Избор Мартија Ахтисарија за предводника "преговора" о судбини окупираног Косова требало је да буде сигнал за узбуну свакоме у Србији ко је још био нормалан. Овај Финац не само што је био један од "преговарача" заслужних за Кумановски споразум, који је НАТО одмах почео да третира као безусловну предају, већ је убрзо после тога постао члан одбора Међународне кризне групе, скупа са генералом Веслијем Кларком. Чак и без Кларка, МКГ је заслужила репутацију србомрзачког поборника империјалне интервенције на Балкану. У мају ове године је њену платформу за Балкан (независно албанско Косово, унитарна БиХ и независна Црна Гора) и званично усвојио режим Буша Млађег.
Имајући све то на уму, не би требало да буде икакве сумње какав ће статус Ахтисари - односно, његови налогодавци – да предложи када "преговори" о Косову почну следеће године. После Рамбујеа, бомбардовања и окупације (са све етничким чишћењем и отимачином свега српског), зар ико још може да верује да Империја (под еуфемизмом "међународне заједнице") не намерава да Косово буде албанско? Наравно, пошто Империја жели да задржи контролу над Албанцима, тај процес неће бити ни лак, ни директан, ни брз. Али намера је јасна као дан.
Сам Ахтисари је јуче понудио још један наговештај, кад је новинарима у Приштини изјавио да види могућност економски самоодрживог Косова. "Мислим да у будућности постоји могућност за самоодрживи економски развој," цитира Ахтисарија Ројтерс. Косово има богате природне ресурсе, и "сви хоће да створе услове да се они експлоатишу на прави начин."
Ово је толико јасно само по себи да је даљи коментар сувишан. Потребно је, међутим, да се преиспита "логика" слабоумних квислинга у Београду, који уместо да своју аргументацију о Косову заснивају на принципу суверенитета, територијалног интегритета и међународног права несувисло трабуњају о "очувању стабилности" и "угрожавању демократије" и немогућности Косова да буде економски самоодрживо.
Ахтисари је управо негирао овај последњи аргумент, док су прва два сама по себи испразна, заснована на флоскулама. "Стабилност" и "демократија" значе шта год Империја каже да значе. Зашто би сваки извештај о Косову спомињао да су Албанци 90-постотна већина, ако не да се створи утисак како је њихов захтев за независно Косово демократски (пошто је, је ли, демократија воља већине)? А што се стабилности тиче... ко то прети насиљем и крвопролићем ако се њиховим захтевима не удовољи, Албанци или Срби? Дакле, спречавање албанског дивљања је у интересу стабилности много више него фер третман Срба.
Ахтисаријев коментар о експлоатацији Косова требало би да буде чаша хладне воде у лице свима који имају бар једну функционалну мождану ћелију о намерама "међународне заједнице". Сада би требало да се пронађе начин да се те намере осујете.
„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)
среда, 21. децембар 2005.
петак, 9. децембар 2005.
Раздвојеност
Просто је невјероватно до које мјере је савремена држава испрала људске мозгове, да се неке ствари које би требало да су логичне sui generis сматрају неприхватљивим. Једна од њих је слобода удруживања – што подразумијева и слободу раздруживања.
Таман што су огњем и мачем масакрирали Југославију, свјетски душебрижници почели су на њеним рушевинама силом да проповиједају „интеграције“ - у НАТО, Европску унију, глобалну америчку Империју, није битно. Битно је, је ли, да се људи „интегришу“. Па што сте нас онда дезинтегрисали? Па нису Слободан, Фрањо и Алија прогласили Југославију непостојећом, већ Европска Унија и Бадентерова комисија (мада до дана данашњег није јасно одакле су за то били надлежни).
Сада исти олош који је 1999. бомбама раздруживао Косово од Србије (а сада то хоће да заврши наговарањем лаковјерних и слабоумних српских главара) свим силама ради на томе да силом удружи Босну и Херцеговину, односно њене ратом и идеологијом подвојене народе. Како би једног лијепог дана, дабоме, сви постали „Босанци“ (или можда Бошњаци?) по визији Бисере Турковић, односно њеног идеолошког Вође.
Има људи у БиХ који мисле да је заједнички живот природно стање те земље, и да су етничке подјеле вјештачки производ националистичких политичара. Донекле су у праву – међу сарајевском „градском рајом“ (говорим из личног искуства, за друге градове не знам), национална припадност је била скоро сасвим небитна; припадност одређеној урбаној суб-култури, друштвеним круговима и кафанама је била у првом плану.
То, међутим, није био случај са осталих 90% становника БиХ, претежно из национално хомогених средина. Политичка организација по националној основи, која је 1990. била неминовна, довела је до етноса као примарне квалификације. Можеш ти да будеш Сарајлија, момак, али јеси ли наш? Они који сматрају да тај дух може да васкрсне из ратне гробнице не разумију ни политику, ни демократију, ни њихове природне посљедице. У најбољој намјери (а познато је да таквих има довољно да се њима асфалтирају читави аутобани до пакла) подржавају „интеграције“ и осуђују „сегрегацију“.
На страну сад (мада је суштинско питање) то што држава не би требало да има право да присилно раздваја људе који би хтјели да су заједно, али ни да присилно саставља људе који би да су раздвојено. И у једном и у другом случају се нешто постиже насиљем. Оно о чему сам почео, међутим, та sui generis ствар која испада непојмљива савременом политичком примату, је да раздвојеност није злочин, већ основна људска слобода.
Да не бих сад откривао топлу воду, цитираћу јучерашњи коментар интернет-гуруа Фреда Рида, који говори из дугогодишњег искуства посматрача друштвених прилика, илити новинара:
Стани, Фреде, значи... присилна „различитост“ у ствари производи хомогено, испразно размишљање!? А држава свакако тешко подноси совјетизацију која јој доноси огромну власт над животима појединаца, да њихове џепове и не спомињемо...
И тако позадина приче о „интеграцији“ постаје нешто јаснија.
Таман што су огњем и мачем масакрирали Југославију, свјетски душебрижници почели су на њеним рушевинама силом да проповиједају „интеграције“ - у НАТО, Европску унију, глобалну америчку Империју, није битно. Битно је, је ли, да се људи „интегришу“. Па што сте нас онда дезинтегрисали? Па нису Слободан, Фрањо и Алија прогласили Југославију непостојећом, већ Европска Унија и Бадентерова комисија (мада до дана данашњег није јасно одакле су за то били надлежни).
Сада исти олош који је 1999. бомбама раздруживао Косово од Србије (а сада то хоће да заврши наговарањем лаковјерних и слабоумних српских главара) свим силама ради на томе да силом удружи Босну и Херцеговину, односно њене ратом и идеологијом подвојене народе. Како би једног лијепог дана, дабоме, сви постали „Босанци“ (или можда Бошњаци?) по визији Бисере Турковић, односно њеног идеолошког Вође.
Има људи у БиХ који мисле да је заједнички живот природно стање те земље, и да су етничке подјеле вјештачки производ националистичких политичара. Донекле су у праву – међу сарајевском „градском рајом“ (говорим из личног искуства, за друге градове не знам), национална припадност је била скоро сасвим небитна; припадност одређеној урбаној суб-култури, друштвеним круговима и кафанама је била у првом плану.
То, међутим, није био случај са осталих 90% становника БиХ, претежно из национално хомогених средина. Политичка организација по националној основи, која је 1990. била неминовна, довела је до етноса као примарне квалификације. Можеш ти да будеш Сарајлија, момак, али јеси ли наш? Они који сматрају да тај дух може да васкрсне из ратне гробнице не разумију ни политику, ни демократију, ни њихове природне посљедице. У најбољој намјери (а познато је да таквих има довољно да се њима асфалтирају читави аутобани до пакла) подржавају „интеграције“ и осуђују „сегрегацију“.
На страну сад (мада је суштинско питање) то што држава не би требало да има право да присилно раздваја људе који би хтјели да су заједно, али ни да присилно саставља људе који би да су раздвојено. И у једном и у другом случају се нешто постиже насиљем. Оно о чему сам почео, међутим, та sui generis ствар која испада непојмљива савременом политичком примату, је да раздвојеност није злочин, већ основна људска слобода.
Да не бих сад откривао топлу воду, цитираћу јучерашњи коментар интернет-гуруа Фреда Рида, који говори из дугогодишњег искуства посматрача друштвених прилика, илити новинара:
Вјероватно највећа жеља човјечанства, осим секса, је да избјегне различитост. Људи углавном не подносе једни друге. И ја то поштујем. Различитост само ствара проблеме. Размислите. Да ли стари хоће да су међу младима? Не. А млади са старима? Радије би се отровали. Десничари и љевичари не би да су на пушкомет близу, мада десничарима то толико не смета, јер они углавном имају пушке. Јужњаци и Јенкији се срдачно презиру, осим послије два-три пива, кад престају да буду срдачни. Град и село се међусобно мрзе. И тако даље и томе слично.
Ако погледате мало свијет, видјећете да проблеми настају тамо гдје се једна врста различитости преклапа са другом. У веселом Паризу (који је вејероватно мање од пола весео) сјеверни Африканци пале имовину Француза. Франкофонски Канађани не подносе остатак Канаде. Хутсији и Тутуи [намјерно! прев.] у Бурундију или гдје већ се кољу мачетама. Индуси и Муслимани се макљају у Кашмиру. Није мудро ни кад да се навијачи супарничких спортских тимова нађу превише близу, поготово кад су обогаћени етанолом...
Сврха "заједништва" је да на најмање три начина совјетизује земљу. Прво, како би натјерала људе да се мијешају иако то не желе, држава мора да донесе на стотине или чак хиљаде глупих закона, чију ће примјену да надгледају тупоглаве и неспособне бирократе.
Друго, обавезно мијешање ствара страх од доушника. Пошто се различите групе међусобно не подносе, држава спомињање те чињенице забрањује законом. Јер, ако дозволите људима да буду искрени, настала би општа макљажа. Зато пази шта говориш, јер Служба све сазна...
Треће, дух „интеграције“ за посљедицу има кастрирано новинарство. Новине које по закону морају да унајме квоту педера, црнаца, жена, или кога већ, самим тим губе способност да их критикују. Цензура не мора да се намеће, већ долази сама по себи. Кад 85% нечег одвратног раде људи као твој шеф или колега, не можеш баш то да кажеш. Зато новинари пишу политички подобан отпад.
Моје искрено мишљење је да би нам било боље кад бисмо имали новине које би држале искључиво хомогене групе, од комуниста који пјевају Интернационалу и лаптоп-бомбардерске деснице, до расистичких памфлета Дејвида Дјука и Ала Шарптона. Онда би се сви међусобно гложили у таквој атмосфери били присиљени да говоре истину. Хомогене редакције производе разнолике медије. Разнолике редакције, управо супротно.
Стани, Фреде, значи... присилна „различитост“ у ствари производи хомогено, испразно размишљање!? А држава свакако тешко подноси совјетизацију која јој доноси огромну власт над животима појединаца, да њихове џепове и не спомињемо...
И тако позадина приче о „интеграцији“ постаје нешто јаснија.
Игре без граница
Да није гротескно, било би духовито: Карла Дел Понте доноси добре вести српској јавности... Равно епизоди "Симпсонових" из неке од бољих сезона. То што ће "генерал" Готовина бити, колико сутра, пуштен да се брани са слободе (као и његове арбанашке колеге Љимај и Муслију) никога од дежурних шамана "сарадње са Хашким трибуналом у српском националном интересу" неће натерати ни да поцрвени, чим прође рунда аха-видите-како-праведни-Хаг-поштено-суди еуфорије. Због тога и нећу трошити време (како своје тако ни евентуалних читалаца) на вест дана.
Користим прилику да подсетим на један други осми децембар...
Џон Ленон (Ливерпул, 1940 - Њујорк, 1980)
I'll probably be popped off by some loony - Ленонов одговор на питање, крајем 1960-их, какву смрт очекује
На данашњи дан, пре двадесет пет година, бивши фронтмен Битлса, Џон Ленон, погођен је са четири револверска хица, на улазу у зграду Дакота, крај њујоршког Централ Парка, у којој је живео са супругом Јоко Оно и сином Шоном. Услед губитка велике количине крви, преминуо је исте ноћи, у болници "Рузвелт". Убица Марк Дејвид Чепмен је, након злочина, мирно сачекао полицију читајући Селинџеров "Ловац у ражи".
Ове чињенице су познате, вероватно, свима који су икад чули за Ленона. О значају Битлса, Ленона као јединствене личности историје рокенрола (па и прошлог века у целини), контроверзи око значаја и симболике "највећег бенда икад", односа на релацији Ленон-Макартни, улоге Јоко у целој причи... написане су, сигурно, на десетине хиљада страна а биће тога још. Не на овом блогу и не од овог аутора, додуше... Нећу се бавити ни питањем да ли је Ленонов убица био психотични љубитељ Холдена Колфилда, или су и Надлежне Службе имале свој удео у причи. Нећу, јер не знам одговор. Има ли туча Ленона и Стјуарта Сатклифа везе са смрћу овог другог? Не знам.
Мотив за писање овог малог подсећања је КРАЈЊЕ личан и субјективан. Нисам, наиме, никад доживљавао Битлсе у оквирима задатих координата и бесмислених образаца медијског новоговора, попут највеће рокенрол-атракције у историји, бенда који је променио историју модерне културе, визионара новог времена, групе која је сахранила рокенрол или ичег сличног. Драге воље остављам дежурним историчарима рокенрола (ретко иритантна групација, поготово у домаће-провинцијалној верзији жудње за Нормалним Светом) и увек будним теоретичарима поп-културе да промишљају и дефинишу колико им драго. За мене Битлси значе музику уз коју сам растао (пар деценија после битлманије, наравно) и у којој сам препознавао аутентичну снагу раног рокенрола, (у то доба још увек) живе новокомпоноване енергије из пасивних крајева западне хемисфере, аутентичне народске културе на заласку, а убрзо ДЕФИНИТИВНО смождене и поражене злослутним маршем Врлог Новог Света који данас живимо... Има тога и код Битлса (и код Ленона у пост-Битлс фази). Иако тога тада, вероватно, и нису били свесни, уз њихове акорде завршено је једно време. Упркос перфидној (и застрашујуће актуелној и после четврт века) приредби постхумног проглашавања ливерпулског мангупа за савезника и идеолога данашњих хуманитарних интервенциониста, Џон је - и то му, упркос свему, треба признати - на време схватио погубност и бесмисао сврставања на страну екипе која га је користила као свој бренд.
Разлика између њих и њихових очева је само у томе што ови неће да чекају двадесет година, него хоће све и хоће одмах - говорио је Апдајков јунак Скитер. Према томе, колико год да сам (и политички и естетски) тврдоглаво привржен старијој и неозбиљној фази Битлса, а на штету музички зрелог (gimme a break!) дангубљења уз ситар из, је ли, озбиљног периода њихове каријере, сигуран сам да би Џон био истински згрожен да је доживео да постане инспирација фарсичним ратоборним либералима с краја миленијума. Али, сви те воле кад си два метра под земљом, рече једном јунак овог осврта.
Дакле, уместо пригодних цитата из приглупе агитпроп-песмице Imagine, ево једне изашле право из рокабили-капута (на сву срећу, тада још увек политички неосвешћених) пост-тинејџера Џона и Пола. Година 1963, албум Please, Please Me, млади аутори Ленон и Макартни који само желе да постану "нови Гофин и Кинг"... Песма Misery:
Слушати гласно, као и читав албум. Времеплов води правац у Бољу Прошлост.
Користим прилику да подсетим на један други осми децембар...
Џон Ленон (Ливерпул, 1940 - Њујорк, 1980)
I'll probably be popped off by some loony - Ленонов одговор на питање, крајем 1960-их, какву смрт очекује
На данашњи дан, пре двадесет пет година, бивши фронтмен Битлса, Џон Ленон, погођен је са четири револверска хица, на улазу у зграду Дакота, крај њујоршког Централ Парка, у којој је живео са супругом Јоко Оно и сином Шоном. Услед губитка велике количине крви, преминуо је исте ноћи, у болници "Рузвелт". Убица Марк Дејвид Чепмен је, након злочина, мирно сачекао полицију читајући Селинџеров "Ловац у ражи".
Ове чињенице су познате, вероватно, свима који су икад чули за Ленона. О значају Битлса, Ленона као јединствене личности историје рокенрола (па и прошлог века у целини), контроверзи око значаја и симболике "највећег бенда икад", односа на релацији Ленон-Макартни, улоге Јоко у целој причи... написане су, сигурно, на десетине хиљада страна а биће тога још. Не на овом блогу и не од овог аутора, додуше... Нећу се бавити ни питањем да ли је Ленонов убица био психотични љубитељ Холдена Колфилда, или су и Надлежне Службе имале свој удео у причи. Нећу, јер не знам одговор. Има ли туча Ленона и Стјуарта Сатклифа везе са смрћу овог другог? Не знам.
Мотив за писање овог малог подсећања је КРАЈЊЕ личан и субјективан. Нисам, наиме, никад доживљавао Битлсе у оквирима задатих координата и бесмислених образаца медијског новоговора, попут највеће рокенрол-атракције у историји, бенда који је променио историју модерне културе, визионара новог времена, групе која је сахранила рокенрол или ичег сличног. Драге воље остављам дежурним историчарима рокенрола (ретко иритантна групација, поготово у домаће-провинцијалној верзији жудње за Нормалним Светом) и увек будним теоретичарима поп-културе да промишљају и дефинишу колико им драго. За мене Битлси значе музику уз коју сам растао (пар деценија после битлманије, наравно) и у којој сам препознавао аутентичну снагу раног рокенрола, (у то доба још увек) живе новокомпоноване енергије из пасивних крајева западне хемисфере, аутентичне народске културе на заласку, а убрзо ДЕФИНИТИВНО смождене и поражене злослутним маршем Врлог Новог Света који данас живимо... Има тога и код Битлса (и код Ленона у пост-Битлс фази). Иако тога тада, вероватно, и нису били свесни, уз њихове акорде завршено је једно време. Упркос перфидној (и застрашујуће актуелној и после четврт века) приредби постхумног проглашавања ливерпулског мангупа за савезника и идеолога данашњих хуманитарних интервенциониста, Џон је - и то му, упркос свему, треба признати - на време схватио погубност и бесмисао сврставања на страну екипе која га је користила као свој бренд.
