„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 19. децембар 2008.

Сан и кошмар

Недавни есеј Николе Танасића о необележеним годишњицама Југославије - како 1. децембра 1918, тако и 29. новембра 1943 - натерао ме на додатно размишљање о тој држави.

Пре скоро три недеље сам 1. децембар описао као пораз српске борбе за слободу и уједињење, први у низу српских пораза у 20. веку (који су све време представљани као победе, да све буде још црње).

Танасић се, међутим, супротставља аргументу да је Југославија створена из „похлепе, амбиције и мегаломаније“ младог краљевића Александра. И ја се слажем с њим у томе. Није ми тешко да поверујем да су оснивачи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца покушавали да за јужне Словене ураде оно што је за Италију урадио Кавур а за Немце Бизмарк. Као што сам написао у два већ споменута есеја, о томе ко је шта знао у то време и какве су коме биле намере и треба и мора да се расправља да бисмо добили потпуну слику.

Лако је сада рећи „јао, како су само могли,“ кад знамо шта се десило после. Али ако су актери већ тада знали и на основу расположивих чињеница могли да закључе какви ће све проблеми да настану „уједињењем“ са дојучерашњим непријатељима, онда не смемо да их амнестирамо од историјске одговорности за потоње догађаје. Исто као што не смемо да их теретимо за ствари за које објективно нису криви.

У праву је Танасић кад каже:
„Србија је себе часно уложила у Југославију и, изударана и окрвављена, понижена и упрљана, часно је себе из ње изнела – за разлику од свих осталих чланица југословенске федерације. Баш зато што је очување Југославије било дело српске части, и што се српска част у том делу није окаљала, Југославија и њена трагична судбина не смеју бити заборављене, а њих се стидети морају само они који су њеној смрти допринели. Ма шта данас кукумавчили сарајевски, загребачки и љубљански либерали и „југоносталгичари“, Срби нису ти који су је сахранили. Једино они.“
Али ту треба да се направи једна невероватно важна разлика. Прва Југославија је била добронамерна грешка, на коју се гледало као испуњење српског историјског циља (ослобођења и уједињења). Али шта је са другом?

Ту се озбиљно разилазим са Танасићем. Он сматра да је 29. новембар 1943. важан датум за савремену Србију јер је она тада постала република. Али, зашто би то требало да се прославља? Већника из Србије у Јајцу није ни било, а „републике“ на које је Југославија подељена 1943. су имале исто онолико легитимитета као совјетске „републике“ које су цртали Лењин и Троцки.

Не бих да сад расправљам о комунизму као идеологији или његовој примени у пракси; моји су ставови о томе читаоцима овог блога већ познати. Али мислим да сам већ споменуо јаке аргументе у прилог тези да је комунизам на Балкану био србофобичан и по форми и у суштини. Комунисти су годинама тражили разбијање Југославије као „великосрпског пројекта“ и „тамнице народа“, да би се предомислили кад су преузели контролу над њеном територијом 1945. Оно што је тада створено имало је исто име - Југославија - али ничим није личило на пређашњу земљу. Републичке границе у СФРЈ непристојно су личиле на границе које је 1941. цртао окупатор.

Југославија као племенита идеја (1918-1941) извитоперена је у Југославију као механизам контроле „великосрпског буржоаског империјализма“ (1945-1989). На ту и такву Југославију не можемо и не смемо да будемо поносни, јер је из ње изникло семе нашег данашњег нихилизма, грађанисти и либерали, невладници и србождери, који данас убијају земљу и народ изнутра за рачун „пријатеља и партнерa“ извана.

Уколико не раздвојимо ове две Југославије, ова два сасвим међусобно супротстављена концепта, долазимо у ситуацију когнитивне дисонанце, где за одређену тврдњу знамо да је истовремено и тачна и погрешна. На пример, Танасић каже:
„Није примерено да оно што је била наша домовина осам деценија буде одбачено и погажено на било који начин. Јер ми, у ствари, и немамо на кога да се угледамо, него на оне који су, пре нас, бранили Југославију.“
И то јесте тачно. Али они који су то радили до рецимо 1944, и они који су то радили после, нису исти људи. Нити су им били исти мотиви. Нити је то била иста земља. Можда се чини да овде цепидлачим, али још једном понављам, између две Југославије постоји суштинска разлика, и ако ње нисмо свесни онда ризикујемо скретање у бесмисао.

Навешћу пример. Танасић каже да није ред да се игнорише 29. новембар, датум када је Србија постала република, јер ето, и данас је република. То људима ништа не значи, институција републике се не поштује, и то између осталог доприноси апатији у одбрани Србије од даљег комадања, вели он. Парафразирам, али мислим да сам га добро разумео.

Проблем с овом тезом је да је управо „републиканизација“ Србије допринела ерозији српског патриотизма и непоштовању институција. Ко је то допринео да републиканизам заслужи поштовање својих поданика? Комунистички узурпатори? Милошевић? Досманлије? Жуто-црвени квислинзи?

Иако нигде у свету не постоји истинска паралела са Србијом и њеном судбином, рекао бих да је добар пример судбина Шпаније. У тој земљи је 1931. срушена монархија и уведена република. Сукоб између радикалних левичара (међу којима је било и комуниста) и традиционалиста (од којих су неки били наклоњени фашизму) довео је 1936. до грађанског рата. После победе у рату, па до своје смрти 1975, Шпанијом је владао генерал Франко. Шта се тада дешава? Шпанија поново постаје монархија. То је компромис који је омогућио национално помирење. Шпанска химна ни данас нема речи, а погинули у грађанском рату имају заједнички споменик. Упркос свом „превазиђеном“ државном уређењу и „грубом кршењу људских права“ одбијањем да допусти отцепљење Баскије и Каталоније - ово, дакако, преведено на језик другосрбијанских невладника - Шпанија је данас чланица ЕУ и НАТО.

Али Александар Карађорђевић није Хуан Карлос, а некадашњи комунисти (било они који су дошли на власт Осмом седницом, било они коју су власт тада изгубили, па и они који су још седамдесетих очишћени из Партије) су сада носиоци „демократске ЕУропске будућности“ Србије. И не дај Боже да се случајно каже „Србија“, већ мора да буде „РЕПУБЛИКА Србија“, као да без републике нема Србије. Зато немам ништа против да се 29. новембар памти као значајан датум, али да се слави? Нипошто.

Можда се из свега овога чини да се у суштини не слажем са Танасићевим текстом. Међутим, то није случај. Јер, он у свом закључку вели:
„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. ... Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“
Не само да овоме не могу да приговорим, већ бих се на то и потписао ако треба.

Југославија као добронамерна грешка која је средином века извитоперена на српску штету, а којој су Срби остали највернији до самог краја упркос свему, можда звучи као превише изнијансиран концепт у поређењу са митом о неоствареној „Великој Србији“ из 1918, или патвореном сећању на „златне дане братства и јединства“, али има једну велику предност у томе што је истинит. А само на истини се може изградити нека сувисла будућност, никако на лажима. То је ваљда Југославија најбоље и показала.

3 коментара:

Tanja је рекао...

Sviđa mi se. Dosad najbliže mom osećanju i razmišljanju. Mislila sam da nikad neću naići na nešto slično.

Tanja је рекао...
Аутор је уклонио коментар.
Gray Falcon је рекао...

Најлепше хвала.

Најбоље би било да пошаљете коментар са контакт-адресом (неће бити објављен, само ја могу да га видим), па ћу онда ја да вам се јавим. Кад год бих ставио адресу на блог, затрпали би ме спамери.