„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 28. август 2008.

Доктор глувих пацијената

Sick man lookin' for the doctor's cure
Lookin' at his hands for the lines that were
And into every masterpiece of literature
for dignity

Englishman stranded in the blackheart wind
Combin' his hair back, his future looks thin
Bites the bullet and he looks within
For dignity

Someone showed me a picture and I just laughed
Dignity never been photographed
I went into the red, went into the black
Into the valley of dry bone dreams

So many roads, so much at stake
So many dead ends, I'm at the edge of the lake
Sometimes I wonder what it's gonna take
To find dignity


Рон Пол је поново погодио у центар. Просто човеку буде жао кад види и чује глас разума у галами безумних. У изборној трци између Зла и Горег, добром доктору стварно није место. Не мислим притом само на Америку, наравно; да је свакој земљи макар по један тако принципијелан заговорник слободе и личног интегритета ПОЈЕДИНЦА, основе сваког друштва и темеља сваке здраве целине, свет би био макар за нијансу-две лепше место. А ни то није занемарљив напредак, кад видимо где смо и како нам је, и колико се људски род неуморно укопава у апсурд. Од свих утопија и усрећитељских пројеката на свету, једино није испробан онај здраворазумски: слободни појединац, као основа сваког добровољног људског удруживања.

Џатрас: Руска одлука не штети Србији

Изјава Џима Џатраса, директора Америчког савета за Косово (American Council for Kosovo) у Вашингтону, 27.8.2008.

Неки у Србији су можда у искушењу да помисле како је Москвино признање независности Јужне Осетије и Абхазије лоше по Србију, и да ће Русија можда да промени свој став о Косову и Метохији.

Ово не само да је далеко од истине, већ је овакав развој догађаја добар за Србију, и то из више разлога:

1. Русија неће променити став о КиМ. Москва ће наставити да инсистира на принципијелном становишту да је -

(a) Београд увек инсистирао на споразумном решењу за Косово, а није прибегао насиљу као Сакашвили. Управо су Албанци и њихови спонзори предузели илегалне кораке који не могу да угрозе суверенитет Србије. Насупрот томе, Сакашвили је сам оштетио грузијски аргумент својим насилним деловањем.
(б) По релевантним југословенским законима, Косово нема право да се отцепи ни од Србије ни од Југославије. Међутим, по совјетским законима, аутономне републике (Абхазија) и области (Јужна Осетија) су имале право да се изузму од независности република, у овом случају Грузијске ССР (по закону о отцепљењу од СССР из 1990). Дакле, Абхазија и Јужна Осетија су биле део Грузијске ССР, али никад независне Грузије. Насупрот томе, КиМ је неупитно било део Србије још и пре настанка Југославије.

Председник Медведев, министар Лавров и амбасадор Чуркин су све ово врло јасно рекли, и исправно инсистирају да ови ”замрзнути” делови бившег СССР заслужују независност далеко више него КиМ.

2. Руски чин показује да америчко признањe Косова нема објективну вредност, већ само субјективну. Да ли руско признање решава статус Осетије и Абхазије у светз? Не. Москва сада тражи подршку других земаља. Колико ће их подржати признање, пет, десет двадесет? Косово признаје 46, а Западну Сахару 47. И онда се проглашење независности своди на ”Добро, то је твој став. Ти кажеш да си независан, ја кажем да ниси.” Вашингтон је међународно право заменио законом џунгле и сад нема право да се жали шта код било ко други уради. Независност је сада у очима посматрача. У суштини, сад више нема јасног одговора на сукобе у неколико регија у свету, али је јасно да ниједна од ових новопроглашених држава неће ући у УН.

3. Пошто је јасно да је управо криза на КиМ изазвала ову најновију нестабилност, биће мање воље у свету да се подржи ”независно” Косово. Исто тако, сада су веће шансе да ће Генерална скупштина УН да питање Косова (а можда и других места) пошаље на разматрање Међународном суду правде, како не би морала сама да заузме став.

4. Садашња ситуација додатно наглашава колико је Москва (пријатељ Србије по питању КиМ) јака, а Вашингтон (непријатељ Србије по питању КиМ) слаб. Aмерички функционери осуђују ”кршење грузијског суверенитета и интегритета,” несвесни сопственог лицемерја. Захтевају да Русија ”мора ово” или ”мора оно”, али је свима јасно да не могу да присиле Русију ни на шта. Можда им није јасно колико јадно изгледају, али остатaк света види и зна.

среда, 27. август 2008.

Потемкинова војска

Приче ЕУро-грађаниста да је једини излаз Србима и Србији да се у потпуности предају "ЕУроатлантским интеграцијама" заснивају се на догми да је ЕУ врхунац политичког развоја европске цивилизације, а НАТО - односно САД - најмоћнија сила на свету; да је одбијање послушности Империји не само немогуће, већ и погрешно, малтене злочин против цивилизације. И зато народ "грађаније" мора да плива пут Атлантика, као леминзи, послушно пратећи своје "прогресивне" демонкратске вође.

Будалаштине. ЕУ не само да није врхунац ничега - осим можда цинизма - већ представља исто онолико дисфункционалну парадржаву као што је то пред смрт била СФРЈ. А Америка... Као да се нико не сећа да је америчка сила 78 дана покушавала да сломи отпор СРЈ, уништи војску и помогне УЧК да освоји Косово. И ни у чему од тога није успела, све док се Београд није предао, преварен. Више америчких авиона је оборено над Србијом него над Ираком. Ал' добро, ко броји...

Нисам се шалио кад сам пре неки дан писао о "банкротираној земљи са Потемкиновом војском." Исто ако мисли и Фред Рид, човек који воли своју земљу а презире њену власт. Да је барем више таквих, и њима и нама.

