„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 27. новембар 2011.

Око Соколово #46

Жутократура, дан 1239.

За оне које занима, ево текста посланице косовских Срба у којој траже руско држављанство. Тек да одагна забуне о некаквом пресељењу или одрицању од Србије. Од жутократије и издајства, да - од отаџбине, никако.

Успут, приче о некаквој српској аутономији или независности су бесмислене. Косово и Метохија су признати као српске територије од Лондонског уговора 1913. наовамо (Резолуција 1244 није извор тог суверенитета, него га је тек потврдила). Бесмислено је отцепљивати се од себе, исто као што је бесмислено делити сопствену земљу, или мењати један део за други. Било који од тих сценарија даје за право отимачини коју је извршила терористичка „ОВК“. Управо зато се њихови спонзори сада залажу за „размену територија“ као решење, јер би тиме Срби напустили принцип који до дана данашњег спречава актуелизацију „независне државе Косово“.

А ко мисли да би се уступањем Космета задовољили великоалбански апетити, вара се. Синиша Љепојевић подсећа на поборнике тзв. „природне Албаније“, којима свргавање грчке владе иде наруку, намерно или не. Приметићете и перфидну манипулацију језиком, која експанзионистички програм назива „природним“ док је, рецимо, било каква Србија напросто превише „велика“.

О потресима у ЕУропској унији пише и Ђорђе Вукадиновић, који проширује контекст не само на Италију (а ево и Шпанију) већ и Либију да би изнео тезу да још колико до јуче закулисни диригенти догађајима сада излазе из сенке. Нешто се иза брда ваља, ко је јуче био горе сутра ће можда да буде доле, а сви они који мисле да је подршка Империје довека, или гаранција успеха, ризикују да се грдно преваре.

Србија је одличан пример, прототипни полигон „револуције из епрувете“, која је за 11 година „демократије“ пропала горе него за деценију рата. Не само физички, већ - још горе - и духом. Кад није бомбама успели да натерају Србију на колена, Империја је одлучила да заврши посао путем квислиншког култа „бољег живота“ и „безалтернативног“ ЕУропства.

Оно јесте да је отрцани клише да су предстојећи избори „најважнији избори икада“, али Станимир Трифуновић с разлогом тврди да би могли да буду и последњи икада. Јер ево, владе по ЕУропској унији већ именује Брисел (из редова Голдман Сакса, дабоме). Ко гласа против ЕУ, мора поново, док не гласа „за“. Чудна нека демократија, то...

Проблем је, међутим, за кога гласати. Бранко Радун и Саша Гајић сецирају српску политичку сцену и налазе само „модернисте“ и „етатисте“. Патриота ниоткуд - и то је оно што мора да се промени, да би се било шта променило набоље. Како каже Слободан Јанковић, доминира кретенизам.

Надовезујући се на свој претходни текст, Жељко Цвијановић апелује на принципијелне противнике жутократије да превазиђу заједљивост и сујету. Следећи избори, вели, можда су последњи тренутак да се нешто реши без потока крви. А револуције обично једу прво своју децу, па онда све остале редом. Тријумф жутократије имаће као резултат или крвопролиће, или „вечни мир“ гроба - и једно и друго на радост душманима:
„...све изван артикулације следећих избора као референдума – за или против Србије – само је детињасто стављање огромне, чак историјске одговорности, на нејака плећа, чега смо се у Србији баш нагледали свих ових година.“

Жутократија и невладници, тај квислиншки и нихилистички култ који је се увукао у сваки аспект друштва и државе, настоје да народ који систематски затиру (погледајте резултате пописа) што више утерају у очај, апатију, умор и безнађе. Један од тих покушаја је и филм „Парада“, који Емил Влајки с правом називца промоцијом политичке хомосексуалности. А онда имамо и пример репресије над именима за потемкиновски мост на Ади, о чему пише Весна Веизовић.

Остоја Симетић се пита зашто Срби имају такав комплекс ниже вредности, и као контраст и пожељан пример наводи Хрвате. Нажалост, аргументацију заснива на погрешним премисама. Колико год се псеудо-историчари који пишу данашње уџбенике трудили да измисле и искриве историју, аутентични докази иду у прилог потпуно супротне тезе од оне у коју је Симетић поверовао: да су Срби историјски били народ са асимилационим потенцијалом и снагом културе и традиције, док Хрвати до друге половине ХХ века нису ни постојали као етнос (Гај и Штросмајер су свој покрет звали „Илирски“).

Тек у контексту Југославије (1918, а поготово после 1945) долази до потпуног преокрета у том односу и садашње ситуације у којој Симетићева (добронамерна, али свеједно погрешна) замена теза делује истинито. Препоручујем зато текст Дејана Перишића о губитку свести о Отаџбини.

Као резултат вишедеценијске ерозије идентитета, вере, културе, традиције, и сопствености, Срби су данас „стар и уморан народ“, вели Слободан Антонић, „не по годинама, већ по ситничавој саможивости, а уморан не по делима, већ од страха што ће се и сутра морати живети, што ће се и сутра морати за живот борити.“ Срби су „народ који тихо и полако нестаје. И зато што га гуше и набијају под земљу, и зато што сам тоне у живо блато декаденције индивидуалистичког егоизма“.

Ипак, није сасвим и свугде тако. Ено барикада на Космету, које су инспирисале Србе широм света, а и најновију песму Београдског Синдиката. Некада су Срби служили као пример народима да истрају упркос претњи нестанка, подсећа Драгомир Анђелковић. Зар је ово данас горе од 1915? Заиста?

Време је да све што је остало од Србије - сви којима је стало до Србије - стане на своју барикаду. Против ропства Империји и ЕУ. Против квислиншког култа. Против заборава и нестанка.

