборавили, и ништа нису научили“.

У међувремену, не брините како ће они да се односе према нама. То већ знамо. Оно што још није записано је како ћемо ми да на то одговоримо. Њихова будућност већ је извесна. Нашу судбину још можемо да променимо. Па како радили, тако нам и Бог дао. 

четвртак, 07. јануар 2021.

Христос се роди!

„Богосиновство је највећи хришћански идеал, идеал који се мора непрестано остваривати и доказивати (1 Јн 3,1-3). На то нам указује целокупно Јеванђеље, почевши од родослова Господа Исуса Христа које нам сведочи да Син Божји, остајући оно што је био, постаје и оно што није био (Мт 1, 1-23). Остајући истинити Бог, постаје истинити Човек. Тиме је све људе који у Њега повероваше и у Њега се крстише учинио синовима Божјим. Јер, ако је могуће да Син Божји постане Син Човечји, онда је исто тако могуће да и синови човечји постану синови Божји по дару и кроз усиновљење. Наше богосиновство је директна последица Оваплоћења Сина Божјег и показује се као највиша пројава љубави Бога Оца према људском роду.“

- из Божићне посланице СПЦ, 23. децембра 2020 (по Јулијанском календару) 



среда, 06. јануар 2021.

Бадње вече

По традицији Сокола, честитамо свима Бадњи Дан уз Његоша:
  

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

понедељак, 04. јануар 2021.

Свака част за Ћирилизатор, али проблем је што је уопште потребан

Нишлија Јован Турањанин је, веле, написао додатак за веб-претраживаче који "аутоматски пребацује српске сајтове са латинице на ћирилицу."

Сајт Naissus.info без икакве ироније (или самосвести) извештава о овоме... латиницом

Мислим, не знам одакле да почнем. С једне стране, Турањанину свака част што је ово урадио. Проблем је, међутим, што је уопште морао. Неким дивним чудом, подршка за српску ћирилицу је уграђена у скоро све претраживаче, програме, итд. 

Узалуд - издресирани деценијама авнојевске југословенштине (сад пресвучене у "региЈонализам"), већина Срба упорно пише латиницом, било кусом или репатом. Нема везе што је ћирилица бржа, једноставнија, нема проблема са аутокорекцијама на енглески, тврдоглаво се инсистира на латиници без икаквог ваљаног разлога. Аман људи, у народу и земљи који иоле држе до себе, сајтови не би били на латиници на првом месту

Али ето, тако је како је, и талентовани програмери попут Турањанина или пишу програме да реше проблем који не мора да постоји, или за машине које броје гласове по Америци. А знамо на шта то изађе, је ли.