„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 30. децембар 2014.

Година Десета

У марту 2015. биће десети рођендан Сокола. Његов нешто старији брат, блог на енглеском, напунио је десет у новембру. За оба је година тренутно на измаку била рекордна по броју текстова, прегледа и пажње - нажалост, због догађаја којима су били посвећени.
Као што су набујале реке носиле села и градове широм Босне и Србије у мају, тако је и права поплава дневних дезинформација о „руској инвазији“ наводно слободне и демократске Украјине однела било какву врсту разума и логике кад је о том делу света реч. Лажи, хаос и очај царују лако заведеним и медијски програмираним светом који не памти даље од три сличице на друштвеним мрежама, или две насловнице таблоида. А може и треба да зна боље.

Поплаве су биле само једна пошаст која је ове године захватила наше крајеве. Био је ту и покушај обојене револуције (са још сасвим нејасним резултатима) у РС, па онда фарса од избора у Србији - мислим, мартовска графичка обнова Сокола више је садржајно променила од преименовања Olyksandra Vuchycha из ППВ-а у ПВ-а - па дроновање Маракане и потоње рамовање Београда, па отказивање Јужног тока...

недеља, 28. децембар 2014.

Шта нам је чинити

Испод јуче цитираног Жељка Цвијановића на Новом Стандарду освануо је коментар анонимног читаоца, потписаног само као „dobronamerni prijatelj“. Мада је анониман; мада је писан „мачећом“ латиницом; мада коментаре испод текстова у принципу сматрам бескорисним или чак штетним и ретко их читам... у овом случају мислим да вреди направити изузетак:
Добронамерни пријатељ, 26. децембра 2014:

„За почетак, престаните да псујете Бога, Богородицу, хљеб, сунце, децу, мајку. Оно што је најсветије на свету, ви пљујете. Мој савет за 2014. је био исти.

Ако већ имате потребу да псујете, псујте НАТО, Америку која вас је бомбардовала. Псујте багру на власти која вас убија у појам, лаже и краде од вас и ваше деце.

Мање причајте, више радите. Цените људе који вам желе добро и труде се за општу ствар, и подржите их, а не тражите длаку у јајету. Будите јаки на делима, а не речима.

Будите некад више рационални, а мање емотивни. Помозите да комшији не цркне крава. Окрените се једни другима, а не једни против других. Не лажите, не крадите. Будите добри људи.

Учите децу да вреди учити, а не куповати испите и дипломе. Учите их да воле своје и поштују туђе. Учите их да је живот у заједници а не индивидуализму. Да се жене, и рађају децу, уместо да буду хомићи.

Ово чисто из добре намере и што волим Србе и Србију.

ПС: Повратите достојанство и најурите Кирбија и остале.“
Узео сам за слободу да цитирам коментар, али на српском језику и писму. Из садржаја наслућујем да ми аутор на томе неће замерити - напротив.

субота, 27. децембар 2014.

Чекајући Витеза Судбине

У својој последњој ауторској колумни 2014. године (мада вам се чини прерано, није: оне излазе петком, а јуче је заиста био последњи петак у години, по световном календару), Жељко Цвијановић предвиђа да ће у 2015. неко у Србији рећи: „Све смо покушали, и ништа није вредело“.

Мисли ту на политику подаништва и попуштања свим захтевима свих непријатеља како би се тиме купио мир:
Не можемо знати кад ће то бити, али онако како данас из будућности посуђујемо мир – на сате и минуте – не верујем да ћемо чекати дуго. Не знамо ни ко ће то бити, ни какав ће бити, тек знамо де ће бити, као што смо у периодном систему елемената, на основу постојећих и познатих, могли све да знамо о елементима које још нисмо пронашли у природи.
Када у јавној свести, уместо досадашњих мантри, преовлада да смо све покушали са Западом и ЕУ и да није вредело, када спознамо да не можемо избећи оно од чега смо 15 година бежали, нећемо моћи да останемо исти као данас.
Проблем је што ова самоубилачка политика не траје само 15 година - од Жутог Октобра наовамо - већ малтене цео један век, са повременим прекидима.

Али и што су, под изговором жеље да се избегну физичка страдања - од којих народ и држава могу да се опораве и то су сваки пут успешно чинили - самозвани спасиоци нације увек бирали духовну катастрофу. А она увек чини далеко већу штету, која се много дуже и болније лечи - ако за лечење уопште постоји воља и спремност, јер духовна смрт буквално убија у појам.

Тога су били свесни Лазар и косовски јунаци, Његош и Карађорђе, краљ Петар и војвода Мишић, мајор Гавриловић и многи други витезови царства небеског. Па смо због њиховог избора опстали, док нам због избора царством земаљским заслепљених лажних спаситеља прети изумирање.

Када се појави спаситељ којег је навестио Цвијановић, гледајте како се опредељује по том питању. Тако ћете препознати да ли је само још један лажни пророк, или истински витез српске судбине.

четвртак, 18. децембар 2014.

Најава премијере „На пуцањ одавде“

У неколико наврата сам овде спомињао документарни пројект „На пуцањ одавде“, остварење које стотинама милиона становника планете шпанског говорног подручја представља разложну и документовану историју околности сарајевског атентата из 1914. Отуд ми је задовољство да пренесем најаву да ће у понедељак, 22. децембра, цео документарац бити премијерно приказан у Србији:

Само неколико дана пре дефинитивног опроштаја од године у којој смо обележили (или нисмо) стогодишњицу Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, Југословенска кинотека нам нуди један занимљив пројекат о овој теми урађен у Шпанији.

