„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 31. децембар 2013.

Година спаљивања илузија

Знам да је до нове године по јулијанском календару преостало још 13 дана, али како сведоче датуми над текстовима, на Соколу је важећи онај световни, који неки зову грегоријански али је у ствари Миланковићев. А по том календару је данас време за свођење рачуна и преглед лета Господњег 2013. Фрагменте са Фејсбука сам већ понудио; сад да видимом шта се дешавало на Соколу.
Arthur Szyk, "Serbia Will Rise Again", 1941 
У овој, својој деветој години рада, Соко је имао највише посетилаца, највише прегледа и највише текстова. За то је делимично одговорно „Око Соколово“ (издања 54-100), које су ове године почели да преносе и други.

Ово је била година када је власт не само успоставила континуитет са жутократијом, него и дефинитивно постала острашћени инструмент квислиншког култа. Подаништво су уздигли изнад свега. Док се Торис будаласто смешкао са светским вођама, Мали Жутник Дачи је отворено износио стратегију за уништење Србије и Срба. Довели су неког јуношу из јаничарског расадника да буде министар харача. А „први потпредседник“, господар Вучић, показао се као гаулајтер Волфганг; само што је до те мере претерао у медијском спиновању да је постао гротеска, а не само издајник.

Није више остало никакве сумње да је ово окупација у пуном смислу те речи, остварење мрачне визије Соње Бисерко из времена НАТО агресије. Државно Дно се отворено обавезало да ће зарад фантомског датума жртвовати све, газећи притом једини датум који вреди. Наводни „договор“ који су прихватили у Бриселу био је замишљен још далеке 2006, као пристанак Србије да сопствено силовање прогласи добровољним.

Када је немушта опозиција на бриселску издају одговорила позивом на референдум, одговорио сам подсећањем да је већ одржан, и да се о добру и злу не одлучује гласањем. На крају су слободни Срби бојкотовали лажне изборе, а режим је одлучио да их свеједно „реинтегрише“ у „Косовију“. Али то ће да ради само силом и лажима, никако с пристанком.

За то време, траје пропагандна офанзива у иностранству. Поводом клеветничког напада бошњачких активиста на мулти-култи перформанс у УН, пренели смо текст „Марша на Дрину“ и критику „управљача утисцима“, како страних тако и домаћих. Све је то био - и остао - део кампање против истине, оних којима истина највише смета.

У том контексту постаје јасније западно величање мрака и покушаји да се за 1. светски рат оптуже Срби и Руси - а амнестирају како Аустрија, Немачка и Турска, тако и силе Антанте на Западу, које нису ратовале из нужде, већ својевољно.

На домаћем терену, квислиншки култ водио је културни рат против свега српског. Око тог злочиначког подухвата се окупљају сви Одсрби. У томе им помажу медијске фаланге, које замењују некадашње шуцкоре и фолксдојчерски СС, користећи ефекат „Гелман амнезије“. Али иако Танјуг већ убија у појам, мало им је - па спремају појачања.

Међу „герилске“ медије сеју дезинформације, попут приче о „светском признању“ за Хашима Тачија или фантомској подршци Тома Хенкса Србима.

Ја сам чинио што сам могао да разгрнем вео лажи и заблуда. Писао сам о о четири Сретења и дужности и обавези слободног народа да пружи отпор квислиншком култу - јер то су мртве душе, бедници који су душу већ продали за обећање демонских посластица. О потреби за солидарношћу у друштву како би сe градила слобода. Што јесте тешко, када се свуда негује нихилизам, али је неопходно.

Писао сам и о револуцијама, стварним и патвореним, покушавши да објасним зашто се Срби не дижу на устанак. Наш проблем јуе вишеслојан, нешто попут Рубикове коцке - али то не значи да је нерешив.

Паметни се уче на туђим грешкама. Тако сам током године пренео неколико превода занимљивих текстова из англосфере, за које сам мислио да би могли бити поучни:

- два есеја Данијела Гринфилда, о револуцији и тиранији града;
- из Вашингтон Поста, лелек о сиротим лоповима са кабулске пијаце, и уводник о Косову као примеру за Сирију;
- из Њујорк Тајмса, коментар Дејвида Филипса у прилог Великој Албанији, заборављени есеј из маја 1999 о плану „чишћења“ Србије, и писмо упозорења Владимира Путина да се не напада Сирија (после којег је напад отказан);
- есеј Џастина Рејмонда о Едварду Сноудену, хероју борбе против Великог Брата; и
- размишљања Саре Хојт и Ен Барнхарт о томе шта чини добру власт, а шта добар народ.

Такође сам пренео превод једног свог текста са Antiwar.com, о Империји коју карактерише сила и нечовештво. Али нисам остао дужан ни србосфери, па сам из каљуге коментара извукао сведочанство Горана Јевтовића о заборављеним херојима Кошара, и угостио критику Александра Лазића непочинстава црквеног руководства.

Да проблем аутошовинизма и родољубља није ендемски само у Србији, показао сам на примеру Енглеза и Румуна, док сам од преминуле Маргарет Тачер извукао наравоученије о природи ЕУропства.

У бољем разумевању ЕУропства веома су допринела дојучерашња „браћа“, сада добри ЕУропски поданици, ЕУсташе поносне на Павелићев остварени сан, који се ничега не стиде. Да ли је случајно што се окупирано Косово и Метохија „реинтегришу“ у Тачијански Косовистан управо по рецепту Фрање Туђмана?

Државно Дно и квислиншки култ чинили су све да нам огаде Косово, да га се одрекнемо и да га заборавимо. Јер одрицањем од Косова, одричемо се себе, губимо право да будемо људи. А то наши непријатељи и желе, пошто су они на гори изабрали лажно обећање царства земаљског. Па ако би неко и да заборави Косово, понудио сам мало подсећање на два марта, 1999. и 2004.

Али још један март треба да се памти. Ни данас ми није јасно како они који жале за изгубљеним пактом марта 1941. не схватају да тиме март 1999. проглашавају „ослободилачким“ а ово што злочини квислиншки култ - родољубљем?

Зашто и данас водимо 2. светски рат? Зато што он у ствари још увек траје. Глумци су се променили, али улоге су остале исте. „Комунизам“ и „фашизам“ су само етикете, испод којих се крију исконске намере.

У фебруару 2013. навршило се 70 година од тријумфа у Стаљинграду, који је значио почетак краја tisućugodišnjeg Reicha. Данас тај Рајх, повампирен у ЕУропску унију, поново кидише на исток. У децембру је доживео пораз у Кијеву, који би врло лако могао да буде почетак расплета светске драме. Али и то ће да потраје.

У међувремену, ми још нисмо начисто са 29. новембром, замајавамо се „Равном Гором“, а колико нас ће сутра да гледа новогодишњи концерт бечке филхармоније, не знајући да је ту традицију установио лично Јозеф Гебелс?

Али кад се све одузме и сабере, стварно је чудо како Срби уопште опстају упркос свеопштем загађењу душе. Можда би зато, ако морам да бирам један есеј који је 2013. оправдао постојање Сокола, то био „Непобедиви.“

На измаку 2013, поручио бих и ово: све ово што сам урадио може већ од сутра да уради и свако од вас. У већој или мањој мери, свеједно. Свако путовање почиње једним кораком. Само треба да се усудите.

Очај је грех. Пораз је стање духа. А победа је неминовна само ако се за њу борите.

Догодине у слободи!

субота, 28. децембар 2013.

Не пушта се да је зло поб'једи

Око Соколово, бр. 100
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Сасвим ненамерно, стото издање Ока испраћа 2013, годину која је протекла у знаку сталних неуспеха Атлантске Империје (примере наводи Борис Алексић) скоро свугде по свету - осим у окупираној Србији.

У окупираној Србији уводи се „демократија“ неуставним статутима, објашњава Душан Ковачев. Тако назадно-жута сендвичократија прави државу не само од (отете) јужне покрајине, него и од северне. Док је државе Србије у сваком погледу све мање.

Ево, вели Милан Дамјанац, у њеним школама њену децу уче како су њени непријатељи у праву - како су њихови митови и злонамерни фалсификати жива истина, док је стварна српска историја митоманско-злочиначка. Одвећ? Не, то углас тврде разноразни „културни“ посленици, који озверавају Србе (како вели Жељко Цвијановић) изложбама о страдању политкоректних жртава - а претходно су то радили тенденциозним критикама позоришних комада.

