„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 29. фебруар 2012.

Лош и зао

Фијаско од филма какав је режисерски првенац Анђелине Жоли гледа се једино још у Сарајеву - гдје је, гле изненађења, популаран међу кастом задуженом за држање свог народа у вјечном духовном ропству.

Што се самог филма тиче, нисам га гледао - и не намјеравам. Нема потребе, иако се већ може наћи на ЈуТјубу, па не морам да бринем о нехотичном дотирању неслућене режисерке.

Наиме, филмски критичар Дејан Огњановић је данас објавио дефинитиван приказ „Земље крви и меда“, која по њему није само лош филм, већ и зао. Приказ можете прочитати на Огњановићевом сајту посвећеном хорору (сасвим примјерено) Cult of Ghoul, као и (опет примјерено) на блогу Chetnixploitation.

уторак, 28. фебруар 2012.

Странпутица очаја

Добро, да ли је могуће да су баш сви зли, покварени, неспособни?

Где год се окренем, било на герилским медијима или у ехо-коморама квислинпког култа, видим малтене исто кукумавчење. Никоме ово сад не ваља - чак ни култистима, јер је досад требало већ дванаест пута да наступи Свијетла ЕУропска будућност, али се на том путу увек нешто испречи (нпр. постојање Срба). А неки родољуби, уместо да осмисле стратегију, или барем тактику борбе против квислиншког култа, усмеравају енергију и време на белосветске завере, баве се мистицизмом, не верују ни себи а камоли другима, и све време гунђају како нема ама баш никога, нигде, да покрене ствари набоље.

Стварно? Шта мисле, да ће слобода да дође у инстант-пакетићу, са сличицом Спаситеља на белом коњу? Само додате топлу воду и бум - ето слободе, благостања, части и поштења за све. Кад би барем било тако једноставно. Али није. Никад није било, нити ће икада бити. Ко год нуди инстант-слободу, пречицу, хлеба без мотике и преко погаче, тај зло мисли таман колико и најгрђи жутократа или невладник.

Кад вас науче да постављате погрешна питања, не морају да страхују да ћете пронаћи праве одговоре. Данас хара нека наопака логика, по којој није важно шта се ради, већ ко ради. Тако убијање магично постаје врлина ако убија Американац, а најцрње злодело ако убија, рецимо, Србин. Или обрнуто, нажалост. По тој логици, ако је на власти „наш“ човек, све му је дозвољено и опроштено, а ако влада „њихов“, све што уради аутоматски не ваља.

Читаоцима Сокола је ваљда досад јасно да ја тако не резонујем, и сматрам да је ова „логика“ у потпуности бесмислена. Зашто онда о томе причам? Зато што мислим да је ова логичка замка у срцу очаја који се шири међу онима који би да пречицом дођу до слободе.

Наиме, очајници полазе од апсурдног полазишта да једна грешка по аутоматизму потире све што неки човек, странка или покрет чини. Једно једино одступање од насумично постављеног идеалног стандарда ставља ту особу, странку или покрет у исту раван са квислиншким култом.

Ево само два примера „силогизама“ које сам чуо: функционер те и те странке се незаконито обогатио; значи, исти је као Ђилас; према томе, та странка није ништа боља од Демо(н)крата. Или: Покрет тај и тај нема „србски“ у свом имену и није им свака трећа реч из Светог Писма или од Владике Николаја, па зато нису прави Православци већ сатански култ (!). И тако даље.

Па кад закључите да су сви исти, да нема апсолутно никаквог смисла да се борите против Курте да би вас зајахао Мурта, онда лепо одустанете од борбе, прихватите јарам и улар, и пустите да вас упрежу, јашу и воде около као марву.

Али управо то је и циљ квислиншког култа! Постали сте жртва моралног релативизма: брисања граница добра и зла, померања дефиниција до тачке где се више не зна шта је добро а шта рђаво, сви постану исти, а марва нема алтернативу.

Неки дан сам поставио текст Дучићеве последње песме зато што је она израз не очаја, већ огорчености. Писана је у мрачном времену, мрачнијем од овог данас - али ако је пажљиво прочитате, видећете да Дучић објашњава зашто су сви рђави, тј. набраја какво су све зло урадили.

