Петнаести септембар је годишњица пробоја Солунског фронта 1918. године. Мада западни историчари 1. светског рата не говоре много о балканском ратишту - а када то и ураде, углавном се баве катастрофалном британском експедицијом на Дарданеле 1915. - чињеница је да до пробоја на главном, Западном фронту никад није дошло. А на „споредном и неважном“ балканском, ето, јесте. И да је баш због тог пробоја капитулирала Бугарска, да је Аустро-Угарска почела да се распада, а царска Немачка остала сама и затражила мир. Зато је можда на месту да се о Солунском фронту говори као „највећој српској победи.“
Нажалост, ту велику ратну победу ускоро је обесмислио политички и историјски пораз - стварање Југославије (тј. „Краљевине СХС“). Ни српска војска ни народ се нису борили да би Стјепан Радић и Влатко Мачек на костима 1,3 милиона Срба правили Хрватску, нити за неку будућу независну дежелу Словенију, а још мање муслиманску БиХ, дукљанску „Монтенегро“ или Македонију (у којој данас, захваљујући Вољеном Нам Маршалу и његовој етнополитици, Срба више и нема). Франкенштајновску сподобу „република Косово“ да и не спомињем, је ли.
Колико су српска „браћа“ била привржена идеји заједничке државе видело се још између два рата, а поготово у априлу 1941. и после. Али о томе неки други пут. Оно што овде хоћу да кажем је да ми се чини како је прва Југославија била грешка, а друга намерно зло. Поштеније би било да су комунисти већ 1945. до краја применили свој програм из Дрездена (2. конгрес КПЈ, 1928.) и разбили Југославију. Овако су наивни Срби имали илузију да и даље живе у својој земљи - што их је деведесетих скупо коштало.
Нажалост, ту велику ратну победу ускоро је обесмислио политички и историјски пораз - стварање Југославије (тј. „Краљевине СХС“). Ни српска војска ни народ се нису борили да би Стјепан Радић и Влатко Мачек на костима 1,3 милиона Срба правили Хрватску, нити за неку будућу независну дежелу Словенију, а још мање муслиманску БиХ, дукљанску „Монтенегро“ или Македонију (у којој данас, захваљујући Вољеном Нам Маршалу и његовој етнополитици, Срба више и нема). Франкенштајновску сподобу „република Косово“ да и не спомињем, је ли.
Колико су српска „браћа“ била привржена идеји заједничке државе видело се још између два рата, а поготово у априлу 1941. и после. Али о томе неки други пут. Оно што овде хоћу да кажем је да ми се чини како је прва Југославија била грешка, а друга намерно зло. Поштеније би било да су комунисти већ 1945. до краја применили свој програм из Дрездена (2. конгрес КПЈ, 1928.) и разбили Југославију. Овако су наивни Срби имали илузију да и даље живе у својој земљи - што их је деведесетих скупо коштало.