„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 24. мај 2010.

Логика раздора

Једна од последица вишедеценијског испирања мозга Србима (које је, спојено са плански извршеним мучењем, довело до феномена самомржње) је и сумњичавост, да не кажем параноја, која се уврежила у народу. Никоме се не верује. У свему се види завера, тајни план, превара.

Завера, дабоме, има - али најчешће стварне завере немају никакве везе са оним што чаршија прича. И није параноја ако нас заиста прогоне и сатанизују. Али та подозривост, која би била позитивна ствар да је барем у стању да нас учини имуним на свакојаке лажове, преваранте и демагоге, у ствари није донела ништа добро. Јер још увек има и превише људи који се куну у Броза, који верују у Тадићева обећања о „и Косову и ЕУропству“, који верују било чему што каже Млађан Динкић. Али зато виде УДБУ под сваким креветом, агенте ЦИА у сваком тексту, Сороша у свакој организацији...

Није ми намера да у овом тексту разлучујем завере од чињеница; о том потом. Понудићу, међутим, аргумент да је нешто друго одговорно за толико распрострањено неповерење, неслогу и раздор међу Србима уопште, па и онима родољубивог кова. Ради се, наиме, о искривљеној логици.

Постоји категорија логичке грешке која се зове argumentum ad hominem (лат. - аргумент према особи). Под њим се подразумева да се однос према неком ставу доноси основу особе која је став изнела, а не на основу самог става. Односно, није битно шта је речено, већ ко је то рекао.

Ово је уско повезано са појавом „постмодерног“ морала, исто тако заснованом на идентитету. Тако убијање није злочин ако то радимо „ми“, али је апсолутно неопростиво ако то раде „они“. Управо су по оваквој логици Срби сатанизовани деведесетих.

Илустративан је пример уништења Републике Српске Крајине, када је амерички амбасадор у Загребу инсистирао да то што ради хрватска војска није етничко чишћење, јер се то тако зове само када су починиоци Срби! Када српска војска и полиција употребе силу против терористичке организације у сопственој земљи, онда је то „агресија“ и „кршење људских права“, али кад САД нападну земљу са друге стране света под (фалсификованим) изговором да се тиме боре против тероризма, онда је то мировна акција и ослободилачка мисија, је ли. И тако редом.

Напоменуо бих да ова логика важи и за невладнике у Србији, иако би се на први поглед чинило супротно. Наиме, иако се они баве наводним српским злочинима а злочине према Србима умањују или негирају, треба имати на уму да они себе не виде као Србе, већ као нешто боље или другачије (ЕУропљане, космополите, Југословене, итд.). Дакле, опет су криви „они“ (тј. Срби), а не „ми“ (невладници).

Обе појаве имају за последицу оно што је Орвел у својим есејима о политичком језику и роману 1984 називао „спречавањем разумевања“. Али мада је манипулација појмовима у сврху манипулације стварношћу доживела процват у 20 веку, још су антички софисти и демагози били свесни да могу штошта постићи тенденциозном употребом језика како би искривили стварност у своју корист. То се данас зове „управљање утисцима“ (perception management), односно ситуација у којој није битно шта заиста јесте, већ шта се мисли да јесте.

Свакако да је један од критерија процене ваљаности сваког става и идентитет особе од које тај став потиче. Али то не сме да буде и једини критериј. Кад Харис Силајџић назива Србе геноцидним народом и говори о стотинама хиљада побијених муслиманских цивила и силованих Муслиманки, није проблем у томе што то каже Харис Силајџић, већ што су то лажи. Исто тако, не може и не сме нешто да буде истина само зато што то каже неко ко је Србин (или Американац, Рус или ко већ).

Невоља је што се готово сви труде да наметну ту искривљену логику чопора. Ако се неко усуди да каже да је све што је Слободан Милошевић рекао у свом последњем ТВ обраћању испало жива истина, исте секунде ће га жутократе жигосати као „Слобисту“. Да ли то онда значи да се тај човек слаже са свиме што је Милошевић икада урадио? Дабоме да не значи. Али се етикетирањем спречава било какво размишљање о чињеницама. Расправа се помера са „Да ли је то што је Милошевић рекао истина?“ на „Јеси ли то ти за Слобу?“ - и тиме, циљано, губи смисао.

У принципу, глупо је и беспредметно слагати се или свађати са људима а не ставовима. Па ко се још родио да се с неким другим слаже у апсолутно свему?

За ових пет година како пишем Сивог Сокола, хвалио сам и кудио многе ставове и преко њих, њихове ауторе. Налазио сам вредне текстове и у традиционалним медијима (мада у последње време све мање), и у интернет-магазинима попут НСПМ, и на блоговима. Сваки пут ми је одлучујуће мерило вредности текста био његов садржај, а не идентитет аутора. Знам да сам написао како бих морао лично да проверим ако би ми неки невладник рекао да је небо плаво, али то је ипак метафора. Сложио бих се и са Чедом Јовановићем да каже како у атмосфери има 75% азота, јер је то ипак чињеница. Да ли би то значило да се слажем са програмом ЛДП-а? Боже сачувај.