Зато су ме увек нервирале теорије по којима су непочинства жутократа и невладника разни форумаши објашњавали тиме што је овај Хрват, онај комуниста, онај педер, овај наркоман, итд. Као, ниједан „прави Србин“ не би могао тако да се понаша. А с друге стране - и контра тој тези - набрајају како је вековима међу Србима било издајица, мутивода, превараната, и констатују да се ништа није променило. Па не може и једно и друго!

У сваком времену има рђавих, злих, подмуклих, кварних; разлика је само да ли су у стању да се докопају моћи и власти, па да своју самовољу претворе у закон, или не. Очигледно је током историје било времена када рђави нису били на власти, иначе би нас одавно нестало. А када зајашу, део кривице за то сигурно сноси и народ који им то дозволи, зато што је збуњен, уморан или гладан. „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“. (Шекспир, Јулије Цезар, 1. чин, 2. сцена) Једино што се променило је што су светски моћници научили бар ту лекцију из историје (иначе мисле да она за њих не важи), па се труде да народе које узму на зуб избезуме, сморе и изгладне, да би после с њима радили шта им је воља.

Антички песник Симонидис, аутор епиграма Спартанцима код Термопила, је својевремено образложио зашто одустаје од потраге за човеком без мане. Живот је, каже, прекратак да би се траћио у трагању за нечим чега не може бити: „Све док свесно зло не чини, хвалићу и волети сваког човека. Али ни богови не могу против нужде“.

Нема, дакле, ни савршених ни безгрешних. Што не значи да су сви исти. Несвесне да зло чине треба освестити. Свесне који се покају, примити братски и с њима градити земљу. А за свесне који неће да се покају, намерне злотворе, људске помоћи нема. Али судите о добрим и злим на основу њихових дела, а не етикета које им прилепите.

Право питање није коме верујете, јер не постоји нити једна особа на свету с којом ћете се потпуно сложити о свему. Право је питање у шта верујете: који су ваши погледи на добро и зло, врлину и грех, како живети у миру и слози са другима око себе. Ако о тим стварима нађете заједнички језик са неком политичком опцијом, онда гласајте за њих - притом не заборављајући да имате не само право већ и обавезу да им ускратите поверење ако вас обману или изневере.

Слобода не долази из инстант-кесице, већ свакодневним трудом. Сопственим избором, деловањем по том избору, и одговорношћу за изабрано, речено и учињено. Притом не мислим само на квази-верски чин убацивања листића у кутију.

И кад тако постанете јасни сами себи, слободни у сопственој души, нико - ни Империја, ни жутократија, ни невладници, ни лажни пророци, ни проповедници очаја, нико - не може да вам стави јарам и улар.

Јер више нисте марва, него људи.

субота, 25. фебруар 2012.

Стање опозиције

Анализи Жељка Цвијановића од синоћ немам шта да додам. Жутократе и невладници битишу у свом виртуелном свету, уверени да је контрола коју су обезбедили безобразлуком и пљачком апсолутна и убеђени да је све стварно онако како кажу њихови медији.

Успут, управо такво слепило се ономад приписивало Милошевићу. А ако се сетите његовог последњег председничког говора, у предвечерје петооктобарског пуча, видећете да су те оптужбе биле потпуно неосноване.

Питам се, међутим, да ли је то слепило карактеристика само квислиншког култа, или од њега силом прилика пате и противници власти. Не тврдим да ја имам одговоре који добро обавештеним и интелигентним људима у самој Србији измичу, али имајући у виду да се неке ствари боље виде издалека, као и да сам својевремено буквално цртао решење изван понуђених оквира, усудио бих се да неке наизглед неупитне чињенице на којима почива Цвијановићев предлог ипак доведем у питање.

Наиме, Цвијановић у првом делу текста говори о „најпокваренијим истраживањима - а једино таква се и публикују“, да би касније лицитирао процентима које Двери и ДСС могу да остваре на изборима. Не разумем одакле му ти подаци; није ваљда из тих покварених истраживања?