Разлика између њих и њихових очева је само у томе што ови неће да чекају двадесет година, него хоће све и хоће одмах - говорио је Апдајков јунак Скитер. Према томе, колико год да сам (и политички и естетски) тврдоглаво привржен старијој и неозбиљној фази Битлса, а на штету музички зрелог (gimme a break!) дангубљења уз ситар из, је ли, озбиљног периода њихове каријере, сигуран сам да би Џон био истински згрожен да је доживео да постане инспирација фарсичним ратоборним либералима с краја миленијума. Али, сви те воле кад си два метра под земљом, рече једном јунак овог осврта.
Дакле, уместо пригодних цитата из приглупе агитпроп-песмице Imagine, ево једне изашле право из рокабили-капута (на сву срећу, тада још увек политички неосвешћених) пост-тинејџера Џона и Пола. Година 1963, албум Please, Please Me, млади аутори Ленон и Макартни који само желе да постану "нови Гофин и Кинг"... Песма Misery:
The world is treating me bad... Misery.
I'm the kind of guy,
Who never used to cry,
The world is treatin' me bad... Misery!
I've lost her now for sure,
I won't see her no more,
It's gonna be a drag... Misery!
I'll remember all the little things we've done
Can't she see she'll always be the only one, only one.
Send her back to me,
'Cause everyone can see
Without her I will be in misery
I'll remember all the little things we've done.
She'll remember and she'll miss her only one, lonely one.
Send her back to me,
'Cause everyone can see,
Without her I will be in misery (oh oh oh)
In misery (ooh ee ooh ooh)
My misery (la la la la la la)
Слушати гласно, као и читав албум. Времеплов води правац у Бољу Прошлост.
петак, 2. децембар 2005.
Одбрана чаршијске части…јес’ сконто?
Какав блам. Бронзана cтатуа Бруc Лија у Мостару.
Деловало je симпатично када cмo негде деведесетих приметили како смо се ми југовићи (наводно) више од других примали на Брус Лија у неким прошлим, једносaтвнијим временима. Понајвише (наравно) босанчероси, и то у чаршијском-нeoсевдах кључу. Па је ту било фолова на њихов рачун, како београдских, тако и из саме Босне, ако не изгубимо из вида да је форма звана Мујо и Хасо (Мујо и Суљо у оригиналу) уствари босанског порекла.
У фазону, ево крсте децу именима својих хероја: Елвис, Јамез-дин, Брус Ли, Лоренс (од Арабије) и слично.
Али онда су надрилекари глобализма одлучили да од овог симпатичног феномена направе идеологију. Ето, босански (и херцеговачки?) Муслимани нису оптерећени сопственим националним херојима, што је за похвалу, већ имају супкултурне хероје равно из треш седамдесетих. И то је све ишло у склопу креације мита о урбаној и анационалној култури Муслимана Босне (и Херцеговине?), у коју су и сами протагонисти ове фантазије поверовали. Тешко пpиxватљиво за човека ca бap мало интелектуалног поштења, без обзира на националност.
Али скулптори новог хероизма су сада одлучили да у својој памети оду корак даље – и изграде прави споменик! Jeдно пoтпyно одсуство укуса, среће ми. Не зато што Брус Ли ту (патетично) симболизује жељену националну толеранцију, већ зато што су сви убеђени да је ово нешто кул, лафо супкултурно, а још плус постмодерно, конташ?
Управо обрнуто, што би рекао један историчар из Крагујевца. Ти мангупи који су у року од три сата од свeчаног отварања споменика одрадили свој пос'о - и мазнули фамозне чаке са бронзане статуе, тиме је 'оскрнавивши' - су уствари одбранили част тог чаршијског, мангупског Мостара, чијег идола је требало да представља Брус y овoj идеолошки исфорсиранoj ман'фестац'ји. Тај гест је нешто што би се и самом Брусу више свидело од овог идолопоклонства. Прави мали мангупи који не поштују величине, а поготово не лажно и из погрешног разлога промовисане. Можда то нису биле лиске, мангупи из прича о старом Мостару легендарног Билећанина Васа Кисића, можда се чак ради и о овој издрогираној и западно изпрограмираној новој омладини, али ја БиХ волио vjerovat' да се бар ради о рецидивима генерације која је стасала уз тог Брус Лија - а после слушала Пушење и Елвиса...џи Куртовића.
Деловало je симпатично када cмo негде деведесетих приметили како смо се ми југовићи (наводно) више од других примали на Брус Лија у неким прошлим, једносaтвнијим временима. Понајвише (наравно) босанчероси, и то у чаршијском-нeoсевдах кључу. Па је ту било фолова на њихов рачун, како београдских, тако и из саме Босне, ако не изгубимо из вида да је форма звана Мујо и Хасо (Мујо и Суљо у оригиналу) уствари босанског порекла.
У фазону, ево крсте децу именима својих хероја: Елвис, Јамез-дин, Брус Ли, Лоренс (од Арабије) и слично.
Али онда су надрилекари глобализма одлучили да од овог симпатичног феномена направе идеологију. Ето, босански (и херцеговачки?) Муслимани нису оптерећени сопственим националним херојима, што је за похвалу, већ имају супкултурне хероје равно из треш седамдесетих. И то је све ишло у склопу креације мита о урбаној и анационалној култури Муслимана Босне (и Херцеговине?), у коју су и сами протагонисти ове фантазије поверовали. Тешко пpиxватљиво за човека ca бap мало интелектуалног поштења, без обзира на националност.
Али скулптори новог хероизма су сада одлучили да у својој памети оду корак даље – и изграде прави споменик! Jeдно пoтпyно одсуство укуса, среће ми. Не зато што Брус Ли ту (патетично) симболизује жељену националну толеранцију, већ зато што су сви убеђени да је ово нешто кул, лафо супкултурно, а још плус постмодерно, конташ?
Управо обрнуто, што би рекао један историчар из Крагујевца. Ти мангупи који су у року од три сата од свeчаног отварања споменика одрадили свој пос'о - и мазнули фамозне чаке са бронзане статуе, тиме је 'оскрнавивши' - су уствари одбранили част тог чаршијског, мангупског Мостара, чијег идола је требало да представља Брус y овoj идеолошки исфорсиранoj ман'фестац'ји. Тај гест је нешто што би се и самом Брусу више свидело од овог идолопоклонства. Прави мали мангупи који не поштују величине, а поготово не лажно и из погрешног разлога промовисане. Можда то нису биле лиске, мангупи из прича о старом Мостару легендарног Билећанина Васа Кисића, можда се чак ради и о овој издрогираној и западно изпрограмираној новој омладини, али ја БиХ волио vjerovat' да се бар ради о рецидивима генерације која је стасала уз тог Брус Лија - а после слушала Пушење и Елвиса...џи Куртовића.
субота, 26. новембар 2005.
ПАТРИОТИЗАМ
Тридесет пет година након ритуалног самоубиства јапанског писца Јукиа Мишиме пронађена је оригинална трака краткометражног филма 'Патриотизам' за коју се веровало да је изгубљена, јавља Бета.
На годишњицу смрти великана медитирамо о стању у генералштабу копнене војске Србије и Црне Горе, као и о вредностима српске традиције.
Film, posvećen samurajskom kodu časti, traje 30 minuta i snimljen je prema istoimenoj Mišiminoj noveli iz 1961, koja govori o jednom poručniku i njegovoj supruzi koji izvršavaju „sepuku” zbog neuspelog vojnog puča 1936. u Tokiju. U tom ostvarenju Mišima tumači glavnu ulogu.
Jukio Mišima, nacionalista i desničar, rasporio je sebi stomak 25. novembra 1970. godine u generalštabu kopnenih snaga japanske vojske, u Tokiju. On je prethodno bezuspešno pokušavao da navede vojnike na pobunu, kako bi bile vraćene tradicionalne vrednosti japanske carevine.
„Patriotizam” je nemi film, snimljen u crno-beloj tehnici, titlovan, a prate ga odlomci iz opere „Tristan i Izolda” nemačkog kompozitora Riharda Vagnera. Verovalo se da je Mišimina supruga uništila originalni negativ, potresena suprugovim samoubistvom. Original je pronašao producent filma u jednoj kutiji za čaj. Kratkometražni film pojaviće se u DVD izdanju početkom iduće godine.
На годишњицу смрти великана медитирамо о стању у генералштабу копнене војске Србије и Црне Горе, као и о вредностима српске традиције.
среда, 23. новембар 2005.
Хјум'н Рајц (Љуцка Права)
Блиц од 22. новембра извештава:
Занимљиво, дакле, а помало и интересантно. Да ми је неко рекао да ће се у будућности осамдесете (у оној земљи) помињати као године 'најжешћих борби за људска права' помислио бих да се ради о човеку без имало укуса или мозга.
Но, изгледа да таква тврдња не смета легендарном Влади Дивљану, а не смета му ни да каже да је на промоцији једне вулгарно екстремне партије свирао 'за хонорар'.
Идеологија људских права се неустрашиво шири и у прошлост, а не само у светлу будућност која нас чека. И тако стиже у једно време и место који није било ни свесно да је уствари 'најжешћим борбама' доприносило овој општој потреби.
Недавно сам Његовој Екселенцији амбасадору Еквадора у Јуесеју поставио питање, а понукан његовим предавањем о потреби озакоњења људских права - каквог је мишљења о констатацији Вацлава Клауса, председника Чешке, да је правни систем у свету под ударом идеологије људскоправизма ('humanrightism'). Екселенција ми је одговорио: 'Па, не знам откуд толика критика људских права у Чешкој када је добро знано да је Југославија пре распада била комунистичка земља...'
Ваљда је зато и борба за људска права Дивљана и компаније била тако жешћа...
Legendarni Vlada Divljan i Neno Belan, legitimni naslednici „Idola“ odnosno „Đavola“, u akciji „Novog optimizma“ obeležiće Dan ljudskih prava zajedničkim koncertom 10. decembra u velikoj sali Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu. To je samo još jedna u nizu akcija pokreta „Novi optimizam“ koji vrhunske muzičare i umetnike poput karavana vodi na svirke po gradovima Srbije.
- Osamdesete su bile godine najžešćih borbi za ljudska prava i ko bi mogao bolje da obeleži Dan ljudskih prava nego li predvodnici novog talasa. - reci su organizatora projekta.
Занимљиво, дакле, а помало и интересантно. Да ми је неко рекао да ће се у будућности осамдесете (у оној земљи) помињати као године 'најжешћих борби за људска права' помислио бих да се ради о човеку без имало укуса или мозга.
Но, изгледа да таква тврдња не смета легендарном Влади Дивљану, а не смета му ни да каже да је на промоцији једне вулгарно екстремне партије свирао 'за хонорар'.
Идеологија људских права се неустрашиво шири и у прошлост, а не само у светлу будућност која нас чека. И тако стиже у једно време и место који није било ни свесно да је уствари 'најжешћим борбама' доприносило овој општој потреби.
Недавно сам Његовој Екселенцији амбасадору Еквадора у Јуесеју поставио питање, а понукан његовим предавањем о потреби озакоњења људских права - каквог је мишљења о констатацији Вацлава Клауса, председника Чешке, да је правни систем у свету под ударом идеологије људскоправизма ('humanrightism'). Екселенција ми је одговорио: 'Па, не знам откуд толика критика људских права у Чешкој када је добро знано да је Југославија пре распада била комунистичка земља...'
Ваљда је зато и борба за људска права Дивљана и компаније била тако жешћа...
четвртак, 17. новембар 2005.
Бисерина визија Босне
Загребачки Вечерњи Лист извјештава да је у уторак увече, на трибини о будућности БиХ на вашингтонском универзитету Џорџтаун, амбасадор БиХ Бисера Турковић изнијела визију БиХ без Срба и Хрвата:
Загребачки лист вели да је та изјава изненадила модератора форума Леона Фуерта. Вјероватно зато што Фуерт, као некадашњи фактор америчке политике на Балкану док је био савјетник Ала Гора, није очекивао да "бошњачки" план за БиХ, који подржавају његове колеге "либерални" империјалисти, изађе на видјело тако директно.
Јер, иако "Вечерњак" тврди да је Турковићева "свјесно или не" обманула "бројне назочне" (присутне, је ли) на трибини, међу којима се наводе Џејмс О'Брајен (некадашњи Клинтонов изасланик на Балканау а сада члан Олбрајт Групе код погодите кога) и Џон Норис из МКГ, чисто сумњам да су О'Брајен, Фуерт или Норис чули ишта што нису знали или сами планирали одраније.
Кадрови Клинтоновог режима који су наставили да управљају Стејт Департментом послије доласка Императора Буша на власт играју кључну улогу у америчкој политици на Балкану. "Нова" америчка политика најављена у мају а која се сада спроводи кроз напоре за стварање унитарне БиХ, албанског Косова и "независне" Црне Горе (о "правима мањина" у Србији да и не говоримо) дословно је преписана из опуса Међународне кризне групе и представља наставак Клинтонове политике из деведесетих.
Баш захваљујући тим "црвима" у америчкој дипломатији, Бисера Турковић је и постала амбасадор Сарајева у Вашингтону, пошто је Стејт Департмент дрско и без преседана игнорисао примједбе неколико чланова Конгреса на њен карактер. Турковић је, наиме, била амбасадор БиХ у Бечу за вријеме рата, гдје је директно учествовала у допреми новца и муџахедина из исламског свијета, а послије рата се истакла као корумпирани амбасадор БиХ опет у Бечу, али сада при ОЕБС-у.
Ни корупција ни терористичке везе нису сметале империјалистима из Фоги Ботома, чија се визија Босне и Херцеговине изгледа сасвим слаже са визијом коју је у уторак изнијела Бисера Турковић, а коју је прије много година у Исламској Декларацији срочио Алија Изетбеговић. Управо су рачунајући на овако наметнуто "босанство" Србима и Хрватима Изетбеговић и његови сарадиници током рата усвојили "Бошњак" као ново име босанских Муслимана.
Ако је и било неких сумњи о намјерама СДА и њених америчких спонзора за будућност БиХ, послије најављених "реформи" Дејтонског устава и овог лапсуса искрености Бисере Турковић не може и не треба више да их буде. Остаје само питање како да се на те намјере одговори.
"Trebat će proći dosta vremena da se ljude u BiH prestane nazivati Srbima, Hrvatima i Bošnjacima. Ali, to će se dogoditi, neminovno je. Svi će biti Bosanci."
Загребачки лист вели да је та изјава изненадила модератора форума Леона Фуерта. Вјероватно зато што Фуерт, као некадашњи фактор америчке политике на Балкану док је био савјетник Ала Гора, није очекивао да "бошњачки" план за БиХ, који подржавају његове колеге "либерални" империјалисти, изађе на видјело тако директно.
Јер, иако "Вечерњак" тврди да је Турковићева "свјесно или не" обманула "бројне назочне" (присутне, је ли) на трибини, међу којима се наводе Џејмс О'Брајен (некадашњи Клинтонов изасланик на Балканау а сада члан Олбрајт Групе код погодите кога) и Џон Норис из МКГ, чисто сумњам да су О'Брајен, Фуерт или Норис чули ишта што нису знали или сами планирали одраније.
Кадрови Клинтоновог режима који су наставили да управљају Стејт Департментом послије доласка Императора Буша на власт играју кључну улогу у америчкој политици на Балкану. "Нова" америчка политика најављена у мају а која се сада спроводи кроз напоре за стварање унитарне БиХ, албанског Косова и "независне" Црне Горе (о "правима мањина" у Србији да и не говоримо) дословно је преписана из опуса Међународне кризне групе и представља наставак Клинтонове политике из деведесетих.
Баш захваљујући тим "црвима" у америчкој дипломатији, Бисера Турковић је и постала амбасадор Сарајева у Вашингтону, пошто је Стејт Департмент дрско и без преседана игнорисао примједбе неколико чланова Конгреса на њен карактер. Турковић је, наиме, била амбасадор БиХ у Бечу за вријеме рата, гдје је директно учествовала у допреми новца и муџахедина из исламског свијета, а послије рата се истакла као корумпирани амбасадор БиХ опет у Бечу, али сада при ОЕБС-у.
Ни корупција ни терористичке везе нису сметале империјалистима из Фоги Ботома, чија се визија Босне и Херцеговине изгледа сасвим слаже са визијом коју је у уторак изнијела Бисера Турковић, а коју је прије много година у Исламској Декларацији срочио Алија Изетбеговић. Управо су рачунајући на овако наметнуто "босанство" Србима и Хрватима Изетбеговић и његови сарадиници током рата усвојили "Бошњак" као ново име босанских Муслимана.
Ако је и било неких сумњи о намјерама СДА и њених америчких спонзора за будућност БиХ, послије најављених "реформи" Дејтонског устава и овог лапсуса искрености Бисере Турковић не може и не треба више да их буде. Остаје само питање како да се на те намјере одговори.
уторак, 8. новембар 2005.
Враћање "услуге"
Преко једног колеге сам сазнао данас за нови блог, Balkans Without Borders, који се представља као "Подршка напорима да се од света направи оно што свет прави од Балкана."
Нереди у Француској послужили су сатиричном аутору да напише "Протест председнику Француске поводом прекомерне употребе силе против демонстраната у Паризу и другим градовима," који према Француској заузима идентичан став који Империја има према Србији.
Непланирана иронија је управо да водећи англофони медији - исти они који годинама сатанизују Србе и од тога ни сад не одустају - већ данима представљају насиље у Француској не као чин неуклопљених имиграната инспирисаних исламском идеологијом, већ као спонтани излив оправдане фрустрације економском, политичком и социјалном ситуацијом. Баш као што су описивали албански погром Срба на Космету у марту 2004!
Ова сатира, написана беспрекорним језиком "невладиног сектора," неће бојим се имати ефекта на властодршце Империје, али ће можда отворити очи масама њихових послушних грађана који и сад вјерују у лажи о ратовима у Југославији. Другачије ће, можда, да се односе према сатанизацији Срба ако буду у стању макар и да помисле да би они могли бити сљедећи...
