„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 27. јул 2010.

Према заслузи

Одмах по великом успеху жутократије у одбрани Косова, стиже још добрих вести од наших ЕУропских пријатеља и партнера: суд у Вестминстеру је одлучио да одбије захтев за изручење Ејупа Ганића, изјавивши да је поступак „био покренут и вођен због политичких разлога“.

Сигурно је да ће у Сарајеву ову вест дочекати као доказ да је Ганић невин, односно да се у Добровољачкој 3. маја 1992. није десио ратни злочин, већ да се муслиманска паравојска која је мучки напала колону ЈНА „само бранила“. Од штапских докумената, шта ли? Али то мишљење не би било угрожено ни да је одлука енглеског суда била другачија; оно је одавно уграђено у темељни мит не само БХ државе, већ и „бошњачке“ нације какву су створили Изетбеговић и његови следбеници.

То не значи да образложење вестминстерског судије није делимично тачно. Наиме, оптужбе за ратне злочине су одувек биле политички мотивисане, будући да се рат дефинише као „наставак политике другим средствима“. Коме није јасно, нека погледа историјат лажног суда у Хагу, који је створен да би колективно осудио Србе (целокупно војно, политичко и полицијско руководствo Срба, од Крајине до Косова, нашло се тамо у затвору), док особе са других зараћених страна пушта на слободу, осуђује на симболичне казне, или не оптужује никако.

У овом конкретном случају, оптужницу против Ганића поднело је жутократско тужилаштво, које је тим чином хтело да замаже очи народу док прогони Србе по директивама Империје. Верујем да су тужиоци у Београду били затечени Ганићевим хапшењем у марту колико и сам Ганић.

Није тајна да на „пријатељском, савезничком и без алтернативе“ Западу закони Србије не вреде ни пишљива боба. Лица са уредно документованих српских потерница се већ годинама ослобађају по кратком поступку. Зато и јесте било загонетно што је Ганић уопште задржан у притвору и што су Енглези уопште спровели процес расправе о изручењу. Али сама ова чињеница, да се у овом случају прво испоштовала формална процедура па тек онда понизила Србија, говори о дубини презира Империје према српској држави.

Колико год је Империја сатанизовала Србе деведесетих, ипак је према њима показивала једну врсту поштовања. Нема другог објашњења зашто се са Милошевићем ипак преговарало у Дејтону, и што РС није снашла судбина РСК. То објашњава и зашто је донесена резолуција 1244, и зашто је НАТО одустао од примене ултиматума из Рамбујеа када је 1999. окупирао Косово. Упркос бесомучним лажима, мржњи и убијању, Империја је деведесетих још и знала неке границе. Сада то више није случај.

Звучи нелогично, зар не? Како то да су Србију поштовали (колико год мало) док јој је на челу био „зли тиранин Милошевић,“ а да је сада презиру, иако су на власти већ десет година разне демократе, реформатори и осведочене боркиње за људска права? Нема то везе ни са Милошевићем, ни са демократичношћу демократа (или њеним недостатком), већ са догађајима од 5. октобра 2000. Ако је Србија изабрала да их заборави, Империја није. Фотељаши у Стејт департменту добро се сећају сентандрејских курсева, куфера готовине шверцованих преко границе и разних договора са члановима ДОС-а, који су баш они ономад основали. Ако већ Србија не зна, знају њени душмани да је још од јесени 2000. године у Београду на власти екипа квислинга, који су сопствену земљу буквално продали за шаку долара. А ко је покушао да се осамостали и тих долара одрекне, зна се како је прошао.

Логика и морал америчке Империје су врло једноставни. На пример, „поштен“ политичар је онај који, једном купљен, остаје купљен. А издајницима се никада не може веровати, јер ако су издали једном - издаће опет. Ако већ Србија не зна, Империја итекако добро зна ко влада Србијом у њено име. Зато се према њима односи са тачно онолико поштовања колико заслужују.

понедељак, 26. јул 2010.