У Америци је, рецимо, политичка сцена малтене фосилизована: имате Демократе (маскота: магарац), имате Републиканце (маскота: слон), и непознату маргину маргине која не може ни да купи место на гласачком листићу. Повремено се појави трећа странка која поремети равнотежу (Теди Рузвелт 1912, рецимо, или Рос Перо 1992) али брзо нестане, остављајући за собом слоновско-магарећи дуопол. Политичка превирања су углавном унутар-партијска. Сукоб Хилари Клинтон и Барака Обаме пре четири године је био личне, а не политичке природе; на крају су удружили снаге и Обамина „промена“ је испала повратак у клинтонизам. Ове године, међутим, постоји итекако идеолошки сукоб међу Републиканцима, чији се естаблишмент (и медији) сатраше да негирају постојање Рона Пола и велике подршке његовим ставовима, како би кандидовали банкарима прихватљивог и тадићоликог Мита Ромнија.

Какве то везе има са Србијом? Ма колико квислиншки култ то хтео тако да представи, у земљи коју они крече у жуто ипак не постоји таква стабилност у политици. ДС је имала минималну подршку пре петооктобарског пуча. ДСС је била још мања. СПО је некада био највећа опозициона странка, а сада је прирепак Чедовишту. Где је данас ЈУЛ? Шта би са Грађанским савезом? Другим речима, странке су далеко мање трајне него што се мисли.

Погледајте само Радикале. Годинама су били најјача опозициона странка, прво Ђинђићевом ДОС-у, а онда његовој „лајт“ варијанти окупљеној око Коштунице. Јесте да су претрпели велики удар када их је издао намесник страначког шефа (то што им шеф неосуђен тамничи у Хагу им само диже рејтинг), али јесу ли заслужили да их медији сахрањују? „Напредњаци“ су медијски исконструисани у водећу опозицију Жутократији, а да никада нису изашли на изборе. Нико у ствари не зна колико народа заиста стоји иза њих. Нема стварних података, само медијских конструкција и оних покварених анкета.

С друге стране, ужасно се потцењује потенцијални учинак Двери. Чак и оне покварене анкете откривају огроман део гласачког тела који је жељан алтернативе постојећим странкама. Па зашто онда они који симпатишу Двери то и не кажу? Зато што Двери углавном нису понуђене као опција. То је проблем са анкетама: резултати зависе од постављених питања.

Што се тиче ДСС... поштујем ово што сада раде, али - руку на срце - то је и премало, и прекасно. Њихова највећа хипотека је Коштуница. Човек је био носилац листе ДОС-а, побогу, био је у власти и са Ђинђићем, и са Динкићем, и са Дачићем, и са Тадићем. И сви до једног су га преварили и понизили. Узалуд му све поштење овог света када је неспособан или - још горе - нема храбрости да уради оно што треба, кад већ има прилику. А није имао једну, већ најмање три.

Стварна опозиција заиста треба да послуша Цвијановићев савет. Али прво треба да се разјасни ко је заиста непријатељ ове и овакве власти, а ко би да ради то исто само мало другачије. Ко је заиста против квислиншког култа, онда не може бити за њихове иностране налогодавце. Ко није у стању да схвати да због личне сујете препушта Србију непријатељима, онда му до Србије очито није стало. Неопходни прекид са жутократијом - а самим тим и системом који сеже даље у прошлост, а чији је жутократија отровни реп - могу да учине само они који ће да признају своје грешке из прошлости и покажу спремност да се за њих искупе. Иначе, џабе сте кречили.

Све ово, дабоме, почива на претпоставци да ће о будућности Србије заиста да се одлучује на изборима за два месеца, а не пре тога, и да ће те одлуке да доносе Срби, а не амбасадори и тајкуни. Али о томе другом приликом.

петак, 24. фебруар 2012.

Пакт

Прочитајте изјаву Друга Боте, колико год вам било мука.

Љутили сте се ономад на Милошевића кад је рекао да је Србија победила НАТО - иако је био у праву. Јер, НАТО је у марту 1999. узео себи за право да ради шта му је воља, али је на крају ипак морао да се врати у УН и добије дозволу за окупацију. То можда не значи много побијеним, протераним, или искасапљеним Србима са окупираних територија, или вама који сте хтели да „живите као сав нормалан свет“ (дакле, или дужни до трећег колена или корисници бифеа „Контејнер“), али је испало итекако битно.