Дакле, у политици је једини допуштени дијапазон између Чеде и Чанка. У новинарству између Динка Грухоњића и Бранкице Станковић. А у култури, између „Параде“ и Биљане Србљановић. Све остало се затире као приземно, назадно, погријешно.

Оно што Милан Миленковић вели о грађанизацији вере, тј. преношењу комесарског погледа на свет у Цркву, објашњава много тога о данашњим великим верницима, али и дешавањима у црквеној хијерархији. А све је део гореспоменутог процеса.

Медијско испирање мозга дошло је дотле да се за промоцију капитулантсва користе Руси (!), причом из Беча (!!) како је, наводно, Москва трампила Србију за Украјину (!!!). О тој подлој подметачини пише Александар Павић.

Погледајте и послушајте сведочанство Милијане Балетић (видео), новинарке стављене ван закона. Нигде да нађем за шта је конкретно терете, шта је то рекла - а да није било тачно. А сведочи о окупацији без страха. Јер храбри умиру само једном, док кукавице умиру сваки дан.

Да би се разумео ментални склоп квислиншког култа и Државног Дна, вреди прочитати подужи есеј о паразитизму који је написао Славољуб Лекић. Сажетију верзију нуди Мило Ломпар. Очигледне чињенице говоре у прилог и једном и другом.

Жељко Цвијановић прогнозира шта би могла да донесе 2014. Много тога зависи од страног фактора; не од Запада, за који знамо шта жели (наш нестанак) и шта је спреман да уради да то оствари - већ од остатка света, велике већине човечанства, која је већ увелико почела да се буди и пружа отпор. Само суманути умови заробљени у сопственој виртуелној реалности могу да верују да будућност припада пост-цивилизацијском нихилизму. Али баш такви су лажни богови квислиншког култа, у окупираној Србији.

петак, 27. децембар 2013.

Фрагменти

Крај године је традиционално време за свођење рачуна. Преглед 2013. из перспективе Сокола припремам, али још није готов (као ни година, уосталом). Као увод, међутим, спремио сам ове фрагменте, мисли и запажања која сам током године поставио на друштвеним мрежама.

Невољан сам корисник Фејсбука и Твитера. Много је шума, а мало сигнала. Али ту и тамо су корисни за мерење медијске манипулације - на пример, да видим колико се преносе дезинформације попут лажне приче о Тому Хенксу. А неколико пута ми се десило да нешто што почне као коментар на Фејсбуку прерасте у текст на блогу.

Ево неких мисли које у 2013. нису отишле даље од Фејсбука, али их постављам овде, како би биле сачуване од заборава:
  • Баш они који нам кажу да је борба изгубљена и да смо остали без наде своју су наду за спасење напустили, окренувши се од Богочовека Спаситеља да служе господару лажи, који им је понудио „царство земаљско“. (6. јануар)
  •  Србија је данас невиђени пример експеримента наживо. Њени становници гледају антисрпску телевизију и читају антисрпску штампу. У њој „уметници“ снимају антисрпске филмове и приказују антисрпске представе. Чак се и говори антисрпским језиком и пише антисрпским писмом. Онда није ни чудо што Србија има антисрпску власт. Али јесте чудо што још увек има било каквих Срба. Мало ко други би опстао у таквом загађењу душе. (29. јануар)
  • Где још у свету може премијер једне земље да каже да је њен Устав „лаж“?
    Дачи хоће доврши „посао дефинисања нашег сопственог простора“? Да му помогнем: он лично од Србије може да добије два метра у дужину, метар у ширину и два метра у дубину. И ни кубног центиметра више. (7. март)
  • Саосећање са туђим жртвама је људски осећај. Али заборав и понижавање сопствених жртава је нечовештво најгоре врсте. Док неко не ода пошту Милици и осталим жртвама НАТО агресије, док се најоштрије не казне они који данас то зову „ослобађањем“ Србије, док се не стане у крај олошу који би да Србија капитулира пред Бриселом, Берлином и Вашингтоном - нећемо бити достојни да се зовемо људи. (17. април)
  • Пре него што се предате очају (а квислиншки култ то и хоће), сетите се да је народ изнад државе, а држава изнад власти. А не обрнуто. (19. април)
  • Престаните да очајавате. Престаните DA PISETE SVIM VELIKIM SLOVIMA и латиницом. Престаните да цитирате квислиншке медије и користите речник непријатеља. Водите примером. Инспиришите људе око себе. Повезујте се. Реците „не“ лажима, крађи, неправди, непоштењу, на сваком месту и у свакој ситуацији. Нека свака ваша реч и дело буде камен којим, један по један, зидате темеље слободе. Ако је тако сазидате, нико вам је неће моћи одузети. (14. октобар)
  • Треба одолети искушењу да се мрзи и презире народ који је гласао за овакве политичаре. Прво, зато што је мало ко у ствари гласао за њих, а друго, зато што ако мрзите и презирете сопствени народ, једина разлика између вас и квислиншког култа постаје предзнак. (4. новембар)
  • Народно (и исправно) поимање слоге је када се сви прутићи окупе, па су заједно јачи него појединачно. Данашњи политичари су то мало „унапредили“, па је слога по њима када се поломе сви остали прутићи, како би остао само један. (4. новембар)
  • Сваки пут кад цитирате нешто са Б92, из Бљуц-а, Курира, или Данаса, помажете квислиншки култ у убијању Србије. Без обзира о каквом тексту се ради. (6. новембар)
  • Може ли неко да ми понуди рационално објашњење зашто се битке предају унапред? Зашто се извињавамо што постојимо (и то онима који немају право да од нас траже извињења за било шта, већ су нам итекако дужни)? Зашто се уопште интервјуишу некакве „боркиње“, Немци, нато-лобисти, бедна белосветска пискарала, и проглашавају „угледним“? Зашто се зло и лаж проглашавају неминовним? Разумем зашто то ради квислиншки култ, али то не би смели себи да дозволимо ми који нећемо да му припадамо. (13. новембар)
  • По мени је бити досадан историчар грех упоредив са фалсификовањем историје. Историја је занимљива по природи; истина је обично занимљивија и од најлуђе фантазије. Приче које причамо о себи чине душу једне нације. Ако историчар не зна да исприча причу, од њега нема никакве користи, само штете. (2. децембар) 
  • Основно полазиште демократије је пристајање на правила игре. Када се та правила прекрше, или још горе, претворе у фарсу, престаје демократија а почиње грађански рат. (2. децембар).
  • ЕУ је Италија, где људи умиру од хладноће јер не могу да плате грејање. Шпанија, где су градили аеродроме за непостојеће авионе. Грчка, где се сиротиња заражује сидом како би примала социјалну помоћ. Бугарска, која шаље печалбаре да у Србији (!) копају кромпир. Француска, где омладина свако мало запали возни парк. Шведска, у којој влада епидемија силовања, али нико то не сме да каже да не би испао расиста. Кипар, где су штедише опљачкане као својевремено у Југославији. О каквој се онда - и чијој - „светлој будућности“ ради? (11. децембар)
  • Немојте мислити да је победа добра над злом загарантована, па ништа не чинити да до ње дође. Тако само гарантујете победу зла. (17. децембар)
За крај, два цитата:
  • „Трагедија јеврејског народа једна је од највећих у историји. Али, да будем потпуно искрен, Холокауст у бившој Југославији био је попратна представа за много веће масовно убиство Срба“. - Ефраим Зуроф (26. децембар)
  • „Радије бих да ме обесе због верности, него да ме награде за издају“. - Владимир Путин, маја 1996. (27. децембар)

субота, 21. децембар 2013.

На милост ће окренут небеса

Око Соколово, бр. 99
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Ако је до прошлогодишње „ноћи вештица“ и било неких недоумица на коју страну ће да окрену београдски „Хамлети“, после већ није. Са пута којим су тада кренули не само да не скрећу, већ чине све да то постане пут без повратка.

Веле, нема алтернативе ЕУропским „интеграцијама“. Каквим црним интеграцијама? У шта? У некакав четврти Рајх, који попут претходног форсира најгоре србоубице - како подсећа Димитриј Седов? У „земаљски рај“ где се живи горе него под Турцима? У повампирени фашизам, који описује Ђорђе Ивковић?

А за то време се цела српска историја без имало стида клевеће и скрнави, од стране ЕУропских „пост-Срба“ сред Београда. Политика је бар имала образа да штампа одговор који је злонамерна булажњења драмских критичара написао Жељко Цвијановић. Државно Дно и квислиншки култ, међутим, нису хтели да им тамо некакав народ ремети загрљај са Наташом Кандић и подобним жртвама.  За уметност која се бави злочинима над Србима, на шта подсећа Владимир Недељковић, места у београдском Културном центру, или било где друго у колонији Жутији, нема. Јер за квислиншки култ, вели Ратко Дмитровић, Срби могу да буду само и једино злочинци.

