(објављено са малим закашњењем због временских непогода)
Пре седам дана је Вацлав Дворжак, чешки режисер документарца „Отето Косово“, дошао на прашку промоцију књиге некадашњег америчког шефа дипломатије Мадлен Олбрајт. Када је, уместо њених само-хвалоспева, Олбрајтовој понудио плакате својих филмова о насиљу на Косову, џихаду у Босни и хрватском прогону Срба, реакција је била насилна и хистерична.
Дворжак је своје искуство описао али и документовао видео-снимцима. На снимку се јасно чује како гневна Олбрајтова Дворжака и сараднике „одвратним Србима“ и вели им: „ви сте ратни злочинци“.
Замислите да је рекла „одвратни Шиптари“! Да ли би је можда тужила за говор мржње „Иницијатива младих за људска права“? А не - Олбрајт је представник Империје, а таквима је, дабоме, у врлом новом свету све дозвољено. Узалуд што њено понашање представља отеловљење речничке дефиниције енглеског појма bigot: особа која се према припадницима расне или етничке групе тврдоглаво и нерационално односи са мржњом и нетолеранцијом. Ако вас прогласе за таквог на Западу, очас остајете без каријере у јавном животу - осим ако је та мржња уперена према Србима, малтене јединој групи коју свако може да мрзи без икаквих последица. Успут буди речено, тај појам у српском језику нема директног превода, што би требало довољно да говори о наводној српској нетолеранцији...
Само током протекле две деценије, са Запада је стигла бујица мржњом испуњених изјава на рачун Срба - толико, да је сувишно када се неке од њих измишљају. Енглеска штампа, која ових дана са жаром прозива српске навијаче за наводни расизам, својевремено је Србе приказивала као мајмуне. Олбрајтова своју мржњу никада није крила, док се рецимо Ричард Холбрук њом поносио. Многи се с правом питају одакле толики јед, толика жуч, а да није ничим изазвана. Лично сам чуо бар десет иначе разумних Срба који су били убеђени да смо нечим то морали да заслужимо, јер нико толико не мрзи тек тако.
Ти моји познаници су сматрали одговорним „Милошевићев режим“, али је већ одавно постало јасно да тај аргумент не пије воде. Режима нема већ 12 година, Милошевић је покојник скоро седам, сви режими у Београду од октобарског пуча приоритетом сматрају лизање империјалне чизме, а мржња се не смањује. Уосталом, шта ћемо са примерима те мржње много пре Милошевића, која сеже у историју не само до Карађорђа (по злобној тези Латинке Перовић да је савремена српска историја посве злочиначка), него до Османлија па чак и пре? Случај Мадлен Олбрајт могао би макар мало да расветли овај проблем.
Наиме, када је девојчица по имену Марија Јана рођена у Прагу, 1937. године, њен отац Јозеф Корбел службовао је у Краљевини Југославији као аташе за штампу чехословачке амбасаде. Већ следеће године, међутим, Минхенским „споразумом" Хитлеру је предат део чешке територије, а у марту 1939. Немци су у потпуности окупирали остатак Чехословачке. Јеврејин пореклом, Корбел прелази на католичку веру - а онда са породицом одлази за Енглеску (земљу која је, гле ироније, најодговорнија за минхенску срамоту), и током рата ради за чешку владу у изгнанству. После рата га председник Бенеш поново шаље у Београд, овај пут као амбасадора при режиму Јосипа Броза. Марија Јана, међутим, није ишла у „комунистичку“ школу, него је у Београду имала гувернанту, а потом је отишла у женевски интернат, одакле и потиче име „Мадлен“. Када је Стаљин послао тенкове у Чехословачку да оборе режим недовољно послушног Бенеша, Корбел са породицом бежи у Америку и тамо тражи политички азил.
Одгојена у католичкој вери, Мадлен прелази на њену англиканску варијанту 1959, када се удаје за Џозефа Олбрајта. Крајем шездесетих, на магистарско-докторантским студијама у Њујорку, упознаје Збигњева Бжежинског, професора на универзитету Колумбија. Захваљујући Бжежинском, Олбрајт 1978. добија посао у Вашингтону, при Картеровој влади, а после Регановог доласка на власт 1980, прелази у „невладине“ институте. Тамо сарађује на пројекту Бжежинског за рушење комунизма у Пољској. Муж је 1982. оставља ради друге жене, па Мадлен потом постаје професор на (језуитском) универзитету Џорџтаун, све време се бавећи политиком у демократској странци. Бил Клинтон је 1992. позива да му помогне у састављању савета за безбедност, а онда је 1993. именује на место амбасадора у УН, иако није имала никаквог дипломатског искуства. Четири године касније, постаје прва жена државни секретар, тј. шеф дипломатије САД. Све ово су информације из њене званичне биографије.