Чудним се чудом чудимо што као народ патимо од неслоге и раскола, што се међусобно трвимо горе него са силним душманима. А могао бих да се опкладим да је разлог томе у метастази наше природне сумњичавости у логику идентитета и неповерење према свакоме ко мисли иоле другачије. Па логика идентитета је и створена како би омогућила манипулацију, како би произвела расколе, заваду и конфликт који онда „душебрижници“ могу да искористе у своје, властољубиве и среброљубиве сврхе.

Никада нећете пронаћи некога с ким бисте се сложили у свему. То је јалов посао. Слога не значи једноумље. Почните да размишљате о садржају, а не о форми. Судите људе по речима и делима, пре него по имену и презимену. Видећете, тако ћете лакше наћи истомишљенике, сличности и разумевање, лакше ћете постићи договор, имаћете мање непријатеља а више савезника. Али што је најважније, таквим размишљањем може да се гради - друштво, нација, држава. За разлику од лажне логике идентитета, која је само у стању да уништава.

петак, 21. мај 2010.

Вјечнаја памјат, Ксенија

Са тугом обавештавам читаоце Сивог Сокола да је Ксенија Тошић, новинар Гласа Русије, изненада преминула у 41. години живота.

Ксенија је од 2008. имала свој блог, који сам редовно посећивао (а линк је ту, са десне стране, па се надам да сте и ви). Била је неуморна у потрази за истином и правдом.

Нека јој је покој души и вечна слава.

уторак, 11. мај 2010.

Клање у Вејкфилду

У петак, 7. маја, у британској казнионици Вејкфилд, бившег генерала ВРС Радислава Крстића брутално су напала тројица затвореника. Генерал Крстић није само претучен, како се у почетку јављало, већ су нападачи покушали и да га закољу импровизованим ножем (жилет у четкици за зубе). Нису у томе успели, али замало.

Западни медији су очас овај напад прогласили за „освету за геноцид у Сребреници“ и пола сваког извештаја посветили „чињеницама“ о осам хиљада побијених Муслимана и правоснажној осуди Трибунала у Хагу. Крстићеви нападачи описани су као „муслимани“. И то је требало да буде то: Крстић је од жртве покушаја клања претворен у геноцидно чудовиште, а тројица робијаша који су хтели да га убију постали малтене прадвољубиви осветници. А успут је искориштена прилика да се „понови градиво“ везано за тзв. геноцид у Сребреници.

Само што прича о „освети“ нема никаквог смисла. Једини нападач идентификован именом и презименом је Индрит Краснићи (22), Шиптар који је у Британију илегално емигрирао из Хрватске. Краснићи тренутно робија због групног силовања 16-годишње Енглескиње почињеног 2006. године, и са БиХ и Сребреницом нема никакве везе. Идентитет Краснићијевих саучесника није још објављен; у разним извештајима се спомињу као црнци, али ту и тамо се каже да је један од њих Муслиман из БиХ.

Ако је један од Крстићевих несуђених кољача заиста из Босне, шта је онда био мотив Краснићија и трећег нападача? Панисламска солидарност? То се некако имплицитно прихвата у западним медијима, као да је сасвим нормална Изетбеговићева визија рата у БиХ, где је у ствари у питању био свеисламски џихад против „неверника“ Срба и Хрвата. Само, у том случају не може да буде говора о неком „толерантном и мултикултурном“ мирољубивом босанском народу који су напали из чиста мира зли ратоборни Срби...

У сваком случају, извештавање о покушају клања српског генерала срамотно је колико и сам напад. Да је случајно неки од заточених вођа ал-Каиде или неке друге џихадистичке организације (а и тих има по британским казаматима) овако нападнут, без сумње би штампа данима брујала о „повредама људских права“ и „нечовечном третману“ угрожених мањина. Али пошто су муслимани (заштићена група) клали Србина (дежурни кривци, ван закона) онда ником ништа. Па чак и када у улози „осветника“ треба да наступи силоватељ и педофил.

Радислава Крстића је Хашки трибунал осудио на тридесет и пет година затвора због „саучесништва у геноциду“, јер је као командант Дринског корпуса ВРС био - по њиховој дефиницији - део „заједничког злочиначког подухвата“ да се истреби несрпско становништво. Формулација о „заједничком злочиначком поодухвату" је посебно цинична квази-правна флоскула. Она се користи како не би требало доказивати специфичне злочине нити постојање кривичне намере (mens rea), што би обично био предуслов за осуду. Овако, то није потребно. Постојање злочина се престпоставља, а оптужени се терети не за чињење или нечињење, већ за само постојање.