Да престанемо више да бројимо дане.

среда, 23. новембар 2011.

Жеље и снови Најла Фергусона

„Европа 2021“ - Волстрит Журнал
„Европа 2021“ (Волстрит Журнал)
Пре неки дан је у Волстрит Журналу изашао коментар (енглески оригинал) шкотског историчара Најла Фергусона (Niall Ferguson) о томе како би Европа могла да изгледа за 10 година. Полазећи од завођења банкократуре у Грчкој и Италији и пада владе у Шпанији, Фергусон замишља како би континент могао да изгледа 2021. Односно, боље би било рећи, фантазира.

Наиме, по његовој визији, ЕУ ће до 2014. постати „Сједињене Европске Државе“ у којима ће главну реч водити Немачка. На иницијативу евроскептичних Финаца, скандинавске земље и Исланд ће формирати Нордијску Лигу, док ће Британци и Ирци да створе Поново Уједињено Краљевство. Југ СЕД постаће немачка туристичка колонија, а све остале земље сировинска база обновљеног „свенемачког царства“ (Wholly German Empire). Престоница СЕД биће у Бечу, а председаваће јој Хабсбурзи. Илустративни цитат:
„Хапсбуршко наслеђе једноставно чини мултинационалну политику занимљивијом“, објашњава динамична нова канцеларка Аустрије Марша Радецки.
Да не заборавим, СЕД би требало да буду конституисане Потсдамским споразумом 2014, при чему би у састав ове комбинације васкрсле Аустро-Угарске и Великонемачког Рајха ушло и  „шест преосталих држава бивше Југославије - Босна, Хрватска, Косово, Македонија, Црна Гора и Србија“. Баш на годишњицу почетка 1. светског рата, дабоме, да се свету натрља нос ко је стварни победник оба светска сукоба у ХХ веку.

На први поглед, тешко је рећи да ли је Фергусон овде озбиљан, или би ово требало да буде англоамеричка варијанта „Лепосаве “. Ту у помоћ пристиже народна пословица: ко га не зна, скупо би га платио.

Наиме, Фергусон је стекао међународну славу контроверзном књигом (Pity of War) из 1998, у којој је изнео аргументе да су Енглези у ствари криви за трагедију 1. светског рата, јер су могли лепо да пусте Немце да победе, па би историја Европе и света била много боља (!). Као, не би било нацизма и комунизма, не би било 2. светског рата, а ЕУ би настала 40 година раније...

Мислим да је то само делимично условљено Фергусоновим симпатијама према Немцима, или неким његовим историјски детерминизмом (што је замка у коју историчари лако падну) да је судбина Немачке да влада Европом. Ту је важна и чињеница да Фергусон себе описује као носталгичара за Британском Империјом, која је пропала као резултат оба светска рата, иако је из њих декларативно изашла као победник.

Јасно је, дабоме, да у тој алтернативној историји - и овој визији Новог Рајха који би требало да је обистини сто година после трагичног лета 1914 - нема места за Србе. Односно, да важи бојни поклич аустро-мађарских легија,  „Србија мора да умре“ (Serbien muss sterbien). Предвиђено укључење Србије (приметићете, без „Косовије“) у Нови Рајх није у функцији било какве наклоности ни Фергусона ни Немаца некој бољој будућности Срба, већ напротив - симболично крунисање победе у Европи покоравањем народа који је ту победу својим отпором осујетио. Можда се ту крије одговор на оволико непријатељство не само Немаца и баштиника црно-жуте монархије, већ и Енглеза, Француза и Американаца. Незгодни смо, јер подсећамо самим постојањем.

Важно је имати на уму и да се Фергусон сматра за озбиљног академика: оксфордски ђак, предавач на Кембриџу, и тренутно професор на Харварду и Лондонској Економској Школи (LSE). Aнглоамерички мејнстрим да не може бити већи. Значи, ово што је написао не мора да буде тек његова лична фантазија, већ можда и показатељ како тај мејнстрим види будућност Европе. Опет напомињем - без нас.

Е сад, Фергусон такође сматра да је излаз из тренутне економске кризе бесомучно штампање евра - иако свако ко је преживео хиперинфлацију зна да је то чисто лудило. Што значи да је он можда озбиљан када фантазира о васкрслој Аустро-Угарској и Новом Немачком Рајху, али да су реалне шансе да се то и оствари мање него што су биле 1914.

недеља, 20. новембар 2011.

Око Соколово #45

Дан 1232. Још увек жутократија.

КФОР, ЕУЛЕКС и тзв. НДК су се, изгледа, примирили. Чекају 9. децембар и да квислиншки култ у Београду испуни налоге Империје. Срби на Космету су, као и досад, корак испред њих - неколико десетина хиљада је затражило руско држављанство. Не што би да буду Руси, већ што неће да буду „Косовијанци“. Или Жутни, исто им дође.

Жути медији су, дабоме, све то одмах прогласили за научну фантастику и наставили да трубе о „Преокрету“, али Руси су захтев схватили итекако озбиљно, и о њему се већ расправља у државним органима. Амбасадор Русије при НАТО, Димитриј Рогозин, рекао је чак да би требало размотрити могућност да се косовски Срби доселе у Русију. То су жути медији једва дочекали, али је и неким нормалним коментаторима - попут Мирослава Лазанског - Рогозинова изјава засметала.

Рогозин је иначе познат по томе што слободно размишља и још слободније говори. Зато га је тадашњи председник Путин и послао у Брисел, да нервира НАТО. Што се Срба на Космету тиче, Ана Радмиловић је лепо објаснила да су они тражили држављанство управо зато што не желе да се селе. Бави се текст и Србима и сновима о Русији (оваквим или онаквим) уопште, и до те мере је суптилан а опет оштар, да вреди да се прочита двапут. Или трипут.

