Волфгангов рапорт Рајху

1941 или 2013?

Већ месецима документујем издајничку делатност што премијера Дачића, што председника Николића, што „првог потпредседника“ владе Вучића. У томе нисам усамљен. Упркос лавини доказа, и превише наизглед сувислих људи још гаји наду да је ова власт нешто боља од жутократије коју је у потпуности наследила. То је опасна илузија, и време је да се разбије. А то се најбоље чини истином - речима и делима самих издајника. У овом случају, позабавићу се извештајем Господара Wolfgangа претпостављенима у Берлину.

Иако се у окупационим медијима он представља као храбри борац против корупције - а улога негативца приписује Дачију - заборавља се да је још у новембру Вучић (Вучи? Волфганг?) изјавио Аустријанцима (!) да ће Србија наставити да хрли у ЕУропство без обзира шта о томе мислили Срби. А јуче је по други пут био у Берлину, где је рапортирао Немцима, иако му никада не би пало на памет да подноси рачуне сопственом народу. Зна се за кога ради, је ли.

Повод за пут у Берлин била је конференција „Балкан и будућност Европе - Улога Србије“, коју су организовали Фондација Роберт Бош, Европски фонд за Балкан и „Београдски фонд за политичку изузетност“ - којим председава озлоглашено сорошче Соња Лихт.

Немачки став према Србији је јасан, исписан крвљу и лажима. Упоредите немачке ратне плакате из 1941-44 са данашњим порукама из Берлина и Брисела, па ћете видети да се малтене ни по чему не разликују. С тим на уму, обратите пажњу шта је све „вицепремијер“ изјавио на овој конференцији у „пријатељском“ Рајху. Немам приступ никаквим инсајдерским информацијама - сви наводи се могу наћи у извештају режимске агенције Танјуг од среде, 20. фебруара 2013. Тако Волфганг вели:

„Не кријемо ми своје поштовање према немачким домаћинима, и значај који Немачка има, и да желимо да будемо партнери у будућности. Знамо да то не носи само лаке и лепе ствари, економску и социјалну помоћ, већ испуњавање тешких обавеза и доношење непопуларних одлука.“

Пошто је, је ли, познато да је Немачка задужила Србе лепим стварима, што економски што  социјално, чиме је заслужила искључиво поштовање и испуњавање обавеза.

Иако је Танјугу изјавио да Немачка не условљава причу о обећању датума за почетак преговора о договорима о дискусији (о самом уласку у ЕУропство нема ни говора) признање Косовистана, Волфганг наставља: „...уверен сам да ће се решавати и неке кључне ствари којих нема у извештају Европске комисије.“ Ако их нема, зашто су „кључне“? Али пошто их нема у извештају, онда Волфганг може да каже како „нема условљавања“, иако добро зна да има. У сваком случају, за њега је „Важно је да што обећамо и испунимо“.

А шта је са свим пустим обећањима Запада? Шта су они то испунили? И шта је он њима обећао? На то Волфганг има одговор, па подсећа „да је прошли пут кад је био у Берлину обећао да ће пред лице правде бити изведени нападачи на немачке војнике, што је учињено.“

Чек' мало, какви „нападачи“ - они Срби на косметским барикадама, што су бранили своју земљу и своје животе, а на које су немачки окупатори пуцали?! И Волфганг се сад хвали тиме да их је похапсио? Господе Боже.

Додуше, он сматра да је за похвалу - а не срамоту - и његов допринос стварању државе Косовистан:

„Трудили смо се да урадимо што брже, да буде што безболније за наш народ, а истовремено донесе корист и нашем народу и свим осталима, без обзира на националну припадност, који живе на Косову“.

Ко би ти „остали“ могли да буду? Горанци, којима се ускраћује право на школовање на сопственом, српском језику? Роми, који су скупа са Србима протерани из Тачијевог „мултиетничког“ државоида? Или је реч ипак о Шиптарима, који ето „живе на Косову“ пошто су га окупирали и етнички очистили? Погледајте и регресију у лизању окупаторске чизме: док је у новембру Аустријанцима још и говорио о „грађанима Србије“ сада Немцима говори о „нашем народу“ - не сме ни име да му изусти.

Колико му је стало о том народу на окупираним територијама, Волфганг показује изјавом да се „три до четири одсто становништва севера Косова бави криминалним делима“. Какви аматери! Да су 100% криминалци, као његова влада, звали би и њих на конференције у Берлин.

Издају коју представља постављање границе сред Србије, Волфганг правда размишљањем владе „о целини интереса и широј слици целокупног Балкана“. О чему је реч? Танјуг специфично наводи да је скупу присуствовао и Волфгангов пандан из Загреба, Невен Мимица, те да се Волфганг осврнуо на односе Србије и Хрватске као две „најзначајније државе настале на простору бивше Југославије“.

Погледајте само перфидност ове реченице. Као да је Србија настала јуче, а није своју сто година изграђивану државност уложила у ту исту Југославију, коју је управо настанак Хрватске - не једном, већ два пута - учинио „бившом“!

После флоскула о „слагању о неслагању“ о прошлости - милион уморених Срба је, бива, омањи неспоразум - Вучи је изјавио да је „важније је да не гледамо другачије на будућност, јер се неће променити чињеница да живимо и не престајемо да живимо једни поред других“. За то време у Хрватској неће да „говоре ћирилицом“ а једини Срби поред којих желе да живе висе на брезама.

У два наврата су Срби пристајали да „не гледају другачије на будућност“ са Хрватима, и оба пута је то подразумевало усвајање хрватског погледа на будућност, а потом и одсуство било какве будућности Срба који су се нашли у власти „неовисне хрватске државе“. Ово више није само усвајање језика непријатеља, већ усвајање непријатељског становишта. 

Чиме се води ова самонегација, ово срљање у самоуништење? По Волфгангу:

 „Ми то не радимо зато што нам је неко ставио главу на пањ, и немамо алтернативу, већ зато што сматрамо да је то најбоље за нашу земљу, не само у економском и социјалном смислу, већ мислимо да суштински припадамо Европи, да је то незаустављив процес, без обзира на љутњу и јед који понекад постоје код дела нашег народа због онога кроз шта свакодневно пролазимо.“

Па зар није баш он пре три месеца у Скупштини изјавио да се у ЕУ мора, јер је алтернатива гладовање? Или је лагао онда, или лаже сада. ЕУропски однос према Србима јасно показује да они не мисле да Срби „суштински припадају“ њиховом рајху. Али Одсрби попут Волфганга и његових истомишљеника, е то је већ нешто друго. Јер из његових речи извире исти онај презир према Србима какав годинама већ долази од разних Солана, Филеа, Кацина, Луначекових, Пакових, и осталих чиновничића који умишљају да су богови Балкана.

Значи, сви они Срби које боли када им квислинзи вређају памет, када им отимају дедовину, скрнаве веру и име, ампутирају душу, то је тек „део“ неког аморфног народа који није достојан ни именице, а који „понекад“ осећа „љутњу и јед“?!

Присетите се сада како је зборио Врховни Жутник. Како и данас говори Чедовиште. Има ли икакве разлике између њих, и Волфганга? Има. Некада, док је још био Вучић, говорио је другачије. А онда се продао Империји. И сада сви они исто говоре, исто мисле, исто раде, у служби истих непријатеља и истог циља.