У суштини, Крстић је осуђен што је био генерал ВРС, јер је - према тврдњама Тужилаштва које су некритички прихватиле судије - самим тим морао да зна шта ће се десити у Сребреници. Фантомска злочиначка завера је претпостављена, без доказа, а онда је пресуда Крстићу узета као доказ њеног постојања! Оваква кружна логика била би недопустива у иоле ваљаном правном систему. Хашки трибунал то очигледно није.

Штавише, Крстићева пресуда се узима као доказ да је „геноцид“ у Сребреници заиста почињен (на то се позивала и фамозна пресуда МСП, која је одбацила тужбу муслиманских власти у БиХ против Србије), иако нико до дана данашњег није осуђен као починилац тог наводног геноцида. Крстић и Благојевић робијају као „саучесници“ а Дражен Ердемовић, по сопственом призању извршилац масовног стрељања (чији је исказ у најмању руку проблематичан), живи удобно негде на западу под новим именом. Имамо, дакле, апсурдну ситуацију да се целом једном народу приписује кривица за „геноцид“ који нити је било када чињенично доказан, нити је за њега било ко директно осуђен!

Покретањем иницијативе о скупштинској декларацији којом би се осудио „геноцид“ у Сребреници, Жутократе су отвориле врата досад невиђеној јавној расправи у Србији. Јавност којој је дуго година преко послушних медија сервирана само званична прича о осам хиљада побијених муслиманских цивила могла је по први пут да види стварне резултате форензичких испитивања, податке о броју и идентитету пронађених тела, датуме када су први пут почеле приче о „масакру“ (месецима после јула 1995), сведочанства присутних војника и службеника УН... Укратко, познате чињенице уопште не иду у прилог званичној верзији приче о „геноциду“ - напротив, увелико је доводе у питање.

Имајући то на уму, намеће се питање које поставља Историјски Пројекат Сребреница:

...да ли су Хашки трибунал и његова продужена рука, власти у Великој Британији, намерно игнорисали животну опасност којој је генерал Крстић био изложен у затвору Вејкфилд да би се уз помоћ локалних криминалаца заувек затворио његов предмет и спречило његово формално преиспитивање пред судом и пред међународном јавношћу.


Не би било први пут да се хашки Трибунал, односно његови спонзори, придржавају пословице, „Мртва уста не говоре.“

Зато је обавеза живих да не ћуте - док се не истера правда, како генерала Крстића тако и за све нас.

четвртак, 6. мај 2010.

Узалудно бежање од себе

Поводом тридесете годишњице смрти Јосипа Броза, сведоци смо излива југоносталгије. С једне стране она се чини оправданом: за Маршалово време се „живело боље“ и „к’о сав нормалан свет.“ А са друге, онима који су свесни до које мере је друга Југославија уништила Србе духовно и физички, носталгија за Дјечаком са Сутле испада у најмању руку непримерена, чак и дегутантна.

Она је, међутим, само симптом исте болести која се манифестује у некритичкој ЕУфорији и у ликовима попут Соње, Наташе, Чеде, Латинке, ШуНАТОвца, Врховног Жутника... Некада сам је звао србофобија, али то није страх од Срба колико мржња према њима. Сви ти људи, са све легијама пришипетљи, мрзе свој идентитет и хоће да буду неко други. Србијом владају родомрсци. Онима који је мрзе, све је у тој земљи могуће и дозвољено. Онима којима је воле, више скоро ништа.

Самомржња је рак душе. Рађа се из осећаја понижења, срамоте и кривице. Још од 1944. се Србима намеће осећај кривице за наводни „великосрпски хегемонизам“ краљевине Југославије (Просто питање: Ако је била хегемонистичка, што ли сте је онда васкрсавали, другови?), а понижавају се поделама, стварањем покрајина и производњом нових нација. На четири и по деценије таквог психолошког злостављања онда долазе ратови за уништење те исте Југославије, у којима њени разбијачи тријумфују, Срби губе скоро све, а онда још бивају за то и окривљени и обележени као „агресори“ и „геноцидни“. Санкције, бомбе и окупација су само последње капи у не чаши, већ правој кофи жучи која се свакодневно силом испија. А меда ниоткуд.

Не треба да чуди, дакле, да се после свега овога у некада поносном, слободољубивом и правдољубивом народу уврежила малодушност, очај, умор, безнађе. Од хероја који су два пута победили аустро-мађарску царевину, прешли Албанију, и две године касније ослободили своју земљу пешке брже од француских коњаника, остали су мали слаби људи, сенке сенки, мукли одјек минулих дана.

Ти и такви људи мирно гледају како њихова самопроглашена „елита“ уништава земљу и затире последње трагове њиховог бића. Мисле, ако „свет“ мрзи Србе, онда ће да престане да их мрзи кад престану да буду Срби. Ето, проблем решен. Да ли?

