(„Наказа која одбија да умре“, Печат, 2. 11. 2012, стр. 40; линкови додати)
Прича о РЕКОМ-у, „регионалној“ комисији за истину (!) о ратовима деведесетих, подсећа понајвише на неког монструма из холивудске фабрике хорора. Напросто одбија да умре, без обзира колико пута неко аргументовано разбије сваки разлог за њено постојање. Један од разлога је сигурно што енергија која анимира пројекат долази са стране, у виду донација из џепова пореских обвезника на Западу. Али како су ти џепови свакодневно све плићи, невладници који од њих живе постају све нервознији, нападају се међусобно, и журе да заврше посао док још имају времена и прилике. Отуд и недавно поново оживљен захтев самозваних арбитара „регионалне“ историје да држава Србија подржи њихов захтев да јој о сопственом трошку суде.
Иако би могло тако да се чини на први поглед, проблем није у водећој личности пројекта РЕКОМ. Наташа Кандић се с правом сматра за „црну еминенцију“ српске невладничке сцене: лично је лансирала неколико прича о наводним српским злочинима, за које се или никада нису нашли докази, или су доказано лажиране. Чак је један амерички новинар, Џек Кели из листа USA TODAY, изгубио посао због фиктивног извештаја о ратним злочинима који је, вели, добио од Наташе. Али њу америчка пропаганда (Радио Слободна Европа) и даље назива „борцем за истину“. Наташа је својевремено шамарала српске прогнанике из Крајине, али и седела у почасној ложи на проглашењу „независне државе Косова“. Па ником ништа, и даље се слободно шеће Србијом, коју мрзи и на сваком кораку клевеће.
Међутим, чак и да на чело пројекта стане неко ко нема хрватска и „косовска“ признања, то не би променило суштину проблема. РЕКОМ је, наиме, само наставак подухвата који има корене много даље у прошлости, у идеолошком оправдању за стварање друге Југославије на наизглед немогућим претпоставкама. Тако је деценијама писана историја која је Србе представљала у негативном светлу, а побољшавала дојам о осталим „братство-јединственим“ житељима Брозове Југославије. Како се то радило, недавно је на овим страницама илустровао Мило Ломпар, приказом енциклопедистичког ангажмана Мирослава Крлеже.
Управо је та историјско-културна политика СФРЈ омогућила виновницима Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке и Јастребарског не само да мирно спавају, већ да на своје жртве гледају са презиром и осећајем више вредности. Једино је тако и била могућа послератна држава у којој је „братство и јединство“ октроисано митом о моралној једнакости Павелића и Михаиловића, али и деце Јастребарског са њиховим убицама, од којих су само неки завршили у Блајбургу. Само захваљујући њој је било могуће да у ратовим деведесетих – о којима би РЕКОМ данас да пресуђује - амнестирани крвници из II светског рата своје жртве прогласе геноцидним агресорима, а сопствена повампирена злодела славе као националне празнике.
Српска академска сфера, атрофирана од тамновања у антисрпском културно-историјском обору и ошамућена дводеценијском бујицом медијске сатанизације у истом кључу, ни до данас није артикулисала алтернативу дискурсу у којем су Срби криви што су живи, и морају свима око себе да се за то извињавају. Неколико изузетака који су се усудили нашли би се усамљени на мети отровних стрелица невладника, дојучерашњих заштитника тековина револуције а данас идентично горљивих бораца и боркиња за ЕУро-атлантизам. Резултат такве ситуације је да српску историју представљају презриви есеји на „Пешчанику“, где Дубравка Стојановић омаловажава Балканске ратове а Латинка Перовић тврди да је цела српска историја сачињена од зла - осим оних година када је она харала као култур-комесар.
