„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 12. мај 2012.

Бој на Досову

Апсолутно је тачна констатација да је афера са крађом избора „кнежева вечера“ - и за власт, и за опозицију, па и за народ. Ако су избори заиста украдени - а доказа за то има напретек - онда је у питање доведен цели поредак, односно државно уређење. Наспрам тога смо сви „или принципијелни или никакви“, како вели Жељко Цвијановић. Нема између, нема компромиса, нема нагодбе. Или ће Србија да буде држава у којој се зна макар неки основни ред, или је баш апсолутно све фарса, и нема апсолутно никакве везе која ће марионета да управља тим жалосним протекторатом, јер туђа рука свакако вуче конце.

Чак и да није било крађе гласова - а стварно се чини да јесте - начин на који је надуван број гласача и начин на који је вођена кампања у потпуности су распршили илузију свакога иоле мислећег да у земљи Жутији постоји неки поредак. Не, у њој се рачуна само самовоља домаћих чауша иностраног господара. Тај господар, који нам систематски ради о глави, барем исправно сагледа власт као средство за остваривање политичких циљева. Чаушима је такво размишљање страно; за њих је власт сама по себи циљ.

По томе ко је повео протесте, ко ћути, а ко им се придружио и колико искрено, већ се види коме је истински стало до поретка и принципа. Сада је највећи непријатељ искушење власти. Они који марширају и возе и дижу барикаде против крадљиваца избора не смеју то да раде само како би добили скупштинску фотељу. Јер онда се протест окончава тако што им режим да ту фотељу, а они заузврат пристану на суштинску обману. Досад се то исувише често дешавало; није ни чудо онда што Жути - и њихови господари - мисле да су образ и част тако јефтини у Срба.

У пракси то значи да се не излази ни на какав „други круг“ председничких избора, јер се тиме директно признаје легитимитет првог. То је тешко искушење за свакога, а поготово за човека који је сахранио своју бишву странку и званично се одрекао свих својих некадашњих вредности само да би коначно засео у председничку фотељу.

Сада би морао да мисли о томе шта би значио његов пристанак на други круг. Ако пристане, па изгуби, онда су апсолутни победници Жути, који ће онда имати и власт и легитимитет. Ако пристане, па добије, онда је то за њега Пирова победа, јер је Жутима опет препустио легитимитет, с којим ће његово председниковање бити кратког даха. Једино ако не пристане, и тиме Жутима ускрати легитимитет, може да победи - али у том случају, морао би да сачека на фотељу до расплета државне драме.

А реч и јесте о државној, а не политичкој драми. Политичке драме се дешавају у уређеним државама, где се зна да ће поредак сутра остати исти, без обзира ко седео у којој фотељи. У Србији, међутим, се тренутно води битка око тога хоће ли државе уопште да буде. Јер жутократија је учинила све да државни поредак претвори у хаос самовоље. И све што стоји између спознаје тог хаоса и илузије да се још увек ради о некаквом поретку је папирната маска којом се покрива голотиња изборне крађе.

Цвијановић се плаши револуције. Каже: „већ смо једном рушили владара тако што смо рушили државу, и то није било добро“. Слажем се. То је, штавише, и узрок већине садашњих проблема. Али треба имати на уму да тада срушена држава даље рушена - и за време Досманлија, и за време Жутократа, док је у најбољем случају за време компромисних Коштуничиних влада поправљана само фасада, а остављени трули темељи и угљенисане греде. Мало шта је остало да се сруши. А без чишћења рушевина тешко да ишта може да се обнавља.

Можда је овај бунт против крађе избора природна реакција, толико дуго потиснута жутим тровањем, на вирус петооктобарског пуча, чија је прва манифестација такође била дрека око украдених избора. Тада се није ишло на други круг, већ на насиље и преврат - док су докази о наводној изборној крађи врло згодно изгорели у паљевини Скупштине. Далеко било да призивам насилна решења, али вреди ли разговарати и преговарати са неким ко је погазио ама баш сва правила цивилизованог понашања?

Јавно прокламовани циљ жутократије је уништење српског народа и његова трансформација у нешто друго: грађанисте, ЕУропљане, унијате, Војводиндијанце, итд. У борби против тога покушало се са свим видовима отпора, од скупштинских амандмана, грађанске непослушности, форумашења, петиција и шетњи, па све до избора. Сваки пут су Жути показали да их никакав дијалог не занима, и да ће своје идеје да спроводе док год их неко у томе успешно не спречи.

Ово више није битка против Бориса Тадића, или тајкуна, или лопова и лажова, већ против целог једног квази-поретка који је настао у октобарској превари пре скоро 12 година. Поретка који је искористио фрустрацију, бес и беду систематски распамећеног народа да се представи као спаситељ, а испоставило се да је још гори крвник од претходног. Том поретку, који је у ствари хаос, мора се стати у крај. Јер иначе ускоро неће више бити ни Србије, ни Срба.

Јесте, дакле, ово кнежева вечера нашег доба. Али стварни непријатељ, ни онда ни сада, није била ордија под шареним шаторима, већ Нечастиви и његова искушења: сујета, властољубље, и вера у царство земаљско.

1 коментар:

Sasha је рекао...

Двери су иницирале протесте и наместиле лопту на волеј Томиславу. Он је требало само да саопшти: избори нерегуларни - нема скупштине - нема другог круга. Ноћна мора за жутократски режим! Шах-мат!

Међутим, Томислав нема ни минимум интегритета. Претпостављам да му је неко од газда саопштио да то не сме да чини и... Огромна шанса је пропала. И то у зауставном времену.