Нереди у Француској послужили су сатиричном аутору да напише "Протест председнику Француске поводом прекомерне употребе силе против демонстраната у Паризу и другим градовима," који према Француској заузима идентичан став који Империја има према Србији.
Непланирана иронија је управо да водећи англофони медији - исти они који годинама сатанизују Србе и од тога ни сад не одустају - већ данима представљају насиље у Француској не као чин неуклопљених имиграната инспирисаних исламском идеологијом, већ као спонтани излив оправдане фрустрације економском, политичком и социјалном ситуацијом. Баш као што су описивали албански погром Срба на Космету у марту 2004!
Ова сатира, написана беспрекорним језиком "невладиног сектора," неће бојим се имати ефекта на властодршце Империје, али ће можда отворити очи масама њихових послушних грађана који и сад вјерују у лажи о ратовима у Југославији. Другачије ће, можда, да се односе према сатанизацији Срба ако буду у стању макар и да помисле да би они могли бити сљедећи...
Док чекаш сабах са Шејтаном...
Нашао сам јутрос међу својом музиком компилацију "Забрањеног Пушења," и пао ми је на памет онај свијет који већ 15 година не постоји. Недавно је "Бијело Дугме" одржало концерте у Загребу, Сарајеву и Београду, пред стадионима препуним носталгичара; али кад помислим на своју рану младост, не сјећам се "Дугмета," већ "Пушења" и "Надреалиста." Ко год каже да је из Сарајева а не може да препозна "Пишоњу и Жугу" или "Ибру Дирку" вјероватно не говори истину.
У ово суморно америчко јутро, у мојој соби свира "Док чекаш сабах са шејтаном," стара рок-балада "Пушења" о изгубљеној души из давне 1985 - али која сасвим приличи данашњој Босни.
На том истом албуму су биле "Ибро Дирка" и "Недеља кад је отиш'о Хасе," које ће касније постати култни класици. На крају ове потоње, чује се скандирање навијача на стадиону: "Ју-го-слави-ја." Питам се да ли, кад и ако је ових дана пуштају у Сарајеву, прекидају пјесму прије тога? Да се људи не сјете шта су изгубили...
У ово суморно америчко јутро, у мојој соби свира "Док чекаш сабах са шејтаном," стара рок-балада "Пушења" о изгубљеној души из давне 1985 - али која сасвим приличи данашњој Босни.
Док чекаш сабах са Шејтаном (1985)
Сам ђаво ти је дао брзину ескиваже
и разоран ударац десном.
Сам ђаво те је спас'о кад те Прцо с буразерима
чек'о у мраку пред Пиваром.
И онда кад те Агент 0-7-1
педагошки трех'о о станични зид сиви,
успио је да убије Бога у теби,
али ћаво у теби је остао да живи.
И сад чекаш сабах са Шејтаном...
Помогао ти је и ону ноћ
када је рекла да с фукаром неће.
Кад умало те није угушила туга
колико си само попио то вече.
Рек'о ти је да живот тече даље
рек'о ти је да има још жена.
А ти си му широко отворио душу
и пустио у њу Шејтана.
И сад чекаш сабах са Шејтаном...
Цвикераш из опћине је долазио
нудио ти пос'о и да учиш науке.
Ал' било је већ касно, још само ђаволу
Служе твоје тетовиране руке.
Кафана је већ поодавно пуста,
пријатељ ти је остао још само он.
Куцнуо си се и искапио чаше
и чекаш сабах са Шејтаном.
И сад чекаш сабах са Шејтаном...
Рек'о ти је да живот тече даље
рек'о ти је да има још жена.
А ти си му широко отворио душу
и пустио у њу Шејтана!
И пустио у њу Шејтана!
И пустио у њу Шејтана!
И сад чекаш сабах са Шејтаном...
На том истом албуму су биле "Ибро Дирка" и "Недеља кад је отиш'о Хасе," које ће касније постати култни класици. На крају ове потоње, чује се скандирање навијача на стадиону: "Ју-го-слави-ја." Питам се да ли, кад и ако је ових дана пуштају у Сарајеву, прекидају пјесму прије тога? Да се људи не сјете шта су изгубили...
понедељак, 7. новембар 2005.
Партија за долар по особи
Данашњи Глас Јавности преноси да ће Либерално-демократска партија (ЛДП) Чеде Јовановића бити чак 321. политичка организација регистрована у Србији. (!)
"За упис у регистар политичких органзиација, како пише на сајту (министарства за државну управу), осим потписа најмање 100 пунолетних лица и 6.560 динара за административну таксу потребно је још само пријава за упис и акт о оснивању странке..." каже се у Гласу.
Будући да је курс долара наспрам динара тренутно 1:72, регистрација странке у Србији кошта мање од долара по глави за сто потписника. Кад је бављење политиком овако јефтино, а потенцијална награда (осим апсолутне власти, још и огромне суме новца доступне владајућим политичарима) толико вредна, не треба да чуди што у Србији има више партија него посланика у скупштини.
Пада на ум она народна, "Где је пуно баба, килаво је дете."
"За упис у регистар политичких органзиација, како пише на сајту (министарства за државну управу), осим потписа најмање 100 пунолетних лица и 6.560 динара за административну таксу потребно је још само пријава за упис и акт о оснивању странке..." каже се у Гласу.
Будући да је курс долара наспрам динара тренутно 1:72, регистрација странке у Србији кошта мање од долара по глави за сто потписника. Кад је бављење политиком овако јефтино, а потенцијална награда (осим апсолутне власти, још и огромне суме новца доступне владајућим политичарима) толико вредна, не треба да чуди што у Србији има више партија него посланика у скупштини.
Пада на ум она народна, "Где је пуно баба, килаво је дете."
четвртак, 20. октобар 2005.
Расим
Данашња Србија је земља парадокса. Пљачка се назива реформом, патриотизам злочином, а тоталитарна демагогија врхунцем демократије и људских права. Државним институцијама - које ионако имају безобразно више власти него што би смеле -управљају у најбољем случају профитери, а у најгорем страни послушници и плаћеници. Србија и Црна Гора је једина држава на свету која час постоји час не; у којој шачица мафијашких сепаратиста чији је хоби силовање историје може да уцењује милионе недужних људи; која се сатире од напора да уђе у ЕУ и НАТО, иако те организације на њеној илегално окупираној територији спроводе етнички мотивисан сепаратистички програм (да ли само један?). А то је тек врх леденог брега.
У тој и таквој Србији је онда сасвим могуће да Расим Љајић буде већи патриота од Вука Драшковића (што, додуше, није тешко), и да због своје одбране државних интереса Србије буде изложен нападима и критикама, док се његове колеге - како на власти, тако и у опозицији - утркују да те интересе подастру својим страним спонзорима.
Ако то није аргумент против национализма - конкретно, вредновања некога по етничкој припадности, а не идејама или делима - онда не знам шта је.
У тој и таквој Србији је онда сасвим могуће да Расим Љајић буде већи патриота од Вука Драшковића (што, додуше, није тешко), и да због своје одбране државних интереса Србије буде изложен нападима и критикама, док се његове колеге - како на власти, тако и у опозицији - утркују да те интересе подастру својим страним спонзорима.
Ако то није аргумент против национализма - конкретно, вредновања некога по етничкој припадности, а не идејама или делима - онда не знам шта је.
четвртак, 6. октобар 2005.
Крпе и закрпе
Данашњи Глас Јавности јавља да "Вук Драшковић преговара с Борисом Тадићем о заједничком наступу ДС-а и СПО-а на наредним парламентарним изборима."
Потпредседник СПО Срђан Срећковић демантује ове наводе причом да "У овом тренутку, када почињемо преговоре са ЕУ о Споразуму о стабилизацији и придруживању, најпрече је да усвојимо неопходне реформске законе." Али, колико Срећковић заиста зна шта се дешава у глави Вука Драшковића, који странку води као своју приватну прћију?
Глас наводи да се СПО од почетка залагао да ДС уђе у владајућу коалицију. И то има смисла. Драшковић је тренутно идеолошки далеко ближи Тадићу и Горану Свилановићу (Грађански савез се утопио у ДС на прошлим изборима), можда у нади да и њега после "обављеног задатка" чека страна синекура. Додуше, пошто је Вук Драшковић у питању, можда ће колико већ сутра ствари бити сасвим другачије.
Све ово скупа показује да, пет година после "Октобарске револуције," на политичкој сцени Србије влада потпуни хаос. Класична подела на левицу, десницу и центар не само да више не постоји, него је и бесмислена, таман колико и псеудо-категорије омиљене у империјалним медијима, "умерени" против "ултранационалиста" (пошто "нормалних" националиста, је ли, нема). Срећковићев додатни коментар Гласу, да "странке демократске оријентације" треба да сарађују је чиста флоскула. Демократија је форма, а не садржина; структура организације, а не систем вредности (притом још и врло сумњивог квалитета, али о том потом).
За шта се конкретно залажу "демократе"? Гледајући досадашња дела, а не празну причу, то би било:
Потпредседник СПО Срђан Срећковић демантује ове наводе причом да "У овом тренутку, када почињемо преговоре са ЕУ о Споразуму о стабилизацији и придруживању, најпрече је да усвојимо неопходне реформске законе." Али, колико Срећковић заиста зна шта се дешава у глави Вука Драшковића, који странку води као своју приватну прћију?
Глас наводи да се СПО од почетка залагао да ДС уђе у владајућу коалицију. И то има смисла. Драшковић је тренутно идеолошки далеко ближи Тадићу и Горану Свилановићу (Грађански савез се утопио у ДС на прошлим изборима), можда у нади да и њега после "обављеног задатка" чека страна синекура. Додуше, пошто је Вук Драшковић у питању, можда ће колико већ сутра ствари бити сасвим другачије.
Све ово скупа показује да, пет година после "Октобарске револуције," на политичкој сцени Србије влада потпуни хаос. Класична подела на левицу, десницу и центар не само да више не постоји, него је и бесмислена, таман колико и псеудо-категорије омиљене у империјалним медијима, "умерени" против "ултранационалиста" (пошто "нормалних" националиста, је ли, нема). Срећковићев додатни коментар Гласу, да "странке демократске оријентације" треба да сарађују је чиста флоскула. Демократија је форма, а не садржина; структура организације, а не систем вредности (притом још и врло сумњивог квалитета, али о том потом).
За шта се конкретно залажу "демократе"? Гледајући досадашња дела, а не празну причу, то би било:
- потпуна послушност Хагу, Бриселу и Вашингтону, чак и кад они то не траже;
- распродаја страним "инвеститорима" државне имовине, која је или плод пљачке приватне својине после 1945, или финансирана порезима и доприносима грађана;
- фискална, монетарна и пореска политика која новац из џепова грађана пребацује у касу државе и енормно отежава било какво привређивање;
- социјална политика која се претвара да помаже људима од којих се деценијама отимало, отимајући сада од оно мало људи што раде;
- потпуна абдикација елементарних државних одговорности (поштовање реда и закона на сопственој територији и заштита од напада извана - види тачку 1), али бављење питањима у којима држава нема ама баш никакву улогу (нпр. контрола цене малина или субвенција "културе" типа исламизованог сарајевског "Хамлета").
среда, 28. септембар 2005.
НАШ МАЛАПАРТЕ
Кратак осврт на Калајића и Дугу
Дечко који обећава, Дуга и Калајић!? За упућене, и само име одаје утицај из Калајићевог ближег окружења – раније поменутих средњих страница Дуге. 'Дечко који обећава' је, наиме, наслов филма снимљеног по сценарију Небојше Пајкића, а знаменити скринрајтер и теоретичар је, у годинама које помиње колега Вронски, био и филмски критичар 'Дуге' и најдубљи идеолог (мистификатор) новохоливудског и Б филма, наравно.
Када сам, почашћен позивом, ономад прихватио да учествујем на Соколу, свој ангажман сам осмислио као допринос расветљавању неких појава у нашој култури и друштву . Тада сам и дошао на идеју да напишем текст о утицају Дуге на мој интелектуални развој и кроз то сведочанство пружим мали подсетник на феномен овог двонедељника у нашој (и светској!) јавности с краја двадесетог века. Испало је раније него што сам желео и принудом тужне вести.
Колега Вронски је дао један општи осврт на Драгоша, тако да сам се ја одлучио за један више лични доживљај и приказ Дуге, у којој је Калајић био нешто попут силе осовине.
Тек недавно сам, наиме, схватио, да сам уствари одрастао и образовао се читајући Дугу током тих деведесетих. Закључио сам да би ме објективни посматрач, да му којим случајем паднем под лупу, првенствено описао као жртву индоктринације са поменутих ‘средњих страница’ београдског часописа. Тачније, први утисак на мене оставио је џет-сет амбијент који је Дуга форсирала, прилозима из светске политике, високог друштва, света моде, и тајних трансакција иза кулиса.
Зато је и логично да се у такав светоназор тадашњег главног уредника, који ће нешто касније наставити са истом причом у Профилу, Калајић фантастично уклапао, и часопису давао свој пресудни печат. Рекао бих да ме по упућености у европски џет-сет, а и по десном држању, Драгош највише подсећа на Такија из Тhe American Conservative-а, с тим што је Калајић био много више од фрајера из хај-нехај друштва и трач-колумнисте. Ипак је најближе поређење са његовим узором, елитистом и авантуристом Малапартеом, будући га је и сам Драгош свесно подражавао у наступу и интелектуалном раду.
Што се саме Дуге тиче, она се може критиковати на више нивоа. Оптужити за легално дубиозно дизање страница из модних и светских часописа; (морализаторски) за неукусно форсирање paparazzo прозора на свет у времену у ком је Србија била под санкцијама а грађански рат буктао у суседним републикама. А политички коректно се могу чак извести и много озбиљније оптужбе - за естетизацију рата или мистификацију сукоба Србије са светом, за популаризацију конспирологије и ноншалантно поигравање са истом (или је то похвала?), за наводни елитизам, а уствари фасцинацију џеп-светом и паковање истог масама, значи популизам … Јел треба још?
На све то Дko, цитирајући Р. Скрутона, превентивно одговара: гобл-ди-гук! Управо то што потпада под ову озбиљнију оптужбу је нешто што је Дугу чинило аутентичном и неодољиво привлачном; нешто што је дизало ван сфере провинцијске имитације једног Vanity Fair-а, на пример. А за то је првенствено крив Калајић.
Свакако, испод тог глам и политичког слоја крио се, на средњим странама, део из културе, који је за мене представљао један митски интелектуални простор. Езотеричност ме заинтригирала, а елитизам збуњивао и увек од мене тражио више у разумевању задатих интелектуалних загонетки или формирању укуса. Имена и идеје из света уметности, књижевности, идеологије, филозофије, филма – све је то представљало један Шангри Ла, још увек недокучив простор и због тога тако привлачан. Ту је Драгошев утицај био пресудан. И као есејисте, а и као ментора млађој екипи коју је око себе окупио, а којој је својевремено, као апартна појава на нашој културној сцени био узор; сада и саборац на истим страницама. Пајкић који ми је постављао ребус са важношћу Клинта Иствуда или америчке Б- продукције за српску десницу, текстови о Шејки и Медијали, текст о Магичном Ћири и Роберту Мичаму; за мене преломни текст о Хамвашу, јер сам у њему наслућивао нешто, и још значајнији о Владану Радовановићу јер ту нисам разумео апсолутно ништа. Са друге стране, али комплементарно, уместо званичне (анти)ратне реторике - репортаже Небојше Јеврића без анестезије.
Сам Калајић је у Дуги био упечатљив и као есејиста и као репортер. Поред самосвесног и елитистичког тона и препознатљивог стила, поседовао је и изузетно широко образовање. Тако да је на страницама Дуге долазило до непредвидивих и интересантних те бизарних епизода, као што је она у којој тадашњи гувернер Народне Банке, Драгослав Аврамовић, шаље Калајићу писмо-захвалницу у којој објашњава да се у потпуности слаже са Калајићевим предлозима, базираним на немачкој историјској школи, за сузбијање инфлације и подизање производње, а који су били штампани нешто раније у Дуги.
Управо овакво сналажење у наизглед различитим пољима је било оно што је импоновало једном омладинцу. Од лепотица са модних писта Милана и приказа, рецимо, Дворниковића, до сарајевског ратишта и ситне књиге Д. Аврамовића. Естетика, мистагогија, џеп-свет, добре рибе - мало ли је, што би рекао Милутин-Бгд! Шта рећи осим се сложити са колегом Вронским - туто комплето образовање. Све о чему нас нису учили у школи.
Слободан сам закључити да сам читајући Дугу суштински формирао свој поглед на овај један свет у коме живимо, да варирам на Калајићев познати наднаслов.
Oво сведочење би требало схватити и као мој поглед на један митски свет Дуге, каквим се чинио с ове стране часописа, бар у истој мери колико и као приказ Дуге као прозора у свет српском тинејџеру.
Наравно, Дуги је екстра сексапиил давала идеолошка шароликост, (самоиронично ‘за националисте свих боја’) и кредибилитет њених ‘левих’ колумниста, како опозиционих, тако и једне владајуће, а који су служили као противтежа десници окупљеној око јунака наше приче.
Сам Калајић је свакако уживао у таквом прожимању супротности, по формули Кузануса, коју је често помињао. Сви су се тада, са ове читалачке стране часописа, питали - како могу сви ти људи заједно у једним новинама! Са ове дистанце се лако може закључити да је то био још један аспект који оправдава и рехабилитује Дугу као заиста аутентичан феномен. И да апострофирамо, одвраћајући раније наведене могуће критике:
Важност и оригиналност Дуге лежи управо у учешћу у светској историји – у издизању из локала, које је ишло паралелно са претварањем Србије у центар светског сукоба тих година. Наиме, игром намера (гео)политике – Србија се после слома биполарне равнотеже нашла на тапету – а један часопис је имао ту част да буде стожер осмишљавања контрастратегије. Заиста звучи као сценарио за филм, али стварно било, жив ми ти.
