„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 25. новембар 2010.

Неки то зову мир

Сећам се као да је било јуче. Уторак, 21. новембар, 1995. Дан раније, сарајевски медији су јавили да су преговори поново пропали. Наставак рата је био неминован. А онда више није.

22. новембар је освануо прилично нестварно. Све је било исто као и претходног дана. Војске су још биле на положајима, и даље није било хране, струје, воде, и гаса, путеви су још били затворени. Када сам одлазио из Босне, два месеца касније, ситуација се тек незнатно променила. Осетило се мало боље расположење међу људима, али и то некако са резервом, као да смо се сви плашили да се то ипак некако не поквари. Чини ми се да су сви држали дах до средине децембра, када је у Паризу и службено потписан мир.

Људима међу којима тренутно живим рат је апстрактан појам, нешто што се дешава негде далеко, и чиме се баве професионални војници (и њихове породице). А мени и мојој породици је рат био на кућном прагу три и по године.

Тачније, 1.326 дана, од барикада на сарајевским улицама у недељу, 5. априла 1992, до уторка у новембру 1995. и вести из Дејтона. Дуг је то био рат, крвав и оркутан. Није био ни најдужи, ни најкрвавији, ни најокрутнији - али кад га човек проживи и преживи, статистике су слаба утеха.

Дан после објаве дејтонског споразума, објављен је мој први ауторски текст, на енглеском, у британском Индешенденту. Написан је као сладуњава прослава мира, али је представљен као да сам разочарана жртва рата која је хтела више. Било је и превише оних који су маштали о „коначној побједи“ и Босни по сопственим жељама, и њих је Дејтон заиста разочарао. Мене није. И нисам се осећао као изневерена жртва. Она резерва која се осећа у тексту је више бојазан да све то скупа неће потрајати.

„Барем неће више бити убијања“ је наслов који су уредници Индепендента дали мом тексту. Петнаест година касније, то звучи готово пророчански. Али тек ми је после постало јасно да је рат престао само на бојном пољу, а да ће се сигурно наставити политичким средствима.

Када сам овог пролећа посетио Сарајево написао сам:
„Етнички рат у БиХ је био директна последица потпуног губитка поверења између народа, које је настало када је режим Алије Изетбеговића инсистирао на независности на рачун свега и свију осталих. Дејтонски споразум није повратио то поверење, али је понудио оквир у коме би оно могло поново да настане, ако би народи Босне на то пристали. Када су САД и ЕУ убрзо затим направиле од БиХ протекторат и почеле да намећу своје - често супротстављене али увек несувисле - визије каква би БиХ требало да буде, створили су тиме снажну мотивацију да до тог међусобног дијалога никада не дође.

Када је премијер РС Милорад Додик недавно споменуо да би могло бити време за разговор о споразумном разлазу, члан председништва Силајџић је љутито одговорио да је то незамисливо. "Они који не воле ову државу слободни су да оду, али не могу са собом понијети ни педља земље", рекао је Силајџић.

Баш та теза - да БиХ "сто посто" припада Силајџићу и Муслиманима, док су сви остали уљези и треба да оду - је узрок рата 1992-95 и 100.000 у њему погинулих. После 15 година мира и западног "грађења нације", БиХ се вратила на почетак. И то онда Стејт департмент описује као "велики успех".

На шта ли тек неуспеси личе?“
Шта год да је била намера Империје у Дејтону - или лидера Срба, Хрвата и Муслимана који су споразум потписали - оружје је ипак утихнуло. Шта год Дејтону недостајало, он и даље представља прилику, колико год малу, да народи који силом прилика живе у БиХ могу некако да се договоре да у миру живе заједно, или се мирно разиђу.

Што се мене тиче, увек ћу памтити тај тренутак чисте радости када сам чуо да је рат готов, и схватио да смо га преживели.

Нисам од оних који живот узимају здраво за готово. Сада знате и зашто.

петак, 19. новембар 2010.

Укинута Србија

Велике ствари у историји често почињу релативно малим. У Бастиљи су стотинама година тамничили непријатељи француских краљева, а на крају је освојена јуришем Парижана које нису занимали затвореници, већ складиште муниције за које се шушкало да се налази у тврђави. У напетој атмосфери врућег француског лета 1789, то је било довољно да отпочне револуција која ће и краљу и револуционарним вођама напослетку доћи главе.

Шта ће у случају Србије бити та кап која ће прелити итекако препуну чашу жучи (а коју нам већ дуго представљају као мед)? У мутним и напетим временима, никада се не зна шта само јесте, а шта би могло да буде повод за нешто веће. Сасвим је могуће да ће неки будући историчари 10. октобар сматрати почетком буне на Жутахије. А можда ће то бити и вест да у Београд стижу елитни француски специјалци, као обезбеђење француским тенисерима на предстојећем финалу Дејвис купа.