Одлука МСП: Победа Жутократије

Нема сумње да је прошлонедељна пресуда Међународног суда (не)правде, apropos проглашења тзв. независне државе Косово, допринела рушењу међународног права. То је само последњи корак у тој одисеји, којој припадају и НАТО агресија из 1999, и ирачки рат 2003, и оснивање и рад Хашке инквизиције од 1993. наовамо... Дакле, није ово неки нагли заокрет, већ само најновији корак у процесу.

Сепаратисти широм света ликују и најављују акцију. Можда до њих није допрла порука Империје да се не може свакоме оно што се може Вашингтону и Бриселу - али ако се неко позива на закон јачег („може нам се, па смо зато у праву“) онда не може да замери неком другом ако се позове на исти „закон“ и има силу којом може да га примени. Односно, може да замера колико хоће, али му је од тога слаба вајда. Проблем је што је такав „поредак“ нестабилан и насумичан. Зато се историја цивилизације увек може мерити степеном до којег сила закона надвладава закон силе. Ако је овај други у успону, онда то више нији цивилизација, већ хаос. Данас, дакле, живимо у свету којим влада хаос - али се претварамо да постоји поредак!

Шта је у ствари писало у одлуци МСП? Питање које је Србија поставила у октобру 2008. било је недвосмислено - да ли су привремени органи управе на Косову имали право да донесу декларацију супротну правном поретку УН и резолуцији 1244? Једини логичан и правно ваљани одговор је требало да буде „нису“. Међутим, десет судија МСП је изабрало да промени питање и тако избегне пресуду која се не би допала Вашингтону.

Како објашњава судија Абдул Корома из Сијера Леоне:

„Мишљење већине користи једну врсту трика како би избегло логични закључак, тако што за ауторе једностране декларације независности сматра да нису деловали у својству представника привремених органа самоуправе Косова, већ представника косовског народа, па да самим тим за њих нису важили прописи Уставног оквира и УНМИК-а“.


Нема везе што је декларацију објавила „Скупштина Косова“ која је изабрана на УНМИК-овим изборима као орган привремене владе - дакле, апсолутно није имала право да уради то што је урадила. По овој интерпретацији, ако ја кажем да сам грађанин Марса, а не БиХ или САД или Србије, онда самим тиме постајем имун на законе БиХ, САД или Србије! То не само да нема смисла, већ је позив на хаос. Закони или важе за свакога на датој територији, или не не важе ни за кога. Нема средине.

Овако мисли и судија Мухамед Бенуна из Марока, који критикује одлуку већине као „у најбољу руку софизам“ и каже:

„…нема везе да ли сматрамо ауторе декларације о независности члановима Скупштине Косова или не; ни под којим околностима они немају право да усвоје проглас који крши Уставне оквирие и Резолуцију СБ 1244, па самим тим и правни поредак на Косову који су успоставиле УН“.



Иако је још у децембру прошле године било јасно да ће МСП бити под огромним политичким притиском да управо то и учини - сетите се напада искрености председавајућег МСП Хисашија Оваде, када је изјавио да ће одлука највероватније да буде подложна различитим тумачењима - не сећам се да је било ко предвидео да ће одлука бити овако провидно погрешна.

Проблем, дакле, није био жто су жутократе поставиле погрешно питање, већ у томе што су се уопште обратили МСП. И пре него што је постао председник и повео политику капитулације, Тадић се као министар потрудио да Војска Србије неће бити у стању да се бори за Косово. Србији су онда преостали само правни аргументи - али они су били јаки и неприкосновени. Јер, иако је НАТО окупирао Косово (грубим кршењем кумановског споразума, успут буди речено) 1999, цена те окупације била резолуција УН 1244. А према тој резолуцији, за коју је МСП потврдио да је још увек на снази (иако некако волшебно не важи за Вашингтон, Шиптаре, или ЕУЛЕКС...), само и једино Савет безбедности има право да регулише статус Косова. Све друге одлуке су правно ништавне. А будући да СБ не може да призна „Независну државу Косово“ све док на то могу да ставе вето Русија или Кина, Србија је ту имала адут у сваком спору око Косова.