Србија је тада била једини проблематик овога света, у коме су се сви наводно слагали, а уствари лагали да су мирно упловили у луку Фукујама, негде између Лос Анђелеса и Ријада. Дуга је одговорила том великом и високом свету – из ког је крала естетику слатког живота – и у суштинској ствари се показала аутентичном, пружајући један неминовно српски одговор, пресудно формулисан Калајићевим идејама и остављен за надградњу генерацијама које долазе. Једно поређење би било упутно.
И случајном пролазнику је очигледна историјска кривица Дуге у односу на један провинцијски часопис какав је био Start, а са којим се често пореди. Другим речима, Дуга би лако могла да се нађе у Хагу, док Старт само и једино може да се нађе у аналима југоносталгије.
Идеологија Дуге је била Калајићев лични одговор ‘Империји’, каквом је назива Небојша Малић, тојест ‘Псеудоимперији’ по самом Калајићу, који је термин imperia љубоморно чувао за ону римску. Ја не знам да ли данас уопште више и постоји нешто што се зове Београдски издавачко-графички завод, нити ме то интересује. Знам да Дуга више не излази, као што се може рећи да је пре профилисања током свог златног доба, била једна ирелевантна појава, управо на нивоу казаног Старта. Како било, за мене ће она увек бити ван-временска, сходно свом иступу у историју.
После бел епока Дуге, Калајића сам проналазио неочекивано. Она иста естетика која ме је привукла на ‘средњим страницама’, одвела ме је нешто касније и белини корица библиотеке часописа Градац - само да би убрзо открио да је Калајић и ту имао удела. На крају сам га открио из најранијих дана његовог интелектуалног рада, на страницама београдског Дела - чији су бројеви били дубоко скривени на једној нетакнутој полици најнижег спрата универзитетске библиотеке.
Говорити нешто експлицитније и у детаљима о његовој идеологији или политичком ангажману било би сувишно. Ко ово чита, већ зна. То је нешто по чему је првенствено и био познат (за разлику од сликарства, рецимо) и што га је чинило контраверзним а тиме и интересантним.
Ипак, није наодмет поменути његов тон, увек пун поштовања према политичким непријатељима и неистомишљеницима, а за шта се управо може рећи да је и било део његове идеологије. Полазећи од староримске дефиниције личног пријатеља а политичког непријатеља, коју је често потенцирао, додатно изоштрене тезама Карла Шмита, слао је похвале (ne)пријатељима из Босне и Хрватске у току рата у бившој СФРЈ, као и у годинама после самих сукоба. (Питам се, да ли је ово јединствен случај!) Његова пажња и поштовање упућени њима остали су очекивано неузвраћени. Одрастајући у време рата био сам спреман да прихватим те ‘непријатеље’ као своје; уствари, још интересантније од својих, баш зато што нису били моји - само на основу Калајићевих препорука. И спреман сам да посведочим да сам ја о поштовању страног или непријатеља (‘другог’) научио од овог човека.
Недавно је на националној телевизији једна српска феминисткиња констатовала да је највећи Југословен двадесетог века био Милош Црњански. Калајић би се сложио са том констатацијом, будући да је и сам више пута слично говорио о великану. Црњански је Калајићу био, уз Малапартеа, Паунда или Еволу, и лични узор, а слободан сам да кажем да је за моју генерацију залуђеника, Калајић био наш Малапарте, наш Црњански.
По опхођењу и физичкој сличности, које је очигледно био свестан, најближи је био Малапартеу. Од младости маркантан, шармантан, апартан. Другачији од осталих.
Калајића не гледам само као становника вечне Европе коју је толико волео, чини ми се више од иједне жене. Пре га замишљам у неком његовом дому… Нешто попут самосвесне Casa come me.
Дечко који обећава, Дуга и Калајић!? За упућене, и само име одаје утицај из Калајићевог ближег окружења – раније поменутих средњих страница Дуге. 'Дечко који обећава' је, наиме, наслов филма снимљеног по сценарију Небојше Пајкића, а знаменити скринрајтер и теоретичар је, у годинама које помиње колега Вронски, био и филмски критичар 'Дуге' и најдубљи идеолог (мистификатор) новохоливудског и Б филма, наравно.
Када сам, почашћен позивом, ономад прихватио да учествујем на Соколу, свој ангажман сам осмислио као допринос расветљавању неких појава у нашој култури и друштву . Тада сам и дошао на идеју да напишем текст о утицају Дуге на мој интелектуални развој и кроз то сведочанство пружим мали подсетник на феномен овог двонедељника у нашој (и светској!) јавности с краја двадесетог века. Испало је раније него што сам желео и принудом тужне вести.
Колега Вронски је дао један општи осврт на Драгоша, тако да сам се ја одлучио за један више лични доживљај и приказ Дуге, у којој је Калајић био нешто попут силе осовине.
Тек недавно сам, наиме, схватио, да сам уствари одрастао и образовао се читајући Дугу током тих деведесетих. Закључио сам да би ме објективни посматрач, да му којим случајем паднем под лупу, првенствено описао као жртву индоктринације са поменутих ‘средњих страница’ београдског часописа. Тачније, први утисак на мене оставио је џет-сет амбијент који је Дуга форсирала, прилозима из светске политике, високог друштва, света моде, и тајних трансакција иза кулиса.
Зато је и логично да се у такав светоназор тадашњег главног уредника, који ће нешто касније наставити са истом причом у Профилу, Калајић фантастично уклапао, и часопису давао свој пресудни печат. Рекао бих да ме по упућености у европски џет-сет, а и по десном држању, Драгош највише подсећа на Такија из Тhe American Conservative-а, с тим што је Калајић био много више од фрајера из хај-нехај друштва и трач-колумнисте. Ипак је најближе поређење са његовим узором, елитистом и авантуристом Малапартеом, будући га је и сам Драгош свесно подражавао у наступу и интелектуалном раду.
Што се саме Дуге тиче, она се може критиковати на више нивоа. Оптужити за легално дубиозно дизање страница из модних и светских часописа; (морализаторски) за неукусно форсирање paparazzo прозора на свет у времену у ком је Србија била под санкцијама а грађански рат буктао у суседним републикама. А политички коректно се могу чак извести и много озбиљније оптужбе - за естетизацију рата или мистификацију сукоба Србије са светом, за популаризацију конспирологије и ноншалантно поигравање са истом (или је то похвала?), за наводни елитизам, а уствари фасцинацију џеп-светом и паковање истог масама, значи популизам … Јел треба још?
На све то Дko, цитирајући Р. Скрутона, превентивно одговара: гобл-ди-гук! Управо то што потпада под ову озбиљнију оптужбу је нешто што је Дугу чинило аутентичном и неодољиво привлачном; нешто што је дизало ван сфере провинцијске имитације једног Vanity Fair-а, на пример. А за то је првенствено крив Калајић.
Свакако, испод тог глам и политичког слоја крио се, на средњим странама, део из културе, који је за мене представљао један митски интелектуални простор. Езотеричност ме заинтригирала, а елитизам збуњивао и увек од мене тражио више у разумевању задатих интелектуалних загонетки или формирању укуса. Имена и идеје из света уметности, књижевности, идеологије, филозофије, филма – све је то представљало један Шангри Ла, још увек недокучив простор и због тога тако привлачан. Ту је Драгошев утицај био пресудан. И као есејисте, а и као ментора млађој екипи коју је око себе окупио, а којој је својевремено, као апартна појава на нашој културној сцени био узор; сада и саборац на истим страницама. Пајкић који ми је постављао ребус са важношћу Клинта Иствуда или америчке Б- продукције за српску десницу, текстови о Шејки и Медијали, текст о Магичном Ћири и Роберту Мичаму; за мене преломни текст о Хамвашу, јер сам у њему наслућивао нешто, и још значајнији о Владану Радовановићу јер ту нисам разумео апсолутно ништа. Са друге стране, али комплементарно, уместо званичне (анти)ратне реторике - репортаже Небојше Јеврића без анестезије.
Сам Калајић је у Дуги био упечатљив и као есејиста и као репортер. Поред самосвесног и елитистичког тона и препознатљивог стила, поседовао је и изузетно широко образовање. Тако да је на страницама Дуге долазило до непредвидивих и интересантних те бизарних епизода, као што је она у којој тадашњи гувернер Народне Банке, Драгослав Аврамовић, шаље Калајићу писмо-захвалницу у којој објашњава да се у потпуности слаже са Калајићевим предлозима, базираним на немачкој историјској школи, за сузбијање инфлације и подизање производње, а који су били штампани нешто раније у Дуги.
Управо овакво сналажење у наизглед различитим пољима је било оно што је импоновало једном омладинцу. Од лепотица са модних писта Милана и приказа, рецимо, Дворниковића, до сарајевског ратишта и ситне књиге Д. Аврамовића. Естетика, мистагогија, џеп-свет, добре рибе - мало ли је, што би рекао Милутин-Бгд! Шта рећи осим се сложити са колегом Вронским - туто комплето образовање. Све о чему нас нису учили у школи.
Слободан сам закључити да сам читајући Дугу суштински формирао свој поглед на овај један свет у коме живимо, да варирам на Калајићев познати наднаслов.
Oво сведочење би требало схватити и као мој поглед на један митски свет Дуге, каквим се чинио с ове стране часописа, бар у истој мери колико и као приказ Дуге као прозора у свет српском тинејџеру.
Наравно, Дуги је екстра сексапиил давала идеолошка шароликост, (самоиронично ‘за националисте свих боја’) и кредибилитет њених ‘левих’ колумниста, како опозиционих, тако и једне владајуће, а који су служили као противтежа десници окупљеној око јунака наше приче.
Сам Калајић је свакако уживао у таквом прожимању супротности, по формули Кузануса, коју је често помињао. Сви су се тада, са ове читалачке стране часописа, питали - како могу сви ти људи заједно у једним новинама! Са ове дистанце се лако може закључити да је то био још један аспект који оправдава и рехабилитује Дугу као заиста аутентичан феномен. И да апострофирамо, одвраћајући раније наведене могуће критике:
Важност и оригиналност Дуге лежи управо у учешћу у светској историји – у издизању из локала, које је ишло паралелно са претварањем Србије у центар светског сукоба тих година. Наиме, игром намера (гео)политике – Србија се после слома биполарне равнотеже нашла на тапету – а један часопис је имао ту част да буде стожер осмишљавања контрастратегије. Заиста звучи као сценарио за филм, али стварно било, жив ми ти.
Србија је тада била једини проблематик овога света, у коме су се сви наводно слагали, а уствари лагали да су мирно упловили у луку Фукујама, негде између Лос Анђелеса и Ријада. Дуга је одговорила том великом и високом свету – из ког је крала естетику слатког живота – и у суштинској ствари се показала аутентичном, пружајући један неминовно српски одговор, пресудно формулисан Калајићевим идејама и остављен за надградњу генерацијама које долазе. Једно поређење би било упутно.
И случајном пролазнику је очигледна историјска кривица Дуге у односу на један провинцијски часопис какав је био Start, а са којим се често пореди. Другим речима, Дуга би лако могла да се нађе у Хагу, док Старт само и једино може да се нађе у аналима југоносталгије.
Идеологија Дуге је била Калајићев лични одговор ‘Империји’, каквом је назива Небојша Малић, тојест ‘Псеудоимперији’ по самом Калајићу, који је термин imperia љубоморно чувао за ону римску. Ја не знам да ли данас уопште више и постоји нешто што се зове Београдски издавачко-графички завод, нити ме то интересује. Знам да Дуга више не излази, као што се може рећи да је пре профилисања током свог златног доба, била једна ирелевантна појава, управо на нивоу казаног Старта. Како било, за мене ће она увек бити ван-временска, сходно свом иступу у историју.
После бел епока Дуге, Калајића сам проналазио неочекивано. Она иста естетика која ме је привукла на ‘средњим страницама’, одвела ме је нешто касније и белини корица библиотеке часописа Градац - само да би убрзо открио да је Калајић и ту имао удела. На крају сам га открио из најранијих дана његовог интелектуалног рада, на страницама београдског Дела - чији су бројеви били дубоко скривени на једној нетакнутој полици најнижег спрата универзитетске библиотеке.
Говорити нешто експлицитније и у детаљима о његовој идеологији или политичком ангажману било би сувишно. Ко ово чита, већ зна. То је нешто по чему је првенствено и био познат (за разлику од сликарства, рецимо) и што га је чинило контраверзним а тиме и интересантним.
Ипак, није наодмет поменути његов тон, увек пун поштовања према политичким непријатељима и неистомишљеницима, а за шта се управо може рећи да је и било део његове идеологије. Полазећи од староримске дефиниције личног пријатеља а политичког непријатеља, коју је често потенцирао, додатно изоштрене тезама Карла Шмита, слао је похвале (ne)пријатељима из Босне и Хрватске у току рата у бившој СФРЈ, као и у годинама после самих сукоба. (Питам се, да ли је ово јединствен случај!) Његова пажња и поштовање упућени њима остали су очекивано неузвраћени. Одрастајући у време рата био сам спреман да прихватим те ‘непријатеље’ као своје; уствари, још интересантније од својих, баш зато што нису били моји - само на основу Калајићевих препорука. И спреман сам да посведочим да сам ја о поштовању страног или непријатеља (‘другог’) научио од овог човека.
Недавно је на националној телевизији једна српска феминисткиња констатовала да је највећи Југословен двадесетог века био Милош Црњански. Калајић би се сложио са том констатацијом, будући да је и сам више пута слично говорио о великану. Црњански је Калајићу био, уз Малапартеа, Паунда или Еволу, и лични узор, а слободан сам да кажем да је за моју генерацију залуђеника, Калајић био наш Малапарте, наш Црњански.
По опхођењу и физичкој сличности, које је очигледно био свестан, најближи је био Малапартеу. Од младости маркантан, шармантан, апартан. Другачији од осталих.
Калајића не гледам само као становника вечне Европе коју је толико волео, чини ми се више од иједне жене. Пре га замишљам у неком његовом дому… Нешто попут самосвесне Casa come me.
среда, 7. септембар 2005.
Анатомија мржње
Нова српска политичка мисао је један од ријетких алтернативних гласова колективној хистерији постмодерног етатистичког нихилизма који хара Србијом. Било би добро да им је страница мало читљивија, и да редовно наводе датуме чланака, али као што то код нас често бива, иза донекле незграпног паковања се крије одличан садржај.
Такав је случај и са недавним чланком Мирјане Радојичић, научним текстом који се бави „невладиним“ организацијама у Србији и њиховом интерпретацијом новије историје. Мада пати од претјеране склоности да непотребно користи стране изразе (нпр. „нелукративног“, „инсуфицијентност“, „атрибуирала“ и сл.), Радојичић нам свима чини огромну услугу скупивши на једном мјесту премисе и аргументе Сорошевих штићеника.
Имао сам намјеру да цитирам дијелове текста које сматрам најбитнијим. Међутим, ради се о скоро пола чланка, који је писан таквим стилом и језиком да је тешко изузети тек пар реченица а да све остане у правом контексту. Зато ћу да парафразирам основне тезе злонамјерних и гласних људи који, што рече Брана Црнчевић, не могу да смисле Србију, али би итекако да је „замисле“. Препоручујем да текст у цјелини прочитате сами.
Дакле, по „невладиним“ заштитницима људских права (а пошто Срби нису људи, на њих се то, је ли, не односи), ево како је изгледала историја деведесетих:
Као што се види из цитата, Радојичић поткрепљује своју анализу фуснотама. Најамници Империје се поносе својим опусом, тако да су сви аспекти њене анализе дужно документовани. На основу свега овога, и по мом мишњељу сасвим оправдано, Радојичић закључује да су основне карактеристике самозваних бранилаца људских права „арогантност и екстремизам као стил, фалсификаторство и контрафактуалност као стратегија, и антисрпски национализам и расизам као идеолошко упориште“.
Тек да се зна.
Такав је случај и са недавним чланком Мирјане Радојичић, научним текстом који се бави „невладиним“ организацијама у Србији и њиховом интерпретацијом новије историје. Мада пати од претјеране склоности да непотребно користи стране изразе (нпр. „нелукративног“, „инсуфицијентност“, „атрибуирала“ и сл.), Радојичић нам свима чини огромну услугу скупивши на једном мјесту премисе и аргументе Сорошевих штићеника.
Имао сам намјеру да цитирам дијелове текста које сматрам најбитнијим. Међутим, ради се о скоро пола чланка, који је писан таквим стилом и језиком да је тешко изузети тек пар реченица а да све остане у правом контексту. Зато ћу да парафразирам основне тезе злонамјерних и гласних људи који, што рече Брана Црнчевић, не могу да смисле Србију, али би итекако да је „замисле“. Препоручујем да текст у цјелини прочитате сами.
Дакле, по „невладиним“ заштитницима људских права (а пошто Срби нису људи, на њих се то, је ли, не односи), ево како је изгледала историја деведесетих:
- СФРЈ се распала дјеловањем искључиво дјеловањем унутрашњих актера; вањски фактори су били искључиво невољни, немоћни, а иначе добронамјерни посматрачи. Ријетке примједбе на њихово дјеловање своде се на повремену, благу критику средстава, али су њихови званично прокламовани циљеви морално и политички беспрекорни и не смију се доводити у питање.
- Сваки покушај другачије интерпретације улоге страних фактора проглашава се теоријом завјере и изразом колективне српске „склоности параноји и самосажаљењу“.
- Српски национализам је аутохтони и једини битан национализам за распад Југославије. Сви остали се сматрају реактивним. Сваки покушај да се ова теза оспори се осуђује као покушаје релативизације апсолутне српске одговорностиза све конфликте који су довели до распада СФРЈ.
- Фокусом на неколико специфичних догађаја, намјерно лишених контекста, сукоби и звјерства која су их пропратила се дефинишу као котинуитет српских ратних злочина,увијек као „иницијални и самосврховити акти српског агресора на међународно признате државе“ Хрватску и БиХ.
- Злочини осталих, ако се уопште и спомињу, сматрају се реактивним и одбрамбеним, и не завређују ни пажњу ни осуду. Одговорност за њих, каже се, у ствари лежи на Србима, који су приморали остале народе да прибјегну и злочинима као непходном средству одбране. Њихови политички циљеви су, дакако, беспрекорни и сасвим у складу са свјетским нормама и процесима.
