„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 28. јун 2017.

Видовдан

„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!“ 

Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову.

Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.

Бог вас клео, погани изроди, 
што ће турска вјера међу нама? 
Куда ћете с клетвом прађедовском? 
Су чим ћете изаћ пред Милоша 
и пред друге српске витезове, 
који живе доклен сунца грије?“ 
(Горски Вијенац)

Видовдан се не честита. Али се, по традицији, обележава радно

„Прави Срби Видовдан увек прослављају радно“ 
(извор: Вукајлија, 28. јун 2013)

недеља, 11. јун 2017.

'Resetka s drskom': мала прича о великом језичком понижењу

Међ' хиљаду слика наше муке и невоље, ево једне назглед безначајне, али која савршено илуструје суштину стања ствари.

Пре недељу-две, у једној продавници овде у Америци, застајем пред неком скаламеријом која изгледа као тигањ од жице. Овде почела сезона роштиљања, па веле да продају народу шта стигну. Речена скаламерија би требало да помогне при печењу америчких пљескавицa (што ће рећи, хамбургера). Окренем паковање, кад оно позади пише о чему се ради на једно десетак језика.

Грчки, руски и украјински су исписани својим писмима. На „хрватском“ стоји: „Rešetka za pečenje hamburgera“. Дођем до српског, кад оно:

Resetka za rostilj sa drskom

Буквално овако, мачећом латиницом.

Ко то тако пише? Одговор на паковању: Systemus d.o.o. Novi Sad, са адресом „Bulevar Oslobodjenja.“

Ни сопствену адресу не могу напишу поштено!

Јасно ми је да се већина предузећа у Србији (намерно не кажем српских предузећа) определила за извитоперену маркетиншку доктрину „Pišite hrvatski, da vas cijeli region razumije.“ Али у овом случају је то самопорицање и самопонижавање потпуно бескорисно, јер речену решетку за то тржиште већ увози неко из Загреба.

Уби нас ово одсуство самопоштовања, које је почело од лењости о опортунизма - више него сви душмани, намесници, пето- и шестоколонаши. Шта ће нам непријатељи, кад сами себе највише мрзимо, спутавамо, газимо и поткопавамо.

Кусолатиничење је најбољи пример како смо „заробили себе у туђина,“ што би рекао Његош. Зато нам је тако како нам је.