О односу Срба и Руса говори се и пише одавно, али од септембарског наступа амбасадора Конузина на натофилном форуму у Београду, све интензивније. С једне стране је антируска хистерија коју шири квислиншки култ, али насупрот њој је запањујућа доза трезвеног размишљања, која показује да је кречење у жуто успело далеко мање него што то култ тврди.

Синиша Љепојевић тако објашњава зашто жутократија подстиче русофобију: гасовод „Јужни ток“ ремети планове Империје за дезинтеграцију Србије, а самим тим и планове квислиншког култа. И Владан Вукосављевић разматра антируске предрасуде међу Србима, налазећи им порекло у титоизму. За то време, Драгослав Бокан види Русију не само као моћног политичког заштитника, већ као начин да дођемо до преко потребне самоспознаје:
„само преко Русије и у њу органски уткане и сливене православно-византијске „идеологије живота“, ми сада можемо да реконструишемо смернице наше исконске оријентације... Да би престали да лутамо туђим, магловитим пејзажима и почели да живимо, стварамо и боримо се на свом терену, у складу са богатим искуством и драгоценим наслеђем предака.“

Управо тога се највише боје Империја и њени јаничари (како их одлично назива Бранко Радун), јер ово у чему се свет налази није класични рат, већ један постмодерни сукоб у којем се уместо око територија ратује за душе људи. Књига са баш тим насловом се недавно појавила у Србији, и судећи по приказу Драгомира Анђелковића, требало би да буде итекако занимљива.

На империјалном Западу, сва политика је постала подређена идентитету, било стварном, било конструисаном. Данас више није важно шта неко говори, већ да ли припада специјално заштићеној или фаворизованој подгрупи, јер тек онда његове речи имају неку тежину. За то време се од Срба и осталих „неподобника“ захтева одрицање од свог идентитета и прихватање туђег. Тај процес није нов; на идентитет Срба се већ деценијама атакује латинизацијом, као што документује Жељко Филиповић. О томе како борба против идентитета функционише у „култури“ пише Ана Радмиловић, уз помоћ једне опаске коју приписује Гебелсу (уместо стварном аутору, Герингу). Али у питању је лапсус који нимало не одузима од закључка...

Дабоме, прича о идентитету Срба мора да се пре или касније суочи са Југославијом. Ту бих опет да цитирам Драгослава Бокана, односно његов опис југословенства:
„...југословенство је најстрашнији вирус, који је изнутра готово разорио српство. Преобликовао га у нешто што никакве везе нема са његовом (нашом) суштином, изменио нам духовни лични опис, променио нам душу, срушио карактер, одбацио наслеђе предака и вековну традицију, растопио хришћански косовски завет у баналну идеологију конформизма и личне користи, племенитост заменио неограниченом амбицијом, скромност и трпељивост претворио у хистеричну тежњу за успехом по сваку цену, верност преокренуо у превртљивост и бескрајно самооправдавање, а љубав према отаџбини у поштовање безличног Устава и формалних закона.“
Није ни чудо што данас патриотизам изгледа у најмању руку накарадно...

Иако Југославије више нема - иронијом судбине, највише заслугама оних који су од ње највише добили - квислиншки култ који данас влада Србијом за рачун Империје у ствари баштини сву антисрпску традицију југословенства. Није реч само о педигреу и новокастинској психози жутократа и невладника, већ о њиховом пројекту „промене кода“ и преумљавања народа. Притом се позивају на наводну потребу прихватања „реалности“, иако са њом немају ама баш никакве везе!

Причу о реалности некакве независне албанске државе Косовије оповргава немоћ Империје да сломи српски отпор на Косову. О томе детаљније пише Петар Анђелковић. За то време се Јања Гаћеша осврће на покушај жутократије да „отпише“ косметске Србе на попису становништва, а Петар Искендеров анализира шта стоји иза паничних предлога за поделу Косова који стижу из Империје.

Занимљиво је да је о могућности поделе (додуше, кроз трампу српског за српско - севера Космета за тзв. Прешевску долину) недавно у америчком Конгресу говорио баш тамошњи заштитник албанских интереса, Дејна Рорбахер, док је у прилог званичне политике Империје говорио жутоградски натофил Иван Вејвода. О том сведочењу детаљније пише Миодраг Зарковић. Вреди споменути да је на истом саслушању сведочио и бивши амерички дипломата Џерард Галучи (енглески оригинал), који оштро критикује „неморално, нелогично и незаконито“ понашање КФОРа и ЕУЛЕКСа.

Сад се тек види колико је у праву био руски амбасадор Конузин, када је упитао присутне на Вејводином форуму ономад има ли међу њима Срба. Присетите се да га је дочекао тајац.

И док српске интересе бране Руси и понеки Американац разочаран политиком Империје, дотле званични Срби (тј. Жутни) раде за интересе Империје. Задатак Друга Боте је да скува српску жабу, вели Бранко Жујовић, али да ли је он то икада могао? Ако и јесте, сада више не може. Просто речено, не можете лагати свима све време, а Ботино време је исцурело. Његова тајна дипломатија доживела је фијаско, пише Љиљана Смајловић. А да просрпски приједсиједник отворено и безочно лаже доказује документовано Саша Ставретовић.