- Српска православна црква се кроз Слободана Милошевића „самоконституисала као кључни операционализатор његовог великосрпског државног пројекта“. Али, силаском Милошевића са власти дошло је до још веће „десекуларизације“ односно „клерофашизације“ Србије. Посебно опасно, веле, је дјеловање цркве у Црној Гори и Македонији, које би могло да угрози „легитимне“ тежње црногорских сепаратиста и канонски непризнате македонске цркве.
- Напад НАТО са прољећа 1999. није био агресија, већ изнуђени покушај добронамјерне међународне заједнице да обори злочиначки режим и оконча његову геноцидну политику; кажу, не само да је та интервенција била неопходна и легитимна, већ је дошла прекасно, и премалом обиму. Тпебало је да се заврши потпуним војним поразом и окупацијом Србије
- Ad hoc трибунал у Хагу је не само легитимна и респектабилна институција коју искључиво интересује појединачна одговорност за злочине, већ и мјесто „на коме се исписују једине поуздане странице новије политичке историје“ екс-Југославије, чему према сопственом признању огроман допринос дају баш НВО из Србије.
- Дејтонски споразум је озваничио подјелу БиХ насталу као резултат српске агресије и етничког чишћења, па се зато укидање РС сматра праведном казном за пред Трибуналом пресуђен геноцид над Муслиманима, а ампутација Косова праведним исходом деценијске политике репресије Албанаца. Даље, како би се побиједио великосрпски хегемонизам, потребно је и признање независности Црне Горе, и слично рјешење сваког мањинског питања унутар преостале Србије. Логика распада СФРЈ треба да се примијени на Србију, и све док се Србија не распарча неће бити мира на Балкану.
- Октобарска револуција 2000. представља неискориштену шансу да се преокрене националистичко-империјалистичка политика Србије. Изузетак представља владавина Зорана Ђинђића, који се сматра про-западним реформатором.
„Свеколиком својој, а напосе новијом историјом, српски народ је потврдио своју инхерентну милитаристичку (29), традиционалистичку, (30) антимодернизацијску, (31) и ирационалистчку (32) вредносну оријентацију и као такав је, упозорава се, непожељан у породици евро-атланстких народа... биће у њу добродошао тек након вишегодишњег, а можда и вишедеценијског етно-карактреног дисциплиновања („денацификација“) и политичко-културалног ресоцијализовања под протекторатом, односно једном врстом колонијалне управе међународне заједнице. (33) Повлашћену улогу у том процесу би требало да имају Сједињене Америчке Државе, као, наглашава се, једини неспорни политички ауторитет међу готово свим државама Западног Балкана, превасходно онима још увек оптерећеним неразрешеним етничким питањима. (34)“
Као што се види из цитата, Радојичић поткрепљује своју анализу фуснотама. Најамници Империје се поносе својим опусом, тако да су сви аспекти њене анализе дужно документовани. На основу свега овога, и по мом мишњељу сасвим оправдано, Радојичић закључује да су основне карактеристике самозваних бранилаца људских права „арогантност и екстремизам као стил, фалсификаторство и контрафактуалност као стратегија, и антисрпски национализам и расизам као идеолошко упориште“.
Тек да се зна.
четвртак, 1. септембар 2005.
Демократија, дабоме
Још откако су штићеници америчких псеудовладиних организација, скупљени с коца и конопца да сруше Слободана Милошевића у томе и успели октобра 2000. године, Србија проживљава једну врсту политичког „реалити шоуа“ најгоре врсте. Политички опортунисти, жељни моћи и власти, лишени икаквих скрупула, „ослобођени“ од етике, морала и обзира подршком Империје и експлоатацијом народног незадовољства стањем за које је окривљен искључиво Милошевић, „Досманлије“ (како им је нимало одмилоште тепао Коста Чавошки док се Глас Јавности још усуђивао да објави његове коментаре) су ослободиле своје најпримитивније страсти.
И међу лоповима постоји нека врста части. Међу политичарима, никаква. Прве две година ДОС-а су протекле у покушајима Зорана Ђинђића да за себе осигура апсолутну власт, попут великог везира Изногуда из Удерзовог стрипа (познатог читаоцима Политикиног Забавника) и реши се мрског ривала Коштунице. Кад му је то коначно пошло за руком, постао је жртва фаталног тровања експлозивом убрзаним оловом. Они који тврде да „сви знају“ ко је то урадио и зашто, пуким су тек случајем највише добили тим атентатом, заводеђи у Србији ванредно стање, хапсећи политичке и друге ривале, и цензуришући медије. Док је Коштуница стајао по страни, његови дојучерашњи савезници су демонстрирали сву вулгарност Политичког Куплераја Србија. Кад је 17 глава владајуће аждаје почело да се отворено међусобно гризе, оно неизбежно није морало дуго да се чека, па је на изборима у децембру 2003. стављена тачка на ДОС. Бар се тако чинило.
Ал' не лези враже... И после ДОС-а, ДОС. Србија се ратосиљала Живковића, Мићићке, Батића, Протића, Кораћа, Јовановића (бар на власти) и осталих вајних Досманлија, али је добила Драшковића. Лоша трговина. А што је још горе, није се решила шарлатана типа Веље Илића и убитачних квази-стручњаци Г17 Плус. Пљачка Србије је настављена, све у име демократије и евро-атлантских интеграција.
А о каквој демократији се ради? Једина права дефиниција подразумева владавину народа већинским гласањем. А овде ни народа - ни гласања. Изгледа да је некима то, после пет година, коначно постало јасно. Вели Србољуб Богдановић у данашњем НИН-у ("Криза легитимитета"):
И међу лоповима постоји нека врста части. Међу политичарима, никаква. Прве две година ДОС-а су протекле у покушајима Зорана Ђинђића да за себе осигура апсолутну власт, попут великог везира Изногуда из Удерзовог стрипа (познатог читаоцима Политикиног Забавника) и реши се мрског ривала Коштунице. Кад му је то коначно пошло за руком, постао је жртва фаталног тровања експлозивом убрзаним оловом. Они који тврде да „сви знају“ ко је то урадио и зашто, пуким су тек случајем највише добили тим атентатом, заводеђи у Србији ванредно стање, хапсећи политичке и друге ривале, и цензуришући медије. Док је Коштуница стајао по страни, његови дојучерашњи савезници су демонстрирали сву вулгарност Политичког Куплераја Србија. Кад је 17 глава владајуће аждаје почело да се отворено међусобно гризе, оно неизбежно није морало дуго да се чека, па је на изборима у децембру 2003. стављена тачка на ДОС. Бар се тако чинило.
Ал' не лези враже... И после ДОС-а, ДОС. Србија се ратосиљала Живковића, Мићићке, Батића, Протића, Кораћа, Јовановића (бар на власти) и осталих вајних Досманлија, али је добила Драшковића. Лоша трговина. А што је још горе, није се решила шарлатана типа Веље Илића и убитачних квази-стручњаци Г17 Плус. Пљачка Србије је настављена, све у име демократије и евро-атлантских интеграција.
А о каквој демократији се ради? Једина права дефиниција подразумева владавину народа већинским гласањем. А овде ни народа - ни гласања. Изгледа да је некима то, после пет година, коначно постало јасно. Вели Србољуб Богдановић у данашњем НИН-у ("Криза легитимитета"):
Најгора је чињеница што Србијом управљају и пресудне одлуке доносе политичари који не морају да се брину шта ће рећи бирачи јер бираче углавном и немају.
Вук Драшковић тако несметано спроводи концепт спољње политике у складу са сопственим виђењима, неометан од власти у Србији, којима формално не полаже рачуне, а ни од оних у тзв. Државној заједници, јер та скупштина пркатично и не постоји. Г17 Плус је читав политички стил изградио као експертска група, као група политичких технократа, али узима себи право да се меша у питања која су тако мало ствар експертског тумачења, као што је питање заједнице између Србије и Црне Горе. Са три одсто бирача, Млађан Динкић је спреман да проузрокује политичку кризу ако не добије неограничену контролу над трошењем новца у Војсци СЦГ, уверен да је он тај који зна најбоље и други легитимитет му не треба. Шта рећи о Велимиру Илићу, за којег, додуше, новине пишу да га је премијер оценио као најуспешнијег министра, али би се успешан министар можда могао наћи и у некој партији која је изнад нивоа статистичке грешке.
Једног јутра можемо се пробудити у земљи без Косова, без Црне Горе, без војске, вез устава и без новца и питаћемо се – ко је за то крив?
Људи за које нико није гласао.
четвртак, 25. август 2005.
Извитоперена мишоловка
Једна од напомена коју сам намјеравао да објавим на овом блогу имала је за тему јаз између терминологије и стварности, односно тешкоће на које наилазим у представљању аргумента против свемоћне државе; оно што мени представљају појмови попут анархије, демократије, републике, слободе, капитализма и томе слично у главама већине људи значи нешто сасвим друго. Најчешће су то флоскуле, ријечи које су престале да буду појмови - дакле, из којих је исисано значење и замијењено једном аморфном измаглицом која се дефинише по потреби.
Један такав примјер је „демократија“, владавина народа која у свом првобитном, атинском облику значи тиранију просте већине. А сад је оно и само оно што каже Вашингтон, или можда Брисел, како им падне на памет. Није довољно да се одрже избори (мада су избори важни као манифестација демократије, тријумф површине над суштином), већ на њима мора да побиједи „демократска“ опција. Дефинисање нечега самим собом је још Аристотел сматрао погрешном логиком...
Сјетио сам се свега овога кад сам прочитао чланак Николе Кајтеза „ Негативна селекција“ у данашњем НИН-у (број 2852, 25.08.2005). На интернету је само за претплатнике, па сам издвојио по мени најбитнији дио. Не знам шта је г. Кајтез по струци; можда филозоф или социолог. Склон је кориштењу страних израза гдје би домаћи сасвим добро послужили. Иако се буни против силовања језика и проглашавања лажи за истину, ипак му промиче да и даље некритички прихвата савремене, испразне и погрешне дефиниције демократије и слободног тржишта. Свеједно, великим дијелом се слажем са сљедећим:
(* Ваљда обрнуто: извоз јефтиних сировина а увоз скупе робе и сумњивих услуга је пљачка. Овако како је срочено, то је врло уносан посао...)
Закључак је, међутим, јасан. Ни сам не бих то срочио боље:
Један такав примјер је „демократија“, владавина народа која у свом првобитном, атинском облику значи тиранију просте већине. А сад је оно и само оно што каже Вашингтон, или можда Брисел, како им падне на памет. Није довољно да се одрже избори (мада су избори важни као манифестација демократије, тријумф површине над суштином), већ на њима мора да побиједи „демократска“ опција. Дефинисање нечега самим собом је још Аристотел сматрао погрешном логиком...
Сјетио сам се свега овога кад сам прочитао чланак Николе Кајтеза „ Негативна селекција“ у данашњем НИН-у (број 2852, 25.08.2005). На интернету је само за претплатнике, па сам издвојио по мени најбитнији дио. Не знам шта је г. Кајтез по струци; можда филозоф или социолог. Склон је кориштењу страних израза гдје би домаћи сасвим добро послужили. Иако се буни против силовања језика и проглашавања лажи за истину, ипак му промиче да и даље некритички прихвата савремене, испразне и погрешне дефиниције демократије и слободног тржишта. Свеједно, великим дијелом се слажем са сљедећим:
Слобода, у најбољој европској мисаоној традицији, ипак подразумева могућност да учинимо нешто од инертних структура у које нас претвара естаблишмент. Одсуство фундаменталних моралних судова, као резултат празног плуралитета, не ствар аорганску, хомогену заједницу која гаји универталне и културолошке цивилизацијске врлине већ рудиментарну заједницу са пуким механичким везама које постоје тек као спољашњи оквир за изражавање најрђавијих личних склоности. Стога не изненаћује да је данас постало готово скандалозно ствари називати правим именом: политичке и економске уцене су добре услуге и пословна решења, освајачки ратови и окупације су хуманитарне интервенције и кампање, зеленашки кредити су помоћ, пљачкање увозом јефтиних сировина и извозом скупе робе и услуга сумњивог квалитета (*) је пословање у тржишним условима, странци нису овде да би зарадили већ да би нам помогли и понудили пословна решења, глобализација светског управљања уз игнорисање интереса локалних заједница је урављивање корпорацијске структуре, несигурна радна места сз флексибилни послови, отпуштање радника је процес повеђања ефикасности, смањење плата је стратегија повећања конкурентности, безусловно испуњавање диктата моћних је хармонизација и сарадња. С друге стране, чување интереса малих народа и афирмација малих језика и малих култура квалификују се као криминално супротстављање међународном правном поретку.
Данашњи свет је увреда за демократију, извитоперено схваћена правичност.
(* Ваљда обрнуто: извоз јефтиних сировина а увоз скупе робе и сумњивих услуга је пљачка. Овако како је срочено, то је врло уносан посао...)
Закључак је, међутим, јасан. Ни сам не бих то срочио боље:
Данашња Србија, мања од маковог зрна, без идеје, без визије, без иницијативе, ради лојалности Западу убија критички дух својих грађана, а све који се томе противе настоји да једном заувек пошаље у мишију рупу. Као да не схватамо шта све властитим природним и пре свега људским ресусрима можемо учинити. Оно што можемо сами, никакав Запад не може нам поклонити. Уосталом, одавно је познато да је на Западу бесплатан једино сир у мишоловци.
уторак, 23. август 2005.
Исељавање из себе
Двадесет седам црногорских професора српског језика је остало без посла у октобру прошле године, јер су се успротивили декрету дукљанских сепаратиста да се српски језик у школама Црне Горе замијени „матерњим“ (јер ни Дукљани нису могли да сваре „црногорски“, ваљда). Његош и краљ Никола, који су се изјашњавали као Срби и писали на српском, сасвим сигурно се преврћу у гробу.
Скоро годину дана по почетку професорске голготе, прошлонедељни НИН је објавио да је неколико професора затражило политички азил на Западу. Међу њима је и Веселин Матовић, који је свој захтјев образложио овако:
Свако ко иоле прати догађања у Миловој Дукљи зна да се овде ради о измишљеној „Црногорској православној цркви“, убиству уредника листа „Дан“, и стварању „Дукљанске академије“, поред већ споменуте чистке професора. О силовању историје, културе и образовања које систематски спроводи сепаратистички режим, проф. Матовић је већ детаљно писао овог прољећа.
Вјероватно нисам једини који види иронију у томе што прокажени професори траже азил баш од земаља које политичким и финансијским средствима на власти одржавају дукљанске сепаратисте, и без којих би ти данашњи „бранитељи неовисне Црне Горе“ остали ситни преваранти и бољшевичке бирократе.
Ја у свему овоме видим нешто што је промакло и професорима и НИН-у. Проблем није само што је образовни систем под контролом дукљанских сепаратиста, већ што је под контролом државе, коју ето контролишу сепаратисти. Кад би се образовање изузело од државне контроле, када би постојале приватне школе, нико не би могао да спроведе овакву чистку професора, нити да силом врши замјену српског „матерњим“ или ко зна каквим језиком, нити да сву дјецу лажно учи историју Срба и Црне Горе, као што се сад ради. Дукљанска лаж не би имала монопол, већ би морала да се такмичи на тржишту идеја са истином. А ту јој никакве стране донације и пропаганда не би помогле.
Не кривим ни професоре, ни НИН, што на ово нису помислили; сто и кусур година државног школовања је створило поимање да другачије никад није било, нити може бити. Исто као што народ који је одрастао у свемоћној, социјалној држави не може да замисли да негдје у свијету постоји мјесто гдје само стока носи етикете (личне карте), право на својину је апсолутно, а закони су окови који спутавају државу, а не њене становнике. Или је бар постојало, не тако давно.
Скоро годину дана по почетку професорске голготе, прошлонедељни НИН је објавио да је неколико професора затражило политички азил на Западу. Међу њима је и Веселин Матовић, који је свој захтјев образложио овако:
Замислите земљу у којој је богохуљење издигнуто на ниво прворазредног државног интереса, у којој се на вратима сопствене редакције убија уредник једног опозиционог листа, у којој се организовано, од стране власти, насилно мења идентитет једног народа, у којој су буквално, на умирање осуђује 27 средњошколских професора само зато што су устали у одбрану Устава, закона, научне истине, своје професије и свог људског интегритета.
Свако ко иоле прати догађања у Миловој Дукљи зна да се овде ради о измишљеној „Црногорској православној цркви“, убиству уредника листа „Дан“, и стварању „Дукљанске академије“, поред већ споменуте чистке професора. О силовању историје, културе и образовања које систематски спроводи сепаратистички режим, проф. Матовић је већ детаљно писао овог прољећа.
Вјероватно нисам једини који види иронију у томе што прокажени професори траже азил баш од земаља које политичким и финансијским средствима на власти одржавају дукљанске сепаратисте, и без којих би ти данашњи „бранитељи неовисне Црне Горе“ остали ситни преваранти и бољшевичке бирократе.
Ја у свему овоме видим нешто што је промакло и професорима и НИН-у. Проблем није само што је образовни систем под контролом дукљанских сепаратиста, већ што је под контролом државе, коју ето контролишу сепаратисти. Кад би се образовање изузело од државне контроле, када би постојале приватне школе, нико не би могао да спроведе овакву чистку професора, нити да силом врши замјену српског „матерњим“ или ко зна каквим језиком, нити да сву дјецу лажно учи историју Срба и Црне Горе, као што се сад ради. Дукљанска лаж не би имала монопол, већ би морала да се такмичи на тржишту идеја са истином. А ту јој никакве стране донације и пропаганда не би помогле.
Не кривим ни професоре, ни НИН, што на ово нису помислили; сто и кусур година државног школовања је створило поимање да другачије никад није било, нити може бити. Исто као што народ који је одрастао у свемоћној, социјалној држави не може да замисли да негдје у свијету постоји мјесто гдје само стока носи етикете (личне карте), право на својину је апсолутно, а закони су окови који спутавају државу, а не њене становнике. Или је бар постојало, не тако давно.
петак, 12. август 2005.
