Захарова: Тако не раде пријатељи

Покушаји званичног Београда да се с једне стране додвори Атлантској Империји, а са друге то правда народу и Москви као потезе изнуђене некаквим невиђеним притисцима (тешким речима заменика помоћника подсекретара, шта ли?) као и обично само повлаче нове захтеве Запада.

Ево сад Немци лају шта Србија мора да уради. Нека им неко пошаље оно чувено писмо параћинског начелника Светолика Драгачевца из 1941, не мора ништа ни да мења, разумеће.

Сад је, међутим, проблем да дуготрпећим Русима изгледа коначно нестаје стрпљења за марифетлуке типа „добро јутро чаршијо, на све четири стране," судећи по данашњој изјави Марије Захарове, портпарола министарства иностраних дела (МИД) у Москви.

„Можда имамо различите погледе на то шта је пријатељство. Увек подржавамо наше пријатеље у тешким тренуцима. Увек полазимо од тога да они који нас називају својим пријатељима исповедају исте приступе“, одговорила ја Захарова на питање о гласу Србије да се Русија избаци из Савета за људска права УН.

Представници многих држава које теже да воде независну, уравнотежену политику нам говоре (ово је више пута говорио министар спољних послова Русије С.В. Лавров) да су под огромним притиском западних земаља, пре свега САД, које желе да против Русије напујдају цео свет кроз механизме „културе отказивања“. Сходно томе, иду на „компромисе“. Не разумемо ово. Знамо да постоји притисак. Али ако говоримо о онима који се проглашавају нашим пријатељима, онда је то немогуће разумети.

Претпостављамо да ће се наши традиционални партнери у свом деловању у оквиру међународних организација, на различитим мултилатералним платформама, доследно држати ставова који одражавају њихове истинске националне интересе и истински, пријатељски однос према нама. Не ради се о томе да их подстичемо да се нагоде са савешћу заменом чињеница. Не, у Београду је добро познат не само руски став, већ и порекло ове кризе. О томе се више пута говорило на највишем нивоу. Имају читав низ материјала. Што је најважније, проживели су не мање тешке историјске тренутке, који су по много чему слични ономе што се сада дешава на територији Украјине. Уосталом, спонзори овог дугогодишњег пакла су исти. Овде је такође важно схватити да се не ради само о подршци нашој земљи на пријатељским или темељним основама, већ о подржавању истине.

Да преведем са дипломатског језика ово подвучено... од неке десете земље још и можемо да очекујемо калкулисање истином у име избегавања америчког притиска, али од Србије, која од тих истих људи страдава већ годинама и савршено добро зна о чему је реч, баш нисмо очекивали да пљуне не само по нама, већ и по - себи.

Ако после овога некоме нешто није јасно... прочитајте опет писмо које је Драгачевац послао у Берлин марта 1941. Или Горски вијенац. Лакше је.

Без маске: О једној оловци, небеском и земаљском Јерусалиму

Ја вама лепо говорим годинама да је Трампова „супермоћ“ да све маске у његовом присуству падају, а ви мени не верујете... (извор)

Властодржац Србије (нипошто српски) Olyksandr Vuchych је сушта супротност Доналду Трампу. Јер док амерички председник развејава наративе и својим присуством буквално тера медије и супарнике да оголе своју истинску природу, тајна опстанка Vuchychа на власти је што међу Србима примењује технике управљања утисцима које је научио од тих истих Трампових такмаца, и то боље него његови жути претходници. 

То ради и после потписивања оних хартија у Вашингтону. Као, стајало је ту и још нешто али ја сам храбро одбио - па онда у истом даху тврди да су Американци заменили фасцикле и да није баш потписао то што је потписао... А слика документа лепо стоји на интернету, доступна свима, да се види коме ће веровати: Vuchychу или својим лажљивим очима.

Издаја pic.twitter.com/6VukkAz5B8

— Serbian Team UN SC 1244 🇷🇸 (@SerbianTeam) September 4, 2020

Рекло би се да је немогуће спиновати чињеницу да Vuchych буквално награђује Израел за признање Независне Државе Косове пребацивањем амбасаде Србије у Јерусалим. Мислим ево, пише, црно на бело, ту пред вама. Али то не спречава Vuchycha и његове посилне да вас убеђују како није тако, него некако другачије. Да ово није издаја већ некаква победа, а они нису послушници већ безмало хероји.

Да све буде још горе, премештање амбасаде у замену за израелско признавање НДК је једина конкретна мера у целом „споразуму“. Све остало су симболични гестови поклоњења Империји, од осуде Хезболаха до борбе за права иносексуалаца (!). Немају превише везе ни са Србијом ни са НДК, већ су просто спољнополитичка платформа Империје за коју се тражи од вазала да је подрже. И вазали лепо потпишу па добију пенкало на поклон, као ономад урођеници што су продали Менхетн за перле.

Ако вам није јасно: Vuchych је наградио отимачину српског небеског Јерусалима пресељењем амбасаде Србије у онај земаљски. Узалуд Ђурићу и Вулину парафразирање цитата из „Боја на Косову“ како би ту чињеницу некако сакрили. Није на њих никаква сила ишла, нити су икакву светињу одбранили; напротив.

Ово је у ствари суштина понижења: кад Бела кућа цитира Вулина, преко Бете, латиницом. Све говори. https://t.co/i0LxuuUdH3

— Nebojša Malić (@NebojsaMalic) September 8, 2020

Сам Гренел, Трампов изасланик, лепо је рекао да су на столу само економске везе. Могли су да га држе за реч. Кад оно, јок. Између царства небеског и служења земаљској Империји, они су брже-боље изабрали ово друго, а да их притом нико није терао. Неизнуђена грешка, буквално. А претварање да то није била грешка него неки велики успех је само по себи злочин против државе и народа који наводно представљају.

Трамп је победио пре четири године, а сви су изгледи да ће и опет, зато што је ударио на „управљаче утисцима“, медијско-политички комплекс који уништава Америку за рачун Империје коју предводи. Знам, иронија је што управо Трамп овим папиром учвршћује Империју. Али то је његов проблем. Наш је што уместо сличног државника имамо дестилат тог медијско-политичког комплекса, човека који глуми паћеника док разапиње земљу и народ на крст сопствене сујете. Жутократе су нам јеле и душу и тело, а он ради то исто - само нас све време убеђује да је у ствари спаситељ.

Ко тражи спаситеља мимо Христа и заслужује да га води лажни месија. Нама осталима преостаје „борба непрестана“ да вратимо светиње, част и достојанство - а сотони кажемо „иди од мене“, како једино и приличи.