Документарни филм „На пуцањ одавде“ ("A un solo disparo") покушава да одговори на многа питања директно или индиректно повезана са самим атентатом, не занемарујући историјско-политички контекст у коме се десио као ни анализу појаве тероризма као феномена у свету крајем XIX и почетком XX века.

Аутор пројекта Александар Вуксановић, који и сам већ више од две деценије живи у Шпанији, окупио је екипу сарадника сачињену искључиво од шпанских професионалаца што даје филму тако неопходну дозу неутралности.

Вуксановић подвлачи да се ради о класичном „уради сам“ пројекту чији су материјални трошкови толико занемарљиви да их не вреди ни помињати.

Да ли је могуће урадити нешто вредно помена без новца, у своје слободно време и ослањајући се једино на помоћ неколико пријатеља а не обезвредити значај једне овакве теме, моћи ћемо да проверимо у понедељак 22. 12. 2014 у 20:00, у новој згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој 1. Улаз је бесплатан.
Уводни део филма, на шпанском са српским или енглеским титловима, можете погледати овде.

уторак, 16. децембар 2014.

Моћ лудила

У неколико наврата сам овде цитирао писца и блогера Сару Хојт (Sarah Hoyt). Пре неколико месеци је написала текст који се бавио једном веома специфичном и врло успешном техником пропаганде. Прилажем превод зарад доприноса бољем разумевању данашњег света, изоставивши притом два специфична случаја која - по мом мишљењу - не би била претерано занимљива српским читаоцима. Онима који знају енглески свакако препоручујем да прочитају оригинал у целини.

Моћ Лудила (The Power of Crazy)

Сара Хојт, 28. август 2014

Да ли вас је икада, у неком великом граду, на препуној улици пратио лудак који је викао на вас?

То се десило мом сину, кад је имао 13 година. Изгледао је као да му је 15, али не довољно одрастао да има возачку дозволу. Срећом.

Шетали смо центром града. Један средовечан мушкарац нормалног изгледа (док му не погледате у очи), у оделу, видео је Роберта и почео да нас прати, вичући: „Ђубре једно, ти си ми прегазио кћерку. Како се усуђујеш да ходаш около, на слободи? Кога ћеш следеће да прегазиш?“ И тако даље, до бесвести.

Било је јасно да виче на Роберта, јер кад год бисмо се престројили он би нас пратио, тако да остане на пола метра од Роберта и гледа у њега.

Свима је такође било јасно да је човек потпуно луд. Бар се надам, јер мој син није ни издалека био довољно стар за волан.

Али цела породица је била у грчу, док је Роберт изгледао као да жели негде да се сакрије. И то је трајало осам блокова, до паркинга. А онда је лудак стајао и претио нам песницом док смо одлазили...

Ово за мене није било сасвим ново искуство. О култури Португала у којем сам одрасла (не знам да ли то важи за Португал данас) довољно говори када у романтичној песми момак обећава девојци да ће је штитити „кад те лудак на улици прати и виче на тебе“. То се дешавало довољно често када сам ишла на факултет, возом до Порта а онда аутобусом до кампуса. Лудаци би ме пратили и викали да сам украла нешто, да сам курва (пошто жена која носи црну сукњу и црни огртач средњевековног стила очигледно продаје себе, је ли), или просто „миленијум рачићи рука“ и сличне бесмислице.

Било је то довољно уобичајено да би се пролазници смешкали мојој нелагоди. Али у томе је ствар: ма колико уобичајено, ма колико неизазвано, увек се осећате као да сте нечим одговорни за то...

петак, 12. децембар 2014.

Путинов Турски Гамбит

У понедељак, првог децембра, руски председник Владимир Путин обелоданио је да Русија напушта изградњу гасовода Јужни ток, због опструкције Бугарске (тј. ЕУ и САД). Али док су западне владе и преститутке на обе стране Атлантика ликовали над овим чином као „поразом Русије“, промакао им је најважнији део Путиновог саопштења, током службене посете Анкари: Русија намерава да несуђени трансбалкански гасовод замени гасоводом кроз Турску.

Ону исту Турску која је вековима ривал Русије на Црном мору, Кавказу и Балкану. Земљу која је од 1947. најважнији савезник Вашингтона у региону и кључни играч у свим плановима Запада за политичко и енергетско опкољавање Русије на Балкану, Блиском истоку и у централној Азији. Само замислите изразе лица империјалних бирократа у Вашингтону и Бриселу, када им сине шта би ово могло да значи.

субота, 29. новембар 2014.

Дан Републике

Док не видех писанија по „социјалним медијима“ (ово им некако пристаје више него „друштвени“), нисам се ни сетио да је данас 29. новембар. Време када ми је тај датум нешто значио давно је прошло, а тај живот као да је живео неко други. Можда и јесте.