Додатну потешкоћу жутократији представља чињеница да ЕУропску унију дрма финансијска и политичка криза без преседана. О каквој бајној будућности онда могу да лажу народ, ако свако ко има очи може да види да би ЕУ лако могла да крене стопама СФРЈ? Да је ЕУ у стварности далеко од неке митске земље дембелије, пише Филип Благојевић. Али када се чињенице не поклапају са догмом квислиншког култа, утолико горе по чињенице; Марко Радовановић објашњава зашто је дијалог са ЕУрофилима постао бесмислен.

Тако фамозни 9. децембар, од дана када ће жутократија моћи све убрзано постаје дан после којег неће моћи више ништа. О сукобу Европе и ЕУропства и ко је ту међу Србима заиста кретен, пише Жељко Цвијановић. Вреди прочитати како текст, тако и овај коментар на њега.

Право збори Драган Вучићевић, овај и овакав систем води једино у самоубиство. Ако Срби мисле да имају било какву будућност, морају га мењати. Идеално би било да се уместо њега постави нешто стварно, здраво и сувисло. Да би прича Милана Продановића о „добрим“ Србима какве прижељкује квислиншки култ остала негде између сатире и научне фантастике.

четвртак, 17. новембар 2011.

Поштење нема цену

Да ли је Марина Морачанин будала, или симбол наде у будућност Србије?

Марина Морачанин
Марина Морачанин (Политика)
Конобарица из Крушевца је пре неки дан пронашла торбицу коју је заборавио један од гостију, и вратила је власнику. У торбици је било преко 200.000 евра у готовини. Од „захвалног“ парајлије је добила награду од 1000 динара (ни 10 евра). Због тога је неки називају будалом.

Зашто? Па могла је да узме паре. Могла је и да пријави торбицу полицији, па би је следовала награда од 10% пронађене суме. Остатак би, претпоставља се, задржала полиција - док власник не докаже да је то заиста његово и законски стечено. Али не - конобарица је узела торбицу и предала је заборавном госту. Каже: „Не треба мени награда, мени је важно да мирно спавам“.  

У чему је овде проблем? Сигурно не у поштеној конобарици. То што је Марина урадила требало би да је основни стандард пристојности и поштења у нормалном друштву. Њено понашање није за осуду, већ за сваку похвалу. Ако већ треба нешто да се критикује, онда је то понашање заборавног и незахвалног госта, који је - да је био зле среће да торбицу нађе неко прилагођенији загађеној моралној средини која је направљена од Србије - могао да остане без пара. Па било потпуно, да је проналазач присвојио торбицу, или делимично, да је торбица завршила у полицији. Свакако да то вреди много више од хиљаду динара. Али то је ствар кућног одгоја и карактера - или његовог мањка.

Проблем је и што постоји пропис који конфискује 10% пронађеног новца као награду, па поштене људе тиме просто тера у грех. Само зато што закон дозвољава некоме да узме туђе не значи да је то морално, праведно или исправно.

Ко зна одакле заборавном госту толике паре? То уопште није важно. Његове су.  У нормалном друштву би требало да важи претпоставка невиности. Исто као што никоме не би пало на памет да се окористи туђим, ма колико користи од тога могао да има. Неке ствари се једноставно не раде.

Да је узела паре, или чак искористила законско право на 10%, Марина Морачанин би дала за право једном лоповском моралу који већ дуго загађује Србију. Дала би за право убеђењу које материјално ставља изнад моралног, сматра да је свако у души лопов, и верује само у „у се, на се и пода се“. Које се смеје поштењу, пљује на част и заједљиво вели да се образ не маже на хлеб, а патриотизам не сипа у трактор. Које зна цену свега, а ничему не зна вредност.

Годинама већ, следбеници тог концепта (превише је примитиван да бих га частио етикетом идеологије) покушавају да Србију промене по сопственој матрици. Марина Морачанин, конобарица из Крушевца, пример је њиховог неуспеха - али и наде да ће у некој скоријој будућности њено понашање бити нормално, пожељно и поштовано.


недеља, 13. новембар 2011.

Око Соколово #44

Жутократија, дан 1225.

Барикаде још увек стоје. Немоћна да победи народ на северу окупираног Косова, Империја је одлучила да нападне „мекшу“ мету. Отуд цела кампања за „преокрет“ у Београду и најновији „преговори“ о томе како да се Тачистану и Империји преда све што траже - а да се народ не досети. Мисле, могло им се толике године, може им се и сада.

Квислиншки култ је ставио све карте на сто. Лажан Динкић сад хвали Титово време и напрасно открива да Србија изумире - као да лично он није од 5. октобра наовамо управљао тајкунизацијом, пљачком и пропашћу српске привреде, него је ту деценију провео, рецимо, у Џибутију. Латинка Перовић објашњава да је увек била велика ЕУропејка - осим када је била марксистички културкомесар, је ли. Тек углавном, свако ко је у претходној деценији омастио брк док је Србија пропадала, од досманлија до невладника, сада подржава „преокрет“ (или можда prijeokrijet? Ђаво ће га знати...).

Свега има у тој чорби. Миодраг Јовановић, један од професора Чедовишту, осврће се на лицемерје свог исписника. Ана Радмиловић и Миленко Јованов независно пишу о ТВ емисији у којој је посао Вука Д. био да Вук Ј. наспрам њега изгледа као патриота, и долазе до истог закључка. Миодраг Зарковић напомиње да пријеокријетачи нису могли Београд да излепе билбордима без подршке „старе, угледне српске породице Ворлик“, и целу ствар посматра кроз призму чувене сцене  из „Маратонаца“ двоје потписника прогласа. За то време, Феђа Димовић би кобајаги да се и он пријеокрене, па описује како би то изгледало.