Самозвани либерали и демократе тврде да имају монопол на толеранцију, цивилизацију и културу. Стварност је, дабоме, другачија. Јосиф Дискин пише о апсолутном одсуству морала и логике код тзв. либерала који призивају нацистички тријумф над „злим комунизмом“ - конкретно у СССР, али таквих нажалост има и међу нама. На примеру демонстраната у Кијеву, Александар Павић илуструје отворено антицивилизацијски став њихових ЕУропских спонзора. А о каквој се толеранцији ради, пита се Ива, када они не толеришу никакво друго мишљење сем сопственог?

Параде, изложбе, медијска пустиња, оклопници на улицама и биралиштима, све су то знаци не цивилизације, већ варваризма. Не културе и толеранције, већ тираније (како добро примећује Весна Веизовић) и силе. А што рече Његош: „коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом“.

Миодраг Новаковић пише о тиранији Државног Дна, коју назива „национал-социјализмом“. Сасвим намерно. Али они су пре интернационални или антинационални, иако се слажем да су фашисти (по оној Мусолинијевој, „ништа изван, изнад, или против државе“ - при чему су они, је ли, држава).

Под топузом тих ситношићарских, нечовјечних штеточина, Србија је постала геополитички талац ЕУропске уније, како вели Бранко Жујовић. Форсира се једна апсурдна перспектива бесконачног зла, коју добро описује Дејан Бараћ. Негују се заблуде југословенства - о чему пише Зоран Аврамовић - и сваки покушај њиховог преиспитивања се проглашава за „ревизионизам“. Као да је злочин правити ревизију лажи...

Па кад се све заснива на лажи, како и не би био? На булажњења специјалног капоа Хашке инквизиције (олити „тужиоца за ратне злочине“), Стефан Каргановић износи доказе о злочинима који далеко боље пристају дефиницијама за којима посежу србомрсци - само што су те злочине чинили они, а не Срби.

Апсурдно? Само ако не разумете англосаксонски концепт правде, који на случају „грађанина Шешеља“ образлаже Милан Миленковић.

Емир Кустурица већ дуго нема илузија о Западу; у разговору за РТ објашњава шта се дешавало у Југославији, а шта се сад дешава у Украјини и ЕУ. Исто тако, руским посматрачима је јасно да се Државно Дно понаша издајнички - бар се тако чини из интервјуа који је Геополитици дала Јелена Пономарјова. За спознају односа страног фактора према Србима, можда ће од помоћи бити научни рад који је написао Саша Гајић. А ако вас занима динамика унутар квислиншког блока, читајте шта о могућим изборима догодине пише Жељко Цвијановић.

За то време, Данијел Симић упозорава да се западно од Дрине спроводи кроатизација (!), док Империја спрема петооктобарски (или украјински, свеједно) сценарио за РС, о чему за Срну говори Стефан Каргановић.

Али немојте да вам се причини како је све црно и жалосно. Прво, јер то није истина: Срби и даље пружају отпор, под условима где би многи други давно „пукли“. А друго, јер управо то квислиншки култ и његови господари и желе да мислите: очај је њихово основно оружје.

Њима, а не нама, убрзано истиче време. Сирија, Иран, а сада Украјина нису изоловани случајеви, већ тренд. Значај годишњег обраћања Владимира Путина законодавцима, поменутог у претходном издању Ока, објашњава Владимир Димитријевић. А сам Путин је ове недеље више од четири сата одговарао на питања светских новинара. И питања и одговори су вредни пажње. Паметнима, све ће бити јасно. Глупи ионако не читају.

среда, 18. децембар 2013.

Удружени злочиначки подухват

„Вук на овцу своје право има,
ка тирјанин на слаба човјека“
(Горски вијенац)

У нажалост све већој рубрици „шта све можеш у Србији када је мрзиш“ (Миодраг Зарковић, 2010) стиже вест о вечерашњој изложби у Културном центру (!) Београда, под насловом: „Bogujevci - Vizuelna istorija, omaž svim porodicama i žrtvama rata.“
(фото: НСПМ)
По извештајима медија у Србији (али нипошто српских медија), које је пренела НСПМ:
„Изложба се у форми уметничке инсталације бави злочином резервне јединице МУП-а Србије Шкорпиони у Подујеву у марту 1999. године, када је стрељано 14 чланова породице Богујевци и Дурићи, док је петоро деце преживело напад.“ 
Дакле, поред свих документованих злочина које је терористичка УЧК починила од 1998. до данас, усред главног града државе чију је територију УЧК окупирала и прогласила независном државом (уз малу помоћ НАТО, је ли) одржава се изложба о наводним српским злочинима над УЧК. Кажем наводним, јер више ничему не верујем док не видим озбиљне доказе - поготово не западним медијима, УЧК и Наташи Кандић (која „Шкорпионе“ види под сваким каменом, а треба само да се погледа у огледалу), главним изворима „информација“ о наводним неделима Срба на Косову и Метохији.

„Уметници“ Фатос, Јехона и Саранда Богујевци добили су простор за своју пропаганду усред Београда, где им је домаћин био Мали Жутник лично. Event-y су nazočili и Наташа Кандић, Чедовиште, и „драматуршкиња“  Биљана Србљановић.
У загрљају Наташе Кандић: Фатос Богујевци (фото: Заветници)
На истом задатку: Мали Жутник и Чедовиште (фото: Заветници)
Представнике Државног Дна и квислиншког култа од народа окупљеног испред Културног центра (!) чувао је кордон полицијских оклопника.
Слобода говора? За Србе, јок! (фото: Заветници)
За то време, са насмејаним жртвама се сликао Командант САЈ Спасоје Вулевић.
Ма нисте ви УЧК терористи, већ они грозни „деснићари“...(фото: НСПМ)
Народ који је протестовао медији су, као и обично, оцрнили као „десничаре“ и „екстремисте“. Јер су се, замислите дрскости, усудили да ову прославу толеранције и хуманитаризма оскрнаве визуелним сведочанствима како је УЧК бранила „људска права и америчке вредности“:
 (фото: Заветници)
Судећи по презимену, умијетници су потомци неког Богоја који је - којим год поводом - „похулио вјеру прађедовску/заробио себе у туђина“. Према томе, пример за Државно Дно и квислиншки култ, који су то исто већ учинили, а сада би да силом натерају и преостале Србе. Како другачије то назвати него „удружени злочиначки подухват“,  израз који је специјално за Србе - руководећи се принципом замене теза - срочила Хашка Инквизиција?

У овој и оваквој Србији, они који је мрзе могу све, а они који је воле се прогањају као злотвори. С правом вели Весна Веизовић, учесник протеста: „наши највећи непријатељи су 'наша' власт која преко наших леђа и наше земље служи свима осталима, истовремено спроводећи тоталитаризам и тиранију.“

А познати „екстремиста, десничар и терориста“ Томас Џеферсон написао је давне 1776: „када се открије да дуги низ злодела и узурпација неминовно има за циљ завођење апсолутног деспотизма, право је и дужност [народа] да такву власт свргне и промени“...

уторак, 17. децембар 2013.

Земан дош'о, ваља твитовати

Филип Вишњић (извор)
Ђе се гусле у кућу не чују,
ту је мртва и кућа и људи.
(Горски Вијенац)

У најбољој традицији епског десетерца, твитераш „Филип Вишњић“(@gusleonline) поје о данашњој Србији. Данас је НСПМ пренела неколико његових „циклуса“. Издвајамо:

Бесједио Ивице Дачићу,
неће више губитник да буде,
боље бити арбанашки слуга,
ал' да му се смјешка по' Јевропе,
него да бити вождом од Србије.

Бјесне ли су власти београдске,
што се Србљи отеше контроли,
не хтједоше Тачију под скуте,
под скутима у Тачија тјесно,
сакрило се пола Београда.

Племе српско сном мртвијем спава,
док Београд издаје Косово,
док се Србљи продају ко роба.
Данас газе Србље на Косову,
а сутра ће сиротињу рају.

Заклиње се Ивице Дачићу,
неће признат државу Косово,
осим ако не наложи Брисел,
ил Вашингтон л'јепо не замоли,
ил не буде Тачи инсистир'о.