Једино решење је да медији престану да лажу

Нисам ни сањао да ћу једног дана да браним Olyksandra Vuchych-a, али од почетка сам се заветовао да браним истину и чињенице а прозивам лажи и измишљотине, ма ко стајао иза њих. Замислите онда моју реакцију кад сам синоћ прочитао ово:

Александар Вучић: Главни проблем што Албанци хоће само признање, једино je решење да Србија призна независност Косова https://t.co/l2ZL0I1DxU pic.twitter.com/2JRcFOf44d

— НСПМ online (@NSPM) July 23, 2020

Отварам текст, дабоме, и имам шта да видим:

Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да је једино решење да Србија призна независност Косова, а да је оно што покушава да уради српска страна промена атмосфере у односима Срба и Албанаца на КиМ.

Будући да реченица као таква нема апсолутно никаквог смисла, потражио сам оригинал. Ради се о Вучићевом интервјуу за Pavlovic Today, портал новинарке Ксеније Павловић Мекатир (McAteer). И шта тамо пише? Нешто сасвим другачије!

Вучић вели, "The only complete solution that Albanians see is the full Serbian recognition of Kosovo’s independence." У буквалном преводу: „Једино свеобухватно решење које Албанци виде је потпуно српско признање косовске независности.“ Ова три задебљања која су изостављена из Танјуговог текста (који је без промена пренео НСПМ) потпуно мењају контекст реченице. Потпуно. 

Па добро људи, ко је овде луд? Је ли ово грешка у преводу, некога ко је с енглеским на ви а представља се као стручњак, или је ово намерно погрешна интерпретација Вучићевог интервјуа? Па онда још од тога направе наслов, који се иначе једино и чита! Погледајте реакције испод твита НСПМ, све ће вам бити јасно.

Ко је, где, како и зашто направио злонамерну папазјанију од Вучићевих изјава, не знам и не могу да нагађам. Не би било први пут да Танјуг показује основну новинарску неспособност. Кључно питање је да ли се ради о неспособности или злој намери? Пошто је реч о Косову, није свеједно.

Како год било, и шта год Вучић говорио и радио о Косову, ово што му Танјуг приписује није рекао, већ је реч о још једној вести типа „рек'о Том Хенкс.“

Новогодишња шетња

Шетате ли?

Велите, дозлогрдио вам Vuchych. Ако, ако. Али има нас да мислимо тако годинама. Зашто баш сад? Којим поводом? Шта је тачно превршило меру?

Знате шта нећете, и то је добро. Знате ли шта хоћете? Или ће и ово, попут Жутог Октобра, бити у кључу „ма само да Он оде,“ као да због баш тог филма и нисте ту где сте сада.

Кажете грађани, па достојанство, па скупштина, па устав... И све то стоји, али зар нису ономад шетачи палили скупштину, са све гласачким листићима? Зар није устав погажен хапшењем и изручењем Хашкој Инквизицији? И о каквим грађанима говорите, кад живите у нечему што је у најбољу руку феудална олигархија, али без ноблес оближ? 

И зашто би се човек борио за алатке које одавно већ не служе сврси, уместо за саму сврху? А то је, ако ћемо право, опстанак народа и државе која би требало да га штити а не сатире.

Не зборим ја овако, мој добри роде, зато што браним Vuchycha. Далеко било. Него ми иде мука кад видим кварне људе како опет заводе и користе добре и честите, било зато што искрено верују у вредности свог квислиншког култа било да би оправдали своје апанаже из иностранства. Њима је свеједно. Вама није.

Они јуре „промену режима“ као куче што јури кола по улици. А шта ће да раде кад ухвате? Да неће можда демонтирати партократију, укинути произвољно насиље, престати са подаништвом странцима? Можда у то и поверујете, ако се јуче пали с крушке. Ако не памтите дуже од три дана.

Проблем је што све ово јако дуго траје. Жабе се кувају постепено, с разлогом. Некако је српскије да се ствари истерају на чистину, па ком опанци ком обојци. Разумем. Само кажем, било је тако и 5. октобра, па сте овако завршили. Нимало случајно.

Марионетски режим се не руши тако што ћете да бијете марионету, него ваљда луткара. Зато ако већ шетате, свратите и до Амбасаде.

„Ко познаје и себе и непријатеља, може без страха да иде у сто бојева. Ко познаје себе а не непријатеља, за сваку победу претрпеће и пораз. А ко не зна ни себе ни непријатеља, изгубиће сваки пут,“ написао је древни кинески стратег Сун Цу.

Па вас зато питам, роде, знате ли за шта сте и против чега сте, а не само против кога?

Свако вам добро у 2019. желим - чак и квислинзима, у жељи да напусте своје заблуде и у истини нађу срећу и спасење.

Догодине у слободи - догодине у Призрену!

Ваш Соко

Страно уплитање

Питају ме дугогодишњи читаоци зашто не коментаришем малтене свакодневна издајства власти у Србији (нипошто српских власти). Није да их нема. Није да нису коментара вредни. Него просто, ако то радим ја из САД, а радећи за руску телевизију (упркос јасно написаном ограђивању мојих приватних ставова), шта год кажем, испада позив на бунт - а онда ће бити ил' америчко ил' руско „уплитање.“

Све што сам за протеклих десет година написао о жутократији, грађанизму, другосрбијашењу и невладништву једнако важи и за „напредни“ режим. Јер за разлику од „ко ће кога“ перспективе савременог сорошоида, ја гледам да ли је то што се ради добро или лоше, а не ко то ради коме.

Велики руски књаз Александар Невски је Ватикану одговорио „ваше учење не прихватамо“ и борио се свим силама против непријатеља који је хтео да његовом народу отме душу, а не само земљу.

Аутор америчке декларације независности, Томас Џеферсон, у њој је написао да ако одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.

А књаз Милош Обреновић је отпочео други српски устанак речима „ето мене, ето вас, рат Турцима!“

Паметнима доста.

Жута кућа Србија, поново

Поводом данашњег усвајања закона о трансплантацији органа, присећам се нечега што сам написао пре осам година, поводом испада бившег империјалног гаулајтера Бернара Кушнера на питање о „жутој кући“ у Албанији:

Проблем, дакле, није само у Кушнеру... Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.

А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).

ЕУропство - подвучено жутом.

Даљи коментар је сувишан.

Сужњи Петог октобра

(пренесено са Srbist.com, с дозволом аутора)

Петог октобра 2000. године су тајне службе и друге агентуре Атлантске империје помоћу коалиције озлојеђених осветника Осме сједнице ЦК СКС, ускраћених деветомартоваца и за ту сврху специјално обучене уличне гериле, успјеле да замијене режим Слободана Милошевића режимом ДОС-а.