Најокрутнија иронија у свему овоме је да тај „свет“ (односно самозвана „међународна заједница“ која није ни једно ни друго) Србе још увек види као онај тврди орах о који су зубе поломили Турци и Швабе. У очима сујетних чиновника Стејт департмента и њима подређених министарстава других „савезничких“ сатрапија, Срби су народ који воли слободу, негује традиционалне вредности и самопоштовање. Њихово размишљање могло би се сажети овако:

Не сме се никада допустити да на Балкану постане сувише моћан један народ који је свестан своје политичке мисије и историјске улоге.


Није случајно што је аутор ове мисли Адолф Хитлер (цитат је из мемоара његовог изасланика за Балкан, Хермана Нојбахера).

Данашњи наследници Хитлерове политике и савезника Србе су сатанизовали као „геноцидне агресоре“, силоватеље, господаре концлогора и дивље варваре који су без разлога и повода напали своје мирољубиве хрватске, муслиманске и албанске комшије. Да је и било српског одговора на ове сатанске оптужбе, он није могао да се чује - захваљујући санкцијама УН без преседана у историји.

Најстрашније од свих мучења је комора за изолацију. Одсечен од било каквог контакта, светла, звука, човек убрзо полуди и спреман је у све да поверује. Срби су деведесетих плански и намерно затворени у државни еквивалент коморе за изолацију. За то није био одговоран Милошевић; то је тек била прича коју су мучитељи захтевали да се прихвати, као предуслов за пуштање.

И како онда да не посрну? Како да не поверују у шарене лаже, пуста обећања повратка у дивна стара времена Титославије која ће да се препороде кроз ЕУропско унијаћење, под само једним малим, малецким, ама ситним и безначајним условом: одрицањем од себе?

Нисмо први у историји који би, тако прогоњени и излуђивани, пожелели да нисмо то што јесмо, да смо неко и нешто друго, не би ли нас тако мучитељи пустили на миру. Али из своје коже се побећи не може. Понајпре зато што сами мучитељи - знам, опет иронија - то бекство неће да прихвате.

Јер колико год се ови данашњи Срби трудили да буду нешто друго - добри ЕУробови, Атлантисти, НАТОфили, Војводинијанци, равноправни грађани ЕУропске регије Донау-Маргус, шта већ - свет ће у њима увек видети само и једино Србе. Некада се под тиме подразумевао херојски народ којем је слобода била важнија од живота. Данас је то име, барем на „Западу“, претворено у синоним за зло. Али то не значи да је та перцепција истинита, или да мора да буде прихваћена као тачна. Или да ће опстати довека.

Самомржња се лечи самоспознајом. Кад неко прихвати да није савршен, али да јесте то што јесте, онда више не мрзи себе. Наметнути осећај недостојности, кривице, срамоте и ниже вредности нестаје. Остаје човек.

Будимо људи, онда. Мржња уништава.

среда, 5. мај 2010.

Мешање босанског лонца

У октобру 2009, турски министар иностраних дела Ахмет Давутоглу дошао је у Сарајево ”на коњу” и том приликом одушевљеној публици одржао предавање о ”златном добу” османске владавине. Том приликом је изјавио:

Сада је вријеме за поновно уједињење. Тада ћемо поновно открити дух Балкана. Треба створити нови осјећај јединства у регији. Треба да ојачамо регионално власништво, регионалну заједничку свијест...Овиси из којег дијела хисторије правите селекцију. Кроз стољећа, од 15. до 20. стољећа, балканска хисторија је била успјешна. Ми можемо обновити овај успјех.


Све од тада, турске власти не губе време у спровођењу Давутоглуове обзнане. Министар се сваки месец састајао са колегама из Сарајева и Београда. А крајем априла, турски председник Гул, председник Србије Тадић, и муслимански члан председништва БиХ Силајџић потписали су заједничку декларацију о политици у региону. У међувремену, Анкара узима себи у заслугу што је Србија изгласала скупштинску резолуцију о Сребреници, али и што је НАТО упутио БиХ позив за приступање.

И док се ЕУропска унија бави санацијом својих урушених новчаних темеља а Американци својим авантурама широм света, Турска се намеће као нови господар на Балкану.

Састанак у Стамболу

Одмах по својој посети Сарајеву прошлог октобра, Давутоглу је отворио дијалог са Београдом. Упркос турском признању "независне државе Косово", у Београду су га дочекали срдачно. Давутоглу се неколико пута састајао са својим колегама Јеремићем и Алкалајем. Коначни исход ове дипломатске вртешке био је председнички самит 24. априла у Истанбулу.

По описима турских медија, била је то права мировна конференција од историјског значаја. ”Босна је послала амбасадора у Београд, а скупштина Србије је упутила извињење Босни за масакр у Сребреници,” наводи лист Заман. Не спомиње се да је Сарајево имало амбасадора у Београду годинама, све док тренутни председник Председништва, муслимански представник Силајџић, није покушао да на то место постави човека мутне ратне прошлости. У ствари, Силајџић је тај који већ годинама упорно форсира сукоб са Србијом и Србима у БиХ. Последњи пример таквог понашања била је његова харанга у Мостару против почасног госта економског сајма, Бориса Тадића.