Обећава Вулин Александре,
да ће правити Србљам на Косову,
нит државу нити покрајину,
нешто попут ловачкога друштва,
ако само пусте Арбанаси.

Сусрела се до два див-јунака,
Дели-Хашим и Мали Ивица,
али нису дјелили мегдана,
већ су сјели за једног дивана,
српском рајом да би трговали.

Обећава Ивице Дачићу,
побратиму Хашим-арамбаши,
да ће њему препустити Србље,
полицију да праве ајдучку,
Тачијеви буду јањичари.

Нажалост, НСПМ је ових дана под нападом (наводно арнаутских) хакера, па је поменута страница ретко доступна. Али зато је епски опус у целости доступан на Твитеру.

Отпор почиње малим стварима. Враг не подноси подсмех. Све док се чују гусле, нису од нас направили ЕУропски народ.

субота, 14. децембар 2013.

Треба служит чести и имену

Око Соколово, бр. 98
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Хистерична реакција ЕУропских комесара и помоћних подсекретара Империје на одбијање Кијева да изврши национално самоубиство наводи на закључак да се ради о немоћним, а не свемоћним, политичким ентитетима. Очас су мобилисани сви „активисти“ на платним списковима, из црвоточине су изашли сви нацистички симпатизери, унијати и „отпораши“, док је западна медијска баража кренула са причом како се у Кијеву малтене спрема кланица.

Жељко Цвијановић уочава проблем: ако Запад не може да приушти да поткупи Украјину, која им непроцењиво вреди, шта онда може? Једино да пусти с ланца „псе демократије“, и уништи оно што не може да контролише.

Бројне сличности између онога што се дешава у Украјини и нашег усуда види Данијел Симић. Не само што је ово реприза неких амбиција из четрдесетих, како запажа Емир Кустурица, него и раније из историје: Николај Малишевски пише о сновима о обнови велике Пољске...

О каквој светлој ЕУропској будућности може да се прича, када 128 милиона ЕУропских поданика живи у беди, пита се Бранко Жујовић. Али све док је медијско-политички апарат под контролом квислиншког култа, Империја и ЕУ ће се одржавати управљањем утисцима, подсећа Ђорђе Вукадиновић.

Андрић је својевремено написао да дуготрајно робовање и рђава управа могу сасвим да распамете народ, све док више не може да разликује не само добро од зла, већ корист од очигледне штете. А још кад се народ намерно и плански распамећује, путем (дез)информација - како илуструје Александар Лазић - онда није ни чудо што се штета проглашава за корист. Колегиница Ива пише о тој подвали наметнуте „реалности“.

За то време, обнављају се покушаји да се целокупна српска историја оклевеће као „злочиначка“; више о томе, Маја Радонић. Ко то клевеће као „фашизам“ све што се усуди да доведе у питање титоистичке догме, објашњава Владимир Димитријевић. Притом је неопходно да се направи разлика између комунизма као идеологије, и титоизма као њене примене у пракси на нашим просторима. О тој разлици и шта она значи, говори Мило Ломпар.

Када чак и један њихов министар - Саша Радуловић, и то на блогу Б92 (какве ли ироније!) - почне да прозива бацаче блата, онда је јасно да је култ превршио сваку меру.

У свом годишњем обраћању парламентарцима, Владимир Путин је рекао много занимљивих ствари. Између осталог, и ово:
„говорећи речима Николаја Берђајева, смисао конзервативизма није у томе што он не дозвољава кретање напред и нагоре, већ у томе што он спречава кретање уназад и надоле, ка хаотичној тами, враћању у првобитно стање.“
Пустошење култа и његових господара довело је до ситуације да у Србији данас нема скоро ништа да се „конзервира“; отуд је отпор силама хаоса и таме револуционарни чин. Револуционарни конзервативизам?! Такво је време. Избор је, вели Александар Павић, између нестанка и живота.

Или, како то описује Емил Влајки : 
„да идемо према тамо где има капитала, где има ресурса, где има тржиште, а то је ова источна страна, или да се бавимо неким фикцијама према западу и да једна мала категорија становништва која је потплаћена, а то врло одговорно говорим, врши пропаганду за одлазак према ЕУ која ће 'добро' живети, а ови сви ће цркавати и бити и под влашћу једне друге цивилизације, која није наша цивилизација.“
Жељко Цвијановић види тектонско померање до којег већ долази, и нада се да ће Срби у 2014. препознати пут који им је 1914. показао Принцип. 

Напред ка светлости, а не назад у таму и хаос. 

четвртак, 12. децембар 2013.

Кијев, кип и комунизам

Пита ме јутрос један читалац, зашто су украјински „револуционари“ рушили споменик Лењину, када су баш Совјети Украјини дали државност? Одговорио бих једноставном аналогијом: зашто се хрватски лидери свако мало баце дрвљем и камењем на загорског фараона, који им је не само дао државност, већ и Истру, Барању и цео Јадран, а онда моралном уравниловком амнестирао НДХ (осуђујући „реакционарно“ руководство, али перући идеју Serbenrein хрватске нације)? Из истог разлога.

Шта се данас кличе по хрватским стадионима, што репрезентацији што Томпсону? А коме оранжисти у Украјини одају почасти? Не морам ваљда даље да цртам.

Не чуди ме што Џастин Рејмондо у свом прегледу стања у Украјини користи хладноратовски идеолошки речник; он је историчар америчке „старе деснице“ из средине прошлог века, који су Рузвелта сматрали комунистом. Али кад српски историчари и коментатори почну да користе америчку хладноратовску матрицу, онда то звучи попут Стеријине покондирене Феме.

Неким српским родољубима није јасно зашто Владимир Путин не пљуне на све совјетско и покуша да врати систем крваво срушен 1917. То је зато што не разумеју други светски рат, када је Стаљинов комунистички апарат - из чисто себичних разлога - смерно клекнуо пред Богородицом Казанском и идејом Мајке Русије, како би смогао снаге да протера немачке агресоре. После тога, ништа у Совјетском савезу није било, нити је могло да буде, исто као пре. Пљунути на црвени барјак значило би одрицање од Великог отаџбинског рата, а то нити једном иоле нормалном Русу не пада на крај памети. Не само због поноса на велики подвиг Црвене армије, већ и због пијетета према жртвама тог рата - њих око 26 милиона.

Нама је можда тешко да ово схватимо, будући да је српско искуство са 2. светским ратом далеко другачије. Можда би помогло да се прецизно изражавамо. Наш проблем је што је струја комунизма која је тријумфовала на нашим просторима била србомрзачки неохапсбурговски титоизам, који се није држао доктрине (као ни закона) „к'о пијан плота“, али му је србождерство била једина истинска светиња, поред лика фараоновог.

Или да цитирам Мила Ломпара:
„Титоистички поредак је једно противсрпско кретање унутар једне комунистичке идеологије и можемо рећи да је у Србији преживео само тај титоизам, а да су ове компоненте комунистичке идеологије, које су на неки начин обезбеђивале бољи друштвени положај већих маса, ишчилиле.
Постоји само вршак тог идеолошког кретања у коме ћете непрекидно оптуживати српску културу и српску политику, а да се у исто време спроводи једна далекосежна пљачка људи и добара на тој територији. И то је оно што је карактеристично за титоистичко наслеђе. Они који се јављају као баштиници титоизма у Србији не желе да врате социјалне предности тог поретка, него само желе да задрже његов идеолошки садржај.“
И, додао бих, своје привилегије из тог поретка. Није случајно идеолог тзв. „Друге Србије“ некадашњи културкомесар Латинка Перовић. Нити је случајно Виталиј Кличко, медијски произведени лидер украјинске „демократске опозиције“, син совјетског генерала.

Кад идеологија пропадне, остају само сирове страсти: личне, породичне, племенске. А до народа и нације има још да се иде. Послушништво странцима зарад личне користи постало је норма међу политичарима на истоку Европе деведесетих. Запад између осталог толико мрзи Владимира Путина зато што је срушио ту норму и примером показао да се може другачије.

Неспособност разликовања титоизма од комунизма уопште, или капитализма од Империје војно-банкарског комплекса, доводи чак и добронамерне Србе у ситуацију да користе језик наших непријатеља. Деценијама су нам испирали мозак да смо криви за све - прво титоисти, а онда Запад. Ред санкција, ред сатанизације, ред бомби, па три реда холивудског ђубрета, и распамећени Срби постану карикатура америчких „антикомуниста“. Па тако имате иначе сасвим интелигентне људе који се диве „сусједима“ на њиховој „државности“ и „националној свести“, иако су то код њих тек мрачне, извитоперене имитације онога што су некада имали баш Срби.
 