Атлантистичким језиком речено, помоћу наших помагача, плаћених, уцијењених или изманипулисаних, знајућих и незнајућих, скинули смо, као десетине пута досад, режим у страној земљи који не извршава нашу вољу или је одсвирао своје, те успоставили транзициони процес ка све непосреднијој управи над државом која ће тим процесом да постане потпуно зависна од нас, практично колонија савременог типа.

Српским језиком речено, Слобо је у Србију увео мрак деведесетих, опљачкао народ, дигао мрски национализам, започео ратове, изазвао бомбардовање, па смо му се десили, ми, народ, који смо га уличном акцијом срушили с власти и отјерали у Хаг. Тако би своје петооктобарске пориве образложио онај јуришни дио српског народа.

Нека буде да су и једни и други у праву, али послије 17 година, више је у праву онај који се мање каје. Пошто се успјех мјери према циљевима, више је у праву онај који је своје замисли спровео у дјело.

Шта је постигла Империја, и њене Ције, Отпори, милиони уложених долара, бомбардовање (ко контекстуално раздваја бомбардовање од Петог октобра, тај је блесав или злонамјеран)? А шта је постигао српски народ који је јурнуо да пали Слобину, а своју Скупштину? Ко је постигао своје зацртане планове, а ко није?

Је ли Империја добила колонију Србију? Је ли помоћу својих домаћих помагача и неолибералних шема однијела што се дало однијети и уништила што се дало уништити? А је ли онај народ који је срљао на Скупштину добио бољитак, је ли изашао из мрака деведесетих, је л’ га свијет више цијени, је л’ има више него што је имао?

Нека ових питања овдје, без одговора, у пола словенске антитезе. Вријеме је дало одговор. Могу досманлије евоцирати успомене, са Зорановим именом и сјетом на уснама, могу се и не кајати они који су још на истом задатку. Али народ зна.

Народ који је јуришао, зна да је Пети октобар изведен за туђе бабе здравље. И коме је драго што је срушио Слобу, зна да је десет пута горе вријеме настало и да је и он сам допринио томе, служећи као пјешадија империјалног освајања Србије. Није да слобода није умјела да пјева, него концерт није ни био планиран.

И кад кукају о „шестом октобру“, они знају да га није било онаквог каквог су га они замишљали јер није било битно шта су они замишљали, него шта је наручилац наручио и шта је овлаштени извођач радова био овлаштен да изведе. Па, гдје би Империја нашла Вучића 2008. да је дозволила лустрацију 2000., побогу?

Зна то петооктобарски народ све. И кад неће да призна – зна.

Ево како знамо да зна: никоме више не вјерује, ни за ким се више онако озбиљно не покреће. Иако му је лоше и бунио би се, и дизао би се, сваком покрету, свакој идеји, нађе ману, нађе везу са компромитујућом прошлошћу, са непоузданом садашњошћу и са неизвјесном будућношћу. Паралисан је јер неће више да испадне мајмун као Петог октобра (или у мањој мјери Деветог марта). Пети октобар га је научио да нема преврата без средстава, тј. пара, и зна да у добронамјерној, родољубивој, конструктивно напредној Србији данас нема пара ни да се ваљан отпор организује, а камоли преврат. Чим га зовнеш на побуну, пита ко те плаћа. И то с пуним правом пита.

Не вјерује више онима који су га толико пута обманули, а иде им низ длаку толико колико мора, колико му треба за материјални опстанак.

То је лоше, да се разумијемо. То није знак да се народ опаметио, него да се укочио од страха. Од страха да не опет не донесе погубну одлуку. Као онај афрички биво који не смије да се напије воде јер зна да га из ријеке вреба крокодил, да га шчепа за врат. Па цркне од жеђи.

Додајмо овоме чињеницу да је онај други, антипетооктобарски дио Србије, који је у каснијим годинама млитаво и таласао, намигујући Коштуници и чекајући Шешеља остао потопљен Дачићем, а измајмунисан и дезоријентисан Вучићем. Ко је онда у Србији преостао? Које масе? Која визија да уједини и покрене?

Срамота је рећи, али позитивно у свему овоме је једино то што се нови, ослободилачки концепти не троше, јер се ужегли српски политичари не баве визијама, него странчарењем, пљачком колико им газда дозволи и опстанком на власти и у животу. Немају времена за нове визије, што је добро, јер би их час посла компромитовали и упропастили својим прљавим рукама.

Нове идеје, тако, још не свијетле, али се и не компромитују. Чекају ваљда боље вријеме, боље људе, храбрије биволе.

В. Ивковић, 5. октобра 2017.

Мика Пензија против Мићуновић Вука, или Његош у служби демонског месије

„Па им поче демонски месија  

лажне вјере пружат посластице.  

Бог вас клео, погани изроди,  

што ће турска вјера међу нама?  

Куда ћете с клетвом прађедовском?“

(Петар II Петровић Његош, Горски вијенац)

Мајкл Пенс (Mike Pence), иначе велики везир Атлантске Империје, држао је ваз данас у Подгорици окупљенијем „западнобалканцима“ - пошто је, је ли, ријеч „Југославија“ најстрожије забрањена, а могли би и Шиптари да се увриједе.

Иначе, то је био скуп земаља тзв. Јадранске Повеље, коју су 2003. основали Хрватска и Албанија, као поносни баштиници традиције Вафен-СС и претенденти на улазак у НАТО (примљени су 1. априла 2009). Ове године је састанак вазала Империје пао на Светог Илију, и то баш у атару Ђукан-ефендије, доживотог владара Милогорског Монтенегра.

Па им вели Пензија Михајло, цитирајућ' Мићуновић Вука:
„У добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци!“
(најозбиљније; ко дивани енглески може да провери овде.)

Е свашта сам чуо за ових четрес' година под капом небеском, али да велики везир Империје цитира Горски вијенац скупу острашћених српских душмана... ето вам ненамјерне ироније дана, доказа да живимо у свијету апсурда и бесмисла.

Свачега се још Пенс налупетао. Бива, западнобалканцима су НАТО и Америка дали прилику да „ријеше дојучерашње спорове и народе разних вјера и историја окупе у потрази за заједничким добром.“ Тако је говорио и Броз давне 1945, па то што је он тако окупио тај исти НАТО и Америка разокупише - и окупираше - педесет година касније. 

