2022

Мало је година које до те мере обележи један догађај као што је то са овом учинила руска "специјална војна операција" у Украјини. 

На Западу инсистирају да је то ничим изазвана "инвазија," информисана погрешном проценом и мотивисана чистом злобом, да Русији никако не иде и да је само питање дана када ће украјинска држава да буде реинтегрисана у својим повијесним границама, Москва стављена под контролу НАТО миротвораца и натерана да плаћа ратну штету, а зли режим да доживи судбину Срба из деведесетих у неком новом Хагу, по сценарију који је - изгледа баш у ту сврху - својевремено на нама и испробан.

Стварност је, дабоме, кудикамо другачија. Рат (или "специјална операција", како год) није холивудски филм нити видео игра, колико год се чинило другачије у ери мобилних телефона и друштвених мрежа. И сваки је помало другачији, без обзира колико подсећао на претходни. Нећу да улазим у детаље стратегије, тактике и дејстава на самом фронту, јер је то помало бесмислено. Само бих да напоменем да је Украјина само једно од ратишта, док се овај сукоб води буквално за судбину целог света и у њему учествује више од пола планете.

Не морате да ми верујете на реч. Довољно је да погледате око себе. У српским земљама, где сам боравио јесенас по први пут од 2019, све се још чини колико-толико нормално, дочим су Америка и ЕУропска унија у активном распаду система. Империја режи, кевће, лаје, али остатку света полако постаје јасно да више не може да гризе као некад. Кабул је ипак променио све.

Оно јесте да се кола ломе највише на несрећним становницима "404 земља није пронађена", али такву су им судбину и наменили њихови западни "доброчинитељи", још 2004. када су код њих извезли Жути Октобар пресвучен у наранџасто, а десет година касније и крвави Мајдан.

Отуд и упорно провоцирање фрустрираног Куртија, љубоморног на господаревог новог мезимца "Володимира", па се упиње из петних жила да га овај примети и поново потапше по глави. Али бадава, тамо у моди више нису Тониблер, Биљкљинтон и Мадљен, већ се бандеровској деци дају "аутохтона" имена типа Бајден, у знак захвалности и стокхолмског синдрома.

Пропаст Империје, коју смо годинама предвиђали или чак прижељкивали, у ствари је почела кад за њу углавном нисмо били спремни и кад смо јој се најмање надали. И многе ствари за које смо мислили да су поуздане и конкретне испоставиле су се као мехури од сапунице и куле од карата. Како и куда даље? Па ваљда знамо шта нам је чинити. А како, то је "до у Бога и у своје руке".

Нека буде што бити не може
нека буде борба непрестана!

Срећна вам 2023. До победе!

Меркел, Минск и куповина времена

(првобитно објављено на РТ Балкан, пренесено у архивске сврхе)

Сад имамо и званичну потврду да се Запад за сукоб у Украјини спремао годинама, али није једини

Први ћу да се захвалим Ангели Меркел што је признала да је Запад примирјем у Минску септембра 2014. хтео да "купи време" Украјини за припрему рата против Русије. Скоро свима је то било јасно већ одавно, али када то отворено каже неко чија страна у овом сукобу глуми моралну узвишеност, онда речи имају посебну тежину.

Како би мало "глајхшалтовала" своју политику према Русији са садашњим русофобичним курсом канцелара Шолца, Меркелова је немачком листу "Цајт" ове недење изјавила како је примирје у Минску било "покушај да се Украјини купи време", које је Кијев искористио да ојача своју војску.

"Украјина из 2014-2015 није Украјина коју видите данас", додала је Меркел. "Како се видело из битке код Дебаљцева ране 2015, када је Путин лако могао да их прегази. Притом сумњам да би НАТО могао тада толико да помогне Украјини као што то чини данас."

Казнена експедиција

Ко се не сећа, украјинска "казнена експедиција" на Донбас је код Дебаљцева у фебруару 2015. претрпела друго катастрофално опкољавање (прво је било у августу 2014. код Иловајска), и њени остаци су се повукли у Артемјовск – од тада преименован у Бахмут где се ових дана воде жестоке борбе.