Французи овај скандалозан потез правдају наводним страхом од наводног дивљаштва српских навијача, упирући прстом у контроверзне догађаје у Ђенови. Тандара-броћ! Као прво, изгреди у Ђенови били су комбинација неспособности италијанске полиције да адекватно контролише уношење забрањених средстава на стадион, али и присуства „навијача” којима очигледно неко веома моћан и утицајан држи леђа. Неко коме би, рецимо, одговарало да се деси међународни инцидент како би имао оправдање за „језиву“ реакцију против појединаца и група које се још одупиру (на какав год начин) преумљењу и глајхшалтовању Србије у ЕУропистан.

Али, какве везе ишта од тога има са тенисом? Апсолутно никакве.

Када је у јулу репрезентација Србије играла у Сплиту против Хрватске, дочекао их је транспарент „Србе на врбе“. Ни Бота Председник ни Вук Министар нису дигли хајку на овај испад „толеранције“. Нити је ико из Београда тражио да репрезентативце чувају специјалци Војске Србије, или да они путују у блиндираним аутобусима - упркос небројеним документованим случајевима каменовања, пребијања, и свакојаког другог малтретирања Срба у Лијепој Њиховој. Али шта ћемо, Бота се буди са Северином а његова жута власт позива Србе да и даље летују у Хрватској. Па ако их неко тамо пребије, опљачка, избоде или каменује, онда ће Београд лепо да се извине Загребу, јер мора да су то нечим заслужили...

Ако су Срби могли да играју тенис (и победе, успут буди речено) у земљи где се „Олуја” слави као државни празник а геноцид из 1941-45 се одбацује као „великосрпска пропаганда”, онда је инсинуација да Французи треба да страхују за сопствену безбедност у Србији чиста увреда.

Држава није ништа друго него организација која на јасно дефинисаној територији има монопол на употребу силе. Заузврат, она својим поданицима обећава заштиту живота и имовине, уколико се повинују одређеним правилима. По тим критеријима, Србија није држава. Односно, ако то и јесте, онда представља један од њених најнижих облика - државоид са ограниченим суверенитетом.

Ставимо на страну сада окупирано Косово и Метохију, за које Бота каже да ће се борити само мирним средствима. Да се не бавимо сада тиме што Бота мисли да су сви српски ослободилачки и одбрамбени ратови били илегални и бесмислени. Хајде и да не расправљамо о идиотској тези министра Жутановца да ће Србија (можда) до Газиместана доћи преко Авганистана. Оног дана када у главни град једне државе стигне оружана формација друге државе да својим држављанима гарантује безбедност, онда држава домаћин није суверена. Овако се не третирају ни бивше афричке колоније (можда зато што би реакција на такву увреду била повик „расизам“! на који су ЕУробови и Американци толико осетљиви). Само је у Србији могуће да државно руководство одобри долазак стране војне формације како би обезбеђивала гостујуће спортисте. Да су пожељни француски „разбијачи” како би се стало у крај Србима, све до једног ратним злочинцима и клерофашистима, шта ли.

После тираноубиства надвојводе Франца Фердинанда у Сарајеву, јуна 1914, историја бележи да је Аустро-Угарска упутила Краљевини Србији незапамћено дрзак ултиматум, који Србија није могла да прихвати а да сачува независност. Један од захтева ултиматума је био и да аустријска полиција без ограничења спроводи истрагу о Фердинандовом убиству на територији Србије. Влада Николе Пашића је тај захтев пристојно одбила. Аустро-Угарској је понуђено да Србија спроведе истрагу против лица осумњичених за умешаност у атентату и „анти-аустријско деловање“ али је оценила захтев да у тој истрази учествују аустријски агенти као „неприхватљив, јер представља кршење Устава и кривичног законика“.

Чак и суочена са извесним нападом острашћене хапсбуршке монархије, Србија није прихватила губитак суверенитета. А ова данашња Жутија се поноси тиме што њеном територијом већ годинама вршљају страни агенти тражећи генерала Младића, и што сада у Београд долазе француски специјалци. Скоро да можете замислити жутократе како слежу раменима: „Па шта смета? И ми смо, на крају крајева, страни агенти...“

Жутократија већ годинама укида Србију. Одриче се окупираних територија. Српску привреду обара на колена порезима и прописима, а пљачкашима са стране (уз добру провизију) продаје државна предузећа у бесцење. На сваком месту и сваком приликом понижава, затире, клевеће и кињи српски идентитет, веру, традицију, породицу, друштво и културу. Прво је подржала стварање одвојеног и антисрпског „црногорског“ идентитета, а сада то исто ради у „Војводини“, док истовремено охрабрује џихад муфтије Зукорлића у „Санџаку“. Неће стати, неће престати, док од Србије не остане апсолутно ништа.