Кад смо већ код имитације, кад гледате оно што вам телевизија приказује као дешавања на улицама Кијева, имајте на уму да гледате представу. Трг је позорница. Опозиционари су глумци-аматери, извођачи сценарија који је писао Џин Шарп. Спонзори представе су ЕУропска унија и Вашингтон.

Али како ми јутрос у преписци рече Александар Павић: „на Западу више нема пара, и они то знају, а кад нема пара једина карта на коју могу да играју је дестабилизација и изазивање хаоса. То је једино што имају да понуде, њихова једина преостала извозна индустрија.“

Кијевски шоу је иста представа коју је у Србији октобра 2000. извео „Отпор“. Има извештаја да су и неки од истих глумаца у постави. Али кад мало боље погледате, постане вам јасно да је „опозиција“ нешто попут оних оцвалих „кућаница“ из америчких ријалитија (или њихових домаћих копија) које су спале на то да за камере праве скандале да комшилук не би сазнао како су у ствари остале без пребијене паре.

Уосталом, Украјина је већ гледала отпорашку представу 2004. године, са катастрофалним последицама од којих се још опорављају. Чисто сумњам да Украјинци који нису СС-носталгичари заиста желе да буду трећеразредна колонија ЕУропског Рајха.

А они који јесу, није ни чудо што су рушили Лењина.

уторак, 10. децембар 2013.

Недовршени рат

Пошто се кроз медијску маглу мало шта јасно види, ради бољег разумевања тренутне ситуације у Украјини препоручујем неколико видео-снимака.

амблем СС дивизије Галиција (извор)
Боксер што се представља као политичар и уместо платформе подмеће своју холивудску плавушу и пријатељство Џорџа Клунија, себе сматра „демократом“, је ли. А водећу улогу у његовој „демократској“ коалицији има партија Свобода, која негује баштину украјинских сепаратиста Степана Бандере из 2. светског рата, и СС-дивизије „Галиција“ (14. Waffen Grenadier Division der SS, galizische Nr.1). Звучи познато?

Ево видео-вести од 16. августа 2013, са сахране посмртних остатака припадника „Галиције“. Јасно се види почасна стража у пуним СС-униформама, као и (ако ме очи не варају) украјински официр у модерној униформи америчког дизајна. А на сахрани говори посланик украјинске скупштине (Рада).

Како у Русији гледају на Бандеристе и „Галицију“ најбоље се види из играног филма „Ми смо из будућности 2“ (2010). За разумевање радње није неопходно да претходно погледате први део - али је корисно, јер се он бави критиком како модерних „ЕУропских“ Руса тако и „националиста“ који узор траже у Хитлеровим хордама. Није само Холивуд тај који разуме архетипове...

Још ако сте имали прилику да погледате недавно снимљени „Стаљинград“, биће вам потпуно јасан руски поглед на 2. светски рат. За то време, наша филмографија се креће од Булајића до Бајића (што, по некима, и није какав дијапазон). А у политици је још горе.

субота, 07. децембар 2013.

Јунаштво је цар зла свакојега

Око Соколово, бр. 97
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Седамдесет година после одлуке револуционарног скупа у Јајцу да повампири Југославију као социјалистичку федерацију, опет нас походи дух 1943. Југославије, социјализма и комунизма одавно нема, али зато су мителојропска геополитика - и националншовинизми који су јој служили прво 1914. а онда 1941. - итекако на делу. А Србима влада квислиншки култ посвећен подаништву тим „непобедивим и превише моћним“ силама, чија моћ сваким даном све више слаби.

Носталгичарима за минулим фараонским временима, позоришни режисер Младен Матерић поручује да се тада најгоре живело: „Ратови и збир данашњих невоља резултат су тог 'доброг живота' у ком се лагало, прикривало и варало преко сваке мере.“ Док Мирослав Лазански напомиње да је тај режим, иако шизофрен, то био далеко мање него овај данашњи. Па закључује:
„Обузело нас је нешто попут духовне сиде дефинитивно нам одузимајући имунитет пред смртоносном епидемијом политичко-идеолошких старих страсти и нових свађа. Нашем болесном друштву потребна је не толико коренита промена економије, колико радикална промена психологије, морална и духовна обнова.“
Амин!

И док Србијом још увек доминира дискурс државне дезинтеграције (Ж. Цвијановић), петооктобарски „поредак“ сукобљава се са реалношћу у не толико далекој Украјини. После одбијања владе у Кијеву да изврши ЕУропско самоубиство, тамошњи квислиншки култ покушао је да понови петооктобарски пуч, тамо познатији као „наранџаста револуција“. Попут ондашњег ДОС-а, побуњеници су коктел контраста, од наци-носталгичара до Татара, од боксера Кличка до „поштеног бизнисмена“ Порошенка. Бранко Жујовић пише о нимало случајним паралелама са Србијом, док Никола Живковић подсећа на однос западних сила према својим квислиншким кохортама (цитирајући израз енглеских миротвораца, „бели црнци“).

Александар Павић повлачи сасвим оправдане паралеле између квислиншких култиста у Србији и Украјини, у служби ЕУсташтва. Срби морају да се извињавају што постоје, али ЕУропљани (нпр. Хрвати) могу да разбијају ћириличне табле, урлају усташке поздраве на стадионима, чак и забрањују „геј бракове“ (највећа јерес против хоминтерне), јер за њих „неима суда“. Питајте Трајка (пише: Јордан Стојковић)

Јесте да је Државно Дно послало „међународној заједници“ (коме?) списак антисрпских инцидената у Хрватској за протекле две године - само по себи, чудо невиђено; могао би Загреб да се увреди! - али пре ће свиње да полете, а магаре дочека зелену траву, него што ће било ко на то да реагује.

Отуд нимало не изненађује медијска офанзива квислиншког култа на Русију. На оптужбе да амбасадор Чепурин „понижава“ Србију која је, ето, суверена и самостална држава, Трифун Ристић се пита како то да квислинзи никако да се сете суверенитета, Бечке конвенције и томе сличног кад говоре амбасадори Сједињених држава, Уједињеног краљевства, или Савезне републике Немачке, рецимо. Одговор је, дабоме јасан - квислиншки естаблишмент мора да вуче Србију у каљугу, јер се једино тамо удобно осећа, вели Александар Ђикић.

Толико су бедни то подрепаши, који би да возе ЕУропски „ферари“ док народ њиховом заслугом гладује, да поносно проглашавају непокорене Србе на окупираном Косову за „каменчић у ципели“ Хашиму Тачију. А знамо шта се са таквим каменчићима ради, подсећа Јања Гаћеша.

Мозаику разумевања догађаја из 1914. недостаје - можда чак и намерно - неколико важних коцкица. Милорад Екмечић попуњава те празнине, објашњењем контекста борбе „Младе Босне“ против онога што назива „тихим геноцидом“. Шта ли ће тек бити реакција када се схвати да ово данас није тихи, већ отворени?

Што вели Жељко Цвијановић, Жуков можда још није на Одри, али је кренуо са Дњепра. 

петак, 06. децембар 2013.

„Гром“ у здраву памет

Пре око месец дана, фрустрирани неспособношћу државе, становници Лазаревца су прибегли нешто традиционалнијој методи истеривања правде: обелоданили су фотографије и имена особа за које тврде да су дилери наркотика.

Не знам да ли су неки, или сви, од њих ухапшени у синоћњој операцији полиције, коју је пропагандна бранша Државног Дна назвала „Гром“. Пошто су „Блијесак“ и „Олуја“ већ били заузети, дођавола... Али како год било, неких 250 људи широм Жутије је похапшено по оптужбама за узгајање и продају дроге и незаконито поседовање оружја.

Сјајна вест, зар не? Ето, похапсише дилере. А шта су досад радили, сунце им калајисано? Преговарали са водећим нарко-мафијашем у Европи, трговцем оружја и људских „резервних делова“, убицом Срба и окупатором српске земље, „државником“ Хашимом. Где бољег начина да се од издајника ППВ-а (што умишља да је ВВП) направи велики државник, него да се театрално хапси по Србији, па онда о томе да брује све режимске новине као „великом успеху“. Има ли беднијег и тужнијег призора него када се полуписмени таблоиди хвале како о „великим успесима“ ППВ-а и Владе Жутије пише чак и „Хауаjан њуз“.