Нахвали Пенс и допринос западнобалканаца борби против пошасти „радикалног исламског тероризма,“ што код куће што у Авганистану и још којекуда. Не знајући, шта ли, да пред њим сједе савезници тих истих радикалних исламиста (БиХ, Албанија, Косовија) које је управо његова земља годинама помагала - и наставља да помаже - бомбама и пропагандом. Оно, рече и остаде жив.

Да све буде још црње, међ' велможама који су дошли да чују овај ваз нашла се и Брнабић-ханума, јер је Србистан у том „натојунгенд“ клубу однекуд у статусу посматрача. Исти статус има и „неовисна држава Косова“, коју ваљда кочи само то што је Olyksandr Vuchych, Najveći Sin Regiona, још није званично признао (ал' само што није!).

Ни писка се од ње на све ово није чуло, дабоме. Никога се не нађе да у Подгорици, на Светог Илију, чаушу Империје на цитат из Горског вијенца узврати другим ријечима Вука Мићуновића, упућених охолом Хамза-капетану:

„Какво Влаше, крмска потурице!  

Ђе издајник бољи од витеза?  

Какву сабљу кажеш и Косово?  

Да л' на њему заједно не бјесмо,  

па ја рва и тада и сада?  

Ти издао пријед и послијед,  

обрљао образ пред свијетом,  

похулио вјеру прађедовску,  

заробио себе у туђина!  

Што се хвалиш градом и господством -  

сви градови што су до нас турски,  

јесам ли их опсуо мраморјем,  

те нијесу за људе градови  

но тавнице за невољне сужње?  

Бич сам божји ја сплетен за тебе,  

да се стављаш што си урадио!“

Ко то тамо пориче реалност, или један одговор A. Вучићу

Врховни Жутник, Olyksandr Vuchych лично, огласио се пре неки дан „ауторским текстом“ у атлантистичком Бљуц-у, позивајући „грађане“ Србије на „унутрашњи дијалог“ о Косову.

Пре него што прокоментаришем било шта што је у том тексту написано, морам да понудим контекст. Бљуц, олити Blic, гласило је у власништву Ringier Axel Springer AG, немачко-швајцарског конгломерата створеног да направи медијски „зид“ према Русији. Ако не верујете, ево вам њихове карте (на којој је, пази сад, Србија приказана у уставно признатим границама).

Земље у којима Рингијер група има медијско присуство (ringieraxelspringer.com)

Бљуц од самог почетка ради на таблоидном преумљавању Србије (и то све латиницом), док је касније за додатно прање мозгова ангажован НИН, некада поштовања вредан лист од које ама баш ништа сем имена није остало. Тај Рингијеров НИН је недавно објавио насловну страницу поредећи Србију са Аушвицом.

У њиховим новинама, дакле, Врховни Жутник позива на „дијалог“. И на то морам да ставим примедбу, јер кад год на Западу либерали кажу да желе дијалог о нечему, то у пракси значи „ми да говоримо, а ви да ћутите, слушате, и стидите се што сте живи“. Звучи познато?

Тако је и са овим текстом. Нема у њему никаквог дијалога, већ је све монолог Врховног Жутника (како лепо рече Никола Танасић) - односно његових страних господара и налогодаваца, од амбасадора до заменика помоћника секретара. Свака реч је опште место атлантске пропаганде којом се Србија засипа још од 1999 - далеко дуже, више и убитачније него бомбама и осиромашеним ураном. Свако слово капље презиром према народу којем је учињена стравична неправда, коју Он жели да прогласи за правду у име признавања реалности.

Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.

Тако збори Vuchych, праћен громким аплаузом другосрбијанског квислиншког култа, невладника, и изасланика Империје.

Шта смо то „одавно изгубили“? И ко то забија главу у какав песак, кад Србију већ ево 17 година свакодневно квислинзи и медији не „суочавају“ са тобожњом стварношћу (створеном камом и камером) да је геноцидни агресор на сопственој земљи и да јој нема спаса док не нестане? Да Срби морају да престану да буду Срби како би постали људи по ЕУропској мери?

Kad je dete narkoman,ne prihvatate realnost.Menjate je.Inače bi agama šetali opanke,NDH bila u Sremu.Toliko o prihvatanju kosovske realnosti

— Sinisa Kovacevic (@SinisaKovacevi6) July 29, 2017

Цитира онда Шимона Переса и палестинско-изралески сукоб као пример саможртвовања за мир. Кад си толико пута разговарао са Пересом, Vuchychy, упита ли га кад шта би од тих преговора и тог мира?

Јер ево, баш ове недеље Палестинци и Израелци се потукоше око џамије у Јерусалиму. Значи, све трче да дијалогом и одсуством сукоба реше свој нерешиви проблем засвагда и „отворе луке мира на целом Медитерану,“ како Перес наводно рече Vuchychy.

Узима онда у уста спортисте, вели да ће одрицањем од својих митова Србија почети да побеђује као ватерполисти и кошаркаши. Само што то рече, ватерполисти изгубе од Хрвата на светском првенству - после не знам колико година неприкосновеног злата. Па сад ви гледајте колико то што Он говори има везе са животом.

Каже, неће он да позива на рат како би народ учио географију. Какав рат? Ко то данас призива рат - осим Шиптара? Чак и њихови западни спонзори ћуте, јер немају чиме да ратују, нити могу да се сложе како ће и где ће.

Уосталом, би рат 1999 и шта? Је ли то можда НАТО победио војску тадашње Југославије, тенковима ушао у Београд и издиктирао безусловну капитулацију? Или је, можда, агресорска алијанса, после потпуног неуспеха да војно порази земљу на папиру далеко слабију од себе, на превару „дијалогом“ отворила себи пут на Косово - а годину и кусур касније, првом обојеном револуцијом, и у Београд? Која је верзија историје стварна, а која не?

Плаше вас ратом, да би вас у миру мирно "убијали"..

— Стефан Високи (@Stefan_Visoki) July 29, 2017

За рат није потребно двоје, само неко ко се оружја није унапред одрекао.

И ту долазимо до још једног питања које Vuchych не поставља у свом монологу: да ли се рат мора избећи по сваку цену? Као, мора се мислити о будућности деце. Добро, али зашто се онда у демократски реформисаној Србији сваке године абортира више деце него што је Срба изгинуло у ратовима деведесетих? О чему онда причамо?

Одрицање од Косова није физичко убијање Српства (мада, шта су оних четврт милиона отуд истераних, Марсовци?) али јесте убијање у појам, обесмишљавање самог српског постојања. Није тај комад земље занимљив душманима због рудних богатстава, већ зато што је Косово срце и душа Српства било давно пре него што је настала Република Србија.