Меркел у суштини вели да ни Украјина ни Запад тада нису били спремни на сукоб са Русијом, али данас ето јесу. Тим поводом су неке руске тзв. ура-патриоте завапиле како је Кремљ требало већ 2014. да пошаље војску у Украјину и тада "заврши посао".

Из те перспективе, чини се наивном прозивка Запада за "махинације, манипулације и све врсте извртања истине, закона и права која се могу замислити", како се изразила потрпарол руског Министарства иностраних послова Марија Захарова поводом признања Меркелове.

Па зар Москва не зна да Запад тако ради већ деценијама? Зар нису обраћали пажњу на искуство Срба, од Дејтона и Кумановског споразума до 2013. и Брисела, па не знају да Запад редовно крши не само обећано већ и потписано?

Неће бити да је Захарова та која је наивна у овоj ситуацији. Москва је и те како обраћала пажњу на искуство Срба; Владимир Путин га је чешће помињао него власти у Београду! Тешко да им је могло промаћи признање "мајдановског" председника Порошенка већ августа 2015. да је Минск био куповина времена, или објава његовог саветника Луценка да би за Кијев најбољи био "хрватски сценарио" из 1995. са свим што то подразумева. Путинов говор на почетку операције у Украјини је показао да су у Кремљу свега тога били свесни.

Империја лажи

Што се тиче односа према Западу, довољно говори што га је Путин том приликом крстио као "империју лажи", а приметићете да од тада у Москви више не користе синтагму "наши партнери", коју су годинама ионако рабили полу-саркастично.

Кад већ памтимо вероломност Запада и маштамо шта би било да је Москва интервенисала "на време", ваљало би се присетити да је Русија исто тако стајала по страни када је Аустро-Угарска 1908. анектирала Босну и Херцеговину. Тако је морала, због катастрофе у рату са Јапаном три године раније. Али то нечињење је после био језичак на ваги за одлуку цара Николаја II да устане против бечког ултиматума Србији, шест година касније.

Амерички историчар Давид Фромкин ("Последње лето Европе") тврди да се Немцима у јулу 1914. у ствари журило да зарате против Русије, док она још за то није била спремна. Исту је рачуницу имао и Адолф Хитлер, јуна 1941. Немачка је, судећи по речима Ангеле Меркел, у Минску 2014. ишла на неку "трећу срећу".

 
Ако је туча неизбежна - удари први

Путин је небројено пута показао да га занима историја, посебно руска. Не верујем да је случајно баш у октобру 2015. изјавио да га је "лењинградска улица научила пре 50 година једном правилу: ако је туча неизбежна, удари први".

Из свега овога намеће се одговор да нису само Запад и Украјина "куповали време" за неизбежни сукоб, у којем је улог цео свет, а поља Донбаса су само један од фронтова. А ко је ту боље пазарио, чини ми се да ћемо сазнати врло брзо.

Како је “аутохтона” застава дошла до Лондона

(оригилан објављен на РТ Балкан, пренесено овде у архивске сврхе)

"Ово је инвазија" и "Бог нека нам је на помоћи" су биле само неке од реакција Енглеза на групу Албанаца која је блокирала центар Лондона 28. новембра, прослављајући дан албанске независности.

Званична Британија је, међутим, ћутала. Како и неће, после понижења од 12. новембра, када је Черчилова статуа пред Парламентом осванула прекривена црним двоглавим орлом? Био је то одговор на речи Суеле Брејверман, министарке за домаће послове, која се усудула да масовно досељавање Албанаца на острво назове "инвазијом." Чак се и албански премијер Еди Рама брецао на наводни "расизам" Лондона.

