„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 08. јануар 2019.

Календари

Сваке године некако у ово време, самопроглашени грађани и бојовници за тзв. људска права крену да кукају о застарелости и нетачности јулијанског календара. Само им он смета, дабоме, подвлачи Никола Танасић у бриљантној полемици на НСПМ.


Подсећајући да су антички Хелени користили чак пет календара – један за спорт, други за веру, трећи за политику, четврти за финансије, итд. – Танасић објашњава да није никакав проблем што се СПЦ придржава јулијанског календара, него је то чак и корисно:
Празновање Божића у Србији је стога у културолошком смислу кудикамо аутентичније, традиционалније, али и духовније него у земљама Запада, па и у православним земљама које су прешле на „Миланковићев“ календар. [...]

...обележавање по старом календару било које српске славе, или чак државних празника као што су Сретење или Савиндан, као да православне хришћане за потребе празника преноси у један трансцендентни, духовни свет, у једну посебну димензију са одвојеним временским током, као да између њих и ефемерности секуларног живота уздиже невидљиве манастирске зидине. А то је управо функција коју религијски календари врше код муслимана или Јевреја...
И у том грму лежи зец. Наиме, није проблем глобалиста са јулијанским календаром то што наводно није „тачан“, већ што је српски:
Према том календару су се Срби од памтивека крстили и венчавали, према њему су се дизале буне и доносили устави, по његовом диктату су се хајдучке чете састајале и растајале.
Ове се године навршава осам векова српске православне аутокефалије. За оне којима је свака Србија превелика а једини добар Србин бивши, то је осам векова превише. Зато се толико упињу да будемо „као сав нормалан свет“, никад не објашњавајући шта тачно под тим подразумевају: нестанак.

Па да онда завршим са Танасићевим закључком, јер немам шта да му додам или одузмем:
...и ако наш Божић настави да се са сваким новим веком удаљава од њиховог, неће од тога бити никакве штете. Јер велико је питање ко ту кога треба треба да сустигне, а ко чему да се врати. И ко је ту „заостао“, ко се „истрчао“, а ко је – можда – залутао.

понедељак, 07. јануар 2019.

Христос се роди!

Христос се роди! С Рождеством!


Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену.

- из Божићне посланице архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја


недеља, 06. јануар 2019.

Бадње вече


Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)