ПИТ БУЛ И ИРВАСИ

Фред Рид, 24. август 2008. (оригинал)

Америка има војску из 2. светског рата, само са бољом технологијом. Морнарицу још увек чине носачи авиона са пратећим бродовима. Срце Армије су још увек оклопне дивизије, праћене пешадијом, артиљеријом и јуришном авијацијом. Војска је дизајнирана да се бори против непријатеља сличног себи. Али такви не постоје. Војске из 2. светског рата не пролазе добро у борбама са непријатељем који постоји, а то су герилске групе, јер нису ни намењене за такво ратовање.

... Бродови, тенкови и подморнице изгледају моћно. Незамисливо је да се од њих одустане. Уместо да реформише војску како би одговарала садашњим потребама, Пентагон је оставља каква јесте, и онда покушава да с њом обави задатке који су за њу просто неизводљиви.

Војске из 2. светског рата су намењене разарању фиксних циљева и освајању територије. На пример, униште непријатељску авијацију и освоје градове. Америка је за то итекако способна. Проблем је у томе што раштркани герилци немају фиксне циљеве, територију, и градове. Пентагон лови комарце мочугом. Очигледан је апсурд да се Б-1 интерконтинентални стратешки бомбардер користи за подршку трупама на фронту. Али имаш авион, имаш пилоте који хоће да ратују, и зато им нађеш нешто да бомбардују.

Тренутна слабост Америке је да има малу војску. Контрола над великим земљама пуним раштрканих герилаца захтева велике војске. Америчка војска је мала зато што је чине добровољци. Пентагон воли добровољачку војску из два разлога. Прво, добровољци су бољи војници од краткорочних присилних регрута. Друго, јавност није брига кад добровољци гину. Јесу ли то сами изабрали или нису? Уосталом, то су деца из радничких породица, које гледају на погибију своје деце као нешто племенито, а не као жртву за добробит великих комерцијалних интереса. И немају много политичког утицаја.

То је значајно. Пентагон је научио да не може да ратује ако је суочен са противљењем јавности. Кад би увели војну обавезу за студенте, дигла би се дрека. Кључ је да се не узнемири Јавност, на коју војска гледа као на већу опасност од икаквог тренутног непријатеља.

Стварни непријатељ је увек новинар. Ако се новинари окрену против рата, пробудиће чудовишну Јавност, и онда војска мора да ратује на два фронта. Срећом, медије контролише неколицина великих корпорација на чијем су челу људи из истог сталежа, који нису против тренутних ратова.

... Америка је дискретно али невероватно милитаризована. Она више није ни демократија, ни правна држава, већ олигархија лобија који желе оно што је најбоље за њих, а не мора да буде и за земљу. Принцип у свему томе је да се муве хватају на мед. Држава прикупља огромне суме новца у порезима, и лобисти се онда скупе да их преузму.

Најбољи војни рекет је скупо наоружање. Носачи авиона, ракетне крстарице, подморнице, авиони, тенкови и сателити коштају на милијарде. Ове суме привлаче огромну авио-индустрију која би пропала без војних уговора. Пентагон је мирна лука за фирме које на слободном тржишту немају никакве шансе.

Гомила ових пара се троши на скупо оружје о коме јавност не зна ништа, а које је од мале или никакве користи у ратовима који се тренутно воде (а вероватно не би требало)...

Све је добро док Јавност спава. Зато војска ћути и избегава пажњу медија. Али кад се саберу јавни и тајни трошкови војни, од буџета за "одбрану", финансирања ратова, тајних програма, војних пензија и лабораторија за истраживање до аеродромског обезбеђења, добије се сума која ломи кичму држави која пропада. Али Јавност нити зна да се кичма ломи, нити да држава пропада.

Америчким такмацима је војни буџет САД поклон с неба, јер представља паре које Американци не могу да инвестирају у привреду. Срећом по источну Азију, на пример, Америка не може да драматично смањи војну потрошњу. Превише послова, војних база, корпорација и политичара од ње зависи. Кина гради инфраструктуру, док САД производе авионе. Једину кочницу представља социјални буџет, који не сме да се креше јер би пробудио Јавност.

Илузија свемоћи тешко умире. Америчка војска је толико дуго доминантна да ни она ни амерички народ не могу да појме да им је моћ у ствари ограничена. Америка сада покушава да опколи Русију, Иран и Кину. У томе подсећа на остарелог питбула који покушава да опколи крдо ирваса. Пентагон планира рат са Кином и прича приче о "потпуној војној доминацији." Садашњи режим у Вашингтону хоће да зарати са Ираном и Пакистаном, прети Сирији и Венецуели, и изгледа хоће нови Хладни рат са Русијом. Армија најављује проширење.

У међувремену, Кина гради инфраструктуру.

уторак, 26. август 2008.

Жив је Брежњев, умро није...

”Брежњевљева доктрина још живи,” Срђа Трифковић, Chronicles,21. август 2008. (оригинал)

Пре четрдесет година, 21. августа 1968, совјетске трупе су ушле у Чехословачку, праћене мањим контигентима још четири земље Варшавског пакта. Окупација, названа ”Операција Дунав,” означила је крај ”Прашког пролећа,” покушаја реформаторског крила чехословачке комунистичке партије на челу са Александром Дубчеком да изгради ”социјализам са људским лицем.”

Идеолошко покриће за интервенцију је дошло у облику ”Брежњевљеве доктрине,” коју је аутор дефинисао као обавезу социјалистичких земаља да њихова ”слобода одлучивања о развоју сопствених земаља” не ”угрози социјализам у њиховој земљи или суштинске интересе других социјалистичких земаља”:

Суверенитет социјалистичке земље не може бити у супротности са интересима светског социјализма … Законске норме не смеју се тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста класне борбе у савременом свету… Одвајање Чехословачке од социјалистичке заједнице било би у супротности са њеним виталним интересима, и нашкодило би осталим социјалистичким земљама… Како би испуниле своју међународну дужност према братским народима Чехословачке и одбраниле свој социјалистички напредак, Совјетски савез и остале социјалистичке државе су морале да одлучно делују.