Ако Vuchych не предлаже одрицање од Косова, шта онда предлаже? Неће да каже отворено, али сваком реченицом наговештава. Каже, решење „ne leži ni u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa.“ Обратите пажњу на једну малу али изузетно битну реч: „свих“. Значи, неких? Којих? Каквих? 

О томе какве је све интересе, националне и државне, Vuchych досад жртвовао у име додворавања Западу, већ је писао Александар Павић; обавезно прочитајте његов текст, немам шта да му додам или одузмем..

Председник се "не плаши никога и нипошто неће одустати од својих циљева".
Чак и ако му у дијалогу изнесу убедљиве аргументе против њих?!

— Никола Танасић (@nikolatanasic) July 28, 2017

Свачега нечега можемо да се одрекнемо у име опстанка нације, али срца и душе не можемо и не смемо. Јер без тога, све што преостаје постаје бесмислено.

У први мах ми није било јасно зашто Vuchych отвара питање Косова - окупираног, етнички очишћеног, противправно отуђеног али никада „изгубљеног“ - баш сада, кад нема апсолутно никакве потребе. Мислим да знам. Паника да се ово питање отвори и једном заувек реши предајом је резултат паничног страха, а не тобожње жеље за бољом будућношту Србије и српске деце. Страха, јер се атлантистички систем (на чијем олтару је 1991 ритуално жртвована Југославија) сваким даном све више урушава, и постаје све јасније да су самопроглашени „крај историје“ и мултикултурална либерална демократија отприлике онолико неизбежни колико ономад тријумф марксистичког научног социјализма.

Веровање у атлантизам данас је попут убеђења да ће Велики Немачки Рајх трајати хиљаду година у месецима после Стаљинграда: порицање реалности. 

Аутошовинистичка фарса

MОНОДРАМА ИЗ ЈЕДНОГ ЧИНА

Сцена: Аеродром Никола Тесла, пасошка контрола, шалтерски службеник.

Štovani gosti! Dobro došli u Nazadno-Žutniju, zemlju naprijetka i ljudskih prava - neka nam živi dovijeka velikodušni gospodar Olyksandr Vuchych! - u kojoj je ideja-vodilja bezuslovno potčinjavanje u svakom nam pogledu superiornom Zapadu.

Budući da je Hilari Klinton velikom većinom svih glasova izabrana za Vrhovnu Imperatricu čovečanstva, naša je sveta dužnost da se preventivno pokorimo našim gospodarima u Briselu i Vašingtonu i učinimo sve što bi oni mogli makar i pomisliti da od nas zatraže. Evo, već smo se odrekli svoje istorije, jezika, vere, kulture, tradicije, države i svih ostalih stvari koje prosto više nisu trendi, čak i engleski natucamo gde god stignemo, jer omajgod, ko još ne zna da je nastupio kraj istorije i večiti trijumf liberalnog kapitalizma?

Za jeretike koji se iz čiste zlobe ili Putinizma ne slažu da živimo u najboljem mogućem od svih svetova, pod najboljim predsednikom vlade i najboljom vladom i najnaprednijom Skupštinom, imamo samo prezir i zakonske kazne propisane EUropskim propisima.

Neće ovom zemljom slobodno da korača neko ko ne deli naše progresivne, EUropske vrednosti! Zamislite, ima ljudi koji neće da govore engleski, nego pišu ćirilicom! Ili šire lažne vesti kako je na američkim izborima pobedio nekakav Tramp! Pazite molim vas, pa zar nije Njujork Tajms napisao da ona ima 90% šansi da pobedi - a nije Njujork Tajms bilo kakva novina, ne bi oni slagali o takvim stvarima, ili bilo čemu inače. Sve što su napisali o "Srbiji" - kako se Nazadno-Žutnija ranije zvala, u vreme zlog tiranina, ratnog zloćinca i crnog đavola Milousevika, DOK NISU DOŠLI NAPREDAK I DEMOKRATIJA - ma sve je od reči do reči bilo tačno.

Samo bi primitivni i zli "Srbi" mogli da poveruju u laž da je u velikoj, demokratskoj, naprednoj i nepogrešivoj Americi mogao na izborima da pobedi neki biznismen, a ne žena koja je celog života radila kao Vuchych da ostvari svoje predsedničke ambicije, kako bi pomogla celom svetu - a pogotovo najposlušnijim i najnaprednijim građanima Nazadno-Žutnije - iz svoje čiste i neograničene ljubavi i dobre volje. Znate li koliko ju je bolela duša što je morala da bombarduje zle "Srbe," koji su jedino i isključivo odgovorni za sve zlo koje je ikada zadesilo Zapadni Balkan?

Ček' malo, vi to ozbiljno? Ma kako nije pobedila? Pa kako onda... zašto onda...

Шалтерски службеник седа на под и почиње кататонично да цвили.

ЗАВЕСА

Октобарско пророчанство

Није да нисмо знали, него нисмо хтели да верујемо...

„А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.“

„Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада...“

„Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.“
 
Лепо вели наш народ, ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. 

Подаништво, нацртано

На последњем великом теферичу контроверзне Фондације Клинтон, један од гостију Била Клинтон је и садашњи гаулајтер окупиране Србије Olyksandr Vuchych.

Слика вреди хиљаду речи. А видео десет хиљада.

Best friends forever @avucic @billclinton #BFF pic.twitter.com/fcYUG93tYh

— Андреј Фајгељ (@fajgelj) September 21, 2016

Најстарија превара на свету

(или, о грчком референдуму и потоњој „реформи“)

Поводом гласања у Атини, Таки Теодоракопулос пише:

„Када би влада једне државе, суочена са претњом великог суседа да ће да их нападне, заказала референдум са избором борбе или предаје, на којем би народ гласао за борбу, а влада потом не само потписала предају већ разоружала војску и пожелела добродошлицу окупаторима, такву власт би с правом звали колаборационистима и на крају судили за велеиздају.

Управо то је Сиризина банда сад урадила Грчкој. Добили су изборе обећањем да мере штедње неће дуго трајати и да имају план како да ослободе земљу окова званих евро. За шест месеци на власти, уништили су привреду и банковни систем док су се замајавали по ТВ екранима, а онда бацили копље у трње и пристали на услове далеко горе од оних којима су се противили да би били изабрани.

То је данашња Грчка, са 11 милиона идиота који су пали на најстарији трик у историји. Свако предизборно обећање и завет бирачима бачено је низ реку у највећој издаји данашњице. А ови злочинци ће остати на власти и смејати се до банака које ће спасавати Немци.

