„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 28. април 2012.

Око Соколово #50

Св. Ђорђе убија аждају: карикатура
Ђурђевдан, 2012
Ванредна времена захтевају ванредне реакције. Отуд и овај повратак крајем прошле године обустављене рубрике „Око Соколово“, у специјалном предизборном издању. Не знам још хоће ли се „Око“ наставити као редовна рубрика. Биће, чини ми се, као и са изборним резултатима: живи били па видели.

Ја сам се о предстојећим изборима и њиховом суштинском значењу и значају већ изјаснио. Да погледамо сада шта веле и други.

Драгослав Бокан је о Васкрсу писао о некадашњим вредностима и овоме што их је, силом или преваром, заменило. Тек да се подсетимо шта смо имали па изгубили. О путу који нам пружа шансу да опстанемо и поново постанемо људи, писао је потом Момчило Селић.

О томе шта нуде жутократе и њихове копије, лажне алтернативе и странпутице, препоручујем текст Жарка Јанковића. Да би се боље разумео карактер „тоталитаризма толеранције“ који се увози са Запада, неопходан је - иако подужи - есеј Милана Брдара.

Шта се крије иза наводне подршке председника РС Милорада Додика жутократији, објашњава Драгомир Анђелковић. Испада да се неко са леве обале Дрине ипак разуме у психолошко ратовање, упркос тези Жарка Марковића. Чињеница је, међутим, да су Срби иначе „на ви“ са концептом који преовладава у данашњој политици, да се „кука до победе“, тј. стичу привилегије кроз индустријализацију комплекса жртве. Што не мора да буде лоша ствар; значи да нисмо сасвим изгубили сопствени карактер.

А није да искушења нема. Никола Танасић се на случају Андерса Брејвика бави феноменом „отпора“ наметнутој матрици кроз идентификацију са негативним стереотипима у њој, и закључује да је он унапред осуђен на неуспех. Победа је могућа тек одбацивањем саме матрице.

Кад смо код заробљеника матрице, Љиљана Смајловић нам отвара прозор у болесни ум Врховног Жутника, причом о комплексу служења јачем који је он прихватио као врхунски идеал.

Пратећи све нити мреже у којој је данас уплетена Србије, стижемо увек до истог исходишта, тог злехудог 2. светског рата, који се на нашим просторима још није завршио. Жељко Цвијановић објашњава да су избори следећег викенда у ствари судар између наслеђа титоизма и могућности да се крене неким другим, сопственим путем.

Ако српски Свети Георгије за седам дана и пробурази жуту неман, то неће бити крај борбе, али ће бити итекако судбоносна прекретница у њој. Некако као када је после Стаљинграда постало јасно да до тада наводно неприкосновени господар „реалности“ у Европи то неће остати још дуго.

1 коментар:

Bojan је рекао...

Јако добра илустрација :)