Ову доктрину је СССР употребио 1953. у Берлину и 1956. у Мађарској, али је тек поводом Чехословачке 1968. она јасно дефинисана. Уласком у ”социјалистичку заједницу народа” њени чланови имплицитно су прихватили да је СССР, лидер те заједнице, не само тај који спроводи правила, већ и судија који одлучује да ли су и када она прекршена. Ниједној држави није било допуштено да напусти Варшавски пакт, или доведе у питање монопол власти комунистичке партије.

Тридесет година после прашког пролећа, СССР-а више није било, као ни Варшавског пакта. На његово место дошао је НАТО. Али принципи Брежњевљеве доктрине су остали на снази, пресвучени у рухо либерализма. Мастрихтски споразум из 1991 убрзао је трансфер суверенитета чланица ЕУ неизабраним бирократама у Бриселу. На овој страни Атлантика, ступила је на снагу НАФТА, а затим 1995. и стварање Светске трговинске организације (WTO). Деведесете су биле време изградње новог међународног поретка. Почетком 1999. је процес довољно узнапредовао да је председник Бил Клинтон изјавио како без бомбардовања Србије ”сам НАТО не би био веродостојан, јер би омануо у одбрани вредности које му дају смисао.” Тиме је само препричао суштину онога што је рекао Брежњев, да се ”законске норме не смеју... тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста ... у савременом свету.” Из перспективе САД, међународни систем на снази још од Вестфалског мира 1648. је престао да постоји.

Тај стари систем, заснован на државном суверенитету, није био савршен и често је нарушаван, али је свеједно био темељ међународних односа од кога је мало која држава отворено одступала. Основна разлика између Брежњева и Клинтона је што је совјетски вођа своје самопрокламовано право на интервенцију ограничио. Његова доктрина је важила само за ”социјалистичку заједницу,” наспрам неограниченог, глобалног оквира ”одбране вредности које дају НАТО смисао.” Попут свог совјетског претходника, Клинтон је употребио апстрактну и игеологизовану катерогију као оправдање за своја дела, с тим што су ”интереси светског социјализма” као оправдање за време и место интервенције били мачји кашаљ за универзална људска права.” Москвина ”социјалистичка заједница” је ипак престајала на Елби. Заменила ју је Вашингтонова ”међународна заједница,” која не престаје нигде.

У овој шеми је онда лако успоставити ко је ”демократа”: демократске власти делују у складу са вољом међународне заједнице - као на пример режим покојног Фрање Туђмана. Кад делују супротно, онда су самим тим недемократске и подложне казни. Што је мање логике и смисла, то је положај Хегемона јачи.

Четрдесет година после Прага 1968 имамо ”Бушову доктрину,” синтезу наслеђа Клинтона и Брежњева. Када је напао Авганистан 2001, Буш се само позвао на право да земље које пружају уточиште и помоћ терористима третира као терористичке државе. Али већ следеће године је његова доктрина у настанку имала нове елементе: превентивни рат, као право САД да збаце стране режиме које сматра претњом својој безбедности, иако та претња није директна (Ирак); док је ”подршка демократији,” ако треба и силом, постала легитимна стратегија за борбу против ширења тероризма.

Формална дефиниција стигла је у септембру 2002, у новој Стратегији националне безбедности. У њој се представља бесконачна политичка, војна и економска доминација САД над светом. Стратегија је дефинисала две главне категорије непријатеља: “отпадничке државе” и “потенцијалне непријатеље.” И против једних и против других предвиђен је превентивни напад ”директном и константном акцијом, користећи све елементе националне и међународне моћи… Нећемо оклевати да делујемо сами, ако је потребно, да употребимо наше право на самоодбрану превентивним деловањем.” Али не само да су циљ сад САД били ”режими зла и безакоња”, већ и крај ”деструктивних међународних спорова.” У ту сврху, Бушова власт је обећала да ће “одржавати војну снагу без такмаца, и тако обесмислити дестабилизујуће трке у наоружању из прошлих времена, ограничавајући сукобе на трговину и остале мирољубиве путеве.” Као што је тријумфалистички писао Томас Донели из института АЕИ ране 2003, ”Свака дубинска безбедносна анализа мора да закључи да нормалне стеге међународне политике више не спутавају употребу америчке силе.”

Ова доктрина је и даље на снази као идеолошка основа и до краја развијен самосталан оквир за политику неограниченог интервенционизма у свету. Али за разлику од Брежњева и Клинтона, Буш је својој доктрини дао божанско одобрење: ”Историја је позвала Америку и наше савезнике да делују, и наша је одговорност и привилегија да се боримо за слободу,” изјавио је Буш у годишњем обрађању Контресу 2002. “Спознали смо истину коју никад нећемо довести у питање: Зло постоји, и морамо му се супротставити. Ретко кад је свет био суочен са тако јасним и тако судбинским избором.”

Представљањем Америке као ”добра” а оних који се супротстављају њеној вољи као отеловљења зла, и поручујући остатку света да је избор јасан и неминован, Буш је предупредио било какву расправу о вези између циљева и средстава америчке силе. Американци тако мисле да су не само мудри, већ и оличење врлине, а америчку политику не обликују предрасуде, већ вредности.

Ове две ”америчке” доктрине пате од истог урођеног недостатка као и Брежњевљева доктрина које се данас сећамо. Сваки чин отпора, колико год да кошта жртву, поткопава самопоуздање и веродостојност хегемона. После 1968, антисовјетска осећања су беснела испод сиве површине реал-социјализма. Тадашњи чланови Политбироа су били стари, спори, без свежих идеја и нису знали за дугорочне изазове својој хегемонији. Неоконзервативни стратези који воде политику под Бушом и наставиће да је воде под Мекејном су још увек хиперактивни и убеђени да хегемонију могу да одрже у наредним деценијама као божански прописану, морално обавезујућу, бесконачну и само-оправдавајућу мисију.