Гротеска на швејковски начин
Прочитах данас блог Кристофера Делиса на Antiwar.com-y. Из цитираног извештаја неке чешке агенције о „прослави“ десетогодишњице окупације Крајине, одржаној ових дана у Хрватској, издвајам следећи део:
...Ante Pavelic, the Fascist leader of Croatia from 1941 to 1945, responsible for the genocide of Roma, Jews, and other minority groups.
Читалац запажа да, у набрајању жртава „поглавникове“ кољачке творевине недостају - Срби. Чудно, да се баш педантним Чесима омакне да забораве стотине хиљада (ако не и читав милион) покланих Срба. Замислите да неко помене Холокауст а „заборави“ жртве јеврејског народа? Жртве турског геноцида над Јерменима?... И да притом не буде чак ни опоменут да није пристојно ругати се било чијим жртвама. Немогуће, наравно, јер поменути народи, на срећу, држе до себе и до својих страдалних саплеменика. Да и не помињемо чињеницу да је, у пристојном свету, негација холокауста кривично дело. Али, Срби су, изгледа, сами себи доделили улогу отирача пред вратима. А ту ни закони ни обичаји нису од помоћи.
...Ante Pavelic, the Fascist leader of Croatia from 1941 to 1945, responsible for the genocide of Roma, Jews, and other minority groups.
Читалац запажа да, у набрајању жртава „поглавникове“ кољачке творевине недостају - Срби. Чудно, да се баш педантним Чесима омакне да забораве стотине хиљада (ако не и читав милион) покланих Срба. Замислите да неко помене Холокауст а „заборави“ жртве јеврејског народа? Жртве турског геноцида над Јерменима?... И да притом не буде чак ни опоменут да није пристојно ругати се било чијим жртвама. Немогуће, наравно, јер поменути народи, на срећу, држе до себе и до својих страдалних саплеменика. Да и не помињемо чињеницу да је, у пристојном свету, негација холокауста кривично дело. Али, Срби су, изгледа, сами себи доделили улогу отирача пред вратима. А ту ни закони ни обичаји нису од помоћи.
среда, 27. јул 2005.
Систематска настраност
Министарство спољних послова СЦГ је реаговала данас на наводе појединих чланова владе Србије да је споразум са НАТО о слободном пролазу трупа потписан без одобрења и дозволе, наводећи низ чињеница које указују да је споразум потписан у складу са прописима, и уз учешће свих владајућих структура - тј. није нешто што је Вуку Драшковићу тек тако пало на памет (ма колико се то на први поглед чинило).
Како преноси Глас Јавности:
Чек' мало, Робертсон, пре четири године? Па како то да јавност тек сад сазнаје за постојање овог споразума? Кад већ у Србији постоји толико силна љубав према НАТО бомбардерима, што није народу речено колико дуго траје веза ДОСманлија са страним „ослободиоцима“?
Даље се каже:
У сваком случају, јасно је да капитулација од 19. јула није само још један ексцентрични испад Вука Драшковића, већ да иза ње стоје и претходна, „револуционарна“ власт, а и садашња, у којој седе многи „револуционари“. Политичка настраност сpпског естаблишмента је изгледа систематске природе.
Како преноси Глас Јавности:
„...из документа правне службе МСП-a јасно је да су сва три министарства [правда, финансије и полиција] и њихове припадајуђе службе, попут Управе царина, дале сагласност на „неприхватљиви“ споразум, који је иницирао бивши генерални секретар НАТО Џорџ Робертсон у октобру 2001. године.“
Чек' мало, Робертсон, пре четири године? Па како то да јавност тек сад сазнаје за постојање овог споразума? Кад већ у Србији постоји толико силна љубав према НАТО бомбардерима, што није народу речено колико дуго траје веза ДОСманлија са страним „ослободиоцима“?
Даље се каже:
„...први конкретни разговори о споразуму [су] обављени у фебруару 2002. и од тада није било значајнијих помака у реализацији споразума све до усвајања Стратегије одбране државне заједнице СЦГ“.Наводи се и да су „догађаји“ на Косову у марту 2004. убрзали рад на споразуму. Дакле, већ од октобра 2001. ДОС је радио на споразуму са НАТО, али га није могао провући мимо војске. За то су се побринули министри Тадић и Давинић, као и низ хашких оптужница и правовремено пласираних и никад расветљених скандала. Тек када је донесена нова „стратегија“ одбране - која је, колико се сећам, предвиђала стављање војске у службу Империје, односно борбе против тероризма, а не заштиту територијалног интегритета земље, који је нечијом одлуком одједном постао безначајан - створени су услови да се споразум потпише, а мартовски погром („догађаји“, у речнику МИП-а) је обезбедио импулс. Не бих сад да кажем да је НАТО намерно дозволио погром како би имао адут за потписивање баш оваквог споразума, али и то би питање ваљало поставити. Мотив је сигурно ту.
У сваком случају, јасно је да капитулација од 19. јула није само још један ексцентрични испад Вука Драшковића, већ да иза ње стоје и претходна, „револуционарна“ власт, а и садашња, у којој седе многи „револуционари“. Политичка настраност сpпског естаблишмента је изгледа систематске природе.
Срамота, дабоме
Министарство иностраних послова државне заједнице Србије и Црна Горе ћути кад треба да се, рецимо, упути демарш Конгресу САД због блатантних и дезавуисаних лажи изнетих у недавно изгласаној Резолуцији о Сребреници. Ћути и кад се у Конгресу предложи амандман на буџет Стејт департмента по коме би се мисија САД у Приштини претворила у праву амбасаду, јасно прејудицирајући независност окупираног Косова. Али зато лаје на сав глас кад се неко усуди да критикује најблаже речено катастрофалну спољну политику СЦГ, као што је то недавно урадио Срђа Трифковић у ТВ-емисији Оље Бећковић „Утисак недеље“.
Вели Министарство:
Како извештава Блиц, Трифковић је изјавио да „сада балканску политику воде трећеразредни бирократи из трајног чиновничког апарата Стејт департмента“. Ово очигледно не вређа амбасадора Полта, пошто је он извршилац те политике, а не њен творац. Трифковић је јасно мислио на Николаса Бернса, бившег портпарола Клинтон-Олбрајтовог СД који је у међувремену обријао бркове и сада води Бушову балканску политику. Пјер-Ришар Проспер, Клинтонов амбасадор за питања ратних злочина (функција малтене измишљена да би се оправдала америчка интервенција у Југославији) је недавно представљао САД на исполитизованој комеморацији у Сребреници у друштву злогласног Ричарда Холбрука, који се изгледа на мала врата вратио у америчку дипломатију.
Али чак и да је Трифковић својом изјавом увредио Полта, Холбрука или Бернса - а није - он на то као амерички држављанин има апсолутно право. Слободно мишљење је можда забрањено у Србији, али је у САД још увек загарантовано Уставом, ма колико често се то игнорише у пракси.
Слобода мишљења и говора је очигледно непозната МИП-овцима, иначе не би прозивали Ољу Бећковић. Откуд је то њена дужност да брани америчке бирократе од критике америчких грађана? Откуд, и откад, је то посао МИП-а? Зар није њихов посао да заступају интересе Србије и Црне Горе у иностранству, а не странаца у СЦГ? Што није МИП реаговао, па макар и дипломатски (ако то тамо неко још уопште и зна!) на разне изјаве Мајкла Полта и осталих америчких и европских душебрижника, који већ годинама „соле памет“ Србији на највулгарнији и нимало дипломатски начин? Зар није ГенСек НАТО Јап де Хоп Схефер пре неки дан, сред Београда, изјавио да је поносан на агресију из 1999. и да је то био праведан рат?
У том грму и лежи зец. Вук Драшковић и његов чопор су до те мере опседнути лизањем америчке чизме да их и најмања критика њихових господара баца у хистерију. Не смеју ни да зацвиле на свог истинског господара, па своје фрустрације лече режањем и уједањем свог номиналног господара, народа Србије и Црне Горе.
Живи пример за то је њихова интернет-страница. Скраћеница у адреси је на енглеском (Ministry of Foreign Affairs), као и цела прва страница. На српску верзију се долази притиском на дугме у доњем десном углу, које открива страницу на кљастој латиници (нпр. одсуство слова „ђ“ у горе наведеном тексту) упркос чињеници да Микрософтови програми - које држава користи - подржавају употребу и ћирилице (овај блог је само један пример) и коректне латинице, са све словом „đ“.
Прозвана Оља Бећковић је изјавила за Блиц:
Да се разумемо, није Ољу Бећковић срамота због себе, већ се стиди поступака свог МИП-а. Али они који стоје иза ове прозивке, и других досадашњих дела - која би у сваком нормалном друштву била означена у најмању руку криминалним, а можда и издајничким - очигледно немају стида. Зато се и срамоте толико слободно, срамотећи успут и Србију.
Хоће ли, и када, Србију да буде довољно стид да томе стане у крај?
Вели Министарство:
Najoštrije osudjujemo izjave Srdje Trifkovića o ambasadoru SAD u Beogradu Majklu Poltu, izrečene na Televiziji B 92, 24. jula, u emisiji "Utisak nedelje". Te izjave nisu smele ostati bez reakcije voditelja, koji je bio dužan da zna ne samo ko je čovek koji je uvrede izrekao, nego i to da se najviši predstavnici stranih država u Srbiji i Crnoj Gori ne smeju vredjati.
Како извештава Блиц, Трифковић је изјавио да „сада балканску политику воде трећеразредни бирократи из трајног чиновничког апарата Стејт департмента“. Ово очигледно не вређа амбасадора Полта, пошто је он извршилац те политике, а не њен творац. Трифковић је јасно мислио на Николаса Бернса, бившег портпарола Клинтон-Олбрајтовог СД који је у међувремену обријао бркове и сада води Бушову балканску политику. Пјер-Ришар Проспер, Клинтонов амбасадор за питања ратних злочина (функција малтене измишљена да би се оправдала америчка интервенција у Југославији) је недавно представљао САД на исполитизованој комеморацији у Сребреници у друштву злогласног Ричарда Холбрука, који се изгледа на мала врата вратио у америчку дипломатију.
Али чак и да је Трифковић својом изјавом увредио Полта, Холбрука или Бернса - а није - он на то као амерички држављанин има апсолутно право. Слободно мишљење је можда забрањено у Србији, али је у САД још увек загарантовано Уставом, ма колико често се то игнорише у пракси.
Слобода мишљења и говора је очигледно непозната МИП-овцима, иначе не би прозивали Ољу Бећковић. Откуд је то њена дужност да брани америчке бирократе од критике америчких грађана? Откуд, и откад, је то посао МИП-а? Зар није њихов посао да заступају интересе Србије и Црне Горе у иностранству, а не странаца у СЦГ? Што није МИП реаговао, па макар и дипломатски (ако то тамо неко још уопште и зна!) на разне изјаве Мајкла Полта и осталих америчких и европских душебрижника, који већ годинама „соле памет“ Србији на највулгарнији и нимало дипломатски начин? Зар није ГенСек НАТО Јап де Хоп Схефер пре неки дан, сред Београда, изјавио да је поносан на агресију из 1999. и да је то био праведан рат?
У том грму и лежи зец. Вук Драшковић и његов чопор су до те мере опседнути лизањем америчке чизме да их и најмања критика њихових господара баца у хистерију. Не смеју ни да зацвиле на свог истинског господара, па своје фрустрације лече режањем и уједањем свог номиналног господара, народа Србије и Црне Горе.
Живи пример за то је њихова интернет-страница. Скраћеница у адреси је на енглеском (Ministry of Foreign Affairs), као и цела прва страница. На српску верзију се долази притиском на дугме у доњем десном углу, које открива страницу на кљастој латиници (нпр. одсуство слова „ђ“ у горе наведеном тексту) упркос чињеници да Микрософтови програми - које држава користи - подржавају употребу и ћирилице (овај блог је само један пример) и коректне латинице, са све словом „đ“.
Прозвана Оља Бећковић је изјавила за Блиц:
Било ме срамота да читам то саопштење на сајту Министарства, а могу тек мислити како је било срамота оног ко је то морао да пише... Понижавајуће је што МИП сматра да је његова делатност пријављивање новинара.
Да се разумемо, није Ољу Бећковић срамота због себе, већ се стиди поступака свог МИП-а. Али они који стоје иза ове прозивке, и других досадашњих дела - која би у сваком нормалном друштву била означена у најмању руку криминалним, а можда и издајничким - очигледно немају стида. Зато се и срамоте толико слободно, срамотећи успут и Србију.
Хоће ли, и када, Србију да буде довољно стид да томе стане у крај?
субота, 23. јул 2005.
ПОСЛЕДЊИ ЕВРОПЉАНИН
Вест о смрти Драгоша Калајића чуо сам синоћ. Драгоша нисам познавао лично - упркос заједничким пријатељима и познаницима, значи и приликама за упознавање - из простог разлога што бих, у том случају, вероватно осетио парализујућу трему изазвану мишљу "а шта ја то њему могу да кажем?".
Једноставно, Калајић је нама - генерацији која је стасавала у годинама гротескног "сукоба" анахроне и промашене (али жилаве и инертно-издржљиве) идеологије "патриотизма" југословенско-јуловске провенијенције и њеног (показало се) много агресивнијег и крволочнијег "противника", идеологије "људских права" сорошевског кова - био путоказ и оријентир у значења и симболику једне другачије Србије и другачије Европе, које нисмо ни назирали у у поплави медиокритетске хистерије масмедија. У то време (дакле, пре Интернета), још увек је постојала, у оном класичном смислу, традиција култних новина, и за мене је то била "Дуга" - генијално камуфлирана штивом за љубитеље политичке жуте штампе; најпре колумнама Мире Марковић, па, након ње, "другачијим мишљењима" њених "опозиционих" колега. Дакле, партијски активисти разних боја су се лепо забављали на дневнополитичке теме (и, наравно, колективно мрзели "Дугу" из баналних разлога - једни због Мире а други због Коалиције "Заједно" или нечег сличног) док су се праве ствари налазиле негде на средњим странама - биле су то Драгошеве анализе, уметнички, књижевни, филмски есеји... (Надам се да ће и колега Дечко Који Обећава написати нешто на тему важности Калајићевог рада у "Дуги".) И данас, деценију и кусур касније, наилазим на имена писаца, мислилаца, историчара, редитеља, наслове књига и филмова за које не бих чуо да није било Калајића. Емисију "Мон Блан" само помињем, јер би се о њој морало писати макар у обиму једне књиге.
У најкраћем, све што ми већина професора на које сам наишао у школи и на факултету НИЈЕ била, Калајић јесте. Хвала му на томе, премда не тврдим да сам био добар ученик. Надам се да је Драгош тамо поново нашао своје узоре и учитеље; Црњанског, Малапартеа, Паунда... Нама остаје да га памтимо.
Једноставно, Калајић је нама - генерацији која је стасавала у годинама гротескног "сукоба" анахроне и промашене (али жилаве и инертно-издржљиве) идеологије "патриотизма" југословенско-јуловске провенијенције и њеног (показало се) много агресивнијег и крволочнијег "противника", идеологије "људских права" сорошевског кова - био путоказ и оријентир у значења и симболику једне другачије Србије и другачије Европе, које нисмо ни назирали у у поплави медиокритетске хистерије масмедија. У то време (дакле, пре Интернета), још увек је постојала, у оном класичном смислу, традиција култних новина, и за мене је то била "Дуга" - генијално камуфлирана штивом за љубитеље политичке жуте штампе; најпре колумнама Мире Марковић, па, након ње, "другачијим мишљењима" њених "опозиционих" колега. Дакле, партијски активисти разних боја су се лепо забављали на дневнополитичке теме (и, наравно, колективно мрзели "Дугу" из баналних разлога - једни због Мире а други због Коалиције "Заједно" или нечег сличног) док су се праве ствари налазиле негде на средњим странама - биле су то Драгошеве анализе, уметнички, књижевни, филмски есеји... (Надам се да ће и колега Дечко Који Обећава написати нешто на тему важности Калајићевог рада у "Дуги".) И данас, деценију и кусур касније, наилазим на имена писаца, мислилаца, историчара, редитеља, наслове књига и филмова за које не бих чуо да није било Калајића. Емисију "Мон Блан" само помињем, јер би се о њој морало писати макар у обиму једне књиге.
У најкраћем, све што ми већина професора на које сам наишао у школи и на факултету НИЈЕ била, Калајић јесте. Хвала му на томе, премда не тврдим да сам био добар ученик. Надам се да је Драгош тамо поново нашао своје узоре и учитеље; Црњанског, Малапартеа, Паунда... Нама остаје да га памтимо.
среда, 20. јул 2005.
Холбрук и силовање истине
Ричард Холбрук, некадашњи „преговарач“ у Дејтону а потом добродошао гост албанских подова, има месечну колумну у Вашингтон Посту. За оне који познају највећи лист царске престонице, ова комбинација је сасвим логична; Пост је у потпуности посвећен идеји свемоћне америчке државе, како у самој Америци тако и у свету. Холбрук је играо кључну улогу у стварању те државе.
Неподношљиво арогантан, пун предрасуда и фикс-идеја, нетолерантан до бола, Холбрук звучи као идол „невладиних“ јакобинаца у Србији; али за разлику од њих, толико је самовољан да не оклева да каже шта заиста мисли. Из Холбрукових говора и текстова може се научити много више него што је он можда намеравао да каже.
Тако је и са текстом који се појавио јуче у Посту, насловљеном „Је ли Босна била вредна труда?“ По Холбруку, не само да је била, већ је означила прву победу у рату против тероризма (шест година пре његовог почетка!) и показала да је председничка самовоља, у рукама правог председника, итекако добра ствар.
По обичају, овај „дипломата“ који верује у „бомбе за мир“ силује истину малтене сваком својом реченицом. Уверите се и сами. Ако вам од овога не буде мука, идите лекару; нешто с вама није у реду.
Неподношљиво арогантан, пун предрасуда и фикс-идеја, нетолерантан до бола, Холбрук звучи као идол „невладиних“ јакобинаца у Србији; али за разлику од њих, толико је самовољан да не оклева да каже шта заиста мисли. Из Холбрукових говора и текстова може се научити много више него што је он можда намеравао да каже.
