Камуфлирани континуитет

У свом првом тексту о великим лажима жутократа, од 23. септембра, Жељко Цвијановић се посебно осврнуо на тезу да је процес цепања српских простора, а конкретно тренутно државе Србије, плод некакве Милошевићеве политике из деведесетих.

То је, дабоме, ноторна лаж, у коју не верују ни Империја ни регионални српски непријатељи (иако се њом обилато користе). Јер све док је Милошевић крив за све, историја почиње 1989. и не постоје ни Маспок, ни НДХ, ни Хитлерова подела Југославије, ни Цветковић-Мачек, ни Дрезденски конгрес, ни аустроугарска измишљотина о „Великој Србији“. Не постоје ни Бали Комбетар, Скендербег и Ханџар дивизије, качаци, Азиз Кељменди и параћинска касарна, итд. Стварна историја антисрпског шовинизма међу Хрватима, Албанцима и босанским Муслиманима (преименованим у Бошњаке 1993.) се, дакле, сакрива фикцијом о Милошевићу као извору свег зла. Или, као што је резимирао покојни Брана Црнчевић: „Док је Слоба крив, Тачи је невин“.

Али та теза исто тако служи да камуфлира политику западних центара моћи, која датира у далеки 19. век и са Милошевићем - па чак и самим Србима - једва да има везе. Како наводи Цвијановић:

Како су САД после Првог светског рата на позицији глобалног лидера замениле Велику Британију, једнако је познато да је Вашингтон од Лондона готово преписао темељне поставке европске политике из 19. века. Дакле, држање Русије на дистанци од Европе, посебно од било каквог савеза са Немачком; затим опрезан и двосмилен однос према немачком континенталном вођству и контрола те земље најпре преко Француске, а у последњих 60 година непосредним ангажманом САД и НАТО а потом и преко бриселске бирократије; никад прекинуто фаворизовање Турске као руске препреке изласку на добро контролисани Медитеран - све су то биле константе британске политике 19. века, које је у 20. наследила америчка политка у Европи.

У таквом геостратешком контексту, до краја дефинисаном код Дизраелија половином 19. века, православна Србија са снажним историјским везама са Русијом била је толерисана само на два начина. Или као безначајна држава расцепканог националног корпуса, као на Берлинском конгресу, или као део веће (рекао бих са предумишљајем привремене) целине, у којима је српски корпус у две Југославије био слабљен утицајем осталих партнера.

После распада Југославије '90-тих година, Милошевићева СРЈ била је још увек озбиљан регионални фактор, бар за укусе англо-америчке политке. Упркос Милошевићевим грешкама - међу којима, наравно, није она да је могао да избегне распад државе и искушења којима је био изложен српски корпус - СРЈ је била кадра да задржи утицај и над српским делом Босне, да сачува какву-такву везу са Црном Гором и да макар на танкој правној нити сачува део суверенитета над Косовом. Чак и постоктобарска Србија са отетим Косовом и отцепљеном Црном Гором је сувише јак регионални фактор за укусе англо-америчке политике. Чак и марионетска сломљена Тадићева Србија је јача од мере која је, на пример, Србији одрезана на Берлинском конгресу.

Актуелни приситсци - а само будале мисле да се они завршавају на томе да Србија напусти Косово и да ће ући у ЕУ - показују да распад Србије није завршен. А, ако распад није завршен, то значи да данашња српска политика није консолидација политике из 90-тих година, него је наставак једног историјског процеса који је 90-их обновљен а који своје корене вуче скоро 150 година пре тога. Мало ко је међу нама - само најмудрији и најпараноичнији - тога био свестан одувек, неки су постали свесни распадом Југославије, други бомбардовањем Срба у Босни, трећи агресијом из 1999. године, четврти проглашењем независности Косова, пети посетом Ангеле Меркел а неки неће бити свесни никад. Међутим, ако се то има у виду, онда се неисторичност Тадићеве искључиве прозападне политке показује у пуном светлу, и она ће, ако у било ком облику настави да се води, у будућности налагати територијалну институционализацију Рашке области као тампон зоне која ће спречити везу српског корупса са Црном Гором као и потискивања Србије на јужну обалу Дунава, на чему се у Војводини више него озбиљно ради.

И ту на памет пада још један чувени Црнчевићев цитат, оно фамозно питање: „Колико Србија треба да буде мала, да не би била велика?“ Идеални одговор за непријатеље је да је уопште нема, је ли. Империја би можда стала на Шумадији, а можда не. А за квислиншки култ, све што је изван круга двојке може комотно да не постоји.

Ако вам је потребан доказ за тезу да је западни поглед на Србију условљен русофобијом из 19. века, ево вам визуелни доказ. Тражећи нешто неколико дана пре Цвијановићевог текста, наишао сам на следећу карикатуру из лондонских новина "Панч" (Punch), штампану 1876:

„Пси рата“, Панч, 1876

Енглески полицајац преко тарабе упозорава Руса - који држи „псе рата": Херцеговину, Србију, Црну Гору и Босну - док испред њега корача Турчин: „Пажљиво, другар, могло би бити незгодно ако их пустиш“.

Дакле, још далеке 1876. су Срби за Енглезе били тек руски пси рата. Посебна иронија је што су се тада Босна, Херцеговина и Црна Гора сматрале српским земљама таман колико и Србија, а данас се што Империја што њени локални квислинзи упињу свим силама да ту историјску чињеницу сакрију...