Када се држава одрекне своје суштинске функције - заштите живота и имовине сопствених грађана - онда јој ти грађани више ништа нису дужни. Када се одрекне и своје форме - гореспоменутог монопола силе - онда престаје да буде држава. А када и форму и суштину препусти иностраним непријатељима, онда постаје највећа претња физичком опстанку свог становништва.

Зато борба против Жутахија није само питање „нормалног живота“ и „бољег сутра“ већ и морални императив свакога ко жели да опстане као Србин. Само потпуним укидањем жутократије постаће могуће да Србија опет буде нормална држава, а не ово... нешто, о чијој апсолутној моралној, физичкој и свакој другој беди сведочи срамно и неприхватљиво присуство француских специјалаца.

среда, 17. новембар 2010.

Инсајдери

Жутило је превршило свако меру. Ево и сама земља се пропиње, тешко јој је да их носи на грбачи. Са неба падају ужарене стене, као упозорење. А ми, као да смо рођени јуче. Не сећамо се више од сат-два уназад. Свако ново злодело жутих невладника отера у заборав оно претходно. Србија битише у непрекидном циклусу оних Ворхолових 15 минута славе (односно срама). Чим се један заврши, други почне. И док се бавимо најновијим „Инсајдером“, невладничка лабораторија ужаса већ спрема ново непочинство.

Слажем се да се речена емисија може најбоље описати као „Ода гадости“. Да представља најмрачнију пропаганду, производ умова потпуно разведених од логике и разума, имуних на чињенице и алергичних на истину. Али побогу, зар је то тек сада јасно? Зар већ годинама није било очигледно да је Б92 у функцији медијског тепих-бомбардовања српског јавног простора - унапређена и времену прилагођена верзија његовог скоро-па-имењака из Вијетнамског рата, „Црног бомбардера“ Б52? То што је неким невладницима и то било мало, па су основали Пешчаник и „е-новине“ као још екстремнија гласила, треба да нас збуни па да поверујемо како је Б92 некакав објективни медиј са професионалним стандардима. Личити на такво нешто у поређењу са наведеним „медијима“ није тешко - али само зато што нешто може да личи на нормалну медијску кућу, не мора да значи да то и јесте. Погледајте Си-ен-ен.

Добро, ако лаже коза, не лаже рог. Б92 је одувек био пропагандна служба Империје, па не треба да изненади то што од 2000. служи и жутократију на исти начин. И једни и други служе истом непријатељу. Али ето, ни десет година скоро па апсолутне власти, потпуне доминације медијским простором и свим аспектима друштва и државе, није било довољно да жутократе „преуме“ тај „неразумни“ народ којим владају у име „разумне“ Империје. То се видело не толико 10. октобра ове године, колико дан раније.

Призор десетина хиљада људи како мирно протестују против државног иживљавања престравио је жутократе таман колико и оне стотине хиљада које су у тишини испратиле Патријарха Павла прошле године. Сад страхују и од песмица на стадионима. Можда им баш није сасвим јасно, онако заслепљеним влашћу и амбасадорским ласкањем, да их једна кап у већ препуној чаши дели од револуционарне правде - али чак и они су у стању да виде да им се клима под ногама. Зато их хвата паника, па праве и пуштају овако хистеричне емисије, подносе лажне кривичне пријаве и причају свакојаке глупости.

„Пропагандиста неће оптужити свог противника за тек било какво недело, већ управо за оно што и сам пропагандиста намерава да почини“.


Тако вели француски филозоф Жак Елул, у својој књизи „Пропаганда“ (Париз 1962, Њујорк 1973). Значи, агресор ће своју жртву да оптужи за агресију, а виновник геноцида ће да своју жртву оптужи за - погодили сте, геноцид. А државно-медијски апарат који оличава Мусолинијеву дефиницију фашизма („Све под државом, ништа изван државе, ништа против државе“), скупа са убеђењем достојним митоманије Луја XIV („Држава, то смо ми“), оптужује народ и Цркву које истовремено мрзи и од њих страхује за „клерофашизам“.

Пре десетак дана је у Широком Бријегу (БиХ) одиграна утакмица на којој су локални навијачи развили заставе нацистичке Немачке и Ватикана:


Широки Бријег, БиХ, новембар 2010 (извор)


Навијачи Широког иначе себе зову „Шкрипари,“ по локалним усташама које су наставиле борбу после априла 1945. сакривајући се у „шкрипама“ тј. пећинама у херцеговачком кршу. Људи који се поносе усташтвом и отворено везују симболе нацизма и Ватикана, шта је то него клерофашизам? Али за Б92, они не постоје. За њих су Хрвати „цивилизирани ЕУропљани“ који немају хулигане и навијаче, и на утакмице иду све у фраковима са халбцилиндрима.

Па ви сад и даље мислите да су то озбиљни медији, а да је жутократија озбиљна власт.