Победа и пораз

Петнаести септембар је годишњица пробоја Солунског фронта 1918. године. Мада западни историчари 1. светског рата не говоре много о балканском ратишту - а када то и ураде, углавном се баве катастрофалном британском експедицијом на Дарданеле 1915. - чињеница је да до пробоја на главном, Западном фронту никад није дошло. А на „споредном и неважном“ балканском, ето, јесте. И да је баш због тог пробоја капитулирала Бугарска, да је Аустро-Угарска почела да се распада, а царска Немачка остала сама и затражила мир. Зато је можда на месту да се о Солунском фронту говори као „највећој српској победи.“

Нажалост, ту велику ратну победу ускоро је обесмислио политички и историјски пораз - стварање Југославије (тј. „Краљевине СХС“). Ни српска војска ни народ се нису борили да би Стјепан Радић и Влатко Мачек на костима 1,3 милиона Срба правили Хрватску, нити за неку будућу независну дежелу Словенију, а још мање муслиманску БиХ, дукљанску „Монтенегро“ или Македонију (у којој данас, захваљујући Вољеном Нам Маршалу и његовој етнополитици, Срба више и нема). Франкенштајновску сподобу „република Косово“ да и не спомињем, је ли.

Колико су српска „браћа“ била привржена идеји заједничке државе видело се још између два рата, а поготово у априлу 1941. и после. Али о томе неки други пут. Оно што овде хоћу да кажем је да ми се чини како је прва Југославија била грешка, а друга намерно зло. Поштеније би било да су комунисти већ 1945. до краја применили свој програм из Дрездена (2. конгрес КПЈ, 1928.) и разбили Југославију. Овако су наивни Срби имали илузију да и даље живе у својој земљи - што их је деведесетих скупо коштало.

Изумирање

Колумниста Азија Тајмса под псеудонимом Шпенглер тврди да је америчка политика према Русији не само глупа већ осуђена на неуспех. Зашто? Зато што ће за мање од 50 година Украјинци и Грузини изумрети као народи.

Природни прираштај у тим земљама је не низак, већ негативан. (И код нас је присутан овај феномен, звани ”бела куга.”) УН статистике пројектују пад становништва од преко 40% у Украјини, Грузији, Белорусији и Молдавији у следећих 45 година.

Е сад, ти се подаци заснивају на наставку тренутних трендова. Али има ли назнака да ће ти трендови да се ускоро промене? Да ли је иједна земља ”у транзицији” успела да победи белу кугу? Видећемо. Шпенглеров аргумент је да ће Русија, упркос томе да је и сама суочена са белом кугом, ”и даље бити сила 2050, док ће Украјина и Грузија да постоје само као опскурне теме доктораната из лингвистике.”

Имам утисак да он врло добро зна да Американци не размишљају дугорочно - бар не дугорочније од следећих избора, ако и толико. За америчког политичара, педесет година је читава вечност! Уосталом, није њих брига ни за Грузине ни за ”Украјинце” (који се од Руса разликују отприлике колико од Срба ”Црногорци” - и ту не мислим на новокомпоноване Дукљане...), већ их користе у своје сврхе.

Шпенглер у закључку тврди да би он волео да Русија постане демократија америчког типа, али да прво мора да опстане. А већина Руса данас мисли да је за опстанак потребна чврста рука некога попут Путина. Да би се позитивно утицало на Русију, каже он, треба бити суптилан, вешт и искрен. А ништа од тога Америка није.

Геополитику на страну, вреди размислити о демографком аспекту нашег положаја.ХХ век је био прилично катастрофалан, како је овај почео, и нама прети судбина горе наведених народа. Кад се саберу физичко уништење кроз високу стопу абортуса и психичко уништавање кроз ”грађанизацију”, не морам ваљда да вам цртам резултат.

Народ који је опстао под петвековним турским ропством, преживео и Аустро-Угарску и нацистичку окупацију, комунизам и ”транзицију,” после свега тога је одлучио да више не жели да постоји. Мислимо да ће се ЕУропа наљутити ако покушамо, шта ли...

Од Слободана Цезара до Бориса Нејаког

Бранко Радун данас на НСПМ пише о четири епохе модерне Србије, од Милошевића до Тадића. Има ту много чега занимљивог и поучног. Наводим само неколико кључних одломака.

О Милошевићу:

У политичком смислу, владавина Милошевића је појава изричите личне власти, неки би то, попут Слободана Антонића, назвали модерним цезаризмом....
Оцене природе владавине Слободана Милошевића су и даље противречне... Оно што је јасно код ових стереотипа је да су сви они у великој мери генерисани на Западу, нарочито оно о Милошевићу као националисти и ратном вођи, са циљем да се он, као препрека остваривању њихових циљева и интереса ослаби. Проблем разумевања Милошевића компликује и то што је некадашња „ратна пропаганда“ из деведесетих у великој мери прихваћена и од демократске опозиције, па се тим стереотипима робује и данас.

Доласком ДОС-а на власт у октобру 2000, иако је Коштуница номинално био председник СРЈ, власт убро консолидује Ђинђић:

Ово време карактерише политички волунтаризам реформских комесара на челу са Ђинђићем и неолиберални економски пројекат „експертског клана“ на челу са Динкићем. Читав период Ђинђићеве владавина потресају унутрашња трвења и политичке кризе којима се није видео крај. Србија је излазила све слабија и слабија из ових политичких сукоба и раскола. Бројна владајућа коалиција је на површину избацила најгоре стране демократског уређења (корупција, странчарење...), а да је притом мало позитивног виђено.