Елем, љутили сте се онда на Милошевића, дизали сте ријеволуцију (уз пријатељску помоћ Америке и ЕУ) и добили што сте тражили: Друга Боту, Најлепшег, Најбољег, Најпаметнијег, који је својеручно овим договором - споразумом, пактом такорећи - победио на свим изборима десет година уназад и доказао да је баш његова политика једина алтернатива.

Надам се да вам није промакао његов фројдовски лапсус, када је рекао: „Република Србија је чланица Уједињених нација, која поштује Резолуцију 1244 УН која гарантује суверенитет над Косовом, као и одлуку Међународног суда правде, која такав суверенитет не успоставља.“

Значи, свестан је да споразум у ствари признаје НДК, али вас лаже у лице. Поносито и победоносно.

Ботин чауш Борко - неизабран, неовлашћен, Сретењским реферндумом развлашћен да преговара о било чему - вели да је „споразум“ са НДК „у потпуности у складу с националним интересима Србије“. То може да буде једино ако се под тим „националним интересима“ (рогобатна фраза преписана од Американаца, иначе) подразумева самовоља Друга Боте, односно диктат оних који истом теледигирују шта ће да каже или мисли. Само умоболни могу да прогласе победом фусноту у којој пишу две међусобно супротстављене ствари. Које се, је ли, међусобно потиру, па је фуснота бесмислена.

Бивши Премијер кука како је Србија понижена. Па јесте. Али уз дужно поштовање, не знам одакле му образ. Није спорно да су сви слободни Срби овим понижени, али колико је баш он томе допринео? Ко је довео ДОС на власт? Ко је држао Динкића у влади не један, него два мандата? Ко је расписао ванредне изборе и тиме пилатовски опрао руке, а отворио врата овој багри да узјаше? Нисам ваљда ја.

Нећу да позивам на пушке и шуму. Немам на то право. Али јасно ми је као дан да ово неће моћи да исправе никакви избори, макар били најпоштенији на свету.

Јарам који осећате око врата само ви можете да скинете. Нико други.

Мој добри роде...

Јован Дучић
Јован Дучић (1871-1943)
ПЕСМА

Мој добри роде, сви су лагали
и твој су видик сав помрачили
за својом срећом само трагали
и све су крали, и све тлачили.

Уместо млека, крв су сисали
у страдањима твојим дугима
твоје су светло име брисали
да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали
с издајником горде тврђаве
у заклетви те свакој варали
на води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре
на губилишту подло пирују
на буњиштима саде ловоре
и мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави
вапај твој не чују што тугује
јер издајник је још и сад тврђави
с убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провалији
свуд су у причест отров ставили
с лупежом све су новце ковали
са кривоклетником завет правили.

Јован Дучић

четвртак, 23. фебруар 2012.

Нож у леђа

Жутократски одговор на сретењски референдум стигао је синоћ: жандармерија је напујдана на цивиле који су држали барикаду на Јарињу. „Српска“ жандармерија, окупациони КФОР и Тачистански РОСУ - на истом задатку. 

Иако су носили фантомке, жандари који су синоћ ударили на свој народ у име окупатора скинули су све маске са својих налогодаваца. Огољена је дубина издаје и ширина моралне беде у Жутограду. Оно што себе назива владом Србије није ништа друго него извршилац налога теледиригованих из Вашингтона, Брисела, Берлина.

Последња вест је да „Змија“ задовољно констатује како Србија практично признаје његову „независну државу Косово“. У име фантомске кандидатуре, која и да буде одобрена не даје Србији апсолутно ништа (али њима даје паре и власт), спремни су да предају - чак ни продају - све.

Време је да добију поруку да то што би да предају није њихово. 

„Има ли Срба у овој соби?“ питао је ономад амбасадор Конузин на скупу невладника, поданика и подрепаша. Није их било. Мучно је што их, изгледа, нема ни у жандармерији. А има ли их у Србији?

уторак, 21. фебруар 2012.

Грам кокаина француске собарице

Жена Француског Амбасадора (познатија као списатељица Б.С.) ухваћена је у куповини кокаина. Хтела грам, добила 0,87 - и име у новинама, са две недеље задршке.