Брејверман је имала на уму чињеницу да је од 40 хиљада миграната који су се ове године докопали Британије да траже азил, њих 12 хиљада били мушкарци из Албаније. С једне стране траже азил, а са друге машу албанским заставама по Лондону. И то не само двоглавим орловима; један од аутомобила који је блокирао раскрсницу Стренда и Трафалгар сквера имао је злогласни "аутохтони" барјак Велике Албаније, раније виђен на дрону који се појавио на стадиону Партизана у октобру 2014.

Ко памти даље од јуче, сетиће се да је због тог дрона ухапшен Рамин рођени брат, па после пуштен – наводно јер је био амерички држављанин – док је УЕФА казнила Србију, а међународни суд спорта у Лозани касније удвостручио ту казну у корист Албаније. Нешто се не сећам да су се Енглези, изумитељи фудбала и фер-плеја, тада жалили.

Нити су се грозили понашања Албанаца марта 2004. на Косову и Метохији, када су палили манастире и дивљачки кидали крстове са цркава, наочиглед целог света – и НАТО "миротвораца"који су то данима мирно посматрали. Напротив, тада су британски политичари и медији "објашњавали" да је то оправдани одговор незадовољних "косовијанаца" на недостатак независности, која би требало што пре да се прогласи.

Тониблери и Билклинтони

Питам се да ли је међу масом која је "китила" Черчила или славила албанство сред Лондона било икога по имену Тониблер, Билклинтон, Мадлен или Весликларк – популарних због, "хероја" агресије НАТО из 1999. Њу јесу предводили Американци, али је кључну улогу у целом злочиначком подухвату имао тадашњи британски премијер, док је главни пропагандиста алијансе, Британац Џејми Шеј, после отишао да ради за државни Би-Би-Си.

Албанофилија је тих деведесетих у Британији била опште место србомржње, која је у англојезичним медијима била нормална и пожељна. И нико се због тога није покајао или бар извинио. Напротив, данас британски медији и политичари немају потребу да србомржњу користе као заобилазну русофобију, јер то сад могу да исказују отворено. Свој проблем са албанским азилантима Британија би могла да реши колико сутра, повлачењем признања "Косова" и званичном ревизијом става према агресији 1999. и њеним последицама. Значило би далеко више од апстрактних извињења за робовласништво од пре триста година, рецимо. Међутим, сви знамо да се то неће десити.

Сваком нормалном би сметало да му главним градом дивљају “азиланти” са заставама земље од које су наводно побегли – или још горе, њеног великодржавног пројекта. Али с обзиром на горе наведену историју, за Енглезе немам ни разумевања ни саосећања.

Зато што се ама баш нико није нашао да каже “сад макар мало разумемо Србе,” или се бар упита како је до свега овога дошло. Не очекујем било какво покајање од Блера и његове камариле, који и иначе немају стида. Нити очекујем ишта више од Торијеваца који су им наводно политички противници, а наставили су Блерову политику скоро па неограничене имиграције из трећег света, да би им на крају и Валона дошла до Лондона.

Али основна самокритика је изостала и код “брегзитоваца” попут Најџела Фаража и других енглеских дисидената. Они на албанско парадирање пренеражено веле да једна суверена држава мора да има право да контролише своје границе и унутар њих заводи ред. Слажем се, господо, али онда то мора да важи и за Србију, а не само за вас.

Док то не схватите, тражили сте – гледајте.

Уметност победе

Опростићете ми, надам се, што сам у последње време заузет. Чак сам и Видовдан, по традицији,  прославио радно - говором на слави централе Српске Народне Одбране у Чикагу. Транскрипт немам; говорио сам из срца. Уосталом, читаоцима Сокола суштина приче већ је позната. 

Зато за вас данас имам другачију посластицу: одломке из интервјуа човека који је малтене преко ноћи постао један од најуспешнијих бораца против изопачености Империје. Кристофер Руфо је на светло дана извео тзв. „критичку теорију расе“ и индоктринацију која се преко ње спроводи. 