Идеолошка „уравниловка“ историјских чињеница није била само у функцији стварања и очувања друге Југославије. Исто тако је служила и као темељ титоистичклог етно-инжињеринга, где су од вековних Срба стварани нови „народи и народности“, нове републике и покрајине - будуће несрпске и антисрпске државе. У том смислу постаје јаснија улога Сабахудина „Динка“ Грухоњића у пројекту РЕКОМ. Грухоњић, који је својевремено (2010) за РЕКОМ писао медијске студије, водећи је „војвођански“ сепаратиста, уредник портала „Војводина.инфо“, неуморни (дез)информатор страних новинара и синдикални капо „војвођанских“. Познат је по томе што је у родној Бања Луци садашње становнике описивао као људе „чудних физиономија и неартикулисаног језика“, чиме је дабоме сведочио сопствену толеранцију и мултикултурализам.
Када се све то има на уму, нимало не изненађује да су остали народи и државе из „региона“ одушевљени идејом да им Наташа Кандић пише историју. Знају, наиме, да ће то бити историја коју они већ прихватају и славе, која ничим неће противречити митологији титоиста или „пресуђеним чињеницама“ Хашке инквизиције. Нико од њих нема намеру да прави било какве уступке када је о њиховој „повијести“ реч; напротив, од Срба се очекује да је безусловно прихвате. РЕКОМ не би водио стварну расправу засновану на дискусији равноправних, него би силом утеривао историју коју је већ написао миљеник невладника Холм Зундхаусен. То је сврха целог пројекта, и зато је он био и остаје проблематичан, чак и када на њему не би била ангажована „елита“ србомрзачког култа.
У јулу 1914, краљевина Србија је одбила само једну тачку аустро-угарског ултиматума: ону у којој се тражило да агенти црно-жуте монархије врше истрагу на њеној територији, јер такво нешто ни једна слободна држава није могла да прихвати, а да остане слободна. А данас лучоноше аустроугарског погледа на Србе траже да баш они пишу српску историју, и још да их у томе издржава опљачкани и понижени народ. Одбацивање овог срамотног захтева требало би да буде ствар здравог разума и елементарног самопоштовања.
Прича о РЕКОМ-у, „регионалној“ комисији за истину (!) о ратовима деведесетих, подсећа понајвише на неког монструма из холивудске фабрике хорора. Напросто одбија да умре, без обзира колико пута неко аргументовано разбије сваки разлог за њено постојање. Један од разлога је сигурно што енергија која анимира пројекат долази са стране, у виду донација из џепова пореских обвезника на Западу. Али како су ти џепови свакодневно све плићи, невладници који од њих живе постају све нервознији, нападају се међусобно, и журе да заврше посао док још имају времена и прилике. Отуд и недавно поново оживљен захтев самозваних арбитара „регионалне“ историје да држава Србија подржи њихов захтев да јој о сопственом трошку суде.
Иако би могло тако да се чини на први поглед, проблем није у водећој личности пројекта РЕКОМ. Наташа Кандић се с правом сматра за „црну еминенцију“ српске невладничке сцене: лично је лансирала неколико прича о наводним српским злочинима, за које се или никада нису нашли докази, или су доказано лажиране. Чак је један амерички новинар, Џек Кели из листа USA TODAY, изгубио посао због фиктивног извештаја о ратним злочинима који је, вели, добио од Наташе. Али њу америчка пропаганда (Радио Слободна Европа) и даље назива „борцем за истину“. Наташа је својевремено шамарала српске прогнанике из Крајине, али и седела у почасној ложи на проглашењу „независне државе Косова“. Па ником ништа, и даље се слободно шеће Србијом, коју мрзи и на сваком кораку клевеће.
Међутим, чак и да на чело пројекта стане неко ко нема хрватска и „косовска“ признања, то не би променило суштину проблема. РЕКОМ је, наиме, само наставак подухвата који има корене много даље у прошлости, у идеолошком оправдању за стварање друге Југославије на наизглед немогућим претпоставкама. Тако је деценијама писана историја која је Србе представљала у негативном светлу, а побољшавала дојам о осталим „братство-јединственим“ житељима Брозове Југославије. Како се то радило, недавно је на овим страницама илустровао Мило Ломпар, приказом енциклопедистичког ангажмана Мирослава Крлеже.