А онда, само десет дана касније, Силајџић и Тадић се рукују у Стамболу, куну се да ће "политика у региону да се заснива на безбедности, сталном дијалогу, и очувању мултиетничког, мултикултурног и мултиверског карактера” и уживају у ласкавим похвалама њиховој ”одлучности да превазиђу историјске разлике и изграде заједничку будућност засновану на толеранцији и разумевању”!

Званичници РС су у међувремену оштро осудили Истанбулску декларацију, пошто Силајџић за њу није имао државни мандат, већ је поступио самовољно.

Чије заслуге?

Не треба сумњати у одлучност Анкаре да постане заштитник босанских Муслимана. Током посете босанској престоници почетком априла, турски премијер Ердоган је изјавио да ”Турска никада неће напустити Босну и Херцеговину, и сматра својом моралном и историјском обавезом да стоји уз ову балканску земљу.” Није тешко закључити да се ова морална и историјска обавеза односи превасходно на онај део становника БиХ који Турску сматрају својом матицом. Што је, уосталом, Давутоглу ономад и рекао.

Турски активизам није ограничен на Београд. Давутоглу се недавно састао са својим хрватским колегом, Јандроковићем, како би испословао подршку за турску политику у БиХ. Његово министарство тври (опет у Заману) да је ”поставило оквир” за сребреничку декларацију у Скупштини. А када је НАТО крајем априла, на састанку у Талину, коначно позвао БиХ да приступи акционом плану придруживања (MAP), лист Хуријет је писао како је то био резултат Давутоглуовог суочавања са Американцима и Европљанима у децембру:

Призивајући сећање на горка времена кроз која је прошла та балканска земља, укључујући и убиство скоро 250.000 Босанаца, Давутоглу је рекао учесницима састанка: ”Ваша је морална одговорност да ово прихватите. Босна је у стању у којем је данас зато што сте јој ви деведесетих окренули леђа. Сада морате да поступите исправно.”


Ако је ово тачно, онда се НАТО уплео у сопствену мрежу. Пошто је деведесетих вођена хистерична пропаганда о ”геноциду” и ”250.000 мртвих Босанаца” како би се јавност мобилисала за војну интервенцију, не могу сада да кажу, ”Ех, али све смо то онда измислили” — чак и када је већ пет година званично познато да је цифра од 250.000 ноторна измишљотина.

Колико је оправдана слика коју форсирају Давутоглу и турски медији да је велики део најновијих дешавања на Балкану заслуга Анкаре? Има потврда из других извора да је прича у Хуријету истинита. Али да је ово посредовање омекшало некаква тврда срца у Београду је ноторна глупост. Борис Тадић је познати сујетни бескичмењак, и није било тешко да се ласкавим речима убеди да уради било шта, па и да диже рејтинг Харису Силајџићу у изборној години.

Кључали лонац

Општи избори у БиХ треба да се одрже у октобру. Ни 15 година после окрутног грађанског рата, босански лонац се није примирио. Хрвати се жале како их је све мање и немају скоро никаквог политичког утицаја. Премијер Милорад Додик отворено је изјавио како му је циљ да од Републике Српске направи одрживу државу, а да га се уопште не тиче шта се дешава у Сарајеву и Федерацији. За то време, муслиманске власти у Сарајеву се налазе пред банкротом. Високи порези и корупција уништили су или отерали предузетнике у РС, па је огромна федерална бирократија остала без начина да се издржава. Нема више од чега да исплаћује пензије и социјалну помоћ, којим је куповала лојалност маса. ММФ је недавно одобрио нове зајмове БиХ (од чега 2/3 иду Федерацији) али под условом да се смање набрекли социјални расходи. Чувши то, бесни ”бранитељи” су пре две недеље дивљали улицама Сарајева.

У шкрипцу између политичких потреба и економске стварности, муслимански политичари играју на једину карту која им је преостала: хушкање мржње на Србе. Међунацоналне тензије у земљи свакодневно расту. Када је средином месеца умро бивши командант муслиманске Армије БиХ, Расим Делић, сахрањен је са државним почастима и војном стражом. Али присуство војника није одобрило заједничко министарство одбране, а постоји законска забрана државних сахрана осуђеника за ратне злочине (Делића је Хашка инквизиција осудила на три године затвора за толерисање мучења заробљеника; био је на слободи док је трајао жалбени поступак).

Ствари је додатно погоршао позив градоначелника Сарајева Алије Бехмена да се забрани комеморација покоља војника ЈНА у бившој Добровољачкој улици 3. маја. Бехмен је догађаје из 1992. назвао ”сукобом српских агресора и легалних јединица босанске државе” а комеморацију одбацио као ”ревизионизам.” (Комеморација је ипак одржана 3. маја, без инцидента, уз велико полицијско обезбеђење.) Атмосфера у Сарајеву је постала толико отровна да су чак и симпатизери лика и дела Алије Изетбеговића, попут Ненада Пејића са Слободне Европе, почели да сумњају у мит о мултиетничком рају.