Не једном сам писао о том датуму и његовом значају (нпр. 2013, па 2009). Не бих да се понављам. Али у процепу између антисрпског југославизма - оличеног данас у квислиншком култу невладника и грађаниста - и антијугословенства које постоји искључиво као реакција, без сопственог садржаја и визије, некако се губи једна битна чињеница коју је сада већ давне 2008. лепо објаснио мој колега и земљак Никола Танасић:
„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. Трегедија Југославије је затворено поглавље и написана књига, и она се мора читати ако од ње треба да буде икакве користи. Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“
Ко разуме, схватиће. Сад одох да одслушам „Дан Републике“. Наставак и не морам; што би се рекло - шта слушао, живео га...

субота, 08. новембар 2014.

Митровдан

Пажљивији читаоци ће приметити да ме нема много у последње време. „Око“ не излази већ ево другу недељу. У септембру сам путовао и посећивао породицу. У октобру сам јурцао да стигнем обавезе које су се накупиле у међувремену. А од почетка овог месеца више нисам део Института Арчибалд Рајс.
Митровдан
Немам ништа против руководства које остаје, нити организације уопште, али су хтели да иду путем којим ја нити могу, нити желим да кренем. И то је лепота договора: они својим путем, ја својим, па шта нам Бог да. Чист рачун и дуга љубав.

Петнаест година је дуго време за бављење електронском хајдучијом, а слободе сваки дан све мање. Али не пада ми на памет да одустанем од борбе. Чак и кад бих хтео, не могу. Да прихватим победу култа? Да прихватим као неминовност нешто што знам да је осуђено на пропаст? Да својим понашањем допринесем очају против којег се толико борим? Никад.

Али и ја сам обични смртник, који нема ни неограничену енергију ни неограничене могућности. Нити ми ко „држи леђа“ и снабдева ме храном, оружјем и муницијом као некадашње хајдуке јатаци. Него морам сам, па докле догурам.

Данас је Митровдан, традиционални хајдучки растанак. Ја се од вас не растајем - само велим да ме можда неће бити неко време. Али вратићу се. Борба се наставља. 

четвртак, 06. новембар 2014.

Кастрација лажима

Поводом све надреалнијих пашквила и изјава Омиљених Колумниста Америчке Амбасаде, Врховних Повијеснићара Друге Србије, и Преводилаца у Трилатералу, нудим овај цитат:
„...сврха пропаганде била је не да убеди или да обавести, већ да понизи; зато што је мање имала везе са истином, то боље. Када натерате људе да ћуте док им саопштавате најочигледније лажи, или још горе, када их натерате да те лажи и сами понављају, онда занавек изгубе сваки осећај за правду и истину. Пристајући на очигледну лаж они сарађују са злом, на неки начин и сами постају зли. Тиме се руши и коначно уништава могућност отпора било чему. Најлакше се влада друштвом кастрираних лажова.“
Аутор цитата је конзервативни колумниста др. Теодор Делрампл (из интервјуа магазину ФронтПејџ, 31 .августа 2005), и ово се односило на тзв. „политичку коректност“, западну верзију комунистичке пропаганде. Свака сличност са Недржавом Жутијом је сасвим намерна.

среда, 05. новембар 2014.

Србија, Троја овог доба

Магазин Геополитика објавио је почетком октобра, у свом 79. штампаном издању, интервју са мном. Овде сам га најавио и обећао да ћу га пренети када буде објављен у електронској форми. Обећање испуњавам.

Иначе, Геополитика је текст објавила јуче, да би га потом пренео Нови Стандард, а данас и Стање Ствари.
(фото: интервју за Први Канал руске телевизије, 11. септембар 2014)
Небојша Малић, аналитичар познатог америчког сајта Antiwar говори за Геополитику.

Живите у САД и имате богато не само животно већ и теоријско-истраживачко искуство пошто годинама пишете за један угледан амерички портал Антират. Какав је поглед на данашњу Србију из угла и перспективе Империје и Запада? Да ли то што нисмо у фокусу Запада као раније сведочи да су ова и претходне владе испуниле главне циљеве Брисела и Вашингтона или се процењује да у Србији постоји још потенцијал за отпор и способност да Србија у неко догледно време може, можда уз помоћ Русије, повратити капацитет за суверену политику на Балкану?

— Иако је око Империје ових дана усмерено више према Русији и Блиском Истоку, увек се некако враћа на наше просторе. У владајућим круговима Атлантске империје постоји огроман подсвесни страх од могућности да Србија скине окове који су јој стављени. Истовремено се убеђење да је Србија покорена представља остатку света као пример свемоћи Империје. На делу је нека врста спознајног раскорака, у којем Империја верује у сопствену пропаганду да је Србија сломљена, али свеједно страхује да ипак није. Отуд и толики притисци и захтеви од Србије: да уведе санкције Русији, да одржи „параду“, да криминализује добровољце који су ишли у Новорусију, да не извози у Русију, да саботира Јужни ток итд. Све има за циљ да потврди пропагандом створену слику да је Србија освојена, покорена и преумљена, и да таква судбина чека свакога ко се успротиви Империји.

Они се неће смирити док „празнину“ у карти покорене Европе између Хрватске и Бугарске не „попуне“ – али пре тога морају да униште сваки траг слободе и самосвести Срба.

Чули смо ваше мишљење о томе шта о нама мисли Запад. А шта о актуелном политичком, економском, социјалном и уопште стању нације мислите ви, имајући у виду да сте посредством анализа, коментара и запажања на вашем блогу Сиви соко веома активан члан српске заједнице?

субота, 01. новембар 2014.