Оправдана Schadenfreude је прва реакција, дабоме. Та жена је толико кињила и пањкала своју земљу и народ, да ово делује сасвим заслужено. Али онда долазе питања.

Зашто се ово крило две недеље, и тек сад је пуштено у новине? Зар није Б.С., колико год извикана, ипак бивши следбеник Чедовишта? Што ће рећи да се квислиншком култу исплати да је баце под метафорички аутобус зарад пар политичких поена.

Б.С. је одавно бедна карикатура драмског писца, чије се представе пуне само по команди Странке. Можемо да ликујемо због њеног пада, али не смемо тиме да идемо на руку њеним дојучерашњим саборцима, који би да праве полицијску државу где је свако крив што је жив.

Нешто слично су покушали да ураде и са причом о Николаидису и Угричићу: потрошили потрошне, а притом покушали да монополишу слободу говора. Није им прошло, али замало.

Узалуд нам Schadenfreude ако се на крају Чедовиште последње смеје.

понедељак, 20. фебруар 2012.

Квалитет милосрђа

Зашто сам убеђен да ћемо ускоро да будемо сведоци (или учесници) пада жутократије? Зато што се већ расправља о томе шта после.

Избори су на Ђурђевдан. Ако их квислинзи и Империја и тада покраду и обесмисле, као што се десило 2008, на власт ће доћи далеко веће зло. У том случају неће бити ни времена и простора за расправу, већ само за борбу на живот и смрт. Али ако се деси нешто попут резултата са краја 2003 - када је ДОС доживео потпуни крах упркос деветомесечној апсолутној страховлади (или баш због ње) - онда ће то бити пораз и за квислиншки култ и за њихове спонзоре, Империју и ЕУ. Како год било, биће то крај жутократије каква је данас.

Прва могућност не оставља много простора за размишљање. Сун Цу је пре два и по миленијума писао: „Кад си на тешком терену, напредуј. Кад немаш одступницу, користи трикове. На брисаном простору, бори се.“ Жутократија је показала да може горе и од ДОС-а, и од година рата и санкција. Замислите како ће се понашати следбеници квислиншког култа, убеђени да имају апсолутни мандат не само за „промену кода“ већ и „преокретање“ државе, друштва и народа. Ако до тога дође, пушку па у шуму.

Друга могућност носи са собом нешто компликованији избор. Рецимо да квислиншки култ пред олтаром лажног бога демократије доживи заслужени слом. Шта онда?

Још јесенас је колега Вештац, реагујући на призоре черечења пуковника Гадафија од стране „демократских“ џихадиста Империје, писао баш о потреби за чојством приликом ослобађања Србије. И данас сматрам да су Милошевић и Коштуница ономад спречили да „октобарска револуција“ прерасте у крвопролиће; оружје је већ било спремљено, а самозвани шампиони демократије и људских права нису имали ништа против убиства, ако би их то довело на власт. Милошевић је после, издан и утамничен, бранио не само свој образ већ и земљу и народ који су га издали. Можда је Гадафи онако зверски убијен баш зато да би се избегла реприза тог фијаска Империје.

Много зла је почињено, не само за последње четири године, или дванаест, или педесет и кусур година пре тога. То не може и не сме да се заборави, да се не би поновило. Виновници морају да одговарају. Али природа тоталитарних режима је таква да мрежу свог непочинства шире на све чега се дотакну. Господ ономад рече да само безгрешни имају право да баце камен. Зато мислим да каменовања неће ни бити.

Момчило Селић добро запажа да се српске револуције разликују од осталих по томе што траже повратак на старе идеале, док остали теже - немогућем - успостављању раја на земљи. Али баш зато упозорава да истински прекид са узурпацијом српске државности и идентитета мора да садржи и прекид са осветничко-егзекуторском праксом, како из периода брозовштине тако и из прве деценије 21. века:
„Освету за безмало столетно гажење српске части мораће да ограниче на масовно одузимање напљачканог и несојлуком и подлошћу стеченог. У то спадају титуле, награде, почасти, положаји чак и више од банковних рачуна и некретнина. Недоличне ваља јавно срамотити у сразмери са њиховим непочинствима спрам овога народа.“

У поганим устима родомрзаца, невладника и жутократа „лустрација“ је постала ружна реч. Али нас ради, морамо да јој вратимо прави смисао и значење. Хоће ли тај процес бити овакав или онакав није тривијално питање; од њега ће зависити да ли ће антижутократска револуција заиста да нас врати на прави пут, или ће бити још једна странпутица, са које ћемо још теже да се враћамо.