После Ђинђићевог убиства, Д(О)С је у расулу, док Радикалима расте популарност. Тиме се ствара простор за политички повратак Коштунице:

Главна обележја Коштуничине владе су: политичко смиривање конфликата и привремена стабилизација политичке сцене. Слабост нове владе је била њена хетерогеност и наставак неуспешне економске политике вођене од стране „експерата.“

Коштуница, међутим, делује под огромним притиском Империје, која инсистира да на власт дођу њени штићеници из ДС. То им и полази за руком 2007, када ДС улази у владу и врло брзо постаје "старији партнер." Тако се ССП потписује без благослова Коштунице, минира се стратегија за Косово, а онда долазе нови избори и потпуна доминација ДС-а:

Показало се да комбинација добро позиционираног маркетинга, квалитетне медијске кампање, прецизног политичког и финансијског притиска из земље и света доноси победу. Циници би рекли да су ову владу формирали амбасадори и тајкуни те да су демократе само статирале... начин формирања владе говори много више о тој влади него шта друго.

Али, колико год да су Тадић и ДС политички и медијски неприкосновени, толико је њихова Србија слаба:

Ова влада има мисију да, са једне стране претерано не омета процес одвајања Косова од Србије кроз процес инсталирања Eulex-a (и преко ССП-а који легализује сецесију), а да притом ипак одаје утисак да јој је до Косова стало. Или, другим речима, имају проблем како да независност Косова Срби не примете, а ако и примете да се не љуте, а иако се љуте да за то не сматрају одговорном актуелну власт... Као да је Србија потпуно одустала од спољне политике и да исту симулира, имајући само на уму медијске ефекте на домаћу јавност.

Занимљива ствар коју Радун овде подвлачи је континуитет економске политике од 5. октобра 2000. наовамо, коју води Млађан Динкић и "експерти" из Г17. Али пропаганда и маркетинг су толико јаки да су људи у Србији селективно слепи на ту чињеницу. Још је занимљивије да се управо Демократе позивају на "бољи живот" као стуб свог програма - односно, причу да ће "све то ЕУ позлатити" - иако баш њихов најближи савезник, Г17, већ годинама има скоро апсолутну контролу над економијом. Млађан Динкић је некад писао о "економији деструкције" под Милошевићем, а кад је преузео ствари у своје руке, тај наслов се и обистинио.

А у међувремену, вели Радун, Србија је све слабија - и све мања.

Стварност и Србија

Цела се драма води око ратификације Споразума о сарадњи и придруживању (ССП) са ЕУ у скупштини Србије ових дана. Управо чујем да су Радикали ипак одлучили да не подрже Споразум, иако су раније обећали подршку; Вечерње новости веле да је за преокрет одговоран лично Шешељ.

Много вике ни око чега, што рече Шекспир. Јер, ССП нема шансе да заживи све и да га Скупштина Србије усвоји једногласно. Још кад је потписан крајем априла, Споразум је одмах замрзнут - проглашен неважећим - све док свих 27 влада ЕУ не закључе да Србија ”у потпуности сарађује” са Инквизицијом у Хагу. То што је Београд у међувремену предао Радована Караџића (а још се није сазнало ко га је у ствари хапсио) није значило ама баш ништа. То ”потпуна сарадња” је као безусловна предаја - онај који захтева ”сарадњу” одлучује да ли је она потпуна. Празне похвале ”демократичности и реформске оријентације” Београда поводом Караџићевог хапшења су просто удављене у мору лажи и клевета на рачун Срба у западним медијима. И пре него што је Караџић стигао у Схевенинген, почели су захтеви типа ”А сада Младић и Хаџић...” А ако и када и те две главе буду сервиране хашком Минотауру, наћи ће се већ нешто друго. Демонкрате у Бриселу можда јесу свашта нешто, али нису толико блесави да одустану од победничке стратегије, поготово кад даје резултате.

Дакле, прича о ССП-у у Скупштини Србије је ћорав посао; та скупштина о том Споразуму не одлучује. Али да ће овај циркус да се одрази на дневну политику, па то је јасно. Демонкратама и не треба разлог да Радикале етикетирају као ”антиевропске,” али неће да пропусте идеалну прилику кад наиђе, као сада. Радикали су се нашли између два зла; одобре ли Споразум, терају воду на млин Демонкрата, а одбију ли га, испадоше ”антиевропејци.” Народ је до те мере затрован ЕУропском пропагандом да је то већ беспризорно - али нико не нуди алтернативу, ни народњаци ни радикали. Сви певају хорски ”Европа и демократија”, а онда се чуде што у таквом систему најбоље пролазе Тадић и Чеда.

У међувремену, ситуација у свету се мења. После скоро две деценије понижења, Русија је показала канџе, а ”најмоћније земље света” и самопроглашена ”међународна заједница” могу само да шкргућу зубима јер немају ни морално покриће ни физичку способност да по том питању ишта ураде. Трансатлантска империја је у слободном паду, ни Европи не цветају економске руже (а других и нема), али свеједно уживају беспоговорну подршку квислиншке камариле у Београду. Они можда немају избора - кад би се одметнули од господара, казна би била брза и окрутна - али то не значи да га Србија нема.

Можда најбоља илустрација беде на коју је спало политичко размишљање на нашим просторима је да ће ово што сам сад рекао највероватнији бити протумачено као да сам ја ”русофил”. Толико је значи укорењен менталитет ”или с нама, или против нас” да људи не могу да замисле независну Србију, већ само ону која мора да буде нечији сателит, било Брисела, Вашингтона, или Москве. А да све буде још горе, кад Москва тражи партнерски однос буде оптужена за империјализам, док се тиранија истинске империје или Совјетске ЕУ описује као ”партнерство” или ”сарадња.”

Можда су Чедисти у праву да смо ми наопак народ - али зато што смо превише попут њих, а не недовољно, како они мисле. Кад живимо у свету замењених теза, где је горе доле а црно бело, није ни чудо што нам све иде наопако.