(Х)историја Очима Непријатеља

Признајем да Политику ретко читам. Смучила ми се својевремено кад је „пожутела“ - мада је то, веле ми познаваоци, константа за лист који је у сваком времену био режимски. То је разлог што ми је промакао текст „Политика и српско национално питање“ од 28. 10 - за који сам сазнао преко Стања Ствари - али и разлог што осећам потребу да на тај текст реагујем. Јер једно је када се de facto званичне новине какве год Србије (па и овакве) понашају тако да их нимало одмилоште зовем Жутитика; али када се у њима појави до овакве мере злонамерна замена теза, то је већ нешто друго.

Тексту који потписује „Бруно Ђурђевић, аналитичар“ (Piješćanika, дабоме), од почетка до краја илуструје покушај да се српска историја утера у оквир наших непријатеља. Скоро сваки пасус је у духу и слову хисторија какве пишу Кристофер Кларк, Холм Зундхаусен, Бранка Прпа или Латинка Перовић. Да не буде забуне, уопште ми није намера да БЂ дезавуишем асоцијацијом са овим именима, већ га отворено сврставам у њихове редове.
(via hr.wikipedia.org)
Беч се само бранио

Попур Кристофера Кларка, на самом почетку своје пашквиле БЂ означава Мајски преврат 1903. као почетак српског ХХ века и Србију описује овако: „земљица која је под влашћу Обреновића јасно знала своје место у међународном поретку.“ Мало касније у тексту закључује да би „логичан крај дугог српског 20. века“ био враћање Србије на територијални и политички оквир из 1903: „кроз признање независности Косова, политичку интеграцију Републике Српске у БиХ и признање државног субјективитета Војводине“.

Ето вам повијесне одреднице колумниста и читалаца Пешчаника - и њихових иностраних спонзора. Хвала БЂ што ју је овако сажео и без увијања обелоданио.

По БЂ, деценија после Мајског преврата прошла је у знаку „неспутаног бујања националног покрета,“ што је представљало „изазов потентне Србије“ на који је Аустро-Угарска „морала да одговори“. Испаде да се Беч само бранио од злих Великосрба.

петак, 31. октобар 2014.

И рат бољи од тихог умирања

Својевремено сам овде записао да се од хлеба преживљава, али се без достојанства не живи. Човек који нема да једе, где да спава, и чиме да се покрије је фактички озверен - мора да се бави обезбеђивањем тих основних потреба, пре него што може да размишља о било чему другом. Исто као што здрав човек има милион жеља, а болестан само једну. Отуд је омиљена тактика владара данашњице да своје поданике озверавају тако што ће их држати на рубу сиромаштва. Србија под владавином квислиншког култа је више него одличан пример, али и у Америци влада исти принцип. Разлика је у нијансама.

Било како било, тако згаженим људима, доведеним на ивицу људске егзистенције - што физички што психички - није потребно смирено и сталожено научно резоновање, него нада. Потребна им је вера у себе и људе око себе, у смисао живота, у Бога Творца и Судију. Анализе бруто националног дохотка и пореских стопа им не значе ама баш ништа. Таквим људима ћу увек да препоручим дуплу дозу, рецимо, Ненада Благојевића него било шта од Небојше Катића или Душана Пророковића, без обзира што ова двојица често одлично пишу.

Пророковић, на пример, у сасвим солидном тексту за Фонд стратешке културе објашњава Путинову трећу посету Београду. Али притом не каже ништа што већ не знамо, а могућности које посета нуди омеђује шанцем опрезног оптимизма. Можда је то одговор на таблоидизацију свега и свачега, позив на трезвено размишљање и деловање. Ако.

Али шта онда рећи о оваквом упозорењу: „остаје отворено много питања како тај руски наступ може бити реализован и да ли уопште може бити реализован“? (подвукао Н.М.) Значи шта, нећемо да кренемо на пут јер би на њему могла да буде река, а не знамо има ли на њој мост, па како ћемо онда да је пређемо? То је изговор, а не аргумент. Изградићемо проклети мост кад до реке стигнемо, мостоградња није нуклеарна физика (мада народ који је изнедрио Пупина и Теслу не би требало ни од тога да зазире). Није проблем ни могућа река ни мост преко ње, већ неодлучност да уопште кренемо на пут.

Давне 1776, оснивачи САД мудро су констатовали: „искуство показује да је људски род више склон да подноси зло док је оно подношљиво, него да учини себи правду укидањем ствари на које је навикао.“ За њих је неподношљиво зло тада била акциза од 2 одсто на увоз чаја. Данас Американцима много горе ствари не сметају, толико им је померен праг трпљења. А тек Србима?

И ту онда долазим до коментара који је освануо испод Пророковићевог текста, када га је преузео  Нови Стандард, особе потписане са „Дона Д“:
У недоумици су они који се двоуме. Србија је под санкцијама и надзором који траје, ипак, преживела, а у овом часу је у највећој опасности од кад постоји. Запад нас сатире полагано, прорачунато, испланирано. Очигледно је да им је потребан плац без људи. Страх од рата и наше невоље што смо десетковали наоружање и војску читам као ушушканост у безнађе и жељу да неко други нешто уради за нас. Тако је, уистину, најлакше!
Исцрпљени, доведени до парализе свести требало би да се пробудимо и схватимо да је и рат бољи од тихог умирања. Док је још ово мало душе на длану не бисмо смели да просимо. Достојанство за почетак, сабирање најпре са собом, потом са осталима и видећемо брзо да снагу не могу да нам узму.
Само због овога сам био у искушењу да променим свој одраније познати став према коментарима, док ме потоња препирка брижних тролова није убедила у супротно. Али свака је „Дони“ ка' у Његоша: Плац без људи. Ушушканост у безнађе. Рат бољи од тихог умирања. Мало душе на длану. Достојанство за почетак.