Освета је један од основних људских порива. Али правда је једна од најсветијих тековина цивилизације: освета подигнута на конструктиван ниво. Циљ правде није само да казни злодело, већ да надокнади штету почињену тим злоделом. Често заборављамо на правду, иако химну почињемо баш њом.

Јесу ли следбеници квислиншког култа више него заслужили да висе са бандера, да осете „толеранцију и цивилизираност“ набијања на колац, да им главе красе шиљке на огради пред Скупштином, или чак (у поређењу са свим тиме, милосрдни) стрељачки вод? Па јесу. Само, шта би тиме добила Србија? Огорчену децу и родбину, ореол мученика који би само допринео да квислиншки култ опстане и можда поново ојача. Краткорочно задовољство и дугорочни проблем.

Имам бољу идеју. Одузимање незаслужених титула, положаја и почасти је добар почетак. Без поврата опљачканог - тј. заплене злочином стечене имовине - тешко да може да буде правде. Али како да срамотимо људе који се ничега не стиде?

Предлажем да се сваком функционеру садашње владајуће коалиције изрекне мера губитка активног и пасивног бирачког права, у трајању од 8 до 20 година (како је ко заслужио). У том распону, губе право не само да бирају, већ и да буду бирани, или да буду именовани на било коју функцију у државној служби. Значи, ни као шинтери или градска чистоћа. Губе и право на државну пензију, али могу да затраже социјалну помоћ.

Право да човек живи од свог рада, међутим, мора да буде неотуђиво у држави која претендује да буде слободна и праведна. Ако могу и хоће да живе од неког поштеног посла, било да их неко други унајми (али не држава) или да буду сопственици, то нико не може и не сме да им ускрати. Тако ће да буду од користи и себи и другима, и можда излечити своје болесно властољубље до истека забране.

Размислите пре него што одбаците овај предлог као превише благ. Зар није најгора клетва у нашем народу „дабогда им'о па нем'о“? Зар најправеднија казна за лопове и издајице није да их принудимо да раде поштен посао - ако су за то уопште способни - ако желе да једу и имају кров над главом? Притом им држава нит' ломи ногу, нит' обија џепове: слободни су да раде за себе, па ко воли с њима да има посла, нек изволи. Као и свак други у Србији, уосталом.

Овај аранжман је хуманији, праведнији и практичнији од стрељања, затвора, или прогонства. Потпуно је у хришћанском духу пружања свакоме шансе да се искупи за своје грехе и спасе оно мало душе што им је можда остало. А тај квалитет милосрђа могао би да послужи и за пример другима. Јер, иако су Срби понајвише ојађени кугом родомржње и самосатирања, нису у томе једини на свету.

четвртак, 2. фебруар 2012.

Спуштање на ниво Чедовишта

На недавни ТВ-спектакл у Београду нико није остао равнодушан. Обожаватељи лика и дела Чеде Јовановића (Аваз, е-новине, Соња Бисерко, итд.) показали су како изгледа селективна перцепција, тј. кад се чује а не слуша, види а не гледа. Са друге стране, сматра се (оправдано, рекао бих) да је Додик одржао лекцију не само родомрзачкој перјаници Србије већ и самим властима, од којих се нико није усудио да дигне глас на клевете самопроглашеног либералдемократе. Можда зато што иза њега стоји Амбасада (зна се чија) којој и они подносе рапорт.

Гледано из те перспективе, примамљив је закључак да је ово „сучељавање епских размера“ у ствари било „генијална“ идеја (како вели Невенко Шкрбић, на пример). Гост-коментатор Србо међутим, сматра да је Додик појавом у Београду направио грешку:

Додик против Јовановића: Под чијим условима?

