Ова тронедељна тишина последица је путовања на којем нисам имао много прилике за писање, али јесам за читање, посматрање и размишљање.
Резултат тога је закључак да проблеми с којима се суочавају Срби и Србија нису ендемски, али се нигде другде до те мере не преклапају, са тако разорним последицама. Власт у Америци није ништа поштенија или приврженија закону од Државног Дна, а неким својим одлукама - нпр. „реформом“ здравства и имиграције - урушава САД у једнакој мери као што квислиншки култ разара Србију. А Американци, који су се пре двеста и кусур година дигли на оружје против британске круне за далеко мање, сада углавном ћуте.
Иако се Америка, Британија и Француска налазе у тешкој економској кризи, њихове владе се баве „геј браковима“. Зашто? Па као што је признала поносна „геј“ новинарка и активиста Маша Гесен, циљ целог процеса је затирање брака и породице као институција. То се ради да би се лакше управљало бесловесном масом атомизованих индивидуа. Претпостављам да велики број активиста за „људска права“ није свестан тог циља, већ служе више као „корисни идиоти“.
Из истог разлога западне олош-елите форсирају масовну имиграцију, често муслимана, како би разбили културне споне домаћег становништва кроз наметнуту „разноликост“. Mожда неки од људи који то спроводе заиста верују како ће муслимани из рецимо Сомалије после једне-две генерације у Шведској да постану секуларни попут домаћих лутеранаца, као што сам сопственим ушима чуо пре 15 година од једног шведског званичника. Али недавни „омладински нереди“ у Шведској јасно показују убитачну глупост оваквог приступа.
Друштва и државе могу да буду проблематични и без имиграције са стране; Босна и Херцеговина - односно њена федерална половина, да будем прецизан - не функционише готово никако, јер је скоро сваки аспект живота постао исполитизован, а и народ(и) и политичари су потпуно разведени од одговорности за своје поступке. (Што нимало случајно личи на Србију). Самообмана, пребацивање кривице на Другог, као и очекивање да решења дођу одозго, само су неке карактеристике оваквог нефункционалног друштва.
С друге стране, Италија функционише упркос потпуном политичком хаосу који траје не годинама, већ деценијама. Можда је за то одговорна чињеница да се ради о земљи која је регионално хомогена, па још увек постоји јак осећај локалне и покрајинске заједнице, који омогућава људима да организују свакодневни живот без обзира на акробације политичара. Поготово на југу, традиција рада, земље, породице и цркве још увек изгледа довољно јака да се одупре притисцима глобализације, атомизације и нихилизма.
Проблем данашњице, дакле, није само политички, већ и економски, и културни, и друштвени. Треба га посматрати као Рубикову коцку - коју притом, док покушавамо (или не) да је решимо, олош-елите и Империја упорно додатно ремете. Једина пречица у решавању тог ребуса је посматрање искустава других друштава и држава, како бисмо се учили на њиховим грешкама. Време нам истиче да се учимо на сопственим.
Иако се Америка, Британија и Француска налазе у тешкој економској кризи, њихове владе се баве „геј браковима“. Зашто? Па као што је признала поносна „геј“ новинарка и активиста Маша Гесен, циљ целог процеса је затирање брака и породице као институција. То се ради да би се лакше управљало бесловесном масом атомизованих индивидуа. Претпостављам да велики број активиста за „људска права“ није свестан тог циља, већ служе више као „корисни идиоти“.
Из истог разлога западне олош-елите форсирају масовну имиграцију, често муслимана, како би разбили културне споне домаћег становништва кроз наметнуту „разноликост“. Mожда неки од људи који то спроводе заиста верују како ће муслимани из рецимо Сомалије после једне-две генерације у Шведској да постану секуларни попут домаћих лутеранаца, као што сам сопственим ушима чуо пре 15 година од једног шведског званичника. Али недавни „омладински нереди“ у Шведској јасно показују убитачну глупост оваквог приступа.
Друштва и државе могу да буду проблематични и без имиграције са стране; Босна и Херцеговина - односно њена федерална половина, да будем прецизан - не функционише готово никако, јер је скоро сваки аспект живота постао исполитизован, а и народ(и) и политичари су потпуно разведени од одговорности за своје поступке. (Што нимало случајно личи на Србију). Самообмана, пребацивање кривице на Другог, као и очекивање да решења дођу одозго, само су неке карактеристике оваквог нефункционалног друштва.
С друге стране, Италија функционише упркос потпуном политичком хаосу који траје не годинама, већ деценијама. Можда је за то одговорна чињеница да се ради о земљи која је регионално хомогена, па још увек постоји јак осећај локалне и покрајинске заједнице, који омогућава људима да организују свакодневни живот без обзира на акробације политичара. Поготово на југу, традиција рада, земље, породице и цркве још увек изгледа довољно јака да се одупре притисцима глобализације, атомизације и нихилизма.
Проблем данашњице, дакле, није само политички, већ и економски, и културни, и друштвени. Треба га посматрати као Рубикову коцку - коју притом, док покушавамо (или не) да је решимо, олош-елите и Империја упорно додатно ремете. Једина пречица у решавању тог ребуса је посматрање искустава других друштава и држава, како бисмо се учили на њиховим грешкама. Време нам истиче да се учимо на сопственим.
3 коментара:
Добро запажање изван хоризонта, да се мало обрати пажња и на глобална питања.
Постоји ли нека референца ка тој геј активисткињи?
У истом периоду - ових задњих десетак дана - сам открио аутора који, по свему судећи, револуционише мој поглед на свет. Лозинка за улазак у његов домен јесте
Michael A. Hoffman II pdf.
Бојане, снимак говора Маше Гесен од прошле године вирално се проширио крајем априла. Претпостављам да је аутентичан, пошто досад није демантован.
reportsfrom-x, како твој поглед на свет може да револуционише човек чија је примарна делатност (по свему судећи) амнестирање Трећег Рајха? Не разумем.
Постави коментар