Сто година ближе

Јутрос је окупаторска мисија НАТО опет насрнула на народ код Зубиног Потока. Сведоци веле да су са упереним пушкама звали Србе на мегдан „кад су тако храбри“. Мисле, ваљда, на резултате америчке анкете обелодањене пре неки дан? Само, не знам зашто траже демонстрацију храбрости од људи који ненаоружани пркосе тенковима и до зуба наоружаним оклопницима. Ваљда је то јасно само по себи...

РТС (via Васељенска ТВ)

Или је можда њиховог команданта, немачког генерала Древса, заболела оцена Дојче-пресе агентуре да је био мање успешан од свог претходника и имењака, Билера? Додуше, није ми јасно шта је то Билер постигао осим што је упропастио брак и са собом из Косовистана повео љубавницу... али о томе ДПА не прича, а ни медији у Србији. Жутник Бота више није на власти, али жута штампа ето остаде.

Било како било, Древсова замена стиже тек 7. септембра. Опет Немац, дабоме. У чињеници да окупатори из итекако недавне историје сада „заводе мир“ против народа који су својевремено најзверскије убијали - а у корист народа који им је у том злочину био савезник - борци и боркиње за људска права и слободу, како на Западу тако и у Жутограду, не виде ништа накарадно, ненормално или вредно примедбе. Баве се некаквим „панкеркама“ које две године неће моћи да скрнаве цркве, оргијају по музејима или злостављају пилиће по супермаркетима. Трагедија, баш. Уосталом, знате ли да је 2. светски рат дријевна повијест!? Осим кад треба да се прича о стогодишњој тиранији Срба над Албанцима за коју је, ретроактивно шта ли, крив Милошевић...

Али не очајавајте. Прво, зато што овом демонстрацијом силе Империја само подвлачи своју слабост. Да су толико свемоћни каквим се приказују, не би морали да на голоруки народ насрћу оклопницима. Него, свесни своје немоћи, покушавају да га савладају безнађем.

Имајте на уму и да су то људи који су заборавили сопствену историју и одрекли се властитог идентитета. Нису због тога ништа срећнији, али их додатно иритира што постоје људи који то нису учинили - а због тога нису несрећни. Напротив. 

Пре неки дан сам прочитао путопис једног Американца. Пол Фортијер Џонс се звао, из Тексаса. Дошао је у Србију у пролеће 1915, да помогне америчкој медицинској мисији (која је стигла прекасно, за разлику од рецимо руске) у борби против епидемије тифуса. Ту га је затекла Макензенова офанзива, и био је сведок и учесник повлачења до Албаније. Успео је некако да преживи и докопа се Италије, где је наставио да прати трагедију Плаве Гробнице. Крајем 1915, на питање својих домаћина у Риму да ли Срби сматрају да вреди даље да се боре, одговорио је овако:

Сетио сам се тада једне тмурне, промрзле зоре код Призрена, када сам крај друма наишао на једног човека. Лежао је, рањен, на блатњавој и иструлелој сламарици, под рушевинама старе шупе, уз бедну ватру која ће га вероватно надживети. На моје изненађење, говорио је нешто енглеског, па смо причали о обичним стварима, како је и ред у очајним временима.

Негде у близини грмели су српски и непријатељски топови, у живахном двобоју. „Колико су далеко топови?“ упитах, очекујући одговор по српском обичају: „пола сата“ или „сат“. Рањеник се међутим придиже, погледа у даљину иза мене, и одговори: „Можда сто година ближе него пре четири недеље, али не ближе од сто година!“

Не ближе од сто година, ако ико од Срба преживи да их отера. А шта је сто година народу који није изгубио своју сопственост кроз петсто година робовања?

„Не мисле на цену“, одговорио сам домаћину. „Нису такав народ. Имају само борбу и наду“.

Ево, скоро сто година касније, опет су нам за вратом швапски топови. И опет нам ништа није преостало осим борбе и наде. Али кад то имамо, и кад све изгледа изгубљено ништа у ствари није. Окупатори то итекако добро знају. Отуд и ова демонстрација силе. Да заварају страх.