Тако је и са текстом који се појавио јуче у Посту, насловљеном „Је ли Босна била вредна труда?“ По Холбруку, не само да је била, већ је означила прву победу у рату против тероризма (шест година пре његовог почетка!) и показала да је председничка самовоља, у рукама правог председника, итекако добра ствар.
По обичају, овај „дипломата“ који верује у „бомбе за мир“ силује истину малтене сваком својом реченицом. Уверите се и сами. Ако вам од овога не буде мука, идите лекару; нешто с вама није у реду.
Ако се питате да ли је америчка интервенција у БиХ 1995. била исправна одлука, дођите на једно ужасно место, чије је име постало синоним за геноцид и неуспех Запада. Дођите у Сребреницу.
Десет година пошто су босански Срби под командом генерала Ратка Младића ту побили 7.000 Муслимана, нашао сам се опет у тој долини зла као део службене делегације која је представљала Америку и председника Буша. Ходали смо блатњавим пољима, под оловним небом, кроз масу породица жртава које су тај дан сахрањивале преко 600 својих ближњих, кроз њихову тугу и мржњу према починиоцима које нису отупеле проласком година.
Али чак је и у Сребреници дошло до помака од моје последње посете, пре пет година. Тада се само десет храбрих - можда сулудо храбрих - муслиманских породица вратило својим кућама, и живели су у сталном страху међу 12.000 Срба. До данас се вратило 4.000 Муслимана, а трећина Срба је већ отишла. Ово је невероватно, али изгледа неизбежно ако међународна заједница - а поготово САД, које на Балкану уживају највише поштовања - остане присутна. У том смислу је схваћена и Бушова снажна порука подршке, коју је на церемонији читао шеф делегације, амбасадор за ратне злочине Пјер Проспер. Видели смо и битан покушај помирења, кад су воће из Србије и српског дела БиХ дошле да положе венце и тиме признају српску одговорност за оно што се десило.
У остатку БиХ ситуација је јо боља. Пре свега, мир није само прекид ватре; овај рат се неће наставити. Нити се БиХ поделила на две државе, као што су противници Дејтона предвиђали. Многи (чак и у Пентагону) су предвиђали стварање ничије земље кореанског типа између Срба и Муслимана, али међу ентитетима нема граница, а међу етничким групама се развијају привредне и политичке везе. Преко милион избеглица се вратило кућама, многи, попут Сребреничана, у подручја где су у мањини. И ЕУ и НАТО почињу разговоре који би могли да воде удруживању БиХ и Брисела.
Дакле, вести из БиХ су добре (што би уредници новина рекли, никакве). Али не довољно. Од самог почетка, примена дејтонског споразума није била довољно агресивна. Најбитнији неуспех је био што нису ухваћена два најтраженија ратна злочинца у Европи, Радован Караџић и Ратко Младић. То је прича сама по себи, препуна промашених прилика и обавештајних проблема. Младић је, на крају крајева, у Србији и вићен је у јавности. Претпостављам да је Караџић ошишао свију чупаву косу, пустио браду и сад се крије у неком манастиру у планинама источне Босне или Црне Горе. Ако се Караџић и Младић не изведу пред лице правде, међународне трупе (које сада чине снаге ЕУ, са само малим присуством НАТО и мање од 200 америчких војника) никада неће моћи да оду, а повратак БиХ мултиетничком друштву и европским институцијама ће бити одложен или спречен.
Досад је постало општеприхваћено да се у Сребреници догодио огроман злочин. Као помоћник државног секретара за европска питања у то време, заговарао сам неуспешно НАТО бомбардовање како би се зауставили босански Срби - силеџије којима је убијање са даљине артиљеријом и из близине клањем било драже од икакве праве војне операције. Али Британци, Французи и Холанђани су имали трупе на терену, као део мировних снага УН, у три угрожене енклаве источне Босне, укључујући и Сребреницу. Под Младићевом бруталном претњом, одбили су да прихвате бомбардовање док холандске трупе нису неславно напустиле Сребреницу. А тада је већ било касно.
Од 1991. до 1995. САД су оклевале да делују у Босни. Али после Сребренице, председник Клинтон је знао да иако се то неће допасти америчком народу, САД не могу да избегну ангажман. То је био почетак дипломатске и војне политике која је довела до Дејтонског споразума, мира у Босни, а четири године касније и до ослобађања албанског народа на Косову од тираније Слободана Милошевића.
Била је потребна велика политичка храброст да се у БиХ пошаље 20.000 америчких војника као део мировних снага НАТО. Свуда се предвиђало да ће мисија пропасти, а противили су јој се и Конгрес и спољнополитичка елита. Анкете у то време су показивале да само 36% америчке јавности подржава Клинтонову одлуку, јер су очекивали велике америчке жртве. Испоставило се да су очекивања изневерена; у 10 година од Дејтона, нити један амерички или НАТО војник није погинуо од непријатељског деловања у БиХ. То је јасан знак поштовања према НАТО - односно, САД.
Ово је била најважнија Клинтонова одлука о Европи - којој се, треба рећи, противила већина његових политичких саветника. Била је то класична одлука врховног команданта, без подршке Конгреса и са млаком подршком Пентагона. Али је успела: без тих 20.000 војника, Босна не би преживела, два милиона избеглица би и даље лутало западном Европом, у самој БиХ би постојала злочиначка држава, а вероватно бисмо морали да спроводимо операцију Истрајна Слобода не само у Авганистану већ и по босанским гудурама, где је корење пуштала тајновита организација коју данас знамо као Ал-Каида, а коју је НАТО искоренио после Дејтона.
Је ли Босна била вредна труда? Како се приближавамо десетој годишњици Дејтона, о томе не би требало да буде расправе. Да нисмо интервенисали, касно али одлучно, догодила би се катастрофа са несагледивим последицама по нашу безбедност и рат против тероризма.
Дејтон је обновио америчку улогу вође у Европи после периода збуњеног оклевања. Али посао још није завршен, и охрабрује ме што су председник Буш и нова екипа у Стејт департменту поново посветили Америку том циљу, прошле недеље у Сребреници.
уторак, 19. јул 2005.
Коначно, Рамбује
„Генерални секретар НАТО Јап де Хоп Схефер и шеф дипломатије Србије и Црне Горе Вук Драшковић јуче су у Београду потписали спораазум о копненим линијама комуникације снага НАТО преко територије СЦГ.“Тако почиње вест из данашњег Блица. Цитира се Драшковић, који хвали споразум као начин да КФОР реагује у случају новог 17. марта. Цитира се и Схефер, који назива ово „позитивним развојем“. Цитира се и неки Драгишић са рогобатно званог Факултета за „цивилну“ одбрану, који мисли да ће споразум да значи много за безбедност Срба на Косову и за односе СЦГ са НАТО.
Стварно понекад мислим да су људи у Србији скренули памећу. Па зар ово није управо Анекс Б злогласног ултиматума из Рамбујеа, којим се давао слободан приступ НАТО трупама на целој територији тадашње СРЈ? Дакле, потпуни дипломатски имунитет, уступање лука, путева, железница и имовине без накнаде једној страној војној алијанси. Србија је можда заборавила, али ја нисам, да је тај исти НАТО ту исту Србију дивљачки бомбардовао 78 дана у пролеће 1999, управо јер је одбила Анекс Б. Приче о „етничком чишћењу“ и „злочинима“ на Косову су дошле касније, кад су камере биле спремне...
Драшковић сад прича како ће ова, у суштини, капитулација да волшебно заштити Србе на Косову. А откуд Србима на Косову потреба за заштитом? Па ко је довео на власт Албанце - односно, „ОВК“ - него баш тај НАТО, бомбардовањем и окупацијом Косова и Метохије. И једно и друго су били апсолутно незаконита дела, без обзира на покушаје да се ретроактивно оправдају Резолуцијом УН 1244 и разним декретима самозване Контакт групе. Али ево, Србија - у лику Драшковића - третира јучерашње агресоре као данашње заштитнике и пријатеље.
Шта је КФОР радио кад су десетине хиљада чланова и симпатизера ОВК дивљале по Косову три дана, палећи села, цркве и манастире? Углавном ништа. Неке јединице су се бориле - на пример, Чеси. Друге су се сакриле у мишје рупе - као Немци - или опрале савест евакуишући Србе али препуштајући њихову имовину паљевини. Тек кад су америчке трупе коначно изашле из своје тврђаве и интервенисале против Албанаца, погром је стао.
Зар није двеста и кусур хиљада неалбанаца напустило Косово под претњом силе у првих месец дана по доласку КФОР-а, кад је ОВК дивљала по „ослобођеној“ покрајини, а тај КФОР стајао по страни и гледао? Шта је то КФОР урадио у протеклих шест година да заустави убиства, пљачку, паљевину и скрнављење Срба и српске цивилизације на Косову?
Косовски Срби ће први рећи: „Немој тако, па ми без њих не би могли ни до продавнице.“ Да, сада - али док они нису дошли - а с њима и ОВК - могли сте и до продавнице, и до њиве, и до школе, и до цркве, и где год друго сте хтели, а да вас не убијају као дивљач. Као да су, притиснути са свих страна албанским терором, заборавили ко је тај терор довео на власт. Задатак КФОР-а никад није био да штити Србе на Косову, већ да штити Косово (албанско, дабоме) од Србије.
Србија се понаша као банана-република са марионетском владом. Само такве потписују савезништва са својим окупаторима и дозвољавају „међународној заједници“ да им диктира политику. Црну Гору и не спомињем - сепаратисти у Подгорици већ воде своју спољну политику, обећавајући ратну одштету Загребу, ваљда од америчких донација које им и пуне буџет. И сама „државна заједница“ је пример српске срамоте, створена руком злочинца који је председавао бомбардовањем 1999. да би пар година после у Београду био добродошао, а не ухапшен.
Главешине које су 1999. предводиле један, својим речима (додуше, заменом теза) „заједнички злочиначки подухват“ сада пишу књиге, говоре на скуповима, добијају ордење и живе од „славе“ достигнућа свог, чији су најбољи споменици српска згаришта на Косову и Метохији.
Пет векова турске окупације није затрло српство на Косову. Шест година НАТО окупације скоро да јесте. Јер су Срби на то пристали, и свакодневно пристају. Ето и овим потписом.
четвртак, 7. јул 2005.
Лондон
Њујорк, Вашингтон, Мадрид, Лондон... џихад наставља да корача својим крвавим путем. Јутрошњи снимци су ме подсјетили и на Сарајево, негдје 1992. Не вјерују људи шта им се дешава. Само неко ко је већ прошао кроз сличан ужас може да одржи присуство ума пред оваквим призорима.
Док се питам да ли су моји први рођаци - који живе у предграћу Лондона - живи и здрави, чујем свакакве приче о реакцијама људи у Босни, Србији. Шок, дабоме, али и одређена сталоженост људи који су кроз нешто слично већ прошли. Ту и тамо, озлојеђенима због десет и више година британске србофобије, некима и није жао.
Немојте, људи, тако. Јасно ми је кад се реагује по принципу: „Ето и вама злотворима мало властитог зулума“, али то није поштено према сиротим људима који изгибоше. Да се нешто десило Тонију Блеру, па бих још рекао: „чудни су путеви Господњи, а правда Његова стиже свакога“. Али не знам да је било коме ко је у прољеће 1999. бомбардовао Србију или гледао дивљање УЧК по Косову зафалила длака с главе. А и да јесте, не на овај начин. Никако овако.
Уосталом, то што Атлантска империја сад осјећа посљедице својих играрија са исламским екстремизмом (чиме се тек пред 11. септембар хвалисао Збигњев Бжежински) није Србима никаква утјеха. Штавише, може се десити да Империја постане још ватреније антисрпска, а све по старој (и небројено пута доказано пропалој, али ником ништа) стратегији фиктивног скупљања поена у исламском свијету. Да ли то самопроглашени глобални хегемон користи џихадисте као оружје против потенцијалне конкуренције, како тврди Збиг, или џихад користи империју да оствари своје мегаломанске циљеве, то баш није сасвим јасно. Али је јасно да су ту Балкан и поготово Срби само кусур. Послије 11. септембра је постојало убјеђење да ће Американци да схвате своју грешку и право лице неких групација које су подржавали. Па ето нису - него им је требало четири године да се врате на Клинтонову политику, сад кроз обријаног Николаса Бернса. Мислећи, ваљда, да га глупи домороци неће препознати без бркова?
Саосјећати са жртвама џихада у Лондону не значи подржавати Блера, Клинтона или Буша, већ пружити људима чији су властодршци починили злочин над нама једну основну мјеру људскости. Може онда да се каже и „Џабе смо вам говорили“ или „Можда вам је сад јасно с ким имате посла...“ Али никад не смије да нам буде драго што неко други овако страда. Управо та лакоћа мржње и одсуство људскости - производ модерног доба - објашњавају зашто је данас на западу тако лако бити србофоб.
Док се питам да ли су моји први рођаци - који живе у предграћу Лондона - живи и здрави, чујем свакакве приче о реакцијама људи у Босни, Србији. Шок, дабоме, али и одређена сталоженост људи који су кроз нешто слично већ прошли. Ту и тамо, озлојеђенима због десет и више година британске србофобије, некима и није жао.
Немојте, људи, тако. Јасно ми је кад се реагује по принципу: „Ето и вама злотворима мало властитог зулума“, али то није поштено према сиротим људима који изгибоше. Да се нешто десило Тонију Блеру, па бих још рекао: „чудни су путеви Господњи, а правда Његова стиже свакога“. Али не знам да је било коме ко је у прољеће 1999. бомбардовао Србију или гледао дивљање УЧК по Косову зафалила длака с главе. А и да јесте, не на овај начин. Никако овако.
Уосталом, то што Атлантска империја сад осјећа посљедице својих играрија са исламским екстремизмом (чиме се тек пред 11. септембар хвалисао Збигњев Бжежински) није Србима никаква утјеха. Штавише, може се десити да Империја постане још ватреније антисрпска, а све по старој (и небројено пута доказано пропалој, али ником ништа) стратегији фиктивног скупљања поена у исламском свијету. Да ли то самопроглашени глобални хегемон користи џихадисте као оружје против потенцијалне конкуренције, како тврди Збиг, или џихад користи империју да оствари своје мегаломанске циљеве, то баш није сасвим јасно. Али је јасно да су ту Балкан и поготово Срби само кусур. Послије 11. септембра је постојало убјеђење да ће Американци да схвате своју грешку и право лице неких групација које су подржавали. Па ето нису - него им је требало четири године да се врате на Клинтонову политику, сад кроз обријаног Николаса Бернса. Мислећи, ваљда, да га глупи домороци неће препознати без бркова?
Саосјећати са жртвама џихада у Лондону не значи подржавати Блера, Клинтона или Буша, већ пружити људима чији су властодршци починили злочин над нама једну основну мјеру људскости. Може онда да се каже и „Џабе смо вам говорили“ или „Можда вам је сад јасно с ким имате посла...“ Али никад не смије да нам буде драго што неко други овако страда. Управо та лакоћа мржње и одсуство људскости - производ модерног доба - објашњавају зашто је данас на западу тако лако бити србофоб.
среда, 6. јул 2005.
Ми само желимо да мислите као ми...
Вероватно се многи сећају „Малих прича о великој љубави“, легендарног (и последњег предратног) албума „Забрањеног Пушења“ (1989). Не знам колико се тада говорило и знало о „невладином“ сектору на подручју почивше СФРЈ, али, Неле се, по обичају, и овде показао као „прогнозер“ првог реда. Песма „Пклатови“:
Небојша ми је јуче послао један интересантан текст (захваљујем се овом приликом). Др. Стеван Константиновић из Новог Сада своју анализу није посветио „Забрањеном Пушењу“, него управо „пклатовима“. Издвајам делове који су ми се учинили посебно интересантним, премда ствар ипак треба прочитати у целини:
Аутор, за разлику од претежног дела аналитичара НВО-феномена у Србији, не пропушта да истакне и веома значајне историјске паралеле:
Треба цитирати и процену крајњих домета тог хорора ;
За крај, овако се завршава сторија „Забрањеног Пушења“ о „пклатовима“:
И то је то. Ако већ није касно...
Postoji jedna dimenzija nepoznata čovjeku.
Prostor između svjetlosti i sјеnke, između nauke i praznoverja.
To je dimenzija tamnih sila i perverzne imaginacije.
Gospodari te dimenzije nazivaju se Pklatovi.
Pklatovi imaju i oči i uši i noge i ruke i ledeni dah,
Samo im je dodir potpuno mek, a korak previše lak.
Zauzeli su cijeli naš grad i počeli sebi ljude zvat'
Nisi više znao ko je čovjek, a ko je Pklat.
Небојша ми је јуче послао један интересантан текст (захваљујем се овом приликом). Др. Стеван Константиновић из Новог Сада своју анализу није посветио „Забрањеном Пушењу“, него управо „пклатовима“. Издвајам делове који су ми се учинили посебно интересантним, премда ствар ипак треба прочитати у целини:
Procena je sledeca: na narednim izborima za parlament Srbije proamerickim politickim snagama na cijem celu je Demokratska stranka sve se više smanjuju šanse da izbore parlamentarnu vecinu u skupštini Srbije. Iz tog razloga NVO pojacavaju aktivnosti sa ciljem da se stvori politicka klima u kojoj ce se biracko telo opredeljivati ne po logici glasanja „za“ neku politicku opciju nego „protiv“, ovoga puta, Srpske radikalne stranke. SRS postaje primarna ciljna grupa NVO, dok se kao sekundarne javljaju Vojska Srbije i Crne Gore, Srpska pravoslavna crkva, a u narednom periodu za ocekivati je da ce se na udaru NVO pojaviti Socijalisticka partija Srbije, Demokratska stranka Srbije a moguce je i Nova Srbija, delimocno SPO ili njegovi otcepljeni delovi.