Обраћањем МСП, жутократе су само омогућиле Империји да ослаби управо најјачи српски аргумент, односно оспори га кроз институцију која у свету још увек има кредибилитет и поштовање. Ово није био резултат глупости, незнања, или неспособности, већ део оне стратегије која је још давно договорена са Вашингтоном: да ће „бој за Косово“ бити прича за унутрашњу употребу, којом се мажу очи народу док се Србија систематски уништава за потребе страних налогодаваца. Сетите се демарша из фебруара:

„Наши партнери у Београду рекли су нам да изјаве министра Јеремића о Косову имају за циљ да заштите председника Тадића од напада српских националиста, и да је иницијатива тражења саветодавног мишљења од МСП била само маневар да се Косово уклони са дневног реда српске политике“. (подвукао С.С.)


Рекох раније да живимо у свету којим влада хаос, али се претварамо да постоји поредак. Нешто слично могло би се рећи за жутократију. Наиме, то је антисрпски, окупациони режим који ради против државе и народа, али се представља као аутентична српска власт која се бори за интересе државе и народа. Онима који пристају на ту искривљену перспективу онда никако није јасно како власт, и поред силних неуспеха и катастрофалних резултата, може да тврди да је све дивно и да су савршено задовољни. Али ако прихватите истину, онда постаје јасно да жутократама заиста све иде по плану. За Јеремића, Тадића и остатак жутократске хунте, оно што се десило у четвртак није био пораз, већ унапред планирана победа на њиховом „ЕУроатлантском путу без алтернативе“.

Из приложеног би требало да је јасно колики људски и морални суноврат представља жутократија. Њено уклањање је неопходан предуслов физичког опстанка српске државе и народа. Што пре, то боље.

четвртак, 22. јул 2010.

Међународни суд (не)правде

Данас је Међународни суд правде обелоданио одлуку да проглашење „Независне државе Косово“ није у супротности са међународним правом. Стварно? Технички су у праву. Може свако да прогласи свашта, али то не мора да буде легитимно. Али у случају Косова не ради се о некој апстракцији, већ о стварном чину отимачине земље, које је омогућила УН-НАТО-ЕУ окупација те територије после кумановског примирја 1999. О томе се МСП није изјашњавао, дабоме, знајући да би у том случају морао да пресуди против Империје.

Овако, то саветодавно мишљење - за које су поборници НДК месецима истицали да је „необавезујуће“, а сада ће да се на сав глас деру како обавезује свет да призна њихов државоид - значи да, ако међународно право још и постоји (а то мож' да бидне ал' не мора да значи), оно свакако не важи за Србе.

Сјајно.

Нећу сада да дискутујем шта би ово могло да значи за Каталонију, Корзику, Шкотску, Фландрију, па и саму Америку - која је, да се подсетимо, савез држава које се тако зову с разлогом. Таква врста правде припада Богу. Али шта ово значи за нас? Волео бих када би ово отворило очи онима који су веровали у Тадићеве пароле „и Косово и ЕУ“, па гласали за жутократију или је бар омогућили својим ћутањем. Јер, од ЕУ дефинитивно нема ништа, а сад се види и да су Жути својом „стратегијом“ чинили све што могу да се одрекну Косова.

Његош ономад написа: „Коме правда лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“. Хтели или не хтели, ови што верују у топуз су вам наметнули избор. А тај избор онда диктира шта вам је даље чинити.

Што се мене тиче, ја сам тек почео да се борим.

среда, 14. јул 2010.

Време је

Две године су већ прошле откако је коалиција социјалиста, пензионера и власника жирафе направила политички салто мортале и постала део владе за ЕУропску Србију. Није битно јесу ли томе посредовали амбасадори и тајкуни, или су само пружили подршку пројекту који је кренуо још и пре мајских избора. Резултат је био нешто за шта нико - ни следбеници Демократа, ни социјалисти, ни пензионери, ни љубитељи жирафа - није гласао. Толико о демократији, је ли.