Нада дестилована у неколико редака. Крст и бели лук за тролове и култисте.

Потписујем.

петак, 24. октобар 2014.

На пуцањ одавде 4: О настанку тероризма

Четврта епизода изузетног документарног серијала „На пуцањ одавде“ (A un solo disparo), управо се појавила на YouTube каналу шпанског е-магазина Semanario Serbio.
Препоручујем свима ово одлично остварење и још једном молим да подржите снимање наставака. Више информација наћи ћете на страници посвећеној пројекту.

Да поновим и овом приликом оно што сам написао поводом треће епизоде:
Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.
У времену свеопштег рушења, стваралаштво је револуционарни чин.

понедељак, 20. октобар 2014.

До истраге турске али наше...

Око Соколово, бр. 137
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Није могло да буде већег контраста између „параде“ уприличене 28. септембра по наредби страних господара Квислиншког Култа и параде (фотографије) на којој је руски председник био почасни гост, 16. октобра.

понедељак, 13. октобар 2014.

Тврд је орах воћка чудновата

Око Соколово, бр. 136
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Прошле недеље била је годишњица Жутог Октобра. Његове последице трају и данас, примећује Бранко Жујовић. Оно што се тада десило поновљено је на многим другим местима, за рачун истих господара: од Грузије и Казахстана до Египта и Туниса. А у Кијеву - двапут. Са познатим последицама.

О оном жутом октобру, и покушајима да се понови непокорним „босанцима“, пише Драган Милашиновић. Да је замишљена „обојена револуција“ ипак пропала, без обзира на исход тек протеклих избора, мишљења је Стефан Каргановић. По вестима које пристижу из Српске, већина тамошњих гласача ипак није поверовала у причу о магичном дрвеном коњу који ће им донети благостање чим га уведу кроз разваљену капију. Александар Дугин има разлога да бар тиме буде задовољан. Али имају и Срби.

Томе се надао и Оливер Вуловић, који је битним догађајима овог октобра сматрао и страначке изборе у ДСС, и долазак руског председника у Србију. На чело ДСС дошла је Санда Рашковић-Ивић; видећемо хоће ли и како то да изађе на добро. А Путин тек треба да дође.

Наду да ће његова посета покренути процес ослобађања од Запада изражава и Жељко Цвијановић. Не знам да ли људи које спомиње могу или желе да учине то што он предлаже. Али наћи ће се ко хоће. Тек, против Путинове посете дигли су ларму стандардни сумњивци - медији, култисти и амбасаде. Притом играју на карту деоба из 2. светског рата, на шта елегантно одговара Борис Алексић историјским чињеницама.

Ајде што су многи Срби по том питању збуњени - индукцијом или инерцијом - али изгледа да су и неки Руси. Сергеј Правосудов, на пример, којем је Черчил изгледа и даље ауторитет по питању 2. светског рата у Југославији. Или, у мањој мери, Тимур Блохин и Никита Бондарев. Алексића, изгледа, нису читали.

С друге стране, Владимир Димитријевић разуме да се В. В. Путин руководи филосовијом Ивана Иљина. А Радомир Почуча разуме шта је суштина рата у Новорусији - па је зато и отишао тамо да се бори. Русе разумемо, изгледа, боље него себе.

Андреј Фајгељ упозорава да у сасвим заслуженом слављењу Николе Тесле, запостављамо Михајла Пупина. Ђакон Ненад Илић подсећа на историју Цркве. А Александар Ђикић пише о три српска сужња данашњице, на које не смемо заборавити.

Што вели Ненад Благојевић, чудан су народ ти Срби. Колико се год трудили да нас претворе у звери, ми ипак остајемо човечни. Узалуд им и жути октобар и преумљавање.

недеља, 12. октобар 2014.

О црвеним, жутим, и у црно завијеним

Прошлонедељно подсећање на тековине Жутог Октобра пренели су многи делови Србосфере: Стање Ствари, Нови Стандард, Факти, Фонд Стратешке Културе, ФБ Репортер...

Реакција у коментарима има свакаквих. Од слагања до партијашења, од „брижног троловања“ до личног вређања и спиновања сопствених теорија завере у стилу „није битно о чему је текст, са'ћу ја да вам кажем...“ Нисам изненађен. Према Слободану Милошевићу нико није равнодушан. А они који су пали на причу „само њега“ и омогућили владавину квислиншког култа, спремни су на све осим да признају грешку.
Са параде у част Дана Победе 2013, Москва (фото: Шинхуа)
Посебно, међутим, хоћу да се осврнем на причу о „црвенима“, која је у пракси више „црвена харинга“ - средство којим се дискусија скреће с теме. Наиме, када се покрене дискусија о „комунизму“ онда се улази у са Запада наметнути хладноратовски оквир „Злих Руса“ и „Добрих Англоамериканаца“ - иако су нам ови први једина нада да се колонијалне окупације ових других једног дана ослободимо.