Шта се види из свега овога? Прво, шта год да су Срби учинили да спасу породицу Јозефа Корбела, прво од нациста а потом од комуниста, то Мадлен није много значило. Друго, она сама је тек крајем деведесетих сазнала да јој је отац бивши Јеврејин - целог живота је одгајана у католичком духу. Штавише, њен ментор у академским и политичким круговима био је агресивни католик и архи-русофоб Бжежински. Закључак који се намеће је да су предрасуде Олбрајтове према Србима производ католичке мржње према „источним шизматицима“, као и личне мржње Пољака Бжежинског према Русима, где му је било апсолутно свеједно ради ли се о православнима или атеистима. А пошто су Југославију 1990. почели да руше сепаратисти који су свој национални идентитет заснивали на католичкој вери, а притом су оптуживали Србе за „комунизам“, а Србе су на Западу сматрали за сурогате Руса...
Католичанство, русофобија, Хладни рат - све су то, дакле, мирођије у тој отровној чорби мржње према Србима. Србима се, осим православља, замера и то што су допринели паду хапсбуршке царевине; ту аустроносталгију манифестују како западни империјалисти, тако и титоисти. Али без тога, не би било земље којој је служио Јозеф Корбел!
Олбрајт је често наводила силовање Чехословачке у Минхену као оправдање за своје милитантне ставове, да би на крају играла кључну улогу у Минхену нашег доба, како је њен чешки колега Јиржи Динстбир својевремено описао стварање „независне државе Косова“. Несвесна јеврејског порекла којег се њен отац одрекао, својевољно је према Србима проводила политику подршке њиховим непријатељима, а некадашњим Хитлеровим савезницима. Колико је онда вероватно да је „споразум“ из Рамбујеа случајно личио на аустроугарски ултиматум из 1914?
Надам се да су неке ствари сада бар мало јасније.
Пре седам дана је Вацлав Дворжак, чешки режисер документарца „Отето Косово“, дошао на прашку промоцију књиге некадашњег америчког шефа дипломатије Мадлен Олбрајт. Када је, уместо њених само-хвалоспева, Олбрајтовој понудио плакате својих филмова о насиљу на Косову, џихаду у Босни и хрватском прогону Срба, реакција је била насилна и хистерична.
Дворжак је своје искуство описао али и документовао видео-снимцима. На снимку се јасно чује како гневна Олбрајтова Дворжака и сараднике „одвратним Србима“ и вели им: „ви сте ратни злочинци“.
Замислите да је рекла „одвратни Шиптари“! Да ли би је можда тужила за говор мржње „Иницијатива младих за људска права“? А не - Олбрајт је представник Империје, а таквима је, дабоме, у врлом новом свету све дозвољено. Узалуд што њено понашање представља отеловљење речничке дефиниције енглеског појма bigot: особа која се према припадницима расне или етничке групе тврдоглаво и нерационално односи са мржњом и нетолеранцијом. Ако вас прогласе за таквог на Западу, очас остајете без каријере у јавном животу - осим ако је та мржња уперена према Србима, малтене јединој групи коју свако може да мрзи без икаквих последица. Успут буди речено, тај појам у српском језику нема директног превода, што би требало довољно да говори о наводној српској нетолеранцији...
Само током протекле две деценије, са Запада је стигла бујица мржњом испуњених изјава на рачун Срба - толико, да је сувишно када се неке од њих измишљају. Енглеска штампа, која ових дана са жаром прозива српске навијаче за наводни расизам, својевремено је Србе приказивала као мајмуне. Олбрајтова своју мржњу никада није крила, док се рецимо Ричард Холбрук њом поносио. Многи се с правом питају одакле толики јед, толика жуч, а да није ничим изазвана. Лично сам чуо бар десет иначе разумних Срба који су били убеђени да смо нечим то морали да заслужимо, јер нико толико не мрзи тек тако.