Совјети су били глупи. Њихови наследници у Вашингтону су луди. А кога богови желе да униште, прво учине лудим. Значи, има наде.

(превео Сиви Соко, август 2008.)

понедељак, 25. август 2008.

Неважни човек

Милан пита ”да ли ће бити неки текст о Џозефу Бајдену...(мада брза претрага даје неке резултате)?”

Куку мени, па шта ради та црна штампа у Србији кад овај мали блог мора да информише људе о томе ко и шта је Џозеф Бајден? Шта пишу, да је то стари, угледни политичар који ће да ојача позицију Светог Барака од Промене као кандидат за потпредседника? Надам се да је бар неко рекао да је Бајден председавајући одбора за међународне односе америчког Сената (а да је био потпредседник истог одбора током Клинтонове владавине, када му је на челу био републиканац Џеси Хелмс), и да је као такав неодвојив од политике ”хуманитарног” империјализма. И да је бар неко споменуо да је Обамина прича о ”променама” апсурдна док око њега седе све сами клинтонисти.

Шта ја да додам свему овоме? У јануару 2007, чим су демократе добиле већину у Конгресу, Бајден је у лондонском Фајненшел Тајмсу објавио пргави, демагошки и чињеницама оскудан уводник у коме је описао поглед своје партије на америчку спољну политику.

Бајденова харанга, под насловом ”Морамо зауставити непријатеље новог Косова” појавила се у издању ФТ од 2. јануара. У нешто више од 700 речи, што је за њега рекордно концизно, Бајден је тврдио да ”спретна дипломатија којом ће се обезбедити независност Косова може да донесе победу за муслиманску демократију, бољу будућност за југозапад Европе, и потврду исправног кориштења америчке силе” али и упозорио на ”велики ризик да ће Србија и Русија да се уроте и од победе направе пораз.”

Како је писао Бајден, у седам година откад је НАТО ”окончао Милошевићев терор,” мисија УН је ”углавном успела да успостави стабилност” и сада само недефинисани статус стоји између ”народа Косова” и боље будућности. Исто тако, тврдио је да одлагање отцепљења Косова спречава улазак Србије у ЕУ, и цитирао анкете које сугеришу да већина Срба не мари за своју окупирану покрајину. "Све у свему, грађани југоисточне Европе су ментално спремни за независно Косово."

Карте се у потпуности отварају кад Бајден пише, "Народ Косова, већ највише проамерички настројен у исламском свету, обезбедиће неопходни пример успешног партнерства САД и муслимана."

А драгуљ у круни његовог ”аргумента” је био да Русија води империјалистичку политику:

"Руски напори да се омете решење за Косово у складу су са навиком Кремља да у бившим комунистичким државама гају слабе, послушне режиме. Москва је изгледа дошла до закључка да су сиромапни нестабилни режими лакши за манипулацију од просперитетних и независних...

"Разумни руски приступ ситуацији могао би да покаже намеру Кремља да поштује глобални поредак, у тренутку када кредибилитет Русије готово и не постоји."


Да је ово последње апсолутна, стопостотна замена теза - односно, да је све ово за шта је Бајден оптужио Русију у ствари слика и прилика управо Америке - ваљда није спорно. Шта се још из овог текста види? Да је за Бајдена - односно његову странку - ”народ Косова” искључиво албански; да се независност Косова (апсурдно) гледа у светлу америчко-исламских односа; да Бајден нема никаквог обзира ни према истини ни према чињеницама. И да је циљ одвајања Косова ”потврда исправног кориштења америчке силе.”

Коментаришући тада Бајденов текст, рекао сам да је то вероватно ”лабудова песма естаблишмента чије је време прошло, и који - иако способан да направи велику штету - више не може да суштински промени ток историје.” Руска интервенција у Грузији и наставак неуспеха у Ираку и Авганистану су показали да сам био у праву, мање-више. Нажалост, та ”штета” је направљена баш на Косову - али и то само зато што сама Србија није пружила ама баш никакав отпор.

Бајденово трабуњање сам тада упоредио са епилогом Шекспировог Макбета: ”Прича једног идиота, пуна буке и беса, без икаквог значења.” Упркос Косову, остајем при томе. Америчка империја је тигар од папира, који може да прети и режи колико хоће, али није више господар историје - ако је то икада и била. Без обзира ко победи у новембру, у јануару 2009. ће се наћи на челу банкротиране земље, са Потемкиновом војском, без пријатеља у свету.

Што се нас тиче, ни Обама (са оваквим потпредседником) ни манијак Мекејн нису добар избор. Али нису наш избор. Можда би било боље да се мање бавимо америчком политиком - која је ваљда досад и слепцу јасна - а више сопственом. Јер џабе ће нам бити ако америчка империја пропадне (а са њом и локални квислинзи и сателити) ако у међувремену постанемо ”грађанија” и нестанемо као народ. А о томе не одлучују ни Обама, ни Мекејн, а ни Џо Бајден, ма колико они тако мислили.

недеља, 24. август 2008.

Последњи војник



If I do some great deed I will be a hero,
And a hero brave is what I want to be.
There's a Star-Spangled Banner waving somewhere,
In that heaven there should be a place for me.


