Поб(иј)едници

Друг Бота, бивши Врховни Жутник, сада брани присуство на „Кроација самиту“ и руковање са змијским сабратом. Вели, то је била елементарна пристојност. Па зар није исто тако елементарно пристојно да се не газе српске заставе, не скидају српски ходочасници, и не убијају српски повратници? Није питао Тачија. Да се Друг Змија не увреди.

Што се „самита“ тиче, Бивши Бота вели да се тамо „доносе одлуке о будућности ове земље“ (извор), па свако ко му замера на одласку није сасвим нормалан (!). Чак и да је то тачно, о одлукама мислим, зар је његово место као бившег да било какве одлуке доноси? А бивши је не од 20. маја, већ одраније, кад је измислио неуставну категорију „скраћивања мандата“.

НДХ плакат

Или можда из те његове изјаве произилази да он не рачуна ни изборе, ни званичне функције, ни прописе, већ само силу и власт Империје, за чији рачун се у ствари и организовао горепоменути „самит“? Биће да је тако, јер се с тим у складу понашао све ове године „просрпског“ председниковања. Уосталом, то је и потврдио изјавама хрватским медијима.

Много тога је проблематично у свему овоме. Од бившег председника који се апсолутно ничега не стиди, преко отвореног помагања непријатељима и окупаторима сопствене земље, па до покушаја да се избезумљеном народу то све прикаже као државништво. Али је најпроблематичније ипак то што Бивши Бота иде да „одлучује о будућности Србије“ - у Хрватској.

Док је својевремено по Туђмановом задатку рушио СФРЈ, Стјепан Месић је усташким емигрантима у Аустралији рекао да Хрвати немају зашто да се извињавају било коме. Једини су они, вели, били двоструки победници 2. светског рата: 10. априла када им је Осовина „признала државност“, и после рата, када им је исто то урадио Броз, па су се „нашли за побjедничким столом“.

Бивши Бота би пошто-пото да они за тим столом и остану - а Србија да на себе преузме терет пораза (скупштинским резолуцијама, на пример). Јер, ето, иза данашње Хрватске стоје Американци, а ономад су то били Немци, па то ваљда (по њему) значи да су Немци амнестирани. Пошто сe некадашњи Титови пионири сада диве сјају Обаминих белих и Ван Ромпејових жутих звездица, значи да су и они победници. А пошто неко ипак мора да буде и поражен у том 2. светском рату, када се све то одузме и сабере, остају само „великосрби“. Ето вам „логике“ која би импресионирала чак и повијесничара Туђмана.

Тако је Бота Србима у грло нагурао скупштинску резолуцију која их (непотребно и мимо одлуке МСП) криви за наводни геноцид у Сребреници, док ни данас нема резолуције која би осудила геноцид над Србима и Јеврејима у НДХ. Зато Загреб и може да тврди да тог геноцида није ни било, па чак и оптужује Србију за „геноцид“ деведесетих.

Данас се демократске власти у Загребу куну да „никад више“ неће дозволити усташким идејама да владају Хрватском. Лако им је ово рећи, пошто за отвореним усташтвом више нема потребе; Павелићев сан је остварен 1995. „Олујом“, која се и даље слави као државни празник.

У међувремену је тешко пребројати колико пута су Срби били губитници у победи: кад су 1918. своју на једвите јаде ослобођену државу уградили у заједничку краљевину са дојучерњашњим душманима; када су је 1941. изгубили под гусеницама немачких тенкова; када су 1945. добили рат, али поново изгубили државу, пошто је „народни режим“ створио „федерацију“ у којој је српство сведено на УжаС; или 1991, када су и такву државу изгубили аустро-немачким признањем Аграма и Лајбаха. И онда повијесничари „региона“ то све представљају као неку неминовност, за коју су Срби сами криви.

А у ствари је једина српска кривица што су били и остали превише толерантни према сопственој назови-елити, и тим силним повијесничарима и поб(иј)едницима - од Друга Боте до недавних му домаћина. Да им, бива, не замере што се и поред свих њихових напора усуђују да и даље постоје.