„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 30. јун 2019.

Џастин Рејмондо, српски херој

У четвртак, пред Видовдан, упокојио се у 67. години Џастин Рејмондо (Justin Raimondo).

Ако вам ово име звучи познато, не морате да читате даље. Али ако не знате ко је био Рејмондо, останите и послушајте. Јер ради се о човеку који је српски народ и те како задужио.

У саму зору интернета, негде 1995, Рејмондо је на страницама Antiwar.com - политичког портала противника војних интервенција САД - критиковао ратне авантуре Била Клинтона по Босни и Херцеговини. Његове текстове сам открио тек касније, на пролеће 1999, када је из истих разлога осудио агресију НАТО на СРЈ.

Завршавао сам факултет усред (буквално) Америке, изолован међу људима за које сам мислио да су ми пријатељи, а за које сам преко ноћи постао зликовац, јер је тако говорио Сиенен. Џастинови текстови су ми дошли као лек, као потврда да нисам ни луд ни збуњен, али и да има Американаца који размишљају својом главом и не иду по памет у новине или на телевизију.

Инспирисан Џастином и још неколицином интернет-коментатора, почео сам и ја да пишем. Неки од тих текстова дошли су и до Antiwar.com. У новембру 2000, после Жутог Октобра, Џастин ми се јавио са позивом да будем њихов колумниста за Балкан, односно просторе који су се некада звали Југославија.

Тако је настао Балкан Експрес, који је после променио име у Тренуци Транзиције, моја недељна, па после двонедељна, колумна на сајту који је Џастин предано уређивао и за који је писао три или више пута седмично. Ту сам почео да блогујем, пре Сокола и његовог рођака на енглеском. Ту сам научио, између осталог и од Џастина, како да будем писац, критичар и есејиста. И то је трајало негде до 2014, када су превагнуле друге обавезе.

Али нису Џастин и Antiwar.com српски хероји зато што су мени дали платформу, већ што су се усудили да принципијелно и неустрашиво бране истину и правду, у доба страховладе медија када се скоро нико није усуђивао да противречи Сиенену, Њујорк Тајмсу, или портпаролима НАТО.

Џастин се често бавио нашим невољама, из перспективе одговорности Империје за њих. Али на страницама Antiwar.com је бројне текстове објавила и Стела Џатрас (Stella Jatras). Ту је Даг Бандау (Doug Bandow) исписао своју чувену тезу да је једина константа тзв. међународне заједнице да Срби никад нису у праву. Ту је писао Џорџ Самуели (George Szamuely), који ће после написати и објавити изузетно важну књигу (Bombs for Peace, односно Бомбе за мир) о распаду Југославије и НАТО агресији. Да наведем само неке.

У времену када је сама Србија мучки ћутала - прво јер није могла да дође до речи због санкција, а после јер није могла, од квислиншке власти - Џастин и његови сарадници бранили су нас од клевета и лажи, из принципа а не ради пара или славе. Годинама преданог рада, ти људи су поставили темеље критике тзв. хуманитарне интервенције и обојених револуција, а на њиховим текстовима је стасала цела једна генерација младих новинара која сада демонтира лажи империјалних медија о Сирији или Венецуели.

Џастин Рејмондо је био мој уредник, колега, саборац и пријатељ. Али због свега горе наведеног, сматрам да је био и српски херој. Слава му.

недеља, 9. јун 2019.

Пораз је дошао после

Девети јуни није годишњица које се често или радо сећамо, али је датум вредан памћења. Тог дана је, наиме, потписан војно-технички споразум (ВТС) између Војске Југославије и НАТО у Куманову, којим је формално окочана операција „Савезничка сила“, односно 78-дневна агресија алијансе на тадашњу СР Југославију.


Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено“ и да треба што пре „признати реалност“ и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?

Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б).

Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве 16 месеци касније.

Ако сте учествовали у „догађањима народа“ која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово.“ Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли“ (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису.

Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, је нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени“, преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.

Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија“. Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе - на овај или онај начин - да би мучење престало. И то није нимало случајно.

Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.