уторак, 07. октобар 2014.

Звијезда је црне судбе над њом

Око Соколово, бр. 135
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Ово ће бити нешто дужа верзија Ока, у којој ће бити речи о текстовима од средине септембра до данас, јер сам у међувремену био на путу.

Чудна је ствар ова рубрика. Започета као место за кратко коментарисање неколико занимљивих текстова, прерасла је у недељни преглед текстова из Србосфере. Многе споне у старијим текстовима више нису ни доступне, што је последица обарања и поновна подизања страница, али и аљкавог односа према прошлости. Не знам чак ни колико људи чита ове текстове - нису међу најпопуларнијим, нити се лако преносе због силних спона и цитата. Али колико год труда отишло на ажурирање Ока, мислим да вреди: јер да парафразирам једног америчког колегу, тиранија се заснива на непримећивању и забораву. А Око је сведочанство да нисам једини који што примећује, што памти.

У данима пред референдум о отцепљењу у Шкотској,Леон Којен је писао о косовском преседану који се Империји сада враћа као бумеранг, док је Мухарем Баздуљ свој коментар закључио упозорењем да пре или касније, „шејтан дође по своје“. Истина, Шкоти су се (ако је веровати званичним резултатима) из страха определили да остану британски поданици. Али шејтан је стрпљив и није му мрско да чека...

недеља, 05. октобар 2014.

Жути Октобар

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ Бориса Тадића, „патриотске“ владе Вучић-Дачић, и осталих перјаница „демократије“ и „људскик права“ - од Чеде Јовановића до Соње Бисерко - који Србији већ ево 14 година наживо ваде душу.
'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину...
Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС-а, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај.

субота, 04. октобар 2014.

Од Рачка до Жутог Октобра

Део под насловом „Србија, године 2000“, из есеја Џона Лохленда (John Laughland) „Техника државног удара“, објављеног (оригинал) 21. јула 2009. 

Вилијам Вокер (извор)
Ово није теорија завере - већ чињенице завере

Свргавање Слободана Милошевића, дабоме, није први пут да је Запад тајним каналима мењао режим. Уклањање са власти Саљија Берише у Албанији 1997. и Владимира Мечијера у Словачкој 1998. десило се под великим утицајем Запада. У случају Берише, један веома насилан устанак представљен је као спонтани и добродошли пример снаге народа. Лично сам сведок како је међународна заједница, а посебно ОЕБС (OSCE) изманипулисала извештаје изборних посматрача како би дошло до промене власти. Међутим, петооктобарска смена Милошевића у Београду је важна зато што је сам Милошевић био толико познат, и зато што је „револуција“ којом је збачен послужила као пример „народне воље“.

Позадину пуча против Милошевића изванредно је описао Тим Маршал (Tim Marshall), репортер телевизије Скај (Sky). Његово сведочанство је вредно управо зато што он о тим догађајима пише са одобравањем; занимљиво је и зато што се овај новинар хвали својим везама са обавештајним службама, посебно оним Велике Британије и САД [...].

среда, 01. октобар 2014.

Интервју за Геополитику: Троја овог доба

Крајем септембра дао сам интервју за магазин Геополитика, који је објављен у штампаном издању за октобар (број 79, стр. 5-7).


Са уредником Геополитике Слободаном Ерићем разговарао сам о садашњости и будућности Србије, Русији, (америчкој) Империји, људским правима, истини о Косову... Из најаве:
Данашња Србија одаје прилично поражавајући утисак неимаштине, очаја и безнађа - а са друге стране је потпуно сумануто претварање медија и државног апарата (онога што зовем „квислиншки култ“) да је ово најбоља могућа власт са најбољом политиком и мада није све баш сјајно, биће боље - само што није - чим се испуни још један захтев Империје. Али захтеви стално пристижу, а обећано боље сутра никако да стигне.
Редовним читаоцима Сокола већи део интервјуа ће звучати познато, али има и неких нових, досад неизречених ствари. Цео текст можете да прочитате у штампаном издању; поставићу електронску верзију када буде доступна.

четвртак, 18. септембар 2014.

Рузвелт, Vuchych и Страх

Вишеслав Симић је професор на Институту Монтереј (Instituto Tecnológico y de Estudios Superiores de Monterrey) у Мексику. Преносимо његову анализу најновијег мегаломанског поређења „премијера Србије“ Olyksandra Vuchycha са „америчким Цезаром“.

Руз(wolf)-чић, „Нови Дил(ер)“ Србије, и Страх
Мрзим да ћутим када је време да се говори.
- Касија, 9. век
Olyksandr Vuchych / Franklin Delano Roosevelt
Да ли је мудро поредити се са, и ослањати се на Рузвелта?

Као професор историје Северне Америке морам се осврнути на недавне изјаве привременог председника владе Републике Србије у вези са чувеним председником САД, Френклином Рузвелтом.

Верујем да би за политички живот Србије било добро размотрити сличности и разлике између ове двојице политичара, и њихових дела и циљева.
Дубоко уверен да Вучић није, као ни у много других случајева, свестан у какву брљотину су га оваквим поређењем увалили његови лажни душебрижници, ово чиним и из милосрђа, не би ли овај новоЕУропски мученик успео да се избави од сила нечистих и душегубних.