Руфо за IM1776 (у Соколовом преводу):

„Ја сам активиста случајно. Није ми била намера да то постанем, али кроз извештавање о бескућницима и критичкој теорији расе (КТР), открио сам да је акција, а не знање, она карика која недостаје у многим политичким проблемима. Хтео сам да урадим нешто конструктивно, да покренем људе, променим и причу и закон. Развио сам сопствени облик политичког активизма методом експериментације.

„Нисам типична особа која утиче на политику. Живим у градићу на пацифичкој обали, далеко од моћника у Њујорку или Вашингтону. Мрзим састанке и одбијам већину позива да говорим пред групама или политичарима. У принципу не идем на митинге, протесте, демонстрације или скупове. Али осмислио сам како да саставим причу и покренем јавно мнење, што су два основна предуслова за политичко деловање. [...]

„Најважнија лекција је да су информације, а не мишићи, тајна успеха политичког активизма. Човек који може да открије, обликује и шири информације има невероватну моћ. Валуте овог нашег постмодерног режима су језик, чињенице, имиџ и емоције. Цела игра је у томе како их користите. [...]

„Морамо да схватимо да победничка стратегија није расправа о епифеномену идеологије, већ немилосрдно ископавање, напад и разваљивање ширег структурног феномена на којем је утемељена. То значи да поред класичне дебате, морамо да је нападамо на моралној, естетској, финанцијској, правној и бирократској основи. [...]

„Ми имамо три гране власти — извршну, законодавну и судску — и активиста који не тражи прилику у све три области је просто неспособан. Или... и није на вашој страни и не жели вам победу. Најбоље је да такве људе игноришете, одбијете и гурнете на маргину. Способни су да измисле свакаква софистицирана оправдања, али на крају остаје само да имају фетиш губитника. И то је то.“

Руфо се бори против идеологије „разноликости, инклузије и уравниловке“ (diversity, inclusion, equity), тренутно на власти у Империји и посредно у њеним окупираним сатрапијама. Али његове методе су примењиве и на домаће прилике.

Једна од најважнијих спознаја је до које мере језик утиче на обликовање наратива. Руфо не само што прозива терминологију противника, већ јој врло јавно супротставља своју, и каже: „ово што они зову овако, ми ћемо да зовемо другачије - не само што наш опис боље одговара истини, него има и негативне конотације којих се они неће моћи решити“. Буквално најави сваки свој потез, и свеједно победи јер до те мере разуме како његови противници функционишу, да они не знају како да му се супротставе. Чисто да знате.

Христос воскресе!

Управо данас, када заведене православне хришћане Царство Лажи и Зла тера у смрт и пропаст, морамо сведочити о Васкрслом Христосу и путу који нам је Он показао из греха у спасење. 

„Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јован 3, 16).

Како рече Патријарх Порфирије, на Велики Петак „ми смо потврдили и показали да сами без Бога не знамо шта нам ваља чинити. И не само то! Показали смо да не можемо пронаћи истину, правду и лепоту и све то учинити садржајем свога живота. Штавише, показали смо да нам је све то сувишно, јер смо истину, правду, лепоту, јер смо Сина Божјег распели. Распињући Њега распели смо и себе.“

„Није Господ васкрсао на Небесима, него међу нама и баш тамо где не само да нам прети највећи непријатељ, него смо ту већ његови робови у потпуности. И зато данађње Јеванђеље казује да је Господ када је срео жене мироносице употребио две речи имајући на уму непријатеља нашег. Рекао је: Не бојте се! и: Радујте се!, јер тај непријатељ који се зове смрт, нечастиви, грех, у нама изазива непрестани дубоки страх који нас везује да будемо потпуно слободни, да чинимо истинско добро и творимо врлину. Тај страх истовремено доприноси да је наша радост - чак и онда кад постоји – помућена, а најчешће је нема када је угрожена страхом, страхом од смрти као страхом од потпуног ишчезнућа и тоталне усамљености у вечном мраку. Господ је зато сишао у тај мрак, у Ад, да би унео светлост изнутра, у нама и са нама. Зато јеванђелисти не говоре о томе како се Васкрсење збило, већ говоре о последицама Васкрсења, а то је слобода и радост.“

Нека сваки православни дом буде обасјан светлошћу Васкрслога Христа и осењен снагом радосне песме: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и свима који су у гробовима живот дарова!“

Захарова: Тако не раде пријатељи

Покушаји званичног Београда да се с једне стране додвори Атлантској Империји, а са друге то правда народу и Москви као потезе изнуђене некаквим невиђеним притисцима (тешким речима заменика помоћника подсекретара, шта ли?) као и обично само повлаче нове захтеве Запада.