Пошто Анкара тврди да је толико тога што се дешава на Балкану последњих месеци њена заслуга, није нереално да се човек упита у којој мери агресивни наступ нео-османске Турске у ствари само додатно меша већ кључали босански лонац...

(Аntiwar.com, објављено 1. маја 2010.)

уторак, 4. мај 2010.

Суноврат

Када су ме ономад питали из Фонда Слободан Јовановић да ли ће улазак у ЕУ бити условљен признавањем „Независне државе Косово,“ рекао сам им да је то већ случај. Не морамо да читамо вести да би нам то било јасно. Нити мора да се чита између редова, чак и оних вести које нуде жутократски медији, да би се видело до које мере је владајућа камарила у Београду узнапредовала на свом пакленом ЕУропском путу. Показаћу то на примеру три данашње вести.

Вест прва. Бета преноси изјаву немачког политиколога Боде Вебера за Дојче веле како би хапшење Ратка Младића и одрицање од Косова можда могло да промени политику Берлина према Београду.

„Ако Србија промени своју државну политику према Косову и изручи Ратка Младића још ове године Хашком трибуналу, ни Немачка у том случају више неће моћи да кочи Европску унију при давању Србији статуса кандидата“, рекао је Вебер за Дојче веле.
Не брините се ништа, Herr Вебер - наћи ће се неки нови разлог.

Уосталом, и Вебер каже да су сви службени разлози у ствари параван, а да је „Први разлог... што Србија не жели да призна независност Косова“. Па још напомиње да је значајно што у Берлин да моли немачку подршку долази Божидар Ђелић, а не министар иностраних дела Вук Јеремић (којем би то нормално био посао). Јер, вели Вебер, Јеремић је „својим националистичким иступима последњих месеци прилично удаљио Србију од Европске уније“.

Стварно? Дакле, нема везе што је влада Ангеле Меркел одлучила да нема даљег ширења ЕУ на исток (осим Лијепе им Њихове Данке-дојчландије), или што од Србије тражи да призна „независност“ силом отетих и окупираних територија како би се и разговарало о апсолутно фиктивној кандидатури, већ су за све криви „националистички иступи“ Вука Јеремића! Ако је и од Немаца - много је.

Жутократе очигледно не мисле тако, чим шаљу Ђелића у немогућу мисију омекшавања срца Frau Bundeskanzlerin. Или је можда његов задатак нешто сасвим друго?

Вест друга. Како наводи Блиц (иначе лист близак Жутократији) „Вашингтон већ скоро два месеца припрема план да од Београда, у замену за бржи приступ ЕУ и њеним фондовима, тражи пристанак за укидање Резолуције 1244 и учвршћивање независности Косова.“

Да ли се због тога икоме у Београду диже притисак? Нипошто! Штавише, Блиц сазнаје „из дипломатских извора у Вашингтону“ да је у последњих месец-два одржано „неколико неформалних сусрета између представника Београда и Приштине у којима су учествовали представници Министарства спољних послова Србије, МУП и кабинета председника Бориса Тадића.“

Значи, док је Тадић био „запрепашћен“ уништавањем телефонских предајника на окупираном Космету, представници његовог кабинета су се неформално (!) састајали са одметничким шиптарским „властима“!

Постоји правна и морална категорија за опис оваквог понашања: велеиздаја. Један од многих проблема данашње Србије је што овај термин више нема никакву тежину, јер је издаја постала нормална, очекивана, свакодневна ствар.

Нажалост, њен одвратни задах не избија само из Скупштине, Владе и канцеларије Председника. Из треће значајне вести данас сазнајемо да је Сабор СПЦ донео одлуку о пензионисању владике Рашко-призренског Артемија.

То је земаљска награда човеку који се годинама опирао стравичној и огромној земаљској сили, и њеним настојањима да га присили да изда свој народ и веру и подржи окупаторе Косова и Метохије? Награда што је толико учинио да одржи тамошње Србе које је „ослободилачка“ Империја поробила и од њихових живота направила овоземаљски пакао? Артемије да је лопов, а ови што псују литургију, призивају римског папу, или се чак одричу српског имена Цркве, они да му суде?!

У почетку сам мислио да је цела афера изрежирана да би се уништило поверење у Цркву. То мислим и сада. Али тада сам мислио да неким епископима манипулишу Жутократе. Сада већ сматрам да ти људи и сами јесу Жутократе. Да им је преча шака власти од образа и од части. И да својим инквизиторским понашањем не само што уништавају углед Цркве, већ и злочиначки продају преостале Србе на окупираном Косову и Метохији.