А данас не само што је петак, када се обично износе вести са истеком рока употребе, него је још синоћ умро Нелсон Мендела, па ниједна друга вест не може да примирише од панегирика јужноафричком лидеру. Значи не само да су направили медијски циркус од нечега што би полицији требало да буде рутински посао, него су и то забрљали до даске. Није први пут.

Да се разумемо, овде није проблематично хапшење дилера. То је једна од најгаднијих сорти криминалаца. Али њихово хапшење спада у оне редовне задатке иоле озбиљне државе. Другим речима, у нормалној држави полиција дилере хапси сваки дан, и од тога се не прави медијски циркус. Мислим, шта хоће? Бомбону? Орден? Сертификат признања што не запишавају чизме приликом нужде?

Ухапсили сте дилере, и то тек пошту су народу дозлогрдили ваша неспособност, небрига и нерад. Направили сте од тога медијски циркус, јер само то и знате; важнија вам је ваша виртуелна, медијска реалност од оне стварне. Тиме што се хвалите нечим што би требало да буде рутинска ствар само истичете колико сте свакодневно неспособни - или још горе, активно чините зло. А што не разумете да о вама све говори кад после овога седнете у Бриселу са Тачијем, срдачно се с њим рукујете и смешкате се за камере, можда је у свему овоме најтужније. Јер нисте ни свесни колики сте лицемери, и колико зла чините свима, да би добро било само вама.

За крај, стварни успех хапшења дилера биће ако после буде мање дроге на улици. Али нешто ми говори да се ништа битно променити неће. Не постоји џабе она народна изрека: „Не кради, власт не воли конкуренцију.“

среда, 04. децембар 2013.

Почетак расплета

Занимљив осврт на догађаје у Украјини нуди Џастин Рејмондо са Antiwar.com, у преводу Василија Клефтакиса на Стању Ствари:
Украјинска “Наранџаста револуција” ... у суштини је била почетак једног новог хладног рата са Русијом. Обновљена конфронтација Исток-Запад се закувавала још од оног тренутка када је Путин избацио лоповске прозападне олигархе који су окружавали руског председника Бориса Јељцина, чиме је почео да баца изазов западном програму глобалне доминације.

... овај наранџасти покрет је сасушен и до сржи труо, феномен без [животног] сока који за свој политички идеал има безличну бриселску бирократију, коју сви ужасно мрзе – од Грчке, преко Шпаније, до оног што је некада било слободне земље Енглеске. Па, нека им је са срећом!

Про-ЕУ хулигани на улицама Кијева су пиони у већој игри – новом хладном рату са Русијом. У тој бици су Европљани на првој линији фронта, док Американци мућкају и маневришу иза сцене, жедни освете против оног јединог човека који их је на сваком заокрету победио и надмудрио: Владимира Путина.
Крај Хладног рата - шта год ми о томе мислили - пружио је прилику Западу да се покаже у свом правом светлу. Испоставило се да су приче о слободи и демократији биле само параван за похлепу, гордост, пожуду, алавост, и остале смртне грехе. Историја последње деценије ХХ и прве деценије ХХI века прича је о суноврату Атлантске Империје, који се само чинио као успон у виртуелној реалности њених спин-мајстора.

Што рече Сара Хојт пре неки дан, велико је искушење да се у причи коју живимо унапред напише крај. Па онда победа или пораз - зависно од перспективе - изгледају неминовни, што води или у лењост или у безнађе. Квислиншки култ типује на ово друго, и намеће причу - већ годинама! - како је „све готово“. Неки, уморни од вишедеценијског лутања по од Империје наметнутом „беспућу повијесне збиљности“, мисле да је ово што се дешава у последње време - од Сирије, преко Украјине, до почетка изградње Јужног тока - само још један заплет у бескрајној драми. А мени то више личи на почетак расплета.

С тим што ми у тој причи нисмо и не смемо да будемо статисти.

уторак, 03. децембар 2013.

Трула поморанџа

Јутрос сам коментарисао догађаје у Украјини за РТ.

Претходно сам прегледао вести водећих западних медија: Њујорк Тајмс, Би-би-си, Волстрит Журнал... све иста прича: добри храбри Украјинци, браниоци демократије и људских права, протестују масовно против издајничког режима који је цивилизацијски искорак ЕУропских интеграција жртвовао под притиском неосовјетске диктатуре у Москви... и томе слично, и тако даље.

Злонамерна замена теза, као и обично. Руководство у Кијеву није банда квислинга - ни руских, ни ЕУропских - већ људи који знају математику. У својој анализи - коју сам прочитао тек после - Срђа Трифковић цитира француски лист Le Monde Diplomatique, који отворено каже да је ЕУ „од Украјине тражила жртве а да им није понудила било какву значајну финансијску надокнаду“. Бројкама и словима, председник Јанукович је назвао понуду од 600 милиона евра помоћи „понижавајућом“, јер су трошкови прилагођавања Украјине ЕУропским прописима процењени на 14,7 милијарди евра - годишње! Значи за десет година би то износило скоро 200 милијарди долара, што је више од годишњег бруто националног производа Украјине. А не мислите ваљда да би се он повећао спровођењем десетина хиљада страница прописа о облику краставаца и главица купуса...

И то је суштина приче. „Споразум“ који је понуђен Кијеву био је понижавајући захтев за безусловну капитулацију, за економско, политичко и државно самоубиство. Замислите да вам неко представи овакву „супер понуду“: сутра да дате отказ, а онда ће они да се уселе код вас у кућу, да преузму све што имате, а вас да натерају да просите на улици како би платили трошкове њиховог боравка. А заузврат вам обећају да ће вам дати неку кинту за десетак година. Можда. Ако пре тога не банкротирају. Права ситница!
карикатура на ФБ, оригинал Stiv Cinik
Цела прича о „злим Русима“ је класична замена теза и „држ'те лопова“: присила и превара су манир Брисела и Вашингтона, не Путинове Москве. Нема Путин армије невладника који шпартају светом и дижу „демократске народне револуције“ (у замену за приватна острва, виле са базенима, итд.), него управо ЕУ и САД - и то док њихов народ клизи у све већу беду, јер не може више да издржи огромни трошак белосветског империјализма. По најновијим подацима, амерички државни дуг је негде око 73 одсто БДП-а. Руски? 13,38 одсто.

ЕУропска унија није никаква митолошка земља дембелија. ЕУ су гладни Грци, дужни Ирци, корумпирани Талијани, опљачкани Кипрани, незапослени Шпанци, заборављени Португал. ЕУ су пољски печалбари, Бугари који долазе у Србију да копају кромпир, и хрватски нацисти.

А подршка „револуционарима“ у Кијеву у суштини значи да бриселски комесари заиста верују да је демократија шта год они кажу, а да је насиље савршено прихватљиво у служби „исправних“ (тј. њихових) циљева. Зар људи који су живели под таквом „логиком“ 70 и кусур година нису у стању да је препознају кад им се набија на нос?

Јасан ми је Виталиј Кличко - буквално ударен у главу, односно ударан, професионално, десет година. Разумем и оне из Галиције, који се поносе есесовцима и хтели би да се врате у Аустро-Угарску (звучи познато?) - мада знам да им ни тамо не би било ништа боље. Али који је клинац осталим „корисним идиотима“ професионалних отимача мозгова - иако их је мање него што причају западни медији, опет их је превише - е то никако не могу да схватим.

И нисте ваљда мислили да се ово односи само на Украјину...?

субота, 30. новембар 2013.

...а нас једне само сунце грије

Око Соколово, бр. 96
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Свакодневно сведочимо свеж суноврат сендвичократије... Мада је то некако превише доброћудан термин за зло које столује Жутоградом. Али ове протекле недеље однекуд је почео да дува неки чудан ветар, који прети да сруши култистичку кулу од карата.

Почетак рушења Генералштаба, споменика „пријатељској и партнерској интервенцији за наше добро“ НАТО, чинио се исхитрен, као да је намера била да се контрира првој цеви. А можда су култисти, још до јуче убеђени да ће владати довека, наједаред схватили да им понестаје времена за „промену кода“ Србима, па журе да ураде што више, што брже. Дабоме, нема те гумицекојом се непочинства Империје могу обрисати - али то не значи да култ неће покушати.

Сличну ноту очаја примећујемо и у нападима на директора КЦНС Андреја Фајгеља; у свом одговору „другосрбијанцима“ он подвлачи управо тај њихов лицемерни, саморушилачки нихилизам. Додатни доказ очаја квислинга је вађење из нафталина Вука Драшковића, о чему пише Драган Милашиновић.