Али ако хоћете да о најновијој измишљотини квислиншког култа прочитате само један текст, онда нека то буде триптих Жељка Цвијановића, где је ама баш све речено. Циљ квислиншког култа - односно њихових господара из Империје је да једном заувек, непорециво, неповратно и неопростиво, оскрнаве Србе и Србију. Да све што је мимо и против њих ставе „изван смисла, изван морала и, коначно, изван људскости.“ Не знам зашто мисле да ће им то поћи за руком сада, кад није у протеклих 20 година; додуше, одсуство елементарне логике некако је предуслов за припадност квислиншком култу...

Шта то Вук Д., Чедовиште и њихови следбеници хоће да преокрену, када Жутоград већ годинама систематски затире Србе? Хоће промену косовске политике? Па зар није доста што се најгори медијски рат против косовских Срба води управо у Србији, о чему сведочи Адис Ајалев? Већ се спроводи споразум о регистарским таблицама и исправама који признаје Тачистан, каже Јања Гаћеша. Она подсећа и на злобу Империја, која је погром из 2004. описивала као „међуетничко насиље“ - а то чини и сада. Нема везе што притом страдају скоро искључиво Срби. О најновијој жртви Империје, Сави Мојсићу, пише Предраг Николић. Али свеколике невладничке боркиње за људска права о убијеним Србима или ћуте, или њих саме криве што су (постојањем) испровоцирали своје џелате!

Империји нису довољни само притисци на Србе на Космету и промоција квислиншког култа. Турски министар иностраних дела је ево у „приватној“ посети тзв. Санџаку. Најновију ујдурму квислинга у Војводини објашњава Душан Ковачев у тексту о „отпорашком брашну“. Мило Ломпар је дао изузетно занимљив интервју, у којем се између осталог осврће и на производњу вештачких идентитета. О медијским оператерима окупације пише Ђорђе Ивковић; мада је према понекоме и незаслужено преоштар, у принципу је у праву.

Међутим! Империја нити је свемоћна, нити су њени пројекти махом успешни. Дапаче, сваким даном је све слабија, а скоро све што ради јој се обија о главу. Такозвано „арапско пролеће“ то у ствари није било, објашњавају Бранко Радун и Саша Гајић. За то време, темељи ЕУропске уније се тресу кризом око евра, који би јој могао доћи главе, вели Синиша Љепојевић. У Грчкој је пао Папандреу, у Италији је дошао крај Берлусконијеве ере, а осовина Берлин-Париз већ гласно размишља о „асиметричној“ ЕУ у којој би неке чланице биле једнакије о других.

Улазак у такву ЕУ би било добровољно утеривање у гето, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чему онда прича да би недобијање кандидатуре за тај тонући брод била трагедија или смак света (као што тврде пријеокријетачи), пита се Мирослав Лазански. У кризи која потреса ЕУ, Ђорђе Вукадиновић види одјеке распада СФРЈ. Ако је Југославија била неодржива, како ико може да помисли да ЕУ онда није?

Славољуб Лекић пише о опасној странпутици германофилије, док Драган Крсмановић објашњава да НАТО у Србима никада неће гледати савезнике. Бранко Жујовић подсећа да у Куманову није потписана капитулација, па нема разлога да се Срби понашају капитулантски. Помало депримира чињеница да уопште морамо да се бавимо нечим што би требало да је очигледно, али то је боље него ћутање и пуштање квислиншком култу да намеће идиотизам. О онима који ћуте пише Драгомир Билић, док неке корисне савете онима који не желе да ћуте даје Василије Мишковић.

Колико год се Империја, жутократе и невладници трудили да наметну своја убеђења као не само једина исправна већ и једина могућа, они су већ изгубили. Само то још не знају. Али знају људи попут Срба на барикадама, нас у медијској герили, или оних којима је јасно да „није суштина у томе што ћемо некад некуда отићи, мука је ако се немамо коме и чему вратити“, како каже Владимир Недељковић.

Питање више није хоће ли квислиншки култ наставити да влада Србијом. Неће. Питање је само на који начин и уз колико крви ће отићи. А како не би и после њих остало њихово, треба прочитати размишљања Драгослава Павкова о насиљу, односно злоупотреби силе.

Паметнима доста.

недеља, 6. новембар 2011.

Око Соколово #43

Данас је 1218. дан жутократије.

Ако је до те мере сигуран у ваљаност своје политике и исправност сопствене савести, као што јавно тврде његови чланови, зашто се онда квислиншки култ (жутократа и невладника) понаша као да му је угрожен физички опстанак? Можда зато што то и јесте случај, а они сами су итекако свесни да су им прљави и руке и савест. Ко још има савест, је ли.

Пацов који је први напустио тонући брод данас се прави као да он лично није најодговорнији за слом српске привреде, тајкунизацију Београда и умирање провинције, па прича приче о некаквим регионима. За њим не заостају ни професионалне скутоноше Империје, који су недавно окупили све своје присталице и позвали Врховног Жутника на некакав „преокрет“ у политици.

Реч је о класичној превари, тврде Чедомир Антић и Милан Дамјанац. Попут господина регионалствујушчег пацова, сви ти „преокретачи“ годинама причају и раде исто - сатиру земљу у којој живе и њен народ, за рачун Империје која их подржава и плаћа. Да позајмим опис од Жељка Цвијановића, то је „менажерија живописних бандита, чија је једина препорука што су се зарекли да ће од Србије направити таман оно што њени непријатељи држе за подношљиво“. Повод за Цвијановићев текст је најновија манифестација мржње квислиншког култа: медијски линчу руског амбасадора Конузина.

