У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двеста хиљада хрватских војника кренуло је у „ослобађање“ Републике Српске Крајине од свега живог, а понајпре Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протерано или побијено, у операцији названој „Олуја“. Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - „Дан домовинске захвалности“ - који се као такав слави и данас.
Крајина је успостављена у пролеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, противзаконито проглашење неовисности. Нико, ни аутохтони Срби ни власти у Београду, није имао ништа против да Хрватска постане независна држава - али без територија на којима су живели Срби.
Зашто да не? У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници су се трупе УН бар потрудиле да заштите цивиле; у Крајини су само скренуле поглед. Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је „Олуја“ постала национални празник!
Како да објаснимо ту „логику“? Који је то „принцип“ који Шиптарима даје Космет као независну државу јер су наводно „страдали под српском репресијом“, а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. светског рата, или уставном положају који су имали пре Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о „правилу“ по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ - али не и када је реч о Србији?
У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже „савршену логику која не одговара стварности на терену“. Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.
А та реалност коју силом и лажима ствара Империја - и захтева од Срба да је безусловно прихвате - је да, без обзира на околности, Срби никад нису у праву. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као „теорију завере“ и злонамерном заменом теза оптужују Србе за комплекс жртве. Ово није нимало случајно: „реалност“ Империје почива управо на великој лажи да су сви остали народи - жртве Срба.
Последица америчке политике „демократије и људских права“ је да Срба више нема на вековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Кордуна, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то време Србији се намеће „косовијанска“ држава, Сарајево тражи „реинтеграцију“ БиХ, а Хрватска слави „Дан домовинске захвалности“ - и тужи Србе за геноцид!
Крајина је успостављена у пролеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, противзаконито проглашење неовисности. Нико, ни аутохтони Срби ни власти у Београду, није имао ништа против да Хрватска постане независна држава - али без територија на којима су живели Срби.
После кратког али жестоког сукоба, крајем 1991. је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану посредника УН Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на „потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак Хрватске“ подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Притом се мислило на територију - али не и становништво. О томе сведоче „топнички дневници“ и снимци са Бриона.
Туђман је „Олујом“ претворио у стварност Павелићев сан о Хрватској без Срба. Све је, изгледа, у избору савезника: Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негде 1993. „Пензионисани“ амерички официри обучавали су хрватску војску путем „приватне“ фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили „демократији и људским правима“. Догађаји из маја и августа 1995. показаће шта под тиме подразумева МПРИ.
А Холбрук сигурно није био „преосетљив“ када је у јесен 1995. давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима говорио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.
Званични Загреб, дабоме, и дан-данас инсистира да је „Олуја“ била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам „Домовински рат“ (мајсторски украдено од Стаљина). Када је 2005 - пре него што је потпуно скренуо памећу - Борис Тадић „Олују“ назвао „организованим злочином“, из Загреба је стигао љутити одговор да се то не може поредити са Сребреницом.
Туђман је „Олујом“ претворио у стварност Павелићев сан о Хрватској без Срба. Све је, изгледа, у избору савезника: Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негде 1993. „Пензионисани“ амерички официри обучавали су хрватску војску путем „приватне“ фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили „демократији и људским правима“. Догађаји из маја и августа 1995. показаће шта под тиме подразумева МПРИ.
„Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није време да се буде преосетљив“.Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у пролеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосетљиви ни за време „Бљеска“, ни за време „Олује“. Амерички амбасадор у Загребу, Питер Галбрајт, чак је изјавио да „Олуја“ не може бити етничко чишћење, пошто је то нешто што само Срби могу да раде!
А Холбрук сигурно није био „преосетљив“ када је у јесен 1995. давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима говорио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.
Званични Загреб, дабоме, и дан-данас инсистира да је „Олуја“ била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам „Домовински рат“ (мајсторски украдено од Стаљина). Када је 2005 - пре него што је потпуно скренуо памећу - Борис Тадић „Олују“ назвао „организованим злочином“, из Загреба је стигао љутити одговор да се то не може поредити са Сребреницом.
Зашто да не? У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници су се трупе УН бар потрудиле да заштите цивиле; у Крајини су само скренуле поглед. Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је „Олуја“ постала национални празник!
Како да објаснимо ту „логику“? Који је то „принцип“ који Шиптарима даје Космет као независну државу јер су наводно „страдали под српском репресијом“, а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. светског рата, или уставном положају који су имали пре Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о „правилу“ по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ - али не и када је реч о Србији?
У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже „савршену логику која не одговара стварности на терену“. Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.
А та реалност коју силом и лажима ствара Империја - и захтева од Срба да је безусловно прихвате - је да, без обзира на околности, Срби никад нису у праву. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као „теорију завере“ и злонамерном заменом теза оптужују Србе за комплекс жртве. Ово није нимало случајно: „реалност“ Империје почива управо на великој лажи да су сви остали народи - жртве Срба.
Последица америчке политике „демократије и људских права“ је да Срба више нема на вековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Кордуна, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то време Србији се намеће „косовијанска“ држава, Сарајево тражи „реинтеграцију“ БиХ, а Хрватска слави „Дан домовинске захвалности“ - и тужи Србе за геноцид!
O tempora, o mores...
Нема коментара:
Постави коментар