Ако је ово демократија, ја сам банана, ја сам Моника Левински, ја сам Ефијалт, онај што је показао Персијанцима заобилазницу око Термопила где је 300 храбрих Спартанаца држало линију.

Ово је тужан дан за Грчку, али је још тужнији за оно што кретени на левици називају демократијом.“

Сиви Соко: Чек' секунду, ово ми звучи и те како познато. Власт изабрана на обећању да ће се супротставити страним освајачима, а онда у потпуности уништи земљу и преда је непријатељу... где ли смо то већ видели?

О договорима са нечастивим

Знате ли шта је данас?

(потписивање ВТС у Куманову, 9. јуна 1999. године;
британски генерал Мајкл Џексон је десно)

Не чуди ме ако не знате. Данашњим напредним, либералним и демократским деформаторима веома је у интересу да се заборави девети јун, годишњица споразума који је скоро истог дана прекршила Атлантска империја. А она је, у њиховим очима, свемоћна, непогрешива и непобедива. Па не би био ред да се њено вероломство памти.

Тешко да има бољег доказа о карактеру Империје од војно-техничког споразума потписаног тог јунског дана у Куманову. Дан после, по НАТО рачунању (а оно се једино и признаје, је ли) званично је престала агресија на тадашњу Савезну Републику Југославију. Трајала је 78 дана и имала је банално зло име „Операција Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што неки мисле). Мислим, ако сте заборавили.

Елем, у том споразуму са НАТО обавезао да ће предузети „све неопходне мере да успостави и одржи безбедно стање за све грађане (sic) Косова“ (у енглеском оригиналу: "all necessary action to establish and maintain a secure environment for all citizens of Kosovo").

Масовно протеривање, убиства, отмице, паљевина и пљачка који су непосредно потом уследели (и трајали годинама) ваљда се нису десили? Или су се можда десили особама које командант КФОР-а, британац Мајкл Џексон, није рачунао као „грађане Косова“? Иначе, само његова реч се рачунала као коначно тумачење споразума. Пише у члану пет.

Пишући у Европском журналу међународног права (EJIL) сада већ давне 2003. године, Енрико Милано (Enrico Milano) је уочио да је ВТС прекршај члана 52 Бечке конвенције, јер је изнуђен под претњом или употребом силе супротно принципима међународног права из Повеље УН.

Сећате се, ваљда, да је НАТО агресија била директни прекршај Повеље УН и самим тиме злочин против мира? Мислим, могуће је да сте заборавили.

Милано је тада напоменуо да и члан 10 анекса 2 Резолуције УН 1244 (који се односи на ВТС) крши Бечку конвенцију, и написао да је правни проблем НАТО окупације Косова и Метохије решив потписивањем споразума о статусу снага (тзв. СОФА).

(на истој страни: фотографија из 1999.
Слева на десно: Хашим Тачи, Бернар Кушнер, Мајкл Џексон, Агим Чеку, Весли Кларк)

Режим Vuchych-Дачи је тај споразум потписао јануара 2014. године.

СР Југославије већ одавно није било; укинута је 2003, споразумом који је сред Београда потписао бивши генсек НАТО а тадашњи комесар иностраних дела ЕУропске уније Хавијер Солана.

„Републику Косовију“, проглашену фебруара 2008 а признату од стране стотињак сателита и поданика Империје - фактички је признао исти тај режим, у име силоване, оскрнављене и окупиране Србије, Бриселским „споразумом“ о границама. Мислим, ако сте заборавили.

А да је било ко памтио 9. јун 1999. у Куманову, и шта је било после, било би му јасно да Империја не намерава да се придржава нити једног слова на ма којем папиру којег потпише, и да тумачи све своје споразуме како јој драго. Да познаје само право свог топуза, и да никакву правду од ње нико никад није могао да очекује, а камоли добије. Послушници и поклисари најмање.

Американци слабо познају сопствену историју, а камоли туђу, па сумњам да је за место потписивања ВТС - који су увек намеравали да протумаче као безусловну капитулацију - намерно изабрано Куманово као место велике српске победе у првом Балканском рату. Било би у томе неке шејтанске симетрије, да ето баш на том месту савремени наследници Турака и Шваба утерују Србе у гроб предкумановских граница који су им наменили.

Додуше, превише је невероватна подударност да су амерички политички консултанти за извођача послушничких радова после потрошених Демократа одабрали исто име као за поданичку странку аустрофила са краја XIX века; при чему су и ти Напредњаци били смртни непријатељи Радикала.

Мислим, ако сте заборавили.

Србија на тезги пијачара Vuchycha

Највећи проблем Olyksandra Vuchycha није народ, који се упркос свему не буни, већ што ствари не функционишу онако како он мисли.

Недавна изјава у Тирани је најбоља илустрација „резоновања“ Vuchycha. Ето он би сад мало са Американцима у гасне мућке, преко Албаније ако икако може. Канда не зна географију па не види да тај фамозни и фантомски „транс-јадрански“ гасовод не иде ни близу Србије, већ повезује (донедавно оданог а сад ко зна) Ујка Семовог вазала Турску преко покорене Грчке и фанатично одане (Велике) Албаније.

Vuchych као да мисли да може да балансира између Москве и Вашингтона, тако што ће данас да угоди једнима а сутра другима, попут језичка на ваги. Али некако све што даје Западу испадне конкретно, а све што наводно даје Русима буду тек симболични гестови.

На пример, неће уводити санкције Русији, али ће зато организовати реизвоз пољских јабука, па ће Москва - с пуним правом - да уведе санкције Србији! Послаће гардисте на параду у Москву, а војску на антируске НАТО маневре у Немачку. Кад Лавров дође у Београд обећава му учешће Србије у „Турском току“, а чим Сергеј Викторович оде, Vuchych трчи у Тирану (!) и подаје се фантомском америчком пројекту.

Vuchych размишља попут ситног лопова на пијаци. Па вели, нешто њима, нешто овима, нешто мени, и сви мирни. Ево, видите, хвале ме све новине и све телевизије и ботови у коментарима. Али сваки симболични гест којим добије поен од Русије кошта га десет поена код Американаца. А сваки конкретни чин издаје којим би добио поен код Американаца, кошта га десет у Москви. Он не одржава никакву равнотежу, чак ни привидну, већ крчми оно мало Србије што је претекло после 15 година жутооктобарске „демократије, либерализма и људских права“.

А народ седи и ћути. Као да је све ово заслужио.

(Обавезна напомена да је све ово моје лично мишљење и нема ама баш никакве везе са мојим послодавцем.)