Милорад Додик и Чеда Јовановић
Додик и Чедовиште (извор: Frontal.ba)
Милорад Додик има својих мана. Ефективна и агресивна одбрана права Српске на постојање изван доминације фундаменталистичког Сарајева, међутим, није једна од њих. Као предсједник Српске, он чврсто подржава њене историјске тековине, уназад до самих почетака, и то не само у погледу одлука који је он лично доносио и спроводио у оквиру својих мандата. Он такође чврсто стоји иза неотуђивог права српског народа у БиХ на независно опредјељење о свом политичком статусу. Тако и треба.

Јуче је, међутим, направио грешку. Незнатну, али ипак грешку, бар у маркетиншком погледу. Поступио је потпуно непримјерено својим државничким надлежностима кад је пошао у Београд, да расправља о темама важним за државну политику Српске са маргиналним београдским политичарем који је увриједио њега и босанске Србе. Чедомир Јовановић је био у предности прије него што је расправа и почела.

За Јовановића, који је бахато, али нимало изненађујуће, назвао Српску „геноцидном творевином“ неколико дана раније, ова утакмица је била скоро па добијена унапријед. Не зато што је мислио да је добије аргументима – ја од њега и не чух смислених аргумената или изношења чињеница током читаве расправе – него зато што је он, вођа једне странке која једва да има довољно подршке народа да пређе скупштински праг (што ЛДП чини нерелевантном), успио да се изједначи са изабраним предсједником Српске, који је, нажалост, загризао мамац. Милорад Додик нема обавезу да иде у Београд да доказује икоме ишта, сем можда српском патријарху, а камоли да понижава и себе и своју функцију одговарајући на Јовановићеве провокације идући му на ноге.

Нећу да улазим у Јовановићеве разлоге за давање онакве изјаве, која је уосталом само потврдила његов статус политичког отпадника, каквим га сматра велика већина бирача у Србији. Оптужбе типа „страни плаћеник“, које му се често упућују, никад нису добиле више на тежини него послије овог напада на босанске Србе. Можда је то само била изборна тактика. Или је то био само један ударац упућен у склопу шире пропагандне офанзиве против Српске. У сваком случају, било је то нагло појачање радарског сигнала Јовановићевог генерално досљедног анти-српског тона, увијеног у србијанство самонаметнутог комплекса ниже вриједности, које скоро нико у Србији не цијени и не прати. Овај напад на Српску, који Јовановић није био ни вољан ни способан да на адекватан начин оправда пред јавношћу, је био преоштар и рекао бих необичан, чак и ако је дошао из тако препознатљиво злонамјерног извора. Али баш та препознатљива злонамјерност извора пробудила је у мени злокобни осјећај да овај напад Јовановића на босанске Србе није могао бити само спорадичан испад.

Гледао сам расправу. Да, била је то расправа, иако је Додик започео тврдећи да није дошао да се расправља. Зашто сте онда дошли, Предсједниче? Зар нисте предвидјели да ће Јовановићева провокативна реторика, подупрта само агресивним ставом, да вас уздрма? Био сам запрепаштен од самог почетка модераторкиним напором ка подривању Додиковог положаја непотребним, значи прорачунатим, покушајем да објасни и оправда контекст у којем је Јовановићев клеветнички напад на босанске Србе и њихово историјско искуство изведен. Одужила је увод, бранећи клеветника и упорно настојећи да покаже да су Јовановићеве ријечи извађене из контекста, иако је било сасвим јасно да је његова изјава остајала иста и унутар контекста у којем је изговорена и да њена суштина није била промијењена широм идејом поруке. Он је рекао, недвосмислено, да је Српска изграђена на геноциду, не условљавајући ову суштину квалификације остатком поруке, не супротстављајући јој ништа и не остављајући простор за двојака тумачења. Иако јесте важно посматрати сличне изјаве у ширем контексту, шири контекст Јовановићеве поруке главном одбору своје странке ничим није мијењао значење контроверзне сржи те поруке. Контроверзна је, додао бих, само зато што је узбудила страсти, а не зато што има разлога да се сумња у неистину и злонамјерност изговореног. Да будем поштен према Јовановићу, он и није играо на карту вађења реченице из контекста. Било како било, тон овог догађаја у организацији Танјуга је био анти-додиковски од самог почетка. И појачан тон Јовановићевог микрофона у поређењу са Додиковим говори о незавидном положају у који је Додик сам себе довео.