Ево сад Немци лају шта Србија мора да уради. Нека им неко пошаље оно чувено писмо параћинског начелника Светолика Драгачевца из 1941, не мора ништа ни да мења, разумеће.

Сад је, међутим, проблем да дуготрпећим Русима изгледа коначно нестаје стрпљења за марифетлуке типа „добро јутро чаршијо, на све четири стране," судећи по данашњој изјави Марије Захарове, портпарола министарства иностраних дела (МИД) у Москви.

„Можда имамо различите погледе на то шта је пријатељство. Увек подржавамо наше пријатеље у тешким тренуцима. Увек полазимо од тога да они који нас називају својим пријатељима исповедају исте приступе“, одговорила ја Захарова на питање о гласу Србије да се Русија избаци из Савета за људска права УН.

Представници многих држава које теже да воде независну, уравнотежену политику нам говоре (ово је више пута говорио министар спољних послова Русије С.В. Лавров) да су под огромним притиском западних земаља, пре свега САД, које желе да против Русије напујдају цео свет кроз механизме „културе отказивања“. Сходно томе, иду на „компромисе“. Не разумемо ово. Знамо да постоји притисак. Али ако говоримо о онима који се проглашавају нашим пријатељима, онда је то немогуће разумети.

Претпостављамо да ће се наши традиционални партнери у свом деловању у оквиру међународних организација, на различитим мултилатералним платформама, доследно држати ставова који одражавају њихове истинске националне интересе и истински, пријатељски однос према нама. Не ради се о томе да их подстичемо да се нагоде са савешћу заменом чињеница. Не, у Београду је добро познат не само руски став, већ и порекло ове кризе. О томе се више пута говорило на највишем нивоу. Имају читав низ материјала. Што је најважније, проживели су не мање тешке историјске тренутке, који су по много чему слични ономе што се сада дешава на територији Украјине. Уосталом, спонзори овог дугогодишњег пакла су исти. Овде је такође важно схватити да се не ради само о подршци нашој земљи на пријатељским или темељним основама, већ о подржавању истине.

Да преведем са дипломатског језика ово подвучено... од неке десете земље још и можемо да очекујемо калкулисање истином у име избегавања америчког притиска, али од Србије, која од тих истих људи страдава већ годинама и савршено добро зна о чему је реч, баш нисмо очекивали да пљуне не само по нама, већ и по - себи.

Ако после овога некоме нешто није јасно... прочитајте опет писмо које је Драгачевац послао у Берлин марта 1941. Или Горски вијенац. Лакше је.

Српско пролеће

Сваке године на овај дан сећамо се „хуманитарних“ бомби НАТО. Ове године, тужна годишњица је мало другачија: светски поредак који је тада успостављен на рушевинама СРЈ и гробовима српске деце озбиљно је пољуљан сукобом око Украјине.

Сумњам да ико од вас верује да се ради о „ничим изазваној агресији Русије“ на невину Украјину у којој апсолутно нема нациста која никоме није хтела да науди, а поготово не злим сепаратистима Донбаса, којима нипошто нису спремали „Олују.“

Оно јесте да тако вели западна пропаганда, она иста што је сатанизовала Србе деведесетих - и никад није престала. Рачунам да ви који ово читате не верујете у те приче. Ако грешим, извол'те па у „украјинску легију“, чујем да плаћају оних фамозних триста евра. Ко преживи.

