Порука у крви

.. јер одавде нема назад

Време решава све недоумице. Нисмо знали хоће ли Николић одржати реч и оспорити изборну крађу - док јуче није положио заклетву пред Покраденом Скупштином. А шта „међународна заједница“ (тј. Империја и њене скутоноше) мисле о Торису сазнали смо већ данас.

Јутрос су војници КФОРа пуцали на српске цивиле на северу Космета, приликом још једног покушаја уклањања барикада. Извештаји говоре о 3-4 озбиљно повређене особе. КФОР, дабоме, тврди да је неколико њихових војника такође повређено, али не нуди никакве доказе. Исто, значи, као и прошлог септембра.

Да се подсетимо, барикаде су подигнуте у јулу прошле године, после покушаја НДК („независне државе Косова“) да заузме „границу“ са Србијом на тачкама Јариње и Брњак. Пошто жутократија није имала никакве намере да се томе супротстави - чак је својевремено слала жандаре да помогну КФОРу и Тачистанцима - Срби који живе на северу Космета мобилисали су се и покренули отпор окупаторима.

Четири општине на северу још су једина територија која не признаје власт НДК. У остатку окупиране покрајине, Срби су или протерани, или живе у концлогорима окруженим бодљикавом жицом и „чуварима“ НАТО, који су и заслужни за стварање Тачистана. Квислиншки култ у Београду је учинио све у својој моћи да преда, прода и изда Косово, али су им Срби са севера помрсили рачуне. На Сретењском референдуму у фебруару ове године поручили су да не признају жуте „договоре“ са НДК.

КФОР већ месецима покушава да за рачун Тачијевог режима уклони барикаде, правдајући то измишљеним правом на неограничену слободу кретања (која за Србе, дабоме, не важи). Наспрам њихових тенкова, сузавца и бојеве муниције је живи зид. Срби према окупаторима поступају хумано: јесенас су их хранили, а током зиме су чак пуштали КФОР да снабдева своје истурене положаје, када су окупаторски војници били у озбиљној опасности од заразе због нагомиланог ђубрета. Али су остали на барикадама; ни страшна зима није их поколебала.

Од данас, вели један од лидера Срба са севера, ни КФОР више неће моћи кроз барикаде. Кад се понашају као Тачијева војска, тако им и треба.

Некадашњи службеник УНМИКа, амерички дипломата Џерард Галучи, писао је пре пар недеља да Шиптаре не занимају никакви договори, они хоће само безусловну капитулацију Срба. Зато су и намерили да испровоцирају сукоб, како би НАТО онда одрадио посао за њих, баш као и 1999. Помоћ им у томе пружају квислиншки Срби, како на Космету тако и у Београду.

Шиптарски мотиви су јасни: хоће територију и органски мрзе Србе - и то не због неких фантомских „кршења људских права“ већ још од турског вакта. Ко не верује, нека чита конзуларне извештаје из 19. века, давно пре Милошевића и „српске хегемоније“. Али шта мотивише НАТО, тј. Империју, да им у томе помаже?

Неки ће рећи да је Империја жељна пријатељски расположених муслимана, што није нетачно.  Али и то зависи од потребе: муслиманска вера већине Шиптара помиње се када треба истаћи да они као воле Америку, али се не спомиње када се шиптарски џихадисти баве тероризмом. Не, биће да је позадина стварања НДК нешто сасвим друго, што са Шиптарима нема неке претеране везе.

Наиме, ко хоће да влада Балканом, мора да покори Србе. А како би Срби остали покорени - што је најблаже речено увек био велики изазов свима који су покушали - мора им се одузети идентитет. Срж тог идентитета је Косово - не толико сама територија, колико косовски завет и сећање на херојску битку против турских освајача. Не само да је то вековима мотивисало Србе да опстану и пруже отпор Турцима, већ се борба за српску државност започета 1804. није зауставила док у балканским ратовима пре сто година није ослобођено Косово. Све од тада, приоритет сваког освајача је био да Косово одвоји од Србије: од Аустро-Угарске у првом светском рату и Немачке у другом, преко Титославије, до ево сада америчке Империје. Шиптари су сваки пут били само извођач радова.

„Проблем“ је, дабоме, што увек остане Срба који пружају отпор. Не могу им ништа ни санкције, ни опсада, ни бомбе, ни багери, ни тенкови - чак ни издаја квислиншког култа. Јер кад се све алтернативе сведу на један избор - слобода или смрт - нема тог освајача који може те људе да победи. Империји очигледно то још није јасно.