Упркос неуморном труду свих домаћих власти у протеклих пола века, српска јавност је имала прилике да, колико-толико, сазна макар делове једне забрањене и заборављене ратне приче од пре скоро шездесет и пет година. Реч је о спасавању више од петсто америчких ратних војних пилота од стране јединица генерала Михаиловића током антифашистичке борбе Југословенске краљевске војске у отаџбини. Изузев вишегодишњих активности г.Mилослава Самарџића и часописа Погледи на тешком али часном задатку спасавања истине о доприносу четничког покрета победи савезничке коалиције, прича о спасавању савезничких пилота се, на нашу срамоту, одвијала готово у потпуности изван видокруга јавности у Србији. Срећом, истину о генералу Михаиловићу су чували сами амерички ветерани спасени у Србији током Другог светског рата. О напорима мајора Ричарда Фелмана, великог српског пријатеља који се до краја свог живота борио за спас истине и током најхистеричније демонизације Срба у америчким медијима, чуло се и код нас. Данас, остао је још само један живи учесник Мисије Халјард, Артур Џибилијан.
Џулија Горин (коју, сигуран сам, не треба посебно представљати на овом блогу), недавно је посветила један дирљив и важан текст овом старом ветерану, и на увид читаоцима ставила део своје преписке са њим. Ако ико, наши читаоци би требало да буду упознати са садржајем те преписке. У наставку, у целини преносим, са малим закашњењем, Џулијин чланак од 12 августа.

Артур Џибилијан, последњи живи учесник Мисије Халјард, умире

Ветеран Другог светског рата Артур Џибилијан, о којем сам већ писала и који је провео већи део свог живота у напору да рехабилитује часно име Драже Михаиловића и иницира захвалност (уместо ратних дејстава) наше нације према српској, умире од леукемије. Лекар му је предвидео још шест месеци живота, које проводи окружен својом породицом, наизглед уверен у то да ће се његова вољена Америка једног дана вратити на прави пут према земљи о коју се толико огрешила, Србији. Недавно ми је послао два писма:

Драга Џулија,
aко већ не знаш, нема лаког начина да ти ово саопштим, па ево како ствари стоје: дијагностификована ми је акутна леукемија. Доктор ми је прогнозирао шест месеци максимум. То је разлог због којег се нисам јављао.
Урадила си веома много својим приказом мојих осећања – као и осећања oсталих 513 спасених пилота – према генералу Михаиловићу и Србима. Ми им дугујемо! Сада, имамо то и црно на бело (ЗАБОРАВЉЕНИХ 500); имамо видео-записе, имамо новинске чланке широм ове наше велике земље; пробудили смо свест код људи.

Сигуран сам да ће се ускоро појавити и филм – ово је превише добра прича да би остала скривена. Круже гласине да се један филм већ спрема.


За све што си учинила за Србе, и за мене, хвала ти.

Чувај се, и Бог те благословио,


Артур “Џиби” Џибилијан,

Мисија Халјард


(друго Џибилијаново писмо Џулији Горин)

Хвала ти на веома лепом писму, Џулија. Не видим препреку у томе што ће било ко сазнати да сам болестан… нико жив не одлази са овог света… Био сам благословен највише што се може бити, у мојој вољеној земљи, окружен пријатељима и породицом који ми сада пружају љубав и негу.

Акутна леукемија коју имам, болест је недостатка тромбоцита, број и црвених и белих крвних зрнаца је екстремно низак а организам их не репродукује у мери у којој би требало. Као исход, болесник постаје све слабији, кости све фрагилније, зглобови боле, апетит опада, итд.


Нећу улазити у детаље онога кроз шта сам прошао, али смо одлучили да сам проживео предивних 85 година и да своје тело нећу излагати хемотерапији, радијацији и осталим “херојским мерама” само да бих живот продужио за пар недеља, месеци или година. Медицинска нега и моја породица чине да се осећам угодно и колико год је могуће лишен бола, током читавог периода времена који ми је преостао.


У овом тренутку, осећам се релативно безболно и надам се да ће тако и остати, уз одговарајуће прописане лекове. Обавештаваћу те о свом здравстеном стању а, уколико то не будем у могућности да лично урадим, даћу одговарајуће инструкције мојој ћерки Деби... пријатељство с тобом ми је изузетно вредно, и, уколико имаш неких питања, молим те, обавести ме.

Велики загрљај,
Артур









Америчка политика према Србима данас стоји као срамотна антитеза вредностима саме Америке за коју су се борили људи попут Артура Џибилијана и Ричарда Фелмана. И многи други пре и после њих. Управо због тога и треба чувати успомену на те људе, и на дане када смо се заједно налазили на правој страни. Као што ваља безрезервно ценити пожртвовање, рад и истинољубивост данашњих српских пријатеља, попут Џулије Горин, јер пријатељи се и доказују и показују у невољи, када је пријатељство тешко и кад не доноси поене и повластице. Неко ће се можда питати зашто се бавим Артуром Џибилијаном данас, када је далеко актуелнији "избор" између куге и колере, Мекејна и Бајдена (својом номинацијом крвожедног Бајдена за ВП, Обама је распршио ионако танке наде у "промену" коју галамџијски рекламира већ пола године: није да смо били нарочито фасцинирани in the first place, али у односу на Мекејна чинио се, макар, мањим злом... сад више није ни то). Елем, баш ЗАТО и подсећам на часну и дугу историју америчко-српских односа, започету идејом слободе као настанка и модерне Србије и САД, настављену реком српских имиграната у тој великој земљи од XIX века наовамо, а потврђену савезништвом у ватри светских ратова. Америка више није оно што смо волели, али нема тог Мекејна и тог Бајдена, због којег смемо да заборавимо људе попут Артура Џибилијана.

Р.Ѕ. Speakin' of Julia Gorin, пре пар дана наиђох на један (оооооодличан) блог. На блогу, интервју са Џулијом. Треба ли наглашавати, далеко артикулисанији, сувислији и писменији пример интервјуа, него огромна већина треша који на медијима овдашњим прлази као,шатро, новинарски професионални стандард. Дакле, читајте блогове, диосаурус-медији, очигледно, почињу да умиру и у Србији, што је одлична вест. Још једном, генијалан интервју: све оно што је Џулија требало да каже у Политици или на РТС-у, али се тамошњи паметњаковићи тога нису сетили, од силног гошћења "независних" аналитичара и пратеће смарачке дивизије, у паузама репризних "хумористичких" серија из 1991. Овај интервју ваља читати, умножавати, слати пријатељима/родбини/бабама/теткама и свима онлајн. Гоу, Џејни :)

уторак, 19. август 2008.