Ти моји познаници су сматрали одговорним „Милошевићев режим“, али је већ одавно постало јасно да тај аргумент не пије воде. Режима нема већ 12 година, Милошевић је покојник скоро седам, сви режими у Београду од октобарског пуча приоритетом сматрају лизање империјалне чизме, а мржња се не смањује. Уосталом, шта ћемо са примерима те мржње много пре Милошевића, која сеже у историју не само до Карађорђа (по злобној тези Латинке Перовић да је савремена српска историја посве злочиначка), него до Османлија па чак и пре? Случај Мадлен Олбрајт могао би макар мало да расветли овај проблем.
Наиме, када је девојчица по имену Марија Јана рођена у Прагу, 1937. године, њен отац Јозеф Корбел службовао је у Краљевини Југославији као аташе за штампу чехословачке амбасаде. Већ следеће године, међутим, Минхенским „споразумом" Хитлеру је предат део чешке територије, а у марту 1939. Немци су у потпуности окупирали остатак Чехословачке. Јеврејин пореклом, Корбел прелази на католичку веру - а онда са породицом одлази за Енглеску (земљу која је, гле ироније, најодговорнија за минхенску срамоту), и током рата ради за чешку владу у изгнанству. После рата га председник Бенеш поново шаље у Београд, овај пут као амбасадора при режиму Јосипа Броза. Марија Јана, међутим, није ишла у „комунистичку“ школу, него је у Београду имала гувернанту, а потом је отишла у женевски интернат, одакле и потиче име „Мадлен“. Када је Стаљин послао тенкове у Чехословачку да оборе режим недовољно послушног Бенеша, Корбел са породицом бежи у Америку и тамо тражи политички азил.
Одгојена у католичкој вери, Мадлен прелази на њену англиканску варијанту 1959, када се удаје за Џозефа Олбрајта. Крајем шездесетих, на магистарско-докторантским студијама у Њујорку, упознаје Збигњева Бжежинског, професора на универзитету Колумбија. Захваљујући Бжежинском, Олбрајт 1978. добија посао у Вашингтону, при Картеровој влади, а после Регановог доласка на власт 1980, прелази у „невладине“ институте. Тамо сарађује на пројекту Бжежинског за рушење комунизма у Пољској. Муж је 1982. оставља ради друге жене, па Мадлен потом постаје професор на (језуитском) универзитету Џорџтаун, све време се бавећи политиком у демократској странци. Бил Клинтон је 1992. позива да му помогне у састављању савета за безбедност, а онда је 1993. именује на место амбасадора у УН, иако није имала никаквог дипломатског искуства. Четири године касније, постаје прва жена државни секретар, тј. шеф дипломатије САД. Све ово су информације из њене званичне биографије.
Шта се види из свега овога? Прво, шта год да су Срби учинили да спасу породицу Јозефа Корбела, прво од нациста а потом од комуниста, то Мадлен није много значило. Друго, она сама је тек крајем деведесетих сазнала да јој је отац бивши Јеврејин - целог живота је одгајана у католичком духу. Штавише, њен ментор у академским и политичким круговима био је агресивни католик и архи-русофоб Бжежински. Закључак који се намеће је да су предрасуде Олбрајтове према Србима производ католичке мржње према „источним шизматицима“, као и личне мржње Пољака Бжежинског према Русима, где му је било апсолутно свеједно ради ли се о православнима или атеистима. А пошто су Југославију 1990. почели да руше сепаратисти који су свој национални идентитет заснивали на католичкој вери, а притом су оптуживали Србе за „комунизам“, а Србе су на Западу сматрали за сурогате Руса...
Католичанство, русофобија, Хладни рат - све су то, дакле, мирођије у тој отровној чорби мржње према Србима. Србима се, осим православља, замера и то што су допринели паду хапсбуршке царевине; ту аустроносталгију манифестују како западни империјалисти, тако и титоисти. Али без тога, не би било земље којој је служио Јозеф Корбел!
Олбрајт је често наводила силовање Чехословачке у Минхену као оправдање за своје милитантне ставове, да би на крају играла кључну улогу у Минхену нашег доба, како је њен чешки колега Јиржи Динстбир својевремено описао стварање „независне државе Косова“. Несвесна јеврејског порекла којег се њен отац одрекао, својевољно је према Србима проводила политику подршке њиховим непријатељима, а некадашњим Хитлеровим савезницима. Колико је онда вероватно да је „споразум“ из Рамбујеа случајно личио на аустроугарски ултиматум из 1914?
Надам се да су неке ствари сада бар мало јасније.
Нема коментара:
Постави коментар