Жутократија Србији није донела ништа ново. Млађан Динкић своју политику економске деструкције води у континуитету од 5. октобра 2000, без обзира ко је на власти. Борис Тадић „чини све што може“ за своје иностране послодавце још откако је одмах после своје прве инаугурације (која је, подсетимо се, била имитација америчког ритуала) брже-боље одлетео у Вашингтон на поклоњење зна-се-коме. Ивица Дачић је тако темељно „пожутео“, да се оправдано поставља питање да ли је икада и био „црвен“. Слично питање могло би се поставити и Николићу и Вучићу, који су открили чари (транснационалног) „напредњаштва“. Подвученог жутом.

Уместо суштинског питања - да ли Србија треба уопште да постоји? - маркетиншки мешетари су народу 2008. сервирали лажну дилему (Косово или Европа?), и понудили још лажнији одговор: „и Косово и Европа“. Колико је пута само у ове две године било прилике да се јасно види шта жутократија мисли о Србији? Подршка аутономашима у Војводини, промоција турско-османско-исламистичког „Санџака“, резолуција о Сребреници, почасни докторати идеолозима НАТО бомбардовања, касапљење српске књижевности у Народној библиотеци Србије, НАТО пропаганда у српским уџбеницима - шта још треба да се деси, па да не буде више никакве сумње да жутократија ради на уништељу државе Србије и народа који је сматра отаџбином?

У међувремену је и сама ЕУропска унија дала одговор на маркетиншку шарену лажу жутократског режима, недвосмисленом подршком „Независној држави Косова“, што кроз мисију ЕУЛЕКС коју су жутократе хвалиле као „неутралну“, што кроз резолуције у ЕУропском парламенту. И не само то, већ су амбасадори САД и ЕУропских земаља, у демаршу лично Врховном Жутнику, објавили да су им жутократе још давно обећале да ће наводна борба (која се од фебруара 2008. води искључиво флоскулама) за отето Косово бити само пуста прича за интерну употребу.

Ових дана стиже и недвосмислена порука из Берлина да од уласка у ЕУропство нема ама баш ништа, без обзира шта је Србија урадила досад, или још намерава да уради. Просто речено, уласком данашње Хрватске у ЕУ заокружиће се некадашњи аустроугарски простор. После тога, што се њих тиче, остатак Балкана може лепо да се интегрише са новом турском царевином. Ни не помишљајући да протестују што им се тиме руши деценијска политика „без алтернативе“, жутократе су и рукама и ногама скочиле у турско коло.

За десет година колико је Милошевић био на власти, Србија је преживела санкције, сатанизацију, бомбардовање и окупацију дела територије. Октобарски револуционари су поручивали испред запаљене скупштине да ће под њима све то да буде само ружна прошлост, а Србија ће да живи „нормално“ и „боље“. Је ли глад нормална? Је ли дужничко ропство боље? Да ли вам је данас боље него што је било пре десет година? Шта би од силних обећања? Али стварно? Будите искрени. Можете да лажете друге, ако хоћете, али немојте да лажете себе.

Сваки дан све више људи пита, докле овако? Србима је данас много горе него што је било америчким колонистима када су дизали буну против енглеског краља, 1776. Или Французима, када су рушили Бастиљу на данашњи дан 1789. Жутократски зулум још није достигао степен дахија из 1804 - али само што није. А и дахије би опет мало да вежбају толеранцију и мултикултурализам по земљи Србији. Односно ономе што од ње остане.