Аутор, за разлику од претежног дела аналитичара НВО-феномена у Србији, не пропушта да истакне и веома значајне историјске паралеле:
1. Radi promene politickog sistema, komunisticke organizacije, neposredno ali i uz pomoc razlicitih udruženja, sindikata i medija, negirali su demokratski karakter politickog sistema višestranacke parlamentarne demokratije. Sa stanovišta svoje ideologije prvi na udaru bio je izborni sistem koji je prikazivan kao lažni izraz demokratije i politickih prava. Izbori su nazivani farsom; bili su i pre njihovog održavanja vec prikazivani kao namešteni, stvar dogovora politicke i vlasnicke elite, a jedina mogucnost za popravljanje politickog sistema je revolucionarni, nasilni društveni preobražaj posle koga ce biti ustavnovljena jednopartijska diktatura i nacionalizacija imovine. Oružanoj pobuni prethodile su demonstracije, štrajkovi, ulicni sukobi itd. Spoljnopoliticki cilj bio je ulazak revolucionarno preobražene zemlje u savez sa SSSR-om, što je podrazumevalo politicku podredenost Moskvi, ekonomski i vojni savez sa prvom zemljom sovjeta.
Posle prvih višestranackih izbora u Srbiji, i poraza proamerickih politickih stranaka, odmah je plasirana teza o izbornoj kradi. Ta prica se ponavlja svaki naredni put uz insistiranje da pojedine nevladine organizacije, obucavane na Zapadu za pracenje izbornog postupka budu ukljucene kao kontrolori na izborima.
Kada se u dva navrata izborna krada dogodila, nevladine organizacije su reagovale samo jednom. Bilo je to u vreme lokalnih izbora 1994. godine, dok u vreme izborne krade kojom je poništena izborna pobeda predsednickog kandidata Srpske radikalne stranke, nevladine organizacije, kao ni ostale proamericke organizacije instalirane u Srbiji, nisu reagovale iako je izborna krada bila ocigledna.
Kako je višestranacki sistem parlamentarne demokratije u Srbiji vec postojao, on je poslužio kao sredstvo za dolazak proamerickih i prozapadnoevropskih politickih snaga na vlast. Istina u vezi sa izborima 2000.godine ni najmanje nije bila stvar interesovanja svih dirigovanih NVO, iako krajnji rezultat o navodnoj pobedi kandidata DOS-a u prvom izbornom krugu ni do dan danas nije potvrdena.
Instaliranjem DOS-a, zapocela je realizacija politickih ciljeva postavljenih van Srbije: politicka, ekonomska i vojna integracija sa Evropskom unijom, NATO paktom i ujednacavanje društvenog sistema Srbije sa ovim centrima politicke, ekonomske i vojne moci. Iz vidokruga DOS-a nestali su kao partneri Rusija, Kina i ostale zemlje van neposredne dominacije SAD, EU i NATO pakta (samo u slucaju sporazuma o slobodnoj trgovini sa Rusijom, ova zemlja se pominje kao svojevrsna prednost za ulaganje u srpsku privredu). Isto se dogodilo i u slucaju nevladinih organizacija: Rusija je predstavljena kao nedemokratska, korumpirana, kriminalizovana, neprijateljska, primitivna itd.
Треба цитирати и процену крајњих домета тог хорора ;
I na kraju – kako treba da bude uredena Srbija da bi NVO bile zadovoljne?
U politickom smislu Srbija treba da ispunjava sve što od od nje zatraže SAD i EU. Put koji do toga vodi ide preko velike zaduženosti države i privrede. Radna snaga mora ostati jeftina, politicki i medijski dobro kontrolisana. Brojno Srbija ne treba da prelazi 4 do 4,5 miliona stanovnika od cega ce se svega 0,5 miliona baviti primarnom poljoprivrednom proizvodnjom a ostalo stanovništvo ce biti skoncetrisano u vecim gradskim centrima: Beogradu, Novom Sadu, Nišu i eventualno Kragujevcu, dok ostali gradski centri ne treba da budu veci od 30 hiljada stanovnika. U verskom smislu Srbija i Srbi treba da budu vecinom ateisti, dobro došli su protestanti, u gorem slucaju - katolici. Srbi treba da pišu latinicom, srpski jezik treba da se leksicki približi engleskom jeziku. U procesu usvajanja dece bez roditeljskog staranja prednost treba da imaju homoseksualci i lezbejke a njihove parade treba da postanu glavna turisticka atrakcija. Vojska treba da postoji u obimu koji je potreban za «mirovne operacije» pod okriljem SAD.
I, naravno – na celu Srbije treba da budu ako ne Kandicka, Vuco, Biserko a onda oni politicari koji su po njihovoj volji i koje one izaberu.
За крај, овако се завршава сторија „Забрањеног Пушења“ о „пклатовима“:
Ovo nije kraj priče o Pklatovima...
Oni žive skriveni duboko u nama i čekaju svoj trenutak...
И то је то. Ако већ није касно...
уторак, 5. јул 2005.
Интегритет
Управо прочитах интервју Бобе Боројевић са Ролијем Китом (Roland Keith), канадским чланом мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, човеком који из прве руке сведочи о карактеру и природи сукоба полиције и „ОВК“ у месецима који су претходили агресији НАТО-а на тадашњу СРЈ. Готово невероватно изгледа - посебно у поређењу са кукавним „стандардима“ интегритета већине „наших “политичара - истрајност и достојанство г. Кита. Бивши официр канадске војске и НАТО-а, историчар по професији и угледни члан канадске Националне демократске партије, Кит је (премда са Србима нема никакве етничке везе) показао доследност и непоколебљивост у изношењу „неподобних“ истина - попут оне да Срби нису извршили „геноцид“ над „ненаоружаним праведницима из ОВК“ - до те мере да га је то коштало повлачења из изборне трке на листи своје странке у матичној провинцији Британска Колумбија, априла ове године.
Наравно, напори Ролија Кита остају готово у потпуности непознати јавности Србије, очигледно навикнутој на статус заморца бизарног in vivo-експеримента „суочавања“ и „извињавања“ за, наравно, „злочине почињене у наше име“. Никако да ми објасне којем сам ја то злочинцу дао бефел да убија у моје име. Још кад их питате у чије име је убијан српски народ, и ко треба да се извини породици Радета Рогића, наравно, одговора нема, али има трагикомичног етикетирања колико хоћете.
Исто тако, осим текста у три наставка објављеног у Политици, не чују се ни реакције на недавно публикован извештај Међународне групе за истраживање о Сребреници (нажалост, у стању сам да приложим само други и трећи део чикашке репортаже Радивоја Петровића - додуше, већ за два дана ни тога неће бити на Интернету, захваљујући катастрофалном недостатку озбиљног онлајн-архива Политике, ограниченом на бројеве издате у последњих четири дана!?). Наравно, ако се јакобинска штампа и „НВО-сектор“ и осврну на тај извештај, могу да замислим хистерију са којом ће да се обруше на, рецимо, Мајкла Мандела, Дајану Џонстон, Џорџа Богданића... Свакако, једина „међународна група“ коју они признају, има јасан став о Балкану - а на таквом Балкану сви су добродошли, осим Срба, наравно. Надам се да ће Небојша написати нешто о овом важном извештају Међународне групе за истраживање о Сребреници у неком од наредних „Балкан Експреса“.
Зато је, рачунам, и ефикасније оставити аждају да, коначно, прогута саму себе... Информативни провинцијализам Србије (јер само у медијски жестоко заосталој земљи ова екипа може да изиграва „везу са светом“ а да то не буде схваћено као виц) ипак не може трајати вечно. Као ни њихове донације које су, кажу, све тање... Отуд и сва ова паника којом нас све хистеричније прогоне из дана у дан.
Наравно, напори Ролија Кита остају готово у потпуности непознати јавности Србије, очигледно навикнутој на статус заморца бизарног in vivo-експеримента „суочавања“ и „извињавања“ за, наравно, „злочине почињене у наше име“. Никако да ми објасне којем сам ја то злочинцу дао бефел да убија у моје име. Још кад их питате у чије име је убијан српски народ, и ко треба да се извини породици Радета Рогића, наравно, одговора нема, али има трагикомичног етикетирања колико хоћете.
Исто тако, осим текста у три наставка објављеног у Политици, не чују се ни реакције на недавно публикован извештај Међународне групе за истраживање о Сребреници (нажалост, у стању сам да приложим само други и трећи део чикашке репортаже Радивоја Петровића - додуше, већ за два дана ни тога неће бити на Интернету, захваљујући катастрофалном недостатку озбиљног онлајн-архива Политике, ограниченом на бројеве издате у последњих четири дана!?). Наравно, ако се јакобинска штампа и „НВО-сектор“ и осврну на тај извештај, могу да замислим хистерију са којом ће да се обруше на, рецимо, Мајкла Мандела, Дајану Џонстон, Џорџа Богданића... Свакако, једина „међународна група“ коју они признају, има јасан став о Балкану - а на таквом Балкану сви су добродошли, осим Срба, наравно. Надам се да ће Небојша написати нешто о овом важном извештају Међународне групе за истраживање о Сребреници у неком од наредних „Балкан Експреса“.
Зато је, рачунам, и ефикасније оставити аждају да, коначно, прогута саму себе... Информативни провинцијализам Србије (јер само у медијски жестоко заосталој земљи ова екипа може да изиграва „везу са светом“ а да то не буде схваћено као виц) ипак не може трајати вечно. Као ни њихове донације које су, кажу, све тање... Отуд и сва ова паника којом нас све хистеричније прогоне из дана у дан.
петак, 1. јул 2005.
Тиха језа „Пешчаника“
Тек данас сам запазио, прегледајући чланке на НСПМ, овај текст Маринка Вучинића о емисији „Пешчаник“ на Б92 (објављен 25. јуна) . Прилажем следећи извод, као извандредан опис типичног мондијалистичког дискурса:
Какви су главни ставови ових острашћених посвећеница у истини о Србији? Чак и не покушавајући да буду објективне, оне теже апсолутизацији сопственог мишљења. За њих је Србија данас ужасно место, бандитска држава, црна рупа Европе, где је немогуће цивилизовано мислити и живети. Српски народ је менталитетски предодређен за робовање и манипулације, наша историја и традиција су обичне илузије и митови, заточеници смо прошлости и нисмо способни за европеизацију и модернизацију. Огрезли смо у клерикализам и шовинизам, нисмо спремни да се суочимо са прошлошћу, на политичкој сцени су вуцибатине, лажови и преваранти. Изузезак су, наравно, представници тзв. грађанске интелигенције, који увек добијају прелазну оцену, без обзира на то што, на пример, Биљани Србљановић није објашњено одакле ужасно интересантном, способном и занимљивом Чеди Јовановићу кућа са базеном у Рипњу, одакле му коњи, станови. Али то и није толико важно. То су напросто ситнице у поређењу са значајем модернизаторских подухвата овог идеолошког јуришника. Ето, и беспоштедна критика којој прибегавају ауторке „Пешчаника“ има своја ограничења, али једино кад су посреди њихови истомишљеници.
понедељак, 20. јун 2005.
Залудно и лажно покајање
Његова екселентност Мајкл Полт и свемоћна империја коју представља су „узнемирени“ и „жале“ што Скупштина Србије није усвојила резолуцију о Сребреници, гласила је вест у листу Данас 17. јуна. Резолуцију, коју је написао удружени чопор „невладиних“ организација а гурала Демократска странка, нису подржали не само Радикални или Социјалисти, већ ни тренутна владајућа коалиција. Ето душебрижницима мондијализма још једног „доказа“ да је цела Србија у канџама убилачког нацизма, а да су једини зрак светла и наде управо они, оличени у авангарди „невладаша“ и Демократа.
Да је рат ђавоља причест и оргија зла је непобитно. Да рат уништава све што је добро а пушта са ланца најмрачније осећаје у људима, и то је ваљда неспорно. Али рећи да је „Сребреница“ симбол најгорег ратног зла у времену тријумфа Империје, која је за 15 година бомбардовала и побила на стотине хиљада људи... то је је перверзно.
Представљање погибије неколико хиљада војника Армије БиХ као геноцида и највећег злочина у Европи од 2. светског рата - као што то рутински раде Ројтерс, Асошијетед прес, и већина остлаих медија који су истим тим тоном преносили Императорове лажи о Садамовом нуклеарном оружју - је увреда милионима који су страдали у стварним геноцидима Хитлеровог доба. Тако данас (али никад Данас!) мора да се напомиње да су међу њима на нажалост истакнутом месту и Срби, јер се они који их оптужују за повампирени нацизам труде да ту чињеницу затру.
Арлаукање тзв. невладиних организација и политичка манипулација порнографијом злочина којом се скупштински и медијски баве Демократе није знак душевне бриге за савест Срба и Србије. Урлачи себе и не сматрају Србима, већ нечим већим и бољим; Срби су за њих дивљаци, животиње, убице... Њихово покајање нема везе са хришћанским концептом тражења опроштаја за грех - они хришћанство мрзе и презиру, а једини грех у њиховим очима је непослушност земаљском евроатлантском царству, које је за њих и њима сличне идолопоклонике моћи једино стварно божанство.
Откад је српски диктатор замењен царским јањичарима, те милошћу Вашингтоновом вође Срба се свакодневно посипају пепелом и прокламују жалопојке над наводним жртвама српске бестијалности. Свака изјава, свако извињење, сваки гест ма и основне људскости се онда користи као нови бич којим се немилосрдно удара по Србима и захтева још: Ето! Признају! Криви су! Удри!
Медији који одано служе Царству Силе упорно понављају да Срби све више и више „виде истину“ коју им они, је ли, годинама само професионално преносе, без имало пристрасности и задњих намера. Али да ли је баш тако? Писмо Ивана Вукадиновића из Београда у прошлонедељном НИН-у сугерише да није:
Да је рат ђавоља причест и оргија зла је непобитно. Да рат уништава све што је добро а пушта са ланца најмрачније осећаје у људима, и то је ваљда неспорно. Али рећи да је „Сребреница“ симбол најгорег ратног зла у времену тријумфа Империје, која је за 15 година бомбардовала и побила на стотине хиљада људи... то је је перверзно.
Представљање погибије неколико хиљада војника Армије БиХ као геноцида и највећег злочина у Европи од 2. светског рата - као што то рутински раде Ројтерс, Асошијетед прес, и већина остлаих медија који су истим тим тоном преносили Императорове лажи о Садамовом нуклеарном оружју - је увреда милионима који су страдали у стварним геноцидима Хитлеровог доба. Тако данас (али никад Данас!) мора да се напомиње да су међу њима на нажалост истакнутом месту и Срби, јер се они који их оптужују за повампирени нацизам труде да ту чињеницу затру.
Арлаукање тзв. невладиних организација и политичка манипулација порнографијом злочина којом се скупштински и медијски баве Демократе није знак душевне бриге за савест Срба и Србије. Урлачи себе и не сматрају Србима, већ нечим већим и бољим; Срби су за њих дивљаци, животиње, убице... Њихово покајање нема везе са хришћанским концептом тражења опроштаја за грех - они хришћанство мрзе и презиру, а једини грех у њиховим очима је непослушност земаљском евроатлантском царству, које је за њих и њима сличне идолопоклонике моћи једино стварно божанство.
Откад је српски диктатор замењен царским јањичарима, те милошћу Вашингтоновом вође Срба се свакодневно посипају пепелом и прокламују жалопојке над наводним жртвама српске бестијалности. Свака изјава, свако извињење, сваки гест ма и основне људскости се онда користи као нови бич којим се немилосрдно удара по Србима и захтева још: Ето! Признају! Криви су! Удри!
Медији који одано служе Царству Силе упорно понављају да Срби све више и више „виде истину“ коју им они, је ли, годинама само професионално преносе, без имало пристрасности и задњих намера. Али да ли је баш тако? Писмо Ивана Вукадиновића из Београда у прошлонедељном НИН-у сугерише да није:
Моралистима никад доста
(„Узнемиравање истине“, НИН 2841)
Да ли сам ја звер или нечовек када не могу да имам осећање стида које ми намеће стално иста група људи? У ствари, не могу баш због те групе. Не, није проблем (само) у њиховој неосетљивости на српске жртве. Проблем је у контексту у коме се тражи „суочавање“ или „денацификација“...
Трик је у томе што они траже од нас ствари које су или практично немерљиве или апсурдне. Они увек имају изговор да ми нисмо довољно урадили. Починиоци овог злочина у Трнову су скоро истог дана по сазнаљу похапшени, а практично сви релевантни чиниоци (и радикали) су злочин осудили. Али то, наравно, није довољно. Тако је Пера Луковић рекао да не разуме како на улице није изашло милион људи. Милион људи због нечега што је било пре десет година!? А шта да траже? Да починиоци буду похапшени? Похапшени су. Да рат у Босни престане? Престао је пре 10 година. Да власти осуде злочин? Осудиле су. Да га све телевизије прикажу? Приказале су. Па, шта ја онда да тражим на улици?!?
И кажем вам зато – никада им неће бити доста. И када је Карла одушевљена „бриљантном акцијом“, за домаће веће католике од папе то је недовољно. И да сутра ухапсимо Ратка и Радована, опет не би било довољно. Па чак и да демократски изаберемо Чеду Јовановића за премијера а Наташу Кандић за председника, то нам не би дало право на критичку мисао јер демократија је крхка, а слобода говора је угрожава.
Подсетићу их на речи човека за кога су грлато навијали у једној предизборној кампањи. На речи Бориса Тадића: „Али људи, Србија никоме ништа није дужна!“ Није дужна ни невладином сектору, ни домаћим мондијалистима. Њих ионако Србија не плаћа. Кад смо код плаћања, погледајмо мало интересе оних који дају паре. Није ли њима у интересу да мо будемо криви и грбави, не би ли се тако оправдало оно што су нама учинили? Сетимо се шта је било када није пронађено хемијско оружје у Ираку. Неки Бушов сарадник је рекао како то нема везе јер је Садам био гори од Хитлера... Е, Клинтону и његовој утицајној екипи је потребно да Срби буду гори од нациста да би оправдали „Милосрдног анђела“.
[Напомена: операција која се у Србији ко зна зашто упорно назива „Милосрдни анђео“ у ствари се, сасвим примерено свом карактеру, звала Allied Force, тј. „Савезничка сила“. ]
У међувремену, стидите се и волите Великог Брата. Стидите се, да бисте волели Великог Брата.
Пријавите се на:
Постови (Atom)