Синоћ је неко у Москви на зграду америчке амбасаде пројектовао речи „Нећемо заборавити, нећемо опростити, нећемо дозволити да се понови.“

Зли језици ће рећи да Руси то раде тек сада, како би оправдали своју „окупацију“ Украјине. Не могу а да не лажу. Превиђају да се Русија солидарисала са Србима и прошле године, давно пре ескалације рата у Донбасу (који се води од 2014, да будемо искрени). И сваке године пре тога, чак и чешће од мене. Док је превише Срба јурило „ЕУропску“ будућност коју су душмани обећали лаковернима после Жутог Октобра.

Сећам се тог марта као да је био данас. И дуге, мукотрпне борбе за истину и правду за протекле 23 године, где је шачица нас покушала да Запад убеди да је згрешио и да би и њима и нама било боље да се покају и промене политику.

Нисмо успели. 

Сада нада да ћемо вратити Косово и исправити неправде деведесетих - а можда, ако буде среће и памети, и оне претходних деценија - долази са истока. Ако има кога да је препозна. 

Кад Црква откаже Крстовдан...

Кад сам видео објаву да СПЦ отказује крстовданско пливање за Часни Крст у Београду, мислио сам лажна вест, није могуће. Кад оно, стварно:

По одлуци Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке због тешке епидемиолошке ситуације у нашој земљи отказао је учешће у организацији манифестације Пливање за Часни Крст, која је требала да се одржи на Крстовдан, 18. јануара 2022. године, на базену СЦ Ташмајдан, а у којој је требало да учествују ђаци београдских основних школа.

Град Београд и спортски савез престонице Србије су такође отказали учешће, а црква упозорава да „извесне невладине организације, које немају структурну везу са Српском Православном Црквом, намеравају да упркос тешкој епидемиолошкој ситуаццији“ ипак одрже пливање.

„Наглашавамо да за то немају благослов Цркве, а да родитељи децу шаљу на сопствену одговорност,“ вели одбор за веронауку АБК.

Значи, и званично се на православље ставља звездица и фуснота „осим у случају короне.“

За све има Његошев цитат, па и за ово: „Страх животу каља образ често.“

Христос се роди, браћо и сестре. Ко верује у Њега имаће живот вечни. За вернике ковид-култа баш и не знам.

Христос се роди!

Уместо традиционалне божићне посланице неког од патријарха, одлучио сам овај пут да пренесем цитат из изјаве епархије Аустралијско-новозеландске. Не мислим да је игра судбине што је тамо тренутно неправедно утамничен најбољи светски тенисер, јер се кроз малтретирање Новака Ђоковића савршено огледа јерес ководијанизма, лажне вере која истинског Бога мрзи и Његове вернике безобзирно прогони и кињи.

Дакле, у петак је канцеларија владике Силуана објавила следеће:

Желимо да обавестимо јавност да је данас, на дан када српски православни верници прослављају сверадосни празник Рођења Христовог, захтев старешине Саборног храма Свете Тројице у Мелбурну протојереја-ставрофора Милорада Лончара, упућеног по благослову Његовог Преосвештенства Епископа г. Силуана, аустралијским граничним властима да посети Новака Ђоковића одбијен са образложењем да никоме није дозвољен улаз у објекат притвора за мигранте због ковид рестрикција које су на снази.

Обавештени смо да верске посете ником од притворених уопште нису дозвољене још од јула 2021. године. Штавише, од почетка пандемије објекат је затворен за посете било које врсте на дужи временски период због чега су притвореници лишени духовне и емотивне подршке свештенства без обзира на верску припадност. Упозоравамо на ово грубо кршење основних људских права и позивамо одговорне власти да хитно дозволе слободан и несметан приступ људима који ће пружити пастирску и емотивну подршку за све људе у притвору.

За случај да нисте знали с ким и с чиме имамо посла.

Христос се роди, браћо и сестре! А свима који славе Светог Стефана, срећна слава! 

Бадње вече

Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)