Кад порастеш, каз'ће ти се само

или, Три белешке о Србији, Украјини, Емиратима и оружју

Вест прва: Портал „Око на Блиском истоку“ (Middle East Eye), 15. август 2014:

„Престолонаследника Абу Дабија Мухамеда бин Заједа ал-Нахјана оптужују да посредује у Источној Европи у име САД и Израела, док истовремено користи слабо регулисано војно тржиште у Србији да широм Блиског Истока дели оружје.

Иза великих инвестиција крије се тајновити лик изгнаног палестинског политичара Мухамеда Дахлана. За њега тврде да је у центру мреже која обезбеђује комункацију Емирата са америчким и израелским обавештајцима, док помаже корумпиране емиратске инвестиције у Србији помоћу којих се богате локални политичари.“

Ондашњи ППВ Olyksandr Vuyhych и шеик Абдулах бин Зајед ибн Нахјан,
18. фебруар 2013, међународна изложба оружја IDEX-2013, Абу Даби; (извор)

Вест друга: портал InSerbia (на енглеском), 2. фебруар 2015:

„Министарство одбране Србије саопштило је да ће почети са продајом више од 480 тенкова и хаубица, 220 оклопних возила, више од 20.000 пушака и пиштоља, као и веће количине муниције и остале опреме.“

Вест трећа: Агенција Спутњик (на енглеском), 24. фебруар 2014:

„Украјински председник Петро Порошенко објавио је потписивање уговора о војнох и техничкој сарадњи са Уједињеним арапским емиратима у уторак, током посете изложби оружја IDEX-2015 у Абу Дабију.

Преседник је рекао новинарима да је потписао 'веома битан меморандум о војној и техничкој сарадњи' са својим саговорницима из Емирата, али није саопштио детаље споразума. Договор је постигнут између украјинских званичника и шеика Мухамеда бин Заједа ал-Нахјана, престолонаследника и заменика команданта оружаних снага УАЕ.“

Без даљег коментара.

(Напомена: Свака реч овде написана је мој лични став, и апсолутно ничим не представља став RT, Русије, Владимира Путина или кога већ.)

Vuchych: потрчко и послушник

За мене није вест да је BIRN пропагандни орган. То ми је било јасно пре 15 година, када су се још звали IWPR. Пратио сам - и критиковао - њихов рад 1999, када им је један од уредника био апологета шиптарског терора пригодног имена Фрон Наци. И када су цензурисали, а потом отпустили, једног енглеског новинара који се усудио да замери Хашкој инквизицији што користи лажљиве сведоке-сараднике (афера Момир Николић). Само, њих не плаћа ЕУ, него министарства спољних послова САД и Велике Британије, плус стандардни сумњивци из фондова за „отворено друштво“, демократију, људска права и остале методе „усрећивања“.

Vuchych је мало нервозан...

Оно што јесте вест, међутим, је што је Olyksandr Vuchych, у својој патетичној „критици“ ове пропагандне организације - која само ради свој посао утеривања топузом Србије у ЕУропску лудницу - признао ко је и шта је он сам.

Наиме, у агенцијским извештајима који наводе његову изјаву - обавезно уз категорички деманти из Брисела, да не би било забуне ко је стварно господар - налази се и овај цитат:

„Узгред, ако вам лично представљам сметњу јер нећу да будем ваша лутка на повоцу, већ само слуга грађана Србије, јасно ме и недвосмислено о томе обавестите, и не брините, склонићу вам се са пута, а знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму.“

Погледајте шта је све ту речено. Прво се користи фраза „лутка на повоцу“; иначе очајно лоше преведена енглеска синтагма puppet on a string, која означава - марионету. Vuchych вели да он, као, неће да буде марионета, већ „само слуга грађана Србије“. Стварно? Било који слуга који би овако бесрамно, систематски, презриво и вулгарно упропаштавао свог господара, одавно би добио отказ. Једини контекст у којем ове речи имају икаквог смисла је ако под „грађанима Србије“ мисли на самозване „грађане“ и грађанисте, тј. квислиншки култ - док су за њега (и њих) нормални Срби тек презрени „народ“, који треба „преумљавати“ у ЕУропство.

Чак и да неким чудом он под тим подразумева народ Србије, погледајте шта тобоже захтева од Брисела: нека му безбрижно „јасно и недвосмислено“ кажу шта хоће, он ће истог часа да им се „склони с пута“! Па да ли је и у једном моменту Vuchych понудио да се „склони с пута“ народу Србије? Јок. Коме онда он заиста служи?

И ту долазимо до последње, и кључне, реченице: „знам да има много оних који чекају да улогу потрчка и послушника истог секунда преузму.“

Овим речима, премијер Србије признао је - случајно или намерно - да је он сам, тренутно, у улози потрчка и послушника. Проста анализа структуре ове реченице показује да се њен објект („улогу потрчка и послушника“) недвосмислено односи управо на положај премијера Србије.

Е сад, то многима од нас није ништа већа новост од чињенице да је BIRN пропагандни мегафон Империје. Али је лепо од Vuchycha што је то коначно и признао. Признање је први корак на путу до покајања. Само, нешто ми говори да му то не пада ни на крај памети. Да парафразирам народну пословицу: Vuchych длаку мења, али ћуд никада.

Post Scriptum: Што не значи да ЕУ нема своје плаћенике међу медијима у Србији. Погледајте кога све и зашто финансирају, по сопственом признању. (дописано 13. јан. 2015)

Зар за њих погибе, Синђелићу?

Лажљива штампа (друге скоро да и нема) мисли да су Срби веверице и не памте дуже од јуче. Па да се подсетимо:

Фебруар 2012: Српска жандармерија, по наређењу министра Ивице Дачића, силом руши српску барикаду на Јарињу убрзо после Сретењског референдума на којем су се преостали Срби на КиМ определили за останак у Србији.

Новембар 2012: Српска жандармерија штити изградњу граничног прелаза Јариње - од Срба.

Април 2013: Влада Вучи-Дачи потписује „Бриселски споразум“ којим de facto признаје Независну Државу Косово и тамошње становништво (Србе, Горанце, итд.) препушта Тачију и Харадинају.

Новембар 2013: Фарса од локалних „избора“ на којима Београд присиљава Србе на КиМ да гласају за „косовијанске“ институције. Једноцифрена излазност се проглашава за успех.

Август 2014: На граничном прелазу Мердаре, хитац испаљен са „косовијанске“ стране убија припадника Жандармерије Стевана Синђелића. За то време, Политика јавља да Немачка од Србије „очекује признање Косова“.