Гле чуда, то раде баш у час када Немачка (тај велики српски пријатељ) размишља да можда размотри могући приступ Србије њеној тамници народа, у замену за одрицање од баш тог Косова и Метохије. И када Вашингтон (још један осведочени српски пријатељ) жели да уз помоћ Жутократа отклони и последњу формалну препреку „Независној држави Косово.“

А све ово само десет дана после највећег недавног „успеха“ жутократске политике: Истанбулске декларације о заједничкој политици са нео-османским властима у Анкари - и Сарајеву.

Што пре крене она контрареволуција, то боље.

понедељак, 3. мај 2010.

Распакивање

Премда са готово двонедељним закашњењем, морам да се осврнем на громогласно најављивану и недавно започету ауторску емисију Антонеле Рихе, Распакивање, четвртком на државној телевизији. О комплетном утиску, другом приликом (кад погледам још макар неколико издања, неопходних за колико-толико утемељену слику).
Овде ме интересује искључиво емисија емитована у четвртак, 22 априла, посвећена Емиру Кустурици (доступна у целини на сајту РТС-а). Конкретније: зловоља, тенденциозност, једностраност и на моменте непријатно вулгарна и очигледна политичка острашћеност Антонеле Рихе. Другим речима, све оно по чему је памтимо са РТВ Б92. Додуше, РТВ Б92, какав год био, НИЈЕ државна фирма, финансијски не зависи од пореских обвезника ове земље (мада упућенији помињу пореске обвезнике неких других земаља као уредне донаторе, али овде није тема). Дакле, Б92, као и свака друга приватна медијска компанија, ИМА право на острашћеност и тенденциозност (док год тиме не угрожава законске прописе, или било чији лични интегритет). Дочим РТС, једноставно, право на ту врсту “независности” нема па нема, будући да је у питању “јавни сервис” који се финансира харачем који држава узима од нас, драгих гледалаца. Кренимо редом.

Већ у уводном делу, Риха се устремила на Кустуричине политичке ставове из разних периода, прогласивши га за кривца и одузевши му СВАКО право на морални легитимитет става који заступа. Реченице попут “Сарајлије Кустурици не опраштају”, “Кустурица подржава човека који је разарао град” и слично, на тренутке сам доживео као читање потернице за Кустурицом, од стране неког (рецимо) провинцијског огранка ветерана Изетбеговићеве војске. Једноставно, у политичком универзуму Антонеле Рихе и тзв. Друге Србије, “српску страну ратова” на рушевинама СФРЈ, чине, рекло би се, ИСКЉУЧИВО дехуманизовани бомбадери, опсадници градова, масовне убице и кољачи. Па тако нема ни српских жртава, ни српских жена и деце, ни српских цивила. Јер би, у случају да их признаје, Риха под “Сарајлијама” можда подразумевала и оних сто педесет хиљада Срба који су до 1995 готово у целини “етнички очишћени” из тог града, многи од њих су трпели опсаду на другој страни (јер су и делове града под српском контролом погађале неке гранате и снајпери, из овог дела којем Риха додељује ексклузивитет патње и жртвовања). У том случају, можда би и Неле Карајлић, један од саговорника у емисији, био упитан за вредносни суд око Сарајева, а овако, Риха је само Абдулаху Сидрану пружила прилику да шаком и капом дели моралне дискредитације, па чак и да Кустурицу ставља у исту реченицу са нацистичким сарадником Кнутом Хамсуном (сарајевски Срби, који се сећају Сидранових ратних наступа на Изетбеговићевој телевизији, управо њега и помињу као својеврсног “Хамсуна” и човека који је итекако доливао уље на ватру етничке мржње тих година - написавши тада своје уметнички најслабије, али политички најострашћеније, наменске и наручене стихове и чланке). Уз све то, потпуно неумесно и непримерено поређење Кустурице са Богданом Богдановићем, односно преглумљено Сидраново вајкање “зашто Куста није као Богдан”. Митологизовани морални парагон другосрбијашке сцене, Богдан Богдановић, уредно је, од првог испаљеног метка, подржавао СВЕ војске на Балкану, под условом да пуцају на Србе. Вероватно једини градоначелник у писаној историји, који је јавно апеловао на бомбардовање града на чијем је челу стајао (НАТО је Богдановићу испунио молбу пар година касније). Заиста, проблематичан морални узор, и бизаран избор за поређење.

Истовремено, Кустуричин искрен, честит и људски осврт на једног Бошњака који је преживео тортуру у српском заробљеништву (немам линк, нажалост, постављам кад нађем), Риха није третирала као део његовог општег СТАВА о паклу Босне тих година, и емпатијe коју је исказивао са “Расимима” из све три националне скупине, него искључиво као некакав вулгарни “олакшавајући аргумент”, у смислу “ето, овамо навија за четнике, али је написао ипак и овај текст”. Очигледно неразумевање и феноменологије Босне, и Кустуричиног односа према завичају. Јер, унутар уредно испарцелисаног и клинички стерилног односа према СФРЈ-покољу, који је Рихина дојучерашња матична кућа довела на ниво идеолошког ултиматума данашње Србије а који гласи “сви су добри, само су Срби грозни, и сви су патили, осим Срба, чије жртве, и ако их има, и нису нешто”, заиста и не може да постоји разумевање за Кустуричину позицију, која жртвама не броји ни крвна зрнца ни имена и презимена, нити заборавља историју. И то не разуме ни Риха са својим НВО-овски скицираним манихејством (у којем су све стране, осим cрпске, имале добоко хумане и морално неупитне циљеве) нити Сидран, са својим митоманијама бошњачког народа као једине и ексклузивне жртве.