Докле овако? Па док народу не досади. Док се не нађе неко ко ће да повикне: „Председник је го!“ и да поквареним изродима који седе у влади, скупштини и разноразним канцеларијама упути поруку попут оне којом је енглески диктатор Оливер Кромвел почастио Крњи Парламент, 1653. године:

„Крајње је време да престанете да заседате на овом месту, које сте обешчастили презирањем сваке врлине, и опоганили упражњавањем сваког порока... Чопор сте плаћенићких хуља; попут Есава, своју бисте земљу продали за вечеру, а попут Јуде, свог Господа за шаку сребрњака. Има ли међу вама и једне преостале врлине? Постоји ли порок којег немате? Мој коњ је већи верник од вас. Верујете само у злато. Ко од вас још није продао савест за мито? Има ли човека међу вама који уопште брине о државном добру? Прљаве проститутке, зар нисте опоганили ово свето место и Господов храм претворили у лоповску јазбину, својим неморалом и злочинством? У целом народу сте постали неподношљиво омражени. Народ вас је изабрао да исправите неправде, а не да их сами наносите! Идите, зато... У име Божије, ван!“


Шта чекате?

недеља, 11. јул 2010.

Сребреница, 15 година после

Данас је у источнобосанском Блајбургу одржан медијски спектакл који је за циљ имао потврђивање последњег преосталог мита о босанском рату деведесетих. Уз амбасадора америчке Империје и аустроугарског вицекраља у БиХ, циркусу у Поточарима присуствовали су и сатрапи разних балканских провинција, а међу њима и Србије.

Империји безгранично лојалан Борис Тадић положио је венац „невиним жртвама“, јавља РТС, описујући данашњи циркус дословно овако:

„У Меморијалном центру Поточари код Сребренице обележавa се 15 година од убиства више од 8.000 Бошњака, почињеног од стране припадника Војске Републике Српске у јулу 1995. године.“


Дакле, установљена чињеница, нема никаквог спора, све је јасно. Осим што, је ли, уопште није. Напротив.

Није спорна Тадићева мотивација да прихвати ову клеветничку оптужбу. Он већ годинама „чини све што може“ да угоди страним господарима. Фаустовски пакт који је с њима склопио прво га је довео до министарског, па до председничког места; додуше, наде да ће постати ЕУропски комесар за регију Донау-Маргус, онако без алтернативе, ипак су изневерене.

Како икоме може пасти на памет да свој народ прогласи геноцидним, на основу квази-пресуда једног квази-суда које са логиком (правном или обичном) немају ни најмање везе? Одговор можда лежи у томе што се Борис Тадић не сматра Србином, већ Југословеном. На то указује његова изјава у Поточарима, да признавањем Србима приписаних ратних злочина настоји да створи ситуацију у којој „ћемо моћи да пружимо руке једни другима и да наставимо да живимо као нормални људи, као што смо некада живели“. (РТС)

Он, ако хоће, нека сутра „нормално“ живи у Федерацији или Хрватској. Ако га не обесе о прву врбу, из силне жеље за „суживотом“ и помирењем.

Цинична манипулација

Сребренички „геноцид“ је најциничнија злоупотреба тог термина досад. За геноцид је потребна намера да се уништи национална, верска или расна група. Нема везе колико су у то убеђени босански Муслимани или западна јавност; не постоји нити један доказ да је било ко из војног или цивилног руководства РС имао намеру да уништи босанске Муслимане. Хашка инквизиција је ту намеру извела из наводног масакра - чије је постојање извела из списка несталих и исказа „сведока“ попут Дражена Ердемовића и Момира Николића. А он су, опет, говорили оно што су тужиоци хтели да чују. (Ердемовићев исказ, на којем се и данас заснивају пресуде Трибунала, детаљно је анализирао бугарски новинар Жерминал Чивиков, док је Николић отворено признао да је лагао, без последица).

