Минск

Шта је то договорено у Минску, у ситне јутарње сате четвртка, 12. фебруара? Макар и летимичан поглед на садржај „споразума“ открива да између њега и претхнодног примирја, потписаног почетком септембра, нема велике разлике. Отуд се поставља питање, на шта су онда Владимир Путин, Ангела Меркел, Франсоа Оланд и шеф украјинске хунте Порошенко протраћили целу ноћ?

(извор: Colonel Cassad)

Нико од њих - осим Порошенка - није веверица, нити Американац, па да поверује у сопствену реторику. Претпостављам да је свима било јасно да од споразума у пракси неће бити ништа. А то онда наводи на закључак да су га договарали са задњом намером.

Гаврилов избор

Ових дана, чизмолизац Атлантске империје Olyksandr Vuchych проглашава Србе за будале што су толико ратовали, а под њим (тј. његовим господарима на Западу) су наводно пронашли благодети „мира и стабилности“. Да није одвратно, било би смешно.

И док тобожњи владар Србије љуби скуте британском џелату и понижава се пред Немцима - не ради жртвовања за добробит Србије, већ искључиво зарад сопственог опстанка на власти - руски законодавци се према подлим западним акрепима односе са заслуженим презиром:

Глубоко миролюбивый альянс,бомбивший Белград, Триполи и создающей потенциал устрашения против нас, хочет лишь "доверия, уважения и сотр-ва"!
— Алексей Пушков (@Alexey_Pushkov) February 6, 2015

Овако вели председник одбора за међународне односе руске Думе: „Суштински мирољубива Алијанса, која је бомбардовала Београд и Триполи а нас би да застраши, сад тражи само ‘поверење, поштовање и сарадњу’!“ Сарказам просто цури између слова.

Ето зато мислим да Пол Крег Робертс греши када мисли да Руси не разумеју опасност са Запада. Јасно је њима, господине Робертс. Јасно је целом свету. Ако су некада имали илузије, оне су почеле да умиру са првом бомбом која је пала на Београд. И свет се већ ево скоро шеснаест година спрема да се никоме од њих не деси оно што је задесило Југославију.

Скоро да је невероватно, али ето - Русија боље памти шта се Србима десило, не од Срба, али сигурно од квази-српских медија и анти-српске власти. За то време, јадна Србија, полудела не толико од бомби колико од петнаест година силовања мозга којим је џелати убеђују да је све заслужила, да је у ствари сама крива, да је безвредна и одвратна и треба да буде срећна што је НАТО гази, черечи и понижава... Та земља, и народ у њој, животари у стању тихе језе и растућег очаја што су им све државне и друштвене стазе да то неслагање изрази злом намером затворене.

И све више им преостаје само Гаврилов избор.

Империја

или неопходност прецизног изражавања

Комплимент или увреда? Како коме.

Још су антички философи схватили да је немогуће правилно разумети ствари ако се оне не назову правим именом. Свесни тога, постмодерни идеолози су намерно почели давати стварима погрешна и искривљена имена, како би спречили разумевање. Тако је владавина банкара и финансијских шпекуланата постала „слободно тржиште“, бесмислени политички систем где се народ ништа не пита а у његово име се наводно влада је прозван „демократија“, а агресивни војно-политичко-економски блок на челу са САД крије се иза флоскуле „међународна заједница“.

Будући да сам читао Орвела и схватио шта се крије иза наметања лажних појмова - контрола размишљања, је ли - прецизно изражавање сматрам једним од приоритета још од првог написаног текста. Отуд ћете ретко од мене чути, било да пишем на српском, енглеском или којем већ језику, да кажем „Америка“, „српска власт“ или „грађанско друштво“ ако мислим на Империју, Државно Дно или квислиншки култ. Притом се заиста трудим да не претерам - нпр. да ми је свака трећа реч нека моја синтагма, или да „преводим“ цитате, као што неки раде. Писање је узалудна работа ако вас нико не разуме...

То је разлог и што при врху странице постоји упутница на „Соколов Лексикон“ - чисто да новији читаоци знају на шта мислим кад кажем ово или оно. Сасвим несвесно, Соко је испао нешто као роман у наставцима; текстови се неретко надовезују на раније написано. Тако се зна десити, када их преносе на другим местима, да се читаоци збуне: О чему сад овај? Шта му ово значи? Итд.

Многи „соколизми“ су лако разумљиви: јасно је ваљда да је Државно Дно пародија „државног врха“ који се понаша као „дно“ (у каквом год хоћете контексту). „Невладник“ је довољно описна реч да јој није потребно објашњење. А „квислиншки култ“ прецизно описује људе који су се одродили и са готово верским фанатизмом раде против свог народа и државе, било да сами себе зову „друга Србија“, грађанско друштво, либерал-демократе, космополите или како већ.

Зна се десити, међутим, поготово у комуникацији између различитих култура, да одређени израз има сасвим другачија значења зависно од контекста. Нажалост, најбољи пример за то је један од мојих омиљених соколизама - „Империја“. Мада сам по свему судећи највише одговоран што се он одомаћио у србосфери, нисам га измислио ја, већ амерички критичари империјализма Вашингтона средином ХХ века (нпр. Гарет Гарет). Не сећам се тачно ко је од мојих колега на Antiwar.com почео да га користи, али је испало да га ја једини користим редовно. А онда је из енглеског прешао у српски, путем Сокола. 

Рвање са Сауроном

На Стању Ствари јутрос је освануо један одличан текст Пола К. Робертса, некадашњег заменика америчког министра финансија (за време Регана) а у последње време оштрог критичара америчке Империје.

Читајући а потом преводећи текст, стекао сам утисак да Робертс прецењује моћ и утицај Империје, а потцењује обим и снагу отпора који јој се пружа - у конкретном случају, у Русији. Могуће је да грешим, да информације које добијам из Русије и од руских пријатеља нису реална слика тамошњег стања, већ пројекција мојих жеља и надања. Мада би у том случају моје процене руског деловања биле погрешне, а досад нису биле.

Око Сауроново у палантиру (извор)

Што се америчких процена тиче, сам Робертс наводи да је америчка политичка класа одавно изгубила сваки додир са стварношћу, а у горе наведеном тексту цифрама показује да америчка привредна има кризу ликвидности. Дакле, чињенице му говоре да је овакво стање неодрживо на дуже стазе.

Када је, при крају текста, Робертс споменуо Господара прстенова - назвавши Америку „Сауроном“ - присетио сам се на шта ме посдећа његов фатализам. Стари Денетор, отац Боромира и Фарамира, намесник („домостројитељ“ у Живковићевом преводу на српски) Гондора, био је обузет сличним црним мислима - што га је навело да сумња у Гандалфа и подухват Дружине прстена.