Управо је та историјско-културна политика СФРЈ омогућила виновницима Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке и Јастребарског не само да мирно спавају, већ да на своје жртве гледају са презиром и осећајем више вредности. Једино је тако и била могућа послератна држава у којој је „братство и јединство“ октроисано митом о моралној једнакости Павелића и Михаиловића, али и деце Јастребарског са њиховим убицама, од којих су само неки завршили у Блајбургу. Само захваљујући њој је било могуће да у ратовим деведесетих – о којима би РЕКОМ данас да пресуђује - амнестирани крвници из II светског рата своје жртве прогласе геноцидним агресорима, а сопствена повампирена злодела славе као националне празнике.
Српска академска сфера, атрофирана од тамновања у антисрпском културно-историјском обору и ошамућена дводеценијском бујицом медијске сатанизације у истом кључу, ни до данас није артикулисала алтернативу дискурсу у којем су Срби криви што су живи, и морају свима око себе да се за то извињавају. Неколико изузетака који су се усудили нашли би се усамљени на мети отровних стрелица невладника, дојучерашњих заштитника тековина револуције а данас идентично горљивих бораца и боркиња за ЕУро-атлантизам. Резултат такве ситуације је да српску историју представљају презриви есеји на „Пешчанику“, где Дубравка Стојановић омаловажава Балканске ратове а Латинка Перовић тврди да је цела српска историја сачињена од зла - осим оних година када је она харала као култур-комесар.
Идеолошка „уравниловка“ историјских чињеница није била само у функцији стварања и очувања друге Југославије. Исто тако је служила и као темељ титоистичклог етно-инжињеринга, где су од вековних Срба стварани нови „народи и народности“, нове републике и покрајине - будуће несрпске и антисрпске државе. У том смислу постаје јаснија улога Сабахудина „Динка“ Грухоњића у пројекту РЕКОМ. Грухоњић, који је својевремено (2010) за РЕКОМ писао медијске студије, водећи је „војвођански“ сепаратиста, уредник портала „Војводина.инфо“, неуморни (дез)информатор страних новинара и синдикални капо „војвођанских“. Познат је по томе што је у родној Бања Луци садашње становнике описивао као људе „чудних физиономија и неартикулисаног језика“, чиме је дабоме сведочио сопствену толеранцију и мултикултурализам.
Када се све то има на уму, нимало не изненађује да су остали народи и државе из „региона“ одушевљени идејом да им Наташа Кандић пише историју. Знају, наиме, да ће то бити историја коју они већ прихватају и славе, која ничим неће противречити митологији титоиста или „пресуђеним чињеницама“ Хашке инквизиције. Нико од њих нема намеру да прави било какве уступке када је о њиховој „повијести“ реч; напротив, од Срба се очекује да је безусловно прихвате. РЕКОМ не би водио стварну расправу засновану на дискусији равноправних, него би силом утеривао историју коју је већ написао миљеник невладника Холм Зундхаусен. То је сврха целог пројекта, и зато је он био и остаје проблематичан, чак и када на њему не би била ангажована „елита“ србомрзачког култа.
У јулу 1914, краљевина Србија је одбила само једну тачку аустро-угарског ултиматума: ону у којој се тражило да агенти црно-жуте монархије врше истрагу на њеној територији, јер такво нешто ни једна слободна држава није могла да прихвати, а да остане слободна. А данас лучоноше аустроугарског погледа на Србе траже да баш они пишу српску историју, и још да их у томе издржава опљачкани и понижени народ. Одбацивање овог срамотног захтева требало би да буде ствар здравог разума и елементарног самопоштовања.
Нема коментара:
Постави коментар