Рузвелт је први пут победио на изборима 1932. године, као директан кандидат за председника САД. Ни тада, као ни дан-данас, у САД се не гласа за партију већ за личност. Стога, веома је важно бити јасно различит од супарника. И Рузвелт је, као и Вучић, током кампање обећавао промену политике дотадашњих власти, и заветовао се да ће спасити своју земљу и свој народ од пропасти изазване разорним деловањем свог претходника. Разлика је у томе што је Рузвелт заиста и преузео кормило владе, и лично се дохватио управљања земљом на нов начин, не кријући се иза партије, лика своје марионете на најодговорнијем положају у земљи, и не издајући свој обећани програм.

понедељак, 15. септембар 2014.

Али губи обадва свијета!

Око Соколово, бр. 134
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Због обавеза, што пословних што приватних, немам довољно времена и прилике да пишем. Следеће издање Ока очекујте почетком октобра. 

Некако с јесени, креће сезона парада и маршева. Новим Пазаром су већ продефиловали фесови у зеленим униформама, поносни баштиници сарадње са Хитлером. Државно Дно ни речи да каже - да се Империја не увреди. Ратко Паић се пита како ће реаговати Русија. Видећемо.

Можда ће управо то бити она кап која ће да прелије чашу руских илузија и погрешних концепција када је о Србији реч, о којима пише Александар Павић. Одговарајући на „разочарење“ Сергеја Правосудова, Павић се пита зашто Руси подржавају антисрпске а про-империјалне власти, зашто ништа не чине да помогну Србима у борби за слободу, зашто некад као и да сами не знају шта хоће. Нису Срби проблем, закључује Павић, већ квислиншки култ - а ако Руси не знају разлику, није ни чудо што су збуњени, или разочарани.

Ненад Благојевић нема илузија; он пише о истинској српској природи, слободи и сопствености - наспрам удвориштва и подаништва данашњих „лидера у региону“.

Прича о „неутралности“ још мало па је потрошена, вели Бранко Жујовић. Квислиншком култу време убрзано истиче. Можда се нада да ће успети да одуговлачи до Путинове посете, узме који милион рубаља, а онда потрчи у загрљај Империје - баш како је описао Правосудов. Пробао је и Јанукович, па знамо како се то завршило. А ево, Стефан Каргановић подсећа да у РС агентуре Империје покушавају да уприличе репризу кијевског Мајдана - који је и сам био реплика Жутог Октобра.

Нил Кларк користи један „мали лапсус“ телала Стејт Департмента да објасни шта је у ствари Империја и како се односи према свету. Свет дели на „своје“ и „остале“ земље; ове прве су слуге, ове потоње потенцијалне жртве.

Надам се да сте и сами свесни у коју категорију улазе Срби, без обзира колико се послушнички и поданички понашала квислнишка „елита“. За Империју је свака Србија превелика, а једини добар Србин - бивши.

А зима долази.

субота, 13. септембар 2014.

Подржимо борце за слободу

Државно Дно недржаве Жутије већ је показало - што присуством церемонијама у Фландрији, што поданичким изјавама да „Срби више никада неће изазивати ратове“ - шта мисли о стогодишњици Великог рата, српској борби за слободу и опстанак, па и Србима уопште. Од такве невласти и антидржаве не може се ни очекивати да достојно обележи ову годишњицу, или било како подржи напоре да се истинита историја сачува од заборава. 

Тај терет је пао на нас „обичне“ Србе, родољубе, било појединачно или у сарадњи са сличномишљеницима. Милош Ковић је у априлу најавио двотомну историју Срба „златног доба“, захваљујући којима је Србија не само опстала, већ и тријумфовала над окупаторима и завојевачима. Отприлике у то време се појавио и први део документарног остварења новинара Александра Вуксановића „На пуцањ одавде“ - о којем је овде већ било речи.
 „А un solo disparo“
Пре неки дан је завршена и трећа епизода серије, посвећена „Младој Босни“. Претходни наставци говорили су о дану атентата и историјско-политичкој позадини аустроугарске окупације Босне и Херцеговине.

Остварења попут овог имају огроман значај у разбијању пропагандне конструкције Запада да су за избијање рата криви Срби (или чак Руси), коју Империја данас користи као изговор за своју агресију широм света. Чињеница да је документарац снимљен на шпанском (наратори и глумци су професионалци, са савршеном дикцијом) - и да се тиме истина о догађајима 1914. приближава готово милијарди становника света који су досад запостављани - ово остварење чини још значајнијим. А ко не разуме шпански, нема проблема: ту су професионално преведени титлови на енглеском или српском (ћирилицом, чак), па ко шта воли.

Често чујем питање: „А шта ми можемо?“ Ковић и његове колеге могли су да кукају како држава запоставља историју, али су изабрали да се организују и сами попуне празнину у знању и сећању нације. Вуксановић је исто тако могао да кука што нико ништа не ради, али је засукао рукаве и кренуо да прави документарац. 

Најмање што можемо да учинимо, као истинољубиви појединци, као Срби, као људи, је да подржимо људе који се боре за општу ствар. Погледајте филм. Препоручите га пријатељима, познаницима, на друштвеним мрежама. Ако имате новца, помозите донацијом или рекламом. Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

Само тако ћемо годишњицу победе у Великом рату да прославимо у слободи.

среда, 10. септембар 2014.