Наиме, Александар Васиљевич се недавно појавио на скупу СНС у Нишу и похвалио „наприједњаке“ као истински глас огорчене Србије. Може му се, дабоме, замерити да је погрешио адресу, пошто је СНС отприлике онолико легитимна колико и коалиција на власти. Али да ли је тиме прекршио протокол, дипломатске конвенције и суверенитет Србије? Којешта. Како документује Радојка Тмушић-Степанов, Конузин тешко да је икада рекао ружну реч о Србима. Међутим, оним истим сподобама које са болесним задовољством дочекују сваку уцену, понижење и увреду из Брисела и Вашингтона, одједаред је засметала Конузинова „повреда суверенитета“ Србије - оног истог за који они сами тврде да га нема и не треба да постоји!

Русофобична хистерија је, међутим, вишеструко корисна култу. Једни дижу свој мизерни рејтинг пред изборе, други промовишу своје сепаратистичке планове, а сви скупа гледају да се тиме удворе Империји. Поред већ споменутог Цвијановића, препоручујем текстове Весне Веизовић и Ђуре Билбије. О лицемерју и подлости хајке на Конузина пише и Бранко Жујовић.

У свом коментару на лицемерје жутократа, Ратко Дмитровић наводи нешто што је незаслужено потиснуто у заборав: „Држава која на захтев некаквог привремено сазваног међународног суда том истом суду изручи свог легитимно изабраног председника, као да је последњи криминалац, заувек је изгубила право да говори о суверенитету“.

То је, дабоме, био и план - само што ни ДОС ни жутократија нису држава. Историја нити почиње нити се завршава с њима. Србија је нешто веће и јаче од њих, како је објаснио Дејан Перишић који дан касније.

У позадини повике на Конузина и Русе стоји још нешто. Љиљана Смајловић подсећа да Русија ипак чува Косово, ту драгоценост коју би ова невласт врло радо дала као да је џак кромпира. А све док се Косово чува, немогућа је она „промена матрице“ коју култ толико прижељкује. Узадул им сав труд на преумљавању Срба, ако не могу да заврше посао. А не могу - захваљујући руском ангажману на међународном плану, али и отпору Срба који су одлучили да на Косову опстану (како подсећа Јања Гаћеша).

Коме после свега треба још доказа да би жутократија најрадије да тог народа тамо нема, Александар Ђикић нуди следеће питање: како то да могу да се организују специјални возови за летовања у Хрватској, а не могу за транспорт робе и људи на Косово?

Упркос свему, народ и даље дежура на барикадама. Срцем и рукама иде на светску силу - како подсећа Бошко Ћирковић - и побеђује! Највише им значи кад им дођу сабраћа из других крајева, да дају подршку. Макар и накратко. Прошле недеље је један такав конвој подршке организовао филмаџија Борис Малагурски; сведочанство о том путу написала је Оливера Новаковић.

Све што данас ваља међу Србима је или на тим барикадама, или их речима и делима подржава. Све остало превише је заузето тровањем, погањењем и кварењем свега што дотакне. Неколико слика тог тровања наводи Миливоје Глишић. О загађивању сајма књига пише Маринко Вучинић, док се на то из (све мање вероватне) будућности осврнула и Лепосава. Међутим, Ана Радмиловић на примеру једне ТВ емисије илуструје да жутократе и невладници ипак нису успели да искваре све око себе. Можда није све спало на феуд Злокућана и Драговљана, као у причи Милана Продановића.

У сваком случају, ово што се ради данас је једна издаја без преседана, с правом тврди Оливер Вуловић. И пре је било „странствовања домаћих туђина“ (како вели историограф Радован Калабић), али тек почетком деведесетих година ХХ века настаје ситуација у којој се издаја, од најгорег злочина према држави и заједници, редефинише малтене у врлину. О томе пише историчар Зоран Чворовић, наводећи:
„Пошто је издаја постала главно средство глобалне Империје за разарање државног суверенитета, а последично и за промену самог националног карактера појединих народа, упадање у замку вредностног редефинисања феномена издаје врло лако може да угрози биолошки и духовни опстанак једног народа“.
А од промоције издаје као врхунске цивилизацијске вредности горе је само ћутање и њено прихватање.

Кад је већ о Империји реч, Бранко Радун подсећа да у њеној матрици света нико други нема право на суверенитет, па чак ни постојање. Али и поред свих недаћа које са собом повлачи непријатељство Империје, Синиша Љепојевић на примеру Моамера Гадафија илуструје да је њено „пријатељство“ још горе. Милан Дамјанац објашњава шта судбина Либије треба да значи Србима. Тако су и Срби некада били симбол да Империја није непобедива и непорецива. Зато је уосталом и доведен ДОС, а потом жутократија, и промовисан програм преумљавања...

Велика је иронија, дабоме, да је захваљујући баш „демократској“ Империји свет постао један велики колхоз, односно полицијска држава налик на некадашњу перцепцију СССР, каже Ана Радмиловић:
„...живимо у Србији која се и даље понаша као да живи пострауматски синдром земље бившег источног блока, без обзира на то што том блоку никада није припадала. Сада устројство тог блока живи готово цео свет. Разлика је у томе што се не „одлази“ у колхоз, све је колхоз. И сви смо, осим наших суверених, проклето исти у њему.
За прихватање те и такве „реалности“ непрестано лобира квислиншки култ. Али зар ико са имало образа сме да пристане на реалност која оволико личи на оно што је пре 70 година створио Хитлер, с правом се пита Милорад Вучелић. Уосталом, у данашњој ЕУропи дижу споменике есесовцима и проглапавају нацизам и комунизам истим, подсећа Мирослав Лазански и наводи један занимљив историјски податак: када је режим Јосипа Броза заменио 1945. режим Анте Павелића, Загрепчани су то звали „преокрет“. Подсећа ли на нешто?