За то време, култисти у врху СПЦ се труде да што више загаде врело вере, одликујући амбасадоре НАТО у „Косовији“ и режимске организаторе издаје. Владимир Димитријевић објашњава шта значи орден за Вулина, док Александар Лазић нуди једноставан лакмус-тест: шта о некоме говори кад га хвале и бране е-novine и америчка амбасада?

Са друге стране Дрине, где је у току почетак нове офанзиве на српску самосвест, стиже размишљање Ненада Кецмановића о метафизици празника у Босни и Херцеговини. Разбија мит о некадашњој идили, али и пусте жеље о будућем унитаризму. Пошто се офанзива делимично одвија кроз ревизију историје, вреди прочитати демистификацију Аустро-Угарске, БиХ и сарајевског атентата, коју нуди Милорад Екмечић. А да је значаја борбе против наметнутог самопрезира итекако свестан Емир Кустурица, потврђује у разговору поводом откривања споменика Његошу у Андрићграду.

Милан Миленковић нуди занимљиву и углавном тачну дијагностику садашњег стања у друштву и држави, мада не бих подржао идеју о „касарнском“ уређењу. Она не само да не иде уз слободарство, које нам је од искона у карактеру, већ је мелем за уши малим диктаторима који би да буду велики.

Ако се протекле седмице у Србији мало лакше дисало - метафорички - онда то није толико због Руса, колико због наде коју њихово присуство нуди у култивисаном безнађу. Оно што и пословично опрезни Ђорђе Вукадиновић назива „руским данима“, међутим, није никакав изоловани феномен.

Погледајте шта би у Сирији пре месец-два. Ништа? Управо тако. А гледајте шта се сад дешава у Украјини, која је управо одбила непристојну понуду Брисела. Не зато што су је на то „натерали“ зли руски империјалисти, како њаче западна штампа, већ зато што су простом рачуницом схватили да их ЕУропство пљачка. Дабоме, њихов невладнички апарат одмах је реаговао „демократски“, насиљем - доказујући тако да ЕУропство почива на сили. За то време, подсећа Александар Павић, економски и политички споразуми са евроазијским блоком (који предводи Русија) имају више „дискретан шарм“ (синтагма амбасадора Чепурина).

Проста рачуница иде у прилог сарадњи са истоком: Запад више нема пара. Али, упозорава Бранко Жујовић, то не значи да ће признати пораз: „Београд је крајњи домет ЕУ. Баш због тога ће фрустрирани Брисел постати још арогантнији и бестиднији према њему“.

После толико година тепих-бомбардовања безнађем и преумљавања за које су Империја и култ стално говорили да је већ одавно готово (а да је стварно тако, не би се толико трудили), сада је почела истинска битка за препород, или коначни суноврат, Србије. Што она буде неприметнија, вели Жељко Цвијановић, то ће више изгледа у њој имати српски душмани.

Време за спавање је прошло. Судбина није унапред написана. Очај је грех.

петак, 29. новембар 2013.

Дан Револуције

На данашњи дан, пре тачно седамдесет година, скуп револуционара у Јајцу прогласио се једином легитимном владом Југославије.
Само по себи то није морало да значи ништа. Свако може да се прогласи за власт, али му је то узалуд ако не може да је обезбеди силом. Али револуционарима је ишло у прилог неколико ствари. Иако су Југославију, распарчану 1941, тада још увек држали Немци, Мађари, Бугари, Албанци и НДХ, већ крајем лета 1943. било је извесно како ће се рат завршити. Црвена армија сломила је зубе Немцима прво код Стаљинграда, а потом код Курска. Није било питање хоће ли стићи Толбухинови тенкови, већ када.

За то време, западни савезници су обезбедили капитулацију Италије. Тај чин је на територији Југославије имао вишеструке последице. Талијани су до тада у својим окупационим зонама штитили цивилно српско становништво од зулума НДХ и „Природне Албаније.“ Немци су и једне и друге пустили с ланца, па још и организовали добровољачке СС-дивизије (Ханџар, Кама, Скендербег).

Комунистички револуционари нису ништа чинили да те злочине спрече. У складу са њиховом догмом, Срби су били искључиво „угњетачи“, док су Хрвати и Арбанаси били „потлачени“ - па иако су Павелић и Бали Комбетар сматрали „реакционарним“, њихово истребљивање Срба само по себи није сметало револуционарима.

Кажем „револуционари“, јер у Јајцу се нису окупили само комунисти. У редовима „делегата“ било је и предратних политичара - следбеника Радића, Мачека, Мехмеда Спахе - углавном оних незадовољних предратним уређењем, који су видели свој интерес у комунистичком предлогу федерализације. Тако увек бива: најгласнијима помажу „корисни идиоти“.

Срби у редовима револуционара су до те мере били убеђени у сопствену колективну кривицу за наводни „буржоаски империјализам“, толика је била њихова вера у револуционарну религију - јер комунизам је, да не буде забуне, итекако верски феномен, само што је његово божанство овоземаљско - да не само што су прихватили да ничим не спрече злочине над сопственом родбином, него су прихватили да те злочине после рата припишу појединцима, док су колективе наградили. Отуд Социјалистичка Република Хрватска, са све шаховницом, Истром, Јадраном, Дубровником и западним Сремом. Отуд Аутономна Област Косово и Метохија, касније САП Косово (али и „Војводина“).

Шта је то охрабрило револуционаре да у новембру 1943, када је пропаст Италије за резултат имала само још бруталнију немачку окупацију и злочине, прогласе нову Југославију и себе за њене владаре? Црвена армија је још била далеко; неће стићи до септембра 1944. Одговор је у понашању западних савезника. 

Наиме, влада у избеглиштву и Југословенска Војска у Отаџбини рачунали су на репризу претходног рата, у којој би западни савезници - Енглези и Американци - искрцавањем на Јадрану омогућили општи устанак и кампању ослобођења сличну оној из 1918. Ако су планови за искрцавање на Јадрану икада и постојали, од њих се у јесен 1943. одустало.

Дан пре скупа у Јајцу, Стаљин је на самиту у Техерану тражио од Черчила и Рузвелта да дотадашњу подршку Михаиловићу и ЈВуО обуставе и пренесу на Тита и револуционаре. Пошто је СССР још увек водио 90% борбе против Трећег Рајха, западним лидерима то није тешко пало. Чињеница да је декларација у Јајцу темпирана за термин техеранске конференције указује да се ради о планираном садејству Тита и Стаљина.

Енглеска вероломност је неупитна. Теорија које би је објасниле има више, од тајних комунистичких симпатизера у обавештајној служби (којих је било) до наводног инцидента из Черчилових младалачких дана, када је у Београду због клеветања Срба добио батине од Воје Танкосића. Највероватнији одговор је можда и најједноставнији: Лондон је увек гледао на Србе као продужетак омражене им Русије, тако да је влади Уједињеног Краљевства итекако одговарала Југославија коју би предводили Хрвати (отуд „споразум“ Тито-Шубашић, на пример) а у којој би српски фактор био максимално неутралисан. Гле чуда, исто је мислио и Хитлер.

Додатно образложење налази се у тачкама 3 и 4 одлуке да се краљу Петру II и влади у егзилу забрани повратак у земљу: председништву АВНОЈ-а налаже се да „у сврху поништења и поновног склапања, односно одобрења, прегледа све међународне уговоре и обавезе“ које је потписала краљевска влада, и да не признаје никакве будуће обавезе које би потписао било ко осим њих. (извор)

Ово је омогућило Британцима и Американцима да југословенско злато конфискују као „наплату“ за ратну помоћ коју су пружали како Титу, тако Михајловићу. По ценама које су они одредили, дабоме. Део који је остао у земљи пронашли су Талијани, али је само осам (од 60) тона испоручено Мусолинију. Половину од остатка „проналазач“ је 1944. поклонио Титу преко Палмира Тољатија, а остатак је „поштено“ задржао за себе (извор). Али зато од 1943. наовамо слушамо како су „издајнички“ краљ и влада покрали југословенско злато и побегли из земље. Ваљда је зато Петар II умро без пребијене паре, а „највећи син народа и народности“ у луксузу.

Западни савезници имали су вишеструки интерес да подрже Тита. Постоје тврдње да је барем Лондону било итекако познато да Тито није никакав стаљиниста (што се показало 1948, његовим иступањем из Коминтерне и приклањањем Западу). Подршка Титу омогућила је да се избегне неугодан проблем НДХ. Гнусни злочини усташке Хрватске, уз благослов Римокатоличке цркве, отежавали су реконструкцију Југославије у којој би српски „реметилачки фактор“ био под контролом. Тито је то решио тако што је федерализацијом узурпиране земље рехабилитовао Хрвате као нацију, сваливши кривицу за злодела НДХ на „два камиона усташа“. И док су Срби морали да се извињавају што су живи, Стево Крајачић је могао сред Јасеновца да каже „мало смо вас побили“.