У поруци Императора Обаме, коју је у Поточарима прочитао амерички амбасадор Чарлс Инглиш, наводи се да су у Сребреници „Убијени... људи који су хтели да живе и који су веровали у обећања међународне заједнице да ће их заштитити али били су препуштени самима себи“. (Бета) То једноставно није тачно. Војници УН су заиста штитили сребреничке цивиле, али је сасвим нереално и непоштено да се од њих тражи да заштите и 28. дивизију АРБиХ, под командом Насера Орића. Цивили који су се склонили у Поточаре остали су живи. Зато је чињеница да је меморијални центар „жртвама геноцида“ смештен баш у Поточарима свесна и цинична манипулација.

Император још каже и ово: „Овај злочин је натерао међународну заједницу да реагује и заустави масакр над цивилима у БиХ“. Опет неистина. Ем што никаква „међународна заједница“ не постоји, ем што је интервенција НАТО дошла тек крајем августа, после „Маркала 2“ у Сарајеву, ем што се у БиХ водио рат, а не „масакр над цивилима.“

Из овога је, међутим, јасно зашто се од Сребренице прави „геноцид над невиним цивилима.“ Прво, да би се оправдао рат који је режим Алије Изетбеговића водио за „суверену БиХ“ (а који и данас траје, непрестаним нападима на Дејтонски мир и РС). Друго, да би се оправдала интервенција САД и НАТО у догађаје на Балкану; тада је још било потребно да се америчком народу правда слање војске широм света, а то је било много лакше под паролом „заустављања геноцида“ него истином: „хоће нам се, може нам се“. Па ако геноцида нема, онда га је требало измислити.

Тако су борци 28. дивизије трансформисани у „невине цивиле,“ без обзира на три хиљаде подрињских Срба који су страдали од њихове руке у претходне три године. Извештаји западних медија који Сребреницу називају „највећим злочином после 2. светског рата“ - с намером да тиме призивају поређење Срба са немачким нацистима - упорно избегавају да кажу да је уопште постојала 28. дивизија и да се радило о наоружаним људима. Просечан конзумент западних вести замишља сцену достојну Спилберга, где крволочни Срби одвајају мушкарце и децу, ненаоружане цивиле, од жена и стараца у Поточарима, а онда их стрељају наочиглед свих, а посебно холандских УНПРОФОРаца. Није битно што то нема везе са истином - овакав опис служи сврси, па зато и мора да буде прихваћен као стваран.

Острашћене претпоставке

Прегршт чињеница о догађајима у јулу 1995. не иде у прилог хипотези о „геноциду“, од тога да су цивили у Поточарима безбедно евакуисани (какав је то геноцид где већина потенцијалних жртава бива поштеђена?), до тога да се број жртава ни дан-данас поуздано не зна, односно да није утврђен доказним поступком већ се о њему само износе острашћене претпоставке. Зашто је Насер Орић евакуисан из Сребренице у мају те године? Зашто је Сребреница напуштена малтене без борбе? Зашто 2. Корпус АРБиХ није учинио ама баш ништа да помогне Сребреници, или барем олакша пробој нападом на положаје ВРС? Неколико муслиманских званичника (нпр. Хакија Мехољић, Ибран Мустафић) отворено оптужује Изетбеговићев режим, па и њега лично, да је „издао“ и продао Сребреницу са намером да испровоцира војну интервенцију; то није никаква „српска пропаганда“.

Међу војском која је одбила предају и кренула у пробој према Тузли било је и цивила, али сама колона је, по међународном ратном праву, била легитиман војни циљ. Сведочења и извештаји преживелих муслиманских бораца јасно показују да су у путу трпели стравичне губитке од мина и артиљерије, у борбама, од глади и изнемоглости. Да ли су ти људи жртве „геноцида“? Тешко.

Јасно је, дакле, да су Муслимани и њихови спонзори из тзв. „међународне заједнице“ од трагичне погибије војске у повлачењу пропагандом направили „геноцид“ над недужним цивилима. Срби су се од ове оптужбе углавном бранили ћутањем (што је на Западу схваћено као доказ кривице), навођењем броја Срба које су побили Орићеви борци (као да је то ваљано оправдање), или довођењем у питање броја наводних жртава - што је дочекано као „негирање геноцида“. Основна логика налаже да онај који износи оптужбу за геноцид - најтежу категорију злочина у међународном праву - то мора да докаже без икакве сумње, а не да се ослања на осећања, убеђења и претпоставке. Зашто би Срби морали да доказују да нису криви? Зато што је у медијима створена претпоставка да јесу. Али то онда нема никакве везе са судом и правдом - баш као ни Хашки Трибунал.