Завршио бих овај преглед коментаром Драгана Вучићевића: „Кад год не знате шта је добро за Србију, кад год имате дилему ко је у праву и кога вам ваља подржати, онда увек урадите супротно од онога што [Ненад] Чанак чини“. Једноставна решења у политици су скоро увек погрешна, али ово је заиста изузетак.

Србији јесте потребан преокрет - али истински, а не лажни који нуде скутоноше Империје. Можда би најправедније и најбоље по нашу душу било да их све пошаљемо у ЕУропство, кад им је већ толико стало до њега. Без повратне карте, дабоме.

субота, 5. новембар 2011.

Суштина, финесе и примери

Есеј од четвртка о порицању сопствености пренесен је истог дана на Новом Стандарду и (Р)еволуцији и инспирисао је подужу дискусију. Дабоме, није дуго требало да се скрене на странпутицу приче о „црвенима“. Врло намерно нисам есеј претворио у антикомунистички памфлет, јер колико год да су титоисти били одговорни за произвођење самонегације у врлину, толико је тај феномен старији од њих, а ево их је и надживео. Проблем је, дакле, у самонегацији, више него у њеним промотерима. Јасно.

Немам обичај да цитирам коментаре, било са Сокола било са других места, али овде морам да направим изузетак, јер ово што је написао „пегепет“ заслужује да се понови. Одговарајући на мој коментар (пренео сам га у коментарима на есеј од четвртка, па да не понављам), каже:

Госп. Малићу, почињем ново исчитавање од вашег коментара и како ми се допао као уосталом и текст, решио сам да још нешто додам јер мислим да се савршено добро разумемо.
„Ако је неслога проблем, онда тражите начина да се сложимо око неких основних ствари - а око детаља и не морамо. Јер би онда живот био много досадан. Дајте да будемо саборни“.

Ово је суштина и ако се сви око ње сложимо, остало су финесе. Јер, није важно да ли смо под добровољном, меком или правом окупацијом, ако се сви сложимо да јесмо окупирани и да треба да кренемо у борбу за слободу. У коментару сам намерно кренуо од сопственог примера и успут "докачио" и Драшка, јер сам за њега био сигуран да ће, као што и јесте, исправно схватити "шта је песник хтео да каже". А сада ћу навести неке, свима познате "жуте примере", а не бих ли пластичније дочарао оно што сам започео да образлажем.

Вук Драшковић 9.марта '91. Је ли кидисао на црвене некрунисани краљ тргова? Зар није Бора Јовић извео тенкове на народ предвођен Вуком? И је ли онда икоме сметало то што је Вук изашао из капута Мике Шпиљка? Или, касније, је ли сметало четницима то што их је он, Шпиљков секретар, годинама водио на Равну Гору? Је ли икоме засметало када је Вук са ТВ Бастиље, за време бомбардовања '99, причао о малој Милици Ракић? Зар није он предводио највећу опозициону партију све до избора 2000-те године?

Данас је Вук Драшковић жући од жутника. Мислим, срећа наша да нема ефективну власт, јер би, да се он пита, остали не само без Косова, већ и Шумадије. И данас му се спочитава да је био црвени. Тобоже, баш зато што је некада био црвен (Боже мој, још је код Шпиљка био секретар), он је данас жут. Није него! Биће да је нешто друго у питању, дубље или много плиће, да се не споримо и око тога.

Или, да ли се још неко сећа Чедомира Јовановића, са крстачом око врата и иконом у руци, како прича о косовском завету? Он је и онда био унук истог деде. Данас је тај биолошки отпад(ник) жући и од Вука, жешћи и од самог Ментора.

Или, на задњим изборима су до последњег дана Дачекови социјалисти важили за патриотску странку. Трт! Нама из патриотског корпуса, све до тог судњег дана када су они прешли у жути табор, нешто и није сметала дотадашња њихова, црвена боја. Од тада, одједном им се спочитава све оно што смо знали и пре, а у вези идеологије коју и нису мењали. Мењали су нас. За њих.

Или, да споменем великог српског јунака Шешеља. Коме је у антикомунистичком и антититоистичком табору сметао његов "самоуправљачки докторат", када је са ашовом кренуо у кућу цвећа? Или, коме то смета данас, када он демонтира хашку наказу?

Па његов кум Тома. На прошлим изборима је он био наш највећи патриота, такорећи вођа патриотског корпуса. И данас? Бар половина са наше, патриотске стране улице, сумња.

Наравно да би набрајање могло да се настави и наравно да би сада око ових примера могли да пенушамо данима, да се ватамо за гуше и убеђујемо, али то у овом случају није био циљ, него средство да се мало боље разумемо и приближимо.

Елем, као што се Драшко поноси народним херојем и исправно оцењује да нам је титоизам дошао главе, време је да се и ми остали пресаберемо и прикупимо, растребимо жито од кукоља и да се саборно српски сложимо око неких простих чињеница. Окупирани смо. Мали смо народ и помоћи са стране немамо. Хоћемо слободу. За њу се морамо изборити сами. Не идеологијом, не речима, него делом.
Куд год да кренемо, све се враћа на основну логику. Док сами себи нисмо јасни, биће нам онако како је сада. Зато ово цитирам и потписујем.

четвртак, 3. новембар 2011.

Порицање сопствености

Није потребно, претпостављам, детаљно објашњавати тезу да жутократе и невладници мрзе народ којим владају. Тај осећај просто зрачи из сваког њиховог геста, сваке речи и дела. Уосталом, то отворено и говоре, кроз причу о „промени културне матрице“ и цивилизирању Срба за које говоре и пишу да су ружни, прљави и зли (а онда за таква писанија једни другима деле награде).

