Србија се умирит' (не) може

Зашто га нема?

На порталу Факти појавио се јуче занимљив текст, у којем неколико социолога и новинара одговара на питање новинарке Диана Милошевић зашто у Србији нема бунта попут оног у Грчкој или Словенији.

Одговор није једноставан, дабоме. Саговорници упиру прстом у недостатак артикулисаних вођа, инерцију народа, страх да може бити горе, заблуде о садашњим властодршцима. Свега тога има, али то све заједно није довољно да објасни ситуацију. Ја бих рекао да се ради о једној чудној комбинацији страха, лењости, и мудрости.

Лењост потиче од вишегодишњег испирања мозга, односно философије месијанства где нико не сматра да од њега било шта зависи, већ се чека да Неко Други дође и реши све проблеме. Па и најмање. Како је својевремено писао Момо Капор:

Београђани... непрестано чекају да се нешто историјски реши, па да онда почну да живе... Седе тако, бистре високу политику и расправљају о томе како смо сами на свету и како нас нико не воли (чак ни сами себе) и рачунају кад ће се пробудити велики руски медвед да их узме у заштиту... А већ годину дана зјапи разваљена брава на капији. Неко украио сијалицу из лифта. Подрум се не закључава јер је у браву гурнута жвакаћа гума... (Нови станар)

Ту је онда још и питање да ли би тако програмирани људи знали да препознају месију чак и кад би се овај неким чудом појавио.

Улога страха није нимало занемарива. Квислиншки култ је давно престао да обећава бољу будућност која само што није наступила - на страну сад што њихова понуда представља повратак у седамдесете, бирајте којег века - и прешао на претње гладовањем, ратом, санкцијама, повратком „мрачних деведесетих“ и чиме све не. Нико да спомене, дабоме, парадокс да баш оне који су та зла чинили Србима култ сад проглашава „пријатељима и партнерима“ без алтернативе. Страх се ионако не заснива на логици, већ на емотивној манипулацији.

Притом није баш сасвим јасно шта би могло да буде горе од овога. Отворена окупација? Тешко, јер се цела стратегија Империје заснива управо на српском самоубиству. Давно би они то сами урадили, да могу. Али не могу. Зато им је неопходно да се Србија добровољно одрекне идентитета, историје, вере, традиције, културе, територије, како би сопствено силовање амнестирала као понешто грубљи али потпуно својевољан однос. Све док Србија то одбија, они остају силоватељи, и ништа више. 

Добро онда, где је ту мудрост? У учењу на сопственим грешкама. Зашто у Србији већ годинама нема уличних демонстрација? Не зато што се њима у принципу ништа не решава. Ето, Милошевић је ономад успео да почисти кукавичку партијску номенклатуру управо захваљујући „догађању народа“. Студентске демонстрације 1996-7 су довеле опозицију на власт у градовима. А петооктобарски пуч је срушио Милошевића. Али после тога? Е, то је она научена лекција.

Једине масовне демонстрације после тога, велики митинг против „независне Косове" 2008, квислиншки култ је потпуно обесмислио преко медија и провокатора - од паљевине згодно пусте америчке амбасаде, до крадљивица патика које је ето случајно снимала водећа квислиншка телевизија. Пошто култ поседује такве механизме преусмеравања масовних протеста, они губе вредност као средство борбе.

То наравоученије је потом утврђено силом. Неколико месеци касније, тада већ жута полиција је брутално разбила демонстрације поводом хапшења Радована Караџића, усмртивши Ранка Панића. Кад не могу да преусмере, могу да убију: то је била порука упућена свима који су хтели да режим руше на улици. Потом је то подвучено превентивним хапшењима противника „параде поноса“ и „језивом реакцијом“ жуте државе на претњу тој њеној светињи.

Трансфузијом власти са жутократа на ДВД коалицију, Империја је успела да продужи радни век квислиншком култу. Али грдно се варају ако мисле да су трајно елиминисали могућност побуне. И овакав народ - медијски анестетисан, страхом спутан и индуковано лењ - свеједно би могао да изведе побуну, уколико би га повео неко ко зна како се то ради.