Поштено говорећи, ни влада у избеглиштву није била ништа боља што се тиче односа према жртвама НДХ; ајде што су хрватски министри једногласно порицали све оптужбе, али су им се у томе придружили и многи српски. У сваком случају, та завера ћутања итекако је олакшала послератну употребу Римокатоличке цркве за рушење комунизма у источној Европи, нпр. у Пољској. Не мислите ваљда да Черчил, Рузвелт и Стаљин нису размишљали о томе шта после Хитлеровог пораза?

Тако су у Јајцу ударени темељи пројекту који је зацртан петнаест година раније у Дрездену, а изведен је по шаблону који је већ (нехотице) обезбедио Хитлер. Одобрење је стигло са конференције у Техерану. Годину и по касније, ратно комадање Југославије озваничено је као „федерализација“, металостругар из Кумровца (ако је то уопште био он) постао је Маршал и фараон, а Срби који су чинили већину и легитимног и револуционарног покрета отпора постали су другоразредни поданици у сопственој држави. И онда је тај кошмар проглашен за остварени сан, из којег се ни данас, седамдесет година после, нисмо сасвим пробудили

среда, 27. новембар 2013.

„Ми смо злато“

Закључак есеја Ен Барнхарт (Anne Barnhardt) из фебруара 2012 (оригинал).

Иако госпођици Барнхарт није познато стање у Колонији Квислиншког Култа (алијас Србији), очигледне сличности нису нимало случајне.

(превод и адаптација, Сиви Соко)

„Ми смо злато“  

Кад се све одузме и сабере, покриће за било коју валуту није ни физичка материја, ни колективна апстракција коју зовемо „држава“. Не. Покриће за валуту је карактер и интегритет људи који стоје иза ње. Просто речено, ми смо златни стандард. Ми смо носиоци „пуног поверења“ у данашње новчанице Федералне Резерве [САД]. И тбог тога, драги читаоци, ова земља неће скоро оздравити, а на краће стазе јој прети скоро сигурна пропаст.

Све што сам протеклих дана читала на ову тему [банкарство и валута - прим. прев.] увек садржи кратку напомену да се описана теорија заснива на моралном друштву са владавином права, поштеним прописима и народом који је по правилу честит и поштен. То упозорење било је написано на различите начине, али је било присутно у сваком случају, лебдећи изнад свега осталог као измаглица. У случају морално посрнуле нације, сва теорија пада у воду. Ако су људи покварени а не поштени, ако се власт понаша као мафија, онда сви економски системи и постулати престају да важе. Ако не постоји владавина закона, а привреда се састоји од мита, крађе и пљачке, онда нема везе какве су вам банке, или да ли вам се валута заснива на поверењу или злату - пре или касније, тај систем и привреда ће без икакве сумње пропасти.

Нажалост, то је фаза у којој се налази ова земља [САД - прим. прев.]. Има још добрих људи, дабоме, али ни издалека довољно да понесе терет моралног посрнућа масе осталих. Чак ни они који никада сами не би украли или отели, немају храбрости да се одупру пљачкашима и силеџијама. Случај МФ Глобала је доказ. Жртве ове отимачине су углавном слегле раменима и прихватиле да су опљачкане, прихватиле да ништа не могу да учине - и вратиле се по још, тргујући на истој берзи која је омогућила превару и похару. Колико је мени познату, само један трговац је из чисто моралних разлога напустио професију, како би заштитио поштене клијенте и изразио протест против неправедног система.

Наша влада огрезла је у корупцији, пљачки, отвореном злочину и издаји, али већина народа не жели да зна за то, а камоли да се томе супротстави. Тиме су постали саучесници.  Штавише, нимало занемарљив део становништва свесно делује како би се окористио суштинским непоштењем система. Други, пак, желе да се придруже олигархији кроз избор на политичку функцију. Да не буде забуне, ово се односи и на такозвану левицу и на такозвану десницу. Посрнуће је свуда.

Друштва могу да пропадну веома брзо. Нама је требало 50 година. Ако узмемо Русију за пример, биће нам потребно много више од 50 година да ту штету поправимо, и то само ако је пропаст стигла до самог краја и ствари почињу да иду набоље. А мислим да дотле још нисмо стигли. Морал се не може завести уредбом. Културу је немогуће очистити од зла, себичности и лењости преко ноћи, чак ни ратом. Кад бих вам рекла да ће до расплета доћи за наших живота, без директне интервенције Бога, била бих неискрена.

Имали смо то нешто, и проћердали га. Сада га више нема, и неће га вратити никаква државна, економска, или монетарна политика. То може да дође само од Бога, али Бог помаже само онима који то отворено од Њега затраже.

Ми, народ, увек ћемо бити суштинска подлога наше валуте, јер је у принципу новац само мерило људске способности да ствара и производи. Непоштени људи нити стварају, нити производе, већ краду. Тако да је валута морално посрнулог друштва по дефиницији кварна. У дегенерисаном друштву, новац није мера способности за рад и размишљање, већ способности за крађу и избегавање рада.

Некада смо били попут злата, сјајни и лепи. Сада смо шљака: хладни, тврди и ни од какве користи. И од ТОГА се данас састоји „пуно поверење“ у амерички долар. Све док наша култура не престане да посрће, наша валута остаће бзевредно ђубре.

понедељак, 25. новембар 2013.

ТАНЈУГовање

Ево два мала примера велике медијске контаминације. У рубрици „На данашњи дан“, Танјуг доноси следећу „вест“:
Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и других Словена Баната, Бачке и Барање донела је тада одлуку да се неизоставно Војводина присаједињује Краљевини Србији. Претходног дана исту одлуку је донела Скупштина Срема у Руми.
Каква црна „Војводина“? Одакле? Лепо се каже народна скупштина Баната, Бачке и Барање. „Војводина“ настаје тек 1945, када комунистички револуционари од територије под окупацијом Немачке, Мађарске и НДХ праве некакву „аутономну област“ (касније покрајину). Између „Војводине“ и сличне конструкције са „Косовом“, остварен је континуитет са границама Србије које је нацртао Хитлер - случајно или намерно, просудите сами.

Дакле, о „Војводини“ не може бити речи пре 1945, исто као што не постоји Ирак пре 1920, или Белгија пре 1830, или Аустро-Угарска после 1918. А већ раније сам писао о апсурду бављења Хрватском у доба кад она напросто није постојала:
о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? У том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.
Односно, да будем прецизан,о било каквој хрватској државности може бити речи само од 1939, када је унутар Краљевине Југославије успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек.

Успут, тај исти Танјуг  данас се бавио и „даном државности БиХ“, који се прославља само у деловима Федерације са муслиманском већином. И то лицемерно, додао бих, јер све муслиманске странке - отворено или посредно - баштине вредности Алије Изетбеговића, а он није био за ЗАВНОБИХ (са све аустроносталгичарским „земаљско“) него за Вафен-СС. Али на страну сад (само)обмане у Федерацији, шта би Танјугу?

Nomen est omen, што би рекли Римљани: државна новинска агенција Републике Србије још увек се зове „Телеграфска Агенција Нове ЈУГославије“ - име које је добила када су је 5. новембра 1943. основали комунистички револуционари. Какве ли ироније да је у овом времену општег моралног релативизма и суноврата ето бар та институција остала доследна „повијести“ и „вриједностима“ својих оснивача, иако ни њих ни било какве Југославије одавно више нема. И именом и радом, Танјуг је данас отприлике релевантан колико и телеграф.

Додуше, с обзиром да Србијом тренутно владају Државно Дно и Квислиншки Култ,ако би одлучили да „ребрендују“ Танјуг онако како су то урадили са ЈАТ-ом, Бог драги зна какво би име дали агенцији, на мачећем енглеском дабоме. На српском свакако не.

Овакве неопростиве грешке у „новинарству“ толеришу се из истих разлога као и општеприсутно латиничарење: острашћени србождери то раде из злобе, а већина Срба из лењости или незнања. Немојте бити у заблуди: није овде реч ни о каквој непотребној педантерији поводом непрецизног изражавања. Реч је о прихватању злонамерних фалсификата као стварне историје.

И онда се чудите зашто нам је овако.