Додик, на тренутке видљиво нервозан, сљедећу грешку је начинио покушавајући да расправља са Јовановићем аргументима - мада овај своје ставове није ни аргументисао, ослањајући се на клишее аманпурског поријекла и на низ анти-српских пропагадних парола на којим би му завидио и Мустафа Церић. Додик је упао у замку, спуштајући се на Јовановићев галамџијски ниво. Покушавао је да оповргне Јовановићеве дисквалификације, засноване на испразним предрасудама, посезањем за чињеницама и основаним тврдњама које је Јовановић одбијао као безначајне или перфидно изокретао у бесмислене. Јасна реторичка разлика се испољила између њих двојице: Јовановићева склоност ка исмијавању ослањања на себичне националне интересе као политичке мотивације је наоко надгласала Додиково инсистирање, помало неспретно, на очигледности тог интереса, што је природно својствено сваком прагматичном вођи народа.

Иако је побио све Јовановићеве инсинуације, једну за другом, посежући за чињеницама и логичким закључцима, Додик је на тренутке губио стрпљење са Јовановићевим агресивним настојањем на површним ставовима и плитким аргументима суоченим са тако убједљивим чињеницама. Упркос унапријед одређеним позицијама описаним на почетку, јасно је ко је добио ову расправу: нико. Расправа је била некоректна у старту, не због Јовановићеве надмоћи у било ком погледу, него зато што је Додик изабрани вођа чије је политичко дјеловање подложно критикама и преиспитивању, јер је транспарентно и јер је предмет природног позивања на одговорност у духу функције на коју га је народ изабрао. Јовановић, с друге стране, нема тај терет и може да млати по Додику и босанским Србима без посљедица и одговорности према јавности.

Због овога ме је Додиков долазак у Београд потпуно збунио. Нема сумње да су чињенице у овом расправи на страни босанских Срба и да их је Додик представио на начин којим би придобио разумног и незлонамјерног противника, али је требало да пошаље Сташу Котарца да се рве са бесмисленошћу Јовановићевих уједа, ако је уопште хтио да се тиме бави. Милорад Додик и Српска немају шта доказивати Чеди Јовановићу и његовој врсти Срба. Не само то, него предсједник Српске није смио дозволити себи расправу о државној политици са шефом минорне и екстремистичке политичке странке у Србији, који усто има и крајње лошу личну репутацију.

Прави одговор би, у ствари, био позив Јовановићу да дође у Бању Луку и расправља са Котарцем, Драгом Калабићем или - најадекватније - са Миланком Михајлицом. Ако одбије и наступи са неким шупљим изговором, био би виђен као кукавица која не стоји иза својих ријечи. Додик је, с друге стране, показао да се не плаши изазова, али ипак није било мудро пристати на овакву спрдњу. Ова расправа му уопште није требала, осим ако није хтио мало да покаже зубе (иако се није баш прославио у томе). Србима који слиједе Јовановића неће мишљење промијенити Додик, јер га они свакако не разликују много од Радована Караџића. Већина Срба не сматра Јовановићев вербални пролив озбиљном политичком линијом и нема разумног Србина који би одједном повјеровао Јовановићу на ријеч да Српска јесте то што он каже да јесте. Такође сумњам да је у питању била нека намјештаљка платформе Додику која је послужила да он јавно одбије нападе на Српску и да понови свој став према догађајима везаним за Сребреницу, јер је изгледало се он далеко нелагодније осјећао у Танјуговој столици него његов противник.

Као што рекох, збуњен сам и вјероватно ће морати да прође неко вријеме, и да у јавност изађу додатне информације, да бих разумио разлоге Додиковог спуштања на ниво Чедомира Јовановића. Српска је стварност и - иако је одбрана њеног постојања и њених историјских тековина од непрестаних напада од непроцјењиве важности и задатак сваког разумног Србина - ја не мислим да је њен предсједник себи учинио услугу придајући политички значај неком Чеди Јовановићу.

Ова расправа је други по величини политички успјех у Јовановићевој каријери - само због чињенице да је у њој био учесник.