О глупим квислинзима

Сјајна колумна Ђорђа Вукадиновића у данашњој Политици! Не зато што се слаже са мојом тезом да је права аналогија са Осетијом Крајина, а не Косово - мада то ценим - већ због овог пасуса:

Веровали, или не, има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске „елите”. Али тешко да има глупљих. Односно, у свим другим случајевима „партнерство” и „пријатељство” са Америком је бар нечим плаћено, награђено и надокнађено... Зато донекле могу да разумем балтичке земље, Пољску, Бугарску, Албанију, Авганистан, Јапан, Црну Гору и сва она силна острвца и и архипелаге по Карибима и Тихом океану. Али не могу да разумем Србију коју – иако постоје и таква мишљења – САД ипак нису, у пуном смислу, ни ослобађале ни окупирале. За разлику од других „партнерстава”, Американци нити Србији шта озбиљно нуде, нити српска елита од Американаца шта посебно тражи – сем да у томе што нам чине буду мало нежнији, спорији и пажљивији. Па им се, видимо, чак ни у томе не излази у сусрет. Осим ако и једни и други не сматрају да је управо инсталирање и одрџавање на власти ове и овакве политичке „елите” већ само по себи довољан поклон и награда.


Браво!

понедељак, 18. август 2008.

Погрешне аналогије и пропуштене прилике

У целом овом кавкаском метежу, изгледа да ће опет награбусити Срби.

Шта год да званични Београд уради, не ваља. Ако подржи руску интервенцију, имплицитно подржава независност Косова (веле неки). А ако је осуди, остаје без моћног савезника у борби за Косово. Дакако, претпоставка је да је властима у Београду уопште стало до очувања Косова; мислим да је ипак очигледно да то није случај.

Обрад Кесић, одличан аналитичар америчких прилика, овако вели данас у Политици да је ћутањем Београда поводом кризе на Кавказу пропуштена прилика да се брани Косово.

Да је истакла лицемерје Бушових изјава о потреби очувања суверенитета Грузије у светлу његове политике према Косову, Србија би само повећала своје шансе да успешно лобира за подршку у Генералној скупштини УН за поступак пред Међународним судом.


Званични Вашингтон сада грми о ”неповредивости граница” и ”неприхватљивости агресије” - а шта је онда било Косово? Манијак Мекејн каже да у ”21. веку државе не нападају друге државе.” Па шта је онда Ирак?

Кесић је у праву да би ово резоновало међу малим земљама, па самим тим и у Генералној скупштини. Али да ли би имало икаквог ефекта на Американце или Енглезе? Мислим да и он зна одговор на то питање. Многе ствари иду Американцима од руке, али способност да се ставе у положај неког другог, и да себе посматрају туђим очима, није једна од њих. Американци заиста верују у дефиницију морала да је ”добро кад ми бомбардујемо некога, а зло кад неко бомбардује нас.”

Закључак да власти у Београду ћуте зато што не желе да се замере Империји истицањем очигледног: ”да је неодговорна политика неких чланица ЕУ и САД помогла да се створи много опаснији и нестабилнији свет; такав у коме владавина закона сасвим уступа место владавини оружја” пун је погодак, дабоме. Да је Београд рекао такво нешто, можда би и оставио неки утисак међу земљама и народима којима нимало не прија каприциозност Империје (било ове америчке, било неке друге, прошле или будуће). Али хајде да будемо озбиљни на тренутак; да ли је реално очекивати од ове власти да брани икакве принципе, па и државност Србије? Само постојање црвено-жуте коалиције и њена генеза доказ су да Србија и није држава.

Само једна ствар ми смета у Кесићевом коментару: кад каже да је Србија требало да подржи интегритет Грузије, јер тиме не би увредила Русију, а ојачала би свој аргумент о принципима и међународном праву апропо Косова.

Не верујем да Кесић озбиљно мисли да би подршка интегритету Грузије добила Србији поене на Западу. Чак штавише, можда би тамошњи моћници учврстили своје убеђење да је њихова политика притисака, уцена и пропагандног развлачења памети Србији исправна, јер ето сада се Београд толико труди да буде ”ЕУропски” да критикује Русију. Српски аргумент да је Косово одвојено силом, мимо права и реда, је ваљан сам по себи. Њега земље које су створиле ”републику Косово” не прихватају не зато што је слаб или погрешан, већ зато што не желе.

Уосталом, теза да је ”Грузија попут Косова” - односно, да су Руси у Грузији урадили оно исто што је НАТО урадио Србији поводом Косова - а која се чула из многих (углавном, али не искључиво, западних) извора у протеклих десет дана не само да није истинита, већ је и штетна. Зашто? Па зато што амнестира НАТО, који је окупирао Косово у име терористичке УЧК, мимо икакве правде и права, под апсурдним изговором наметања ултиматума из Рамбујеа. Ово што је Русија урадила у Осетији и Абхазији није исто. Напротив.

Паралела са Осетијом није Косово (које је НАТО ), већ Крајина. О томе сам већ писао:

У обе је живело становништво различито од земље којој су номинално припадале...Обе су створене као последица сепаратизма; Хрватска се отцепила од СФРЈ, Грузија од СССР. Обе су биле одговор на напад нових власти на права њихових становника: Срби су избачени из хрватског устава, док је Осетију режим у Тбилисију званично укинуо. Обе су изашле као победници у сукобу са државним трупама и постале de facto независне после примирја 1992.