Одбијам да за њих употребим израз „друга Србија“; немају право ни на ту именицу ни на придев, пошто на сваки спомен било чега српског добију осип. У вредностима које заступају и начину на који се понашају има врло мало историјски српских карактеристика - они се тиме поносе и труде се да у свему личе на своје иностране идоле. Чак је и језик којим се служе, на први поглед српски, извитоперен до непрепознатљивости...

Ово, међутим, није прича о њима, јер је о њима углавном већ све потребно испричано. Не, ово је прича о нама, и нечему што се они толико труде да нам отму.

Средином октобра је у културној рубрици канадског дневног листа „Глоб енд Мејл“ (Globe and Mail) освануо текст новинара Роберта Еверет-Грина под насловом „Музика Ане Соколовић подсећа на Србију“. Повод за текст је серија концерата које ове године у њену част организује Друштво за саремену музику Квебека (SMCQ - Société de musique contemporaine du Québec).

Од 1993, Ана Соколовић живи у Монтреалу, културном центру франкофонске провинције Квебек. Удата је за колегу Жана Лесажа (Jean Lesage). Имају двоје деце. Док је живела у Србији, прича канадском новинару, презирала је традиционалну музику и хтела је да компонује савремене мелодије, без икакве везе са било којим друштвом. Космополитске и универзалне. Додаје да је исти став имала и већина њених колега који су у Београду студирали композицију.

Замислите онда, пише Еверет-Грин, њено изненађење када су после извођења њене прве канадске композиције (дуета за виолине) почели да стижу комплименти хвалећи „славенску душу“. Соколовић прича како је била у шоку: „Побогу, ја сам компоновала савремену музику, каква сад славенска душа?“

Ана Соколовић
Ана Соколовић (SMCQ)
Соколовић се потом посветила истраживању музичког наука који је донела са собом, препуног балканских ритмова и мелоса које је узимала здраво за готово. Сада црпи креативну енергију из народне уметности коју је игнорисала док је живела у Београду. На првом концерту у овогодишњој серији, показала је вунене рукавице које је исплела њена прабаба, од вуне коју је сама шишала, бојила и прела. „Све више видим ту повезаност у креативном односу, било да је реч о уметницима или занатлијама“, каже.

Најважнији цитат у тексту налази се при крају, где Соколовић вели: „Овде у Канади сам открила симпатију према српској и балканској музици. Ово друштво нам дозвољава да будемо оно што јесмо“.

Иронично, зар не?

Њена биографија на страници SMCQ каже да је рођена је у Београду 1968, и да је студирала у Београду и Новом Саду. Претпостављам да онда из Србије није отерана, већ је отишла вођена жељом за бољим животом. Испоставило се, међутим, да је прави проблем био у менталном блоку који је тек суочавање са самим собом у туђој земљи успело да уклони. Било је потребно да Ана Соколовић оде из Србије како би схватила да је Српкиња.

Како објаснити ту појаву? За њу нису одговорне „грозне деведесете“, рат и санкције - Соколовић је у Монтреал стигла 1993, а каже да је презир према традицији постојао још док је студирала, дакле другом половином осамдесетих. Произилази онда да је тај однос према идентитету, култури и традицији створен још раније. Ко га је онда створио? Зашто? И на то питање је могуће наћи одговор. Некима се он неће допасти, али је истина неумољива. Све чињенице упућују на закључак да се тај презир намерно, свесно и плански култивисао - али само у једном етносу. Свима осталима је било допуштено да изражавају - па чак и измишљају - свој идентитет, дакако у границама које не би угрозиле власт Маршала и Партије. Осим једном народу.

Са последицама те политике живимо данас. Свуд около су новокомпоноване нације, чији су најфанатичнији поборници људи који су се некада сматрали Србима, а потом били убеђени да су нешто друго. У самој Републици Србији влада мржња и презир према свему српском међу тзв. елитом, жутократама и невладницима који чине не „нову класу“ - како је Милован Ђилас звао генерацију њихових очева - већ касту која на све остале гледа као нижа бића. Па је њима, владарима, све дозвољено, док њиховим поданицима, Србима, није дозвољено ама баш ништа.

Занимљиво, такав осећај нестаје када се пређе Дрина. Тешко ћете га наћи међу Србима протераним из Крајине који су отишли у свет, или онима који су у Босни и Херцеговини одбранили своје право на постојање. Можда се зато жутократе и невладници убише од урлања да су прекодрински Срби агресори и геноцидни злочинци, које што пре треба цивилизирати - подређивањем ЕУропским владарима типа Јадранке Косор или Изетбеговића млађег. Можда им зато толико смета Емир Кустурица - не само зато што је извршио „реконструкцију порекла“, већ и што је остварио светски успех преточивши инспирацију сопственом традицијом у ванвременске и ванпросторне приче, док су њихови вајни кунстлери реализовали само патетичне, патворене псеудо-универзалистичке памфлете.

Свака креативност полази од стварности, а она врхунска надограђује ту стварност до тачке превазилажења времена и простора у којем настаје, извођењем општег из мора појединачности. Насупрот њој се налази патворена, октроисана уметност која негира истину и појединачност и гуши их наметањем лажних општих места. Неспособна да истински ствара, она искривљује до непрепознатљивости, паразитирајући на постојећем док га истовремено презире и проглашава ништавним.

Квислиншки култ жутократа и невладника није створио систем којим Србију води у пропаст, али га свесно користи да би наставио репресију српске сопствености, јер на томе темељи убеђење у своју наводну супериорност. Врло је значајно што је Ана Соколовић, композитор савремене музике пореклом из Београда, у Монтреалу нашла срећу кроз спознају, а не негацију свог идентитета. Било би тужно да у томе остане усамљени пример.