детаљ са Ћеле-куле, Чегар, Ниш

Срби су Жутог октобра 2000 похрлили да руше Милошевића зато што је „издао Косово“ - како су им суфлирали Отпораши и остали плаћеници Империје - и тако на велика врата увели тројанског коња квислиншког култа на власт у Србији... Досманлије, Жутократија, Назадно-сендвичари, нема везе - сви иду по бефел у Амбасаду (зна се коју), и сви су већи издајници од претходних.

Војска се покорно самоукида и предаје генерале хашком минотауру. Жандармерија се куне у српско Косово, а онда поступа по наређењу - и силом спречава Србе да се за то Косово боре. Народ се дави у блату - што стварном, што дужничком и ропском - а ћути и трпи. Државе скоро па нема, медији лажу чим зину, а влади је најпреча „воља“ страних господара.

Не би ме чудило да Синђелићева лобања у капели на Чегру однекуд пусти сузу. Хероји Великог рата се већ преврћу у гробу.

Јасни су ми они што су узели пушку и отишли у Новорусију. Нису ми јасни они што су остали, а пушке се не лаћају...

Блер у Београду

Па добро људи, докле?

Има ли границе вашем трпљењу? И краја вашем понижењу?

Прво је Vuchych узео за „саветника“ оног Француза из емемефа што много воли да 'вата собарице. Ајде бар да нешто зна о парама, кад ни то. Па је онда привео пропалог Швабу, што је својевремено тајно преговарао са Ботиним Џеремајом о издаји Косова. Ни од њега никакве вајде - осим ако га нису узели да им опосли издају Косова. Јер то су стварно и урадили.

Могло се још некако поднети што Први Врховник свира Себастијану, а пева серенаде Ангели. Али ратни злочинац Тони Блер да му буде драги гост, сред Београда?

Ратни злочинац и издајник

Шта је следеће, Орден Светог Саве за Хилари Клинтон, а Билу булевар још дужи и статуа још већа од оне што су је направили Шиптари? Да се види како је преумљена Жутија још захвалнија НАТО што ју је демократски и civilizirano бомбардовао, него Шиптари којима је од отете српске земље направио државу?

Први Демократа је својевремено у Београду примао Солану, и помагао му да направи државу од Милове Черногорије. Друг Бота се руковао са Змијом. Али ова жуто-назадна, седнвичарска власт оборила је све рекорде у издаји тзв. Бриселским споразумом и апсолутно поданичком политиком према највећим душманима Срба и Србије.

Бог вас клео, погани изроди! 

Пре само коју годину, док још нису постали ЕУропски и наприједни, овако су говорили и писали о том истом Блеру - а сад му се увлаче у да не кажем већ где. Гадно је.

Је ли остало Срба у Србији? Има ли ко да стане у крај овом државоубилачком, душегубном квислиншком дну дна? Или ћете ћутке да трпите и ово, и свако следеће зло које над вама почине, док се једног дана не пробудите и сами преумљени, властити тамничари, саучесници у сопственом клању. Па кренете да режите на оне који се усуде да сањају слободу, јер вам је сама помисао на њу постала мрска.

Зар послушно у Ад корачате, док вас воде рђе и погани?

Немојте, ако Бога знате. Доста је било. И превише. Стварно. 

Удружени злочиначки подухват

„Вук на овцу своје право има,
ка тирјанин на слаба човјека“
(Горски вијенац)

У нажалост све већој рубрици „шта све можеш у Србији када је мрзиш“ (Миодраг Зарковић, 2010) стиже вест о вечерашњој изложби у Културном центру (!) Београда, под насловом: „Bogujevci - Vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata.“

(фото: НСПМ)

По извештајима медија у Србији (али нипошто српских медија), које је пренела НСПМ:

„Изложба се у форми уметничке инсталације бави злочином резервне јединице МУП-а Србије Шкорпиони у Подујеву у марту 1999. године, када је стрељано 14 чланова породице Богујевци и Дурићи, док је петоро деце преживело напад.“ 

Дакле, поред свих документованих злочина које је терористичка УЧК починила од 1998. до данас, усред главног града државе чију је територију УЧК окупирала и прогласила независном државом (уз малу помоћ НАТО, је ли) одржава се изложба о наводним српским злочинима над УЧК. Кажем наводним, јер више ничему не верујем док не видим озбиљне доказе - поготово не западним медијима, УЧК и Наташи Кандић (која „Шкорпионе“ види под сваким каменом, а треба само да се погледа у огледалу), главним изворима „информација“ о наводним неделима Срба на Косову и Метохији.

„Уметници“ Фатос, Јехона и Саранда Богујевци добили су простор за своју пропаганду усред Београда, где им је домаћин био Мали Жутник лично. Event-y су nazočili и Наташа Кандић, Чедовиште, и „драматуршкиња“  Биљана Србљановић.

У загрљају Наташе Кандић: Фатос Богујевци (фото: Заветници)

На истом задатку: Мали Жутник и Чедовиште (фото: Заветници)

Представнике Државног Дна и квислиншког култа од народа окупљеног испред Културног центра (!) чувао је кордон полицијских оклопника.

Слобода говора? За Србе, јок! (фото: Заветници)

За то време, са насмејаним жртвама се сликао Командант САЈ Спасоје Вулевић.

Ма нисте ви УЧК терористи, већ они грозни „деснићари“...(фото: НСПМ)

Народ који је протестовао медији су, као и обично, оцрнили као „десничаре“ и „екстремисте“. Јер су се, замислите дрскости, усудили да ову прославу толеранције и хуманитаризма оскрнаве визуелним сведочанствима како је УЧК бранила „људска права и америчке вредности“:

 (фото: Заветници)

Судећи по презимену, умијетници су потомци неког Богоја који је - којим год поводом - „похулио вјеру прађедовску/заробио себе у туђина“. Према томе, пример за Државно Дно и квислиншки култ, који су то исто већ учинили, а сада би да силом натерају и преостале Србе. Како другачије то назвати него „удружени злочиначки подухват“,  израз који је специјално за Србе - руководећи се принципом замене теза - срочила Хашка Инквизиција?

У овој и оваквој Србији, они који је мрзе могу све, а они који је воле се прогањају као злотвори. С правом вели Весна Веизовић, учесник протеста: „наши највећи непријатељи су 'наша' власт која преко наших леђа и наше земље служи свима осталима, истовремено спроводећи тоталитаризам и тиранију.“

А познати „екстремиста, десничар и терориста“ Томас Џеферсон написао је давне 1776: „када се открије да дуги низ злодела и узурпација неминовно има за циљ завођење апсолутног деспотизма, право је и дужност [народа] да такву власт свргне и промени“...