И једно и друго примирје су гарантовале суседне земље: Србија и Русија. С тим што Русија 2008. није Србија из 1995. Крајину су уништиле хрватске трупе које су обучили и наоружали Американци. И грузијске трупе су наоружали и обучили Американци, а операција заузимања Осетије је по свему подсећала на ”Олују.” Док се нису умешали Руси.

Имајте то на уму, пре него што олако кажете ”Па да, Грузија је исто као Косово.”

среда, 13. август 2008.

Чија пропаст?

Љубитељи русофобске кухиње увек могу да рачунају са Вашингтон Постом - читајући ове новине никад неће остати гладни мржње према Русима (или Србима, које ВаПо сматра Русима "лајт").

Најновији гурмански специјалитет сигурно представља данашњи коментар Јуџина Румера (Eugene Rumer), са Института за националне стратешке студије на Универзитету за одбрану државе (National Defense University). Румеров коментар је необичан по томе што представља серију доказа да је Русија данас моћна и јака - и то онда сматра доказом њене неизбежне и скоре пропасти!

На пример, Румер вели да је Русија потребна Западу да "храни нашу овисност о нафти и гасу, да нам помогне да се нагодимо са Ираном, и да купује нашу валуту како не би даље слабила"; Москва "има више милијардера него друге престонице Европе"; руски бруто национални доходак је "са 200 милијарди долара 1999. порастао на 1,2 трилиона 2007. Москва има више прихода од нафте и гаса него што зна како да их потроши." И онда се окрене и каже да ништа од тога није битно, јер ето, и СССР је изгледао јак 1979, па га сад нема. Преминуо је од дефицита демократије, шта ли.

Румер пита: "Ко може да каже да победа у Грузији неће довести до новог колапса за пар година?"

Па ево, ја. Као што Румер и сам каже, Русија има више пара него икада. Али не каже да нема скоро никакав државни дуг (за радлику од Америке, која грца у трилијардама дугова и задужује се и даље). Руска привреда се драстично разликује од совјетске; чак је и слободније од европске или америчке, ако је судити по пореским давањима. Иако је тужно што је просечан животни век Руса краћи него на Западу, то ће се вероватно променити чим се здравство опорави од деценија комунистичког јавашлука и "демократије" под Јелцином. Исто тако, мада је руска нација у демографском паду од 1991, чини се да се тај тренд већ мења набоље. Уосталом, и Запад кубури са демографијом, јер домаће становништво у Европи и САД има све мање деце. Њихов пораст становништва је чисто последица прилива хорди имиграната из трећег света.

Дакле, Румерове фантазије о свету где "северни Кавказ измиче руском загрљају" или где "далеки исток постаје кинеска колонија" треба оставити где им је и место, у домену бедних пискарала шовинистичке порнографије. Ако Румер мисли да Русији прети колапс, шта би онда требало да каже о земљи која је више него банкротирала, којој недостају и нафта и гас, која је сву индустрију извезла у иностранство а једина развојна грана су јој државна управа и војска, па и поред тога не може да победи ни једног непријатеља, иако их сваким даном ствара широм света?

И Румер и Вашингтон Пост би требало да се брину о пропасти Америке. Али замена теза и приписивање властитих мана и проблема измишљеном непријатељу је пуно пријатнији посао. Док траје.

уторак, 12. август 2008.

Солжењицин и руско питање

Дан пре него што је амерички квислинг Сакашвили отпочео тренутни сукоб на Кавказу покушајем да репризира Туђманову ”Олују,” Џон Лохлин (John Laugland) је у Бриселском Журналу објавио једну врсту читуље управо преминулом Александру Солжењицину. Запад у ствари није разумео Солжењинцина, нити разуме садашњу Русију, већ све види кроз призму хладноратовских карикатура. То се савршено јасно види на примеру рата у Осетији.

Преводим и преносим Лохлинов есеј (оригинал овде) зато што мислим да би и нама добро дошло да преиспитамо сопствене митове о Русији, али и неке о нама самима. Судбине су нам сличније него што се на први поглед чини.

Солжењицин и руско питање
Бриселски Журнал, 9. август 2008.

Смрт Александра Солжењицина је на западу попраћена предивидим коментарима. Јесте, веле, да је био морални див који је храбро разоткрио зло совјетског логорског система у Архипелагу Гулага, али је после морално посрнуо тако што није волео Запад и што је постао руски националиста. Савршен пример овог резоновања је чланак Ане Еплбаум у Гардијану. И сама аутор историје Гулага, Еплбаум пише:

”У позним годинама, Солжењицин је изгубио углед... понајвише зато што није прихватио либералну демократију. Он никад није волео Запад, никад није одобравао слободно тржиште и поп културу.”

Овакви коментари откривају више о аутору него о теми. Овде је реч у нечему што бих назвао ”гео-идеологија,” нажалост тренутно распрострањеној предрасуди да су ”Запад” и ”демократија” идентични појмови. У очима тих коментатора, штавише, ”Запад” је исто што и ”слободно тржиште” и ”поп култура.” Изгледа да Запад више није ни хришћанска вера, ни културно наслеђе античке Грчке и Рима, већ МТВ, кока-кола и кокаин.

Ова претпоставка је погрешна у сваком погледу. Почнимо од слободног тржишта, те бескрајно понављане флоскуле глобалиста. По ком критерију се може рећи да је руско тржиште ишта мање слободно од америчког, или европског? Најзначајнија мера слободе тржишта је удео приватног прихода који узима држава. Порез на приход у Русији је 13% за све – што је много мање од 25% у Америци, 33% у Британији и 40% и више у Европи. Што се поп-културе тиче, Русија је нажалост има напретек. Руска младост је њом задојена у истој мери колико и омладина у Европи и Америциа.

Коментатори пропуштају да понуде било какво озбиљно објашњење Солжењициновог политичког убеђења. Еплбаум тако нуди само презриве небулозе о Солжењициновој ”визији духовнијег друштва” и ”окорелом старом национализму” – што звучи више попут совјетске пропаганде у коју она наводно не верује. Али никад не каже својим читаоцима шта се под тиме подразумева...