Фиктивни и стварни злочин

Покушаји да се Србима налепи етикета геноцидног народа, описивањем сребреничке трагедије као геноцида, свакако да имају политичку позадину. Функција им је да муслиманску страну у сукобу прикажу као апсолутну жртву и праведника, да оправдају интервенцију НАТО на Балкану, али и да оперу репутацију стварних виновника стварних геноцида, од Немаца преко хрватских и муслиманских Усташа и Ханџар-дивизије. Срби заиста нису криви за оно за шта их оптужују. Али постоји злочин који се десио, и постоји кривица, која ВРС и Србима као народу сигурно не служи на част.

Наиме, међу извештајима о пронађеним посмртним остацима постоје 442 аутопсије особа које су пронађене везаних руку или са повезима преко очију. Ово су скоро сигурно жртве стрељања. А стрељање ратних заробљеника је ратни злочин. О томе нема спора. Нема везе што је руководство РС и ВРС јасно наредило да се према заробљеницима поступа хумано и по конвенцијама. Да ли је ико после тога кажњен због непоштовања наређења? Ако јесте, онда то није познато широј јавности. А ако није, зашто није?

Вековима су међу српске врлине убрајани и јунаштво и чојство: заштита себе од другога, али и другога од себе. У случају стрељаних Сребреничана - па нека су, аргумента ради, све до једног то били људи одговорни за Кравице или Скелане или било који други подрињски покољ - није било нимало чојства. И то је стварна љага на српском образу, због које него мора да одговара. Сасвим је могуће да су стварни кривци за то остали на слободи управо због хајке која се дигла на целокупно српско војно и политичко руководство, али и српски народ уопште, због измишљеног геноцида у Сребреници.

Спектакл у Поточарима, измишљени геноцид (који до апсурда доводи дефиницију самог појма), спомен-центар на погрешном месту, где су укопани и људи који са ратом или јулом 1995. немају никакве везе - ништа од тога не доприноси ни истини ни правди. Напротив, служи да учврсти убеђење босанских Муслимана да су они апсолутне и праведне жртве и да су им Срби, Хрвати и свет због тога дужни - прво целу БиХ, а онда шта год замисле. Али, они Срби који на неосноване и тешке оптужбе узвраћају спомињањем сопствених жртава и ћутањем о стварним стрељањима не понашају се нимало другачије од Хариса Силајџића, који тврди да ништа што су Муслимани урадили не може да буде злочин јер су се они „само бранили“. То је иста она квази-логика коју упражњавају судије Хашког трибунала и портпароли НАТО или Стејт департмента: „нама“ је све дозвољено, а „њима“ ништа.

Лицемерје

Баш због тога са презиром гледам на изјаву вицекраља „међународне заједнице“ за БиХ, Валентина Инцка (истог оног који је писао предговор хагиографији Алије Изетбеговића), који је јутрос поручио онима „који негирају геноцид“ да нису део ове цивилизације (Бета).

Које цивилизације, Herr Инцко? Ове што од једног стварног злочина прави фиктивни, јер стварни није довољан да послужи циљу? Ове што безочно лаже, крши законе и немилице убија када јој то одговара, а онда прича приче о истини, правди и кажњавању туђих „убица“? Ове што је до те мере заборавила Свето Писмо (или га прогласила увредљивим и дискриминаторским) да не види балван у свом оку, али зато измишља ивере у туђем? Тој и таквој цивилизацији и нећу да припадам. Нити она може дуго да потраје, ако се ослања на такве лажи и лицемерје као што је „геноцид“ у Сребреници.