Емисија је доведена до својеврсног апсурда пред сам крај, када је Кустурица, интервјуисан у неком гестапоовском полумраку, покушао да објасни разлоге своје блискости са политичарима, и својеврсну еквидистанцу коју покушава да одржи. Изван кадра, строги Рихин глас га је прекидао упадицама попут “али ви сте подржали Коштуницу” (оптуживачко-шокираним тоном). У грехе му је убројан и (одлични) говор на митингу поводом једнострано проглашене независности Косова (срећом, овде смо остали поштeђени Сидрановог мишљења, јер он би вероватно и овде призвао невиђени морални узор у лику и делу Богдана Богдановића).

Осим тога, крајње тенденциозан и аматерски увредљив је био и избор психолога као саговорника (?) о човеку који је изабран као тема емисије. Да ли би Антонела Риха довела психолога и у емисију са, рецимо, Биљаном Србљановић или Гораном Марковићем? Не би, наравно. Срећом, Жарко Требјешанин се овде показао као озбиљан и учтив човек, што, опет, не мења ствар. Ако о нечијој личности у емисији говори психолог (осим уколико није у питању лично пријатељство или сроднички однос), то обично значи да особа негује ставове које ваља тумачити клиничком психологијом.

Отужно је звучало и ауторкино млако и неубедљиво правдање и релативизација шовинистичко-расистичког испада Весне Пешић на рачун Емира Кустурице, који је Антонела Риха брже-боље покушала да разблажи и онеозбиљи објашњењем да се “Весна Пешић извинила” за грозоту коју је изговорила.

Уз све то, Риха је показала и завидан ниво непознавања предратне сарајевске уметничке и рокенрол сцене, можда и најважније у бившој Југославији। На ту тему су и Кустурица и Неле (и још пар саговорника за које Риха очито није ни чула) могли да кажу много тога интересантног.

Да не буде забуне, нити су Кустуричини ставови изузети од преиспитивања и критике, нити Антонели Рихи треба доводити у питање право да се бави својим послом Али, овде ПРОБЛЕМ и ЛЕЖИ у томе што у овој емисији Риха није била новинар, него инквизитор. Јер, НИЈЕДНОМ од својих сличномишљеника, не би ни у сну држала политичке лекције, нити њихове ставове подвгравала суду и преиспитивању. Обашка и инсинуација на граници клевете, она о Кустуричном пројекту Мећавник, где је наметљиво и непрестано помињано његово богатство и земља "добијена од државе" (држава је "дала" земљу која је пре тога била пустара ван цивилизације а сада је тамо европски фестивал сваке године и атракција која је запослила много околних села, држава уредно убира свој део прихода отуд, а еколошку транзитну таксу у џеп не ставља Кустурица него држава).

Уосталом, далеко интересантније (и по пореске обвезнике осетније) финансијске аранжмане је са државом (и ван ње :)), правила Рихина дојучерашња матична кућа, па се нешто не сећам да је она о томе икад рекла и реч. Ужички крај, српска кинематографија, па и Србија као држава, од Мећавника имају неку корист. Од закупа велике и скупе зграде коју је Б92 добила у бесцење, корист има само та медијска корпорација, а грађани, град Београд/држава Србија, ништа осим рупе у буџету. Чисто сумњам да ће то икад бити део иједног издања Распакивања.

Све у свему, језиво тенденциозна, карикатурално острашћена и фанатично паролашка емисија. Чуди ме то да је Кустурица прихватио опцију те врсте интервјуа, у које Риха има право да, “ауторством” мотивисана, сече, лепи, појашњава и интерпретира по сопственој вољи речи које је чула од саговорника, да их уклапа у сопствене идеолошке калупе и да им изриче оптужнице, врши саслушања и доноси пресуде.

За РТС, нимало значајан квалитативни допринос. Али ионако неће променити ништа у имиџу те станице, јер тамо осим сивила, поклоничког односа према власти, глупавих серија и идиотских живих емисија, ионако нема ништа, нити је икад било у последњих 20-ак година. Осим што се мењају режими, и карикатурално подаништво РТС-а са њима. Али Рихина тенденциозност и НВО-овско утеривање “истине” по Б92-рецепту, су нешто друго, и наступом и намером. Сви који из овог или оног разлога не прате Пешчаник и екипу, кроз ову емисију ће стећи прецизан увид у тај део политичко-идеолошке сцене у Србији, додуше, у малој питкијој и пристојнијој форми.