Свакоме ко прочита Солжењицинов есеј из 1995, ”Руско питање на крају 20. века” биће јасно да је ова карикатура бесмислица. У Солжењициновом политичком убеђењу нема ничега мистичног или ирационалног – он чак једва да и спомиње веру, коју знамо да је сматрао веома важном. Не, оно што се види из овог есеја је једноставан и моћан политички став који се у савремени амерички енглески лако може превести као ”палео-конзервативизам.”

Солжењицин оштро напада три века руске историје. Скоро нико од руских лидера не измиче критици (осим Царице Елизабете [1741-1762] и Цара Александра III [1881-1894]) и осуди. О оштрини Солжењицинове критике се може расправљати, али је она сасвим идеолошки доследна: он је против лидера који се баве авантурама у иностранству, против империјализма о трошку руског народа. А то је, вели он, нит која повезује све цареве од Петра Великог и Бољшевике.

Нудећи неколико историјских примера, Солжењицин сваки пут вели да Русија није требало да помогне овај или онај страни интерес, већ да се бави благостањем и стабилношћу код куће:

”Док смо се трудили да помогнемо Бугарима, Србима, Црногорцима, боље бисмо направили да смо мислили на Белорусе и Украјинце. Тешком царском руком смо им одузели културни и духовни развој и традиције… бескрајни ратови за балканске хришћане били су злочин против руског народа… Покушај русификације Русије је нанео штету не само живим традицијама осталих народа у царевини, већ и самој руској нацији … Циљеви велике царевине и морално здравље народа не иду заједно … Одржавање велике царевине значи потпомагање пропасти сопственог народа.”

Ово се буквално ни по чему не разликује од анти-империјалистичких ставова Пета Бјукенана или Рона Пола.

После бављења ужасима комунизма, Солжењицин се природно окренуо стравичном хаосу пост-комунистичког времена. И овде се види његова брига о руском народу. Пише:

”Није проблем што се распао Совјетски савез – то је било неминовно. Прави проблем, који ће нас пратити још дуго, је што се тај распад одиграо дуж лажних лењинистичких граница, отевши нам старе руске провинције. За само пар дана изгубили смо 25 милиона Руса – 18% целе наше нације – а влада није имала довољно храбрости да бар примети тај стравични догађај, тај колосални пораз Русије, и да му се бар декларативно супротстави.”

Солжењицин је у праву. Најдуговечније наслеђе Лењинизма, које је опстало кад је све друго прохујало с вихором, је одлука да се на територији унитарне руске царевине створе лажне федералне јединице. Ови ентитети, названи Совјетске републике, само су створили патворене национализме и ослабили руску нацију. Кажем патворене јер те републике нису имале стварну етничку подлогу. Казаци, на пример, су и данас мањина у Казахстану, док је ”Украјина” спој древних руских земаља (посебно Кијева) са украјинским. Овај лажни национализам је био у функцији представљања СССР-а као међународног савеза народа, нешто попут ЕУ данас, али су га непријатељи Русије искористили да геополитички униште историјску државу Руса. То се десило када су СССР једнострано укинуле вође три републике у децембру 1991.

У томе је кључ непријатељства Запада према Солжењицину. Човек кога је Запад искористио да уништи комунизам одбио је да се поклони даљим настојањима Запада (умногоме успешним) да уништи и Русију. Зато можда и није случајно да је Ана Еплбаум амерички држављанин, удата за министра иностраних послова прастарог руског непријатеља, Пољске.

петак, 8. август 2008.

Ал’ ред је ред...

Пошто се, силом прилика, физички налазим далеко од балканских простора, покушавам да се што боље информишем о тамошњим догађајима на разне начине. Помало новине, помало телевизија (све преко интернета, дабоме), блогови, а донекле и контакт са људима који тамо живе или бораве неко време.

Једна од новина које редовно проверавам је Глас Јавности. У јучерашњем броју су имали веома занимљив текст о томе како је масакр на сарајевској пијаци у августу 1995. био изрежиран како би се направио повод за масовно НАТО бомбардовање РС (након чега је отпочела велика офанзива хрватске војске и муслиманске Армије БиХ). А иза тог бомбардовања је стајао Ричард ”бомбе за мир” Холбрук.

Онда видим још један текст, под насловом ”Пророк таме, диктатор Ешдаун.” Шта је то баронет од Нортона-под-Хемдоном сад одвалио, мислим се. И како сам почео да читам, одједном ми текст звучи познато. Али заиста познато.

Зато што сам га ја написао.

С једне стране, поласкан сам што је Глас преузео чланак. Задовољан сам и преводом Тијане Кецмановић, врло је коректан. Можда бих се ја на пар места другачије изразио на српском, али шта се може.

Али могли су бар да кажу одакле су преузели чланак, и ко га је написао. То је онако основни ред на интернету. Многи моји чланци са Antiwar.com су преведени на свакојаке језике, од српског до португалског, и преузети у свакаквим медијима - некад с мојим знањем и одобрењем, углавном без. И не замерам људима. Хеј, допао им се текст. И углавном не наплаћују то што га објављују, па не дижем дреку око неких хонорара. Не само да су паре последњи мотив што пишем већ ево девет и кусур година, већ нису уопште. Ипак, елементарни је ред, нетикета или шта већ, да кад се неки текст преузме и преведе, да се каже ко га је написао и где је објављен. Ако не због поштовања према аутору, а оно како би се установила веродостојност самог текста.

Упутио бих зато овом приликом и овим путем отворени позив медијима да слободно пренесу моје колумне или чак чланке са овог блога. Немам ништа против. Чак ћу да вам и преведем колумну на српски. Све гратис. Али само под условом да наведете ко је аутор текста и где је првобитно објављен.

Да се зна ред.