Навијачи у посредном рату

За разлику од бројних ратова који данас пламте широм света, овај који разара бившу Украјину је некако „наш“. Не ради се само о томе што тамо страдавају „браћа Руси“, или што се на страни Новорусије бори(ло) четрдесетак самозваних четника - мада је и једно и друго фактор. Просто, рат у бившој Украјини представља репризу српске драме из деведесетих: исти сценарио, исти писци и спонзори, а слични глумци, статисти и жртве.

Јуче је колега Степски Соко (The Saker) указао на видео снимак сахране једног бојовника хунте, с питањем српским читаоцима: „Зар овај свештеник не звучи и не изгледа као типични усташа?“ Очас су се појавили многи „брижни тролови“ који су покушали да скрену причу са теме, али је Степски Соко неумољив: „Немам апсолутно ништа против Хрвата, али ако подржавате Павелића и његове побеснеле геноцидне манијаке, за вас сам српски четник.“

Украјинска бандеровшчина и хрватско усташтво су сабласно слични. Није ни чудо: потичу из исте, бечко-ватиканске кухиње. И бандеровци и усташе нашли су после 1945. уточиште на „демократском“ Западу, одакле су се вратили почетком деведесетих у своје свеже „неовисне“ псеудо-државе. И СР Хрватска и Украјинска ССР скупљане су с коца и конопца како би се направиле псеудо-историјске политичке творевине које би биле противтежа „реакционарном“ национализму Срба или Руса - с тим да је тај пројекат дерусификације углавном напуштен у СССР после 2. светског рата, док је у Југославији процес расрбљавања тек узимао маха...

Али да сад ово не пређе у дискусију о аналогијама и паралелама, рецимо да их има. И да су очигледне. Да и Туђманова у Загребу и Јацењук-Порошенко-Јарошева хунта у Кијеву имају исте спонзоре: Атлантску Империју. Уз њену помоћ, Загреб је пре 19 година остварио Павелићев сан, што и данас слави као „домовински“ празник. У Кијеву признају да сањају исто.

уторак, 09. септембар 2014.

А ја што ћу, али са киме ћу?

Око Соколово, бр. 133
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Имам утисак да је многим Србима засметало украјинско примирје договорено крајем седмице у Минску. Разочарани су што војска Новорусије није покренула тенкове пут Кијева, или пољске границе рецимо. Али уместо да се баве руском, зар не би требало да се баве српском војском - питањима где она треба да буде, коме да служи, и да ли уопште да постоји?

Попут свега осталог, и српска војска је већма уништена вишегодишњим „реформама“ квислиншких култиста. Али упоредо с тим је стварана цела једна култура ропства и подаништва, због које - вели Андреј Фајгељ - се војсци не би дозволило да ради свој посао, чак и да је има. Не, уместо да брани Србију, од војске се очекује да чисти чизме НАТО „партнерима“, којима је надлежни министар бескрајно захвалан што су га позвали у Велс. Квислиншким култистима попут таквих ће промаћи добронамерно упозорење које нуди Ненад Благојевић, да Србија неће моћи да трпи довека.

Није проблем што је толико људи очајно, већ што тај очај сматрају за једину могућу реалност и труде се да га наметну свима. Раскорак између таквих „реалиста“ и оних што знају да може другачије, на примеру тенисерке Александре Крунић илуструје Александар Павић.

Покушај да се добровољна борба за браћу у Новорусији прогласи за кривично дело - по налогу Империје, разуме се - исто тако представља наметање очаја и подаништва. О светлој традицији добровољног војевања и мраку оних који би да га забране, пише Бранко Жујовић.

Четрнаест година после Жутог Октобра, преосталим Србима би требало да је савршено јасно какво је место намењено Србима у „поретку“ Атлантске Империје. Ако није, нека прочитају кратку и убитачну анализу коју нуди Драган Милашиновић. Било каква Србија им је превелика, а једини добар Србин - бивши. Огроман број Срба то ћутке прихвата и не пружа отпор, вели Марко Радуловић. Чак ни када им увреду на повреду наносе политички зомбији попут несуђеног светионичара, на шта подсећа Жељко Цвијановић.

Атлантски левијатан још може да учини много зла, али је његов хистерични бес према Русији и председнику Путину у ствари сразмеран реалној немоћи да их заиста победи, вели Борис Алексић. Зар читајући описе и цитате „ЕУроруса“ које нуди Роман Носиков не препознајемо сопствени пара-психо-патологизовани Квислиншки Култ, Жутократију, и Државно Дно? И зар се бар мало не надамо да ће их задесити слична злехуда судбина као „краља чоколаде“ Потрошенка, коју наговештава Ростислав Ишченко?

Само, нема смисла да борбу за сопствену слободу пројектујемо на сукоб у бившој Украјини, уместо да је водимо. Она се можда одвија по сценарију прво испробаном на нама, и дело је истих непријатеља - али илузорно је очекивати да победници у тој борби (а немам никакве сумње ко ће на крају да победи) после свих својих жртава из доброте срца свога подаре слободу пуким навијачима. Јер навијањем се не заслужују победе - ни у спорту, ни у рату.

И зато кад Жељко Цвијановић говори о Путиновом доласку као последњој шанси, то није нада да ће Владимир Владимирович волшебно и преко ноћи да рашчини зло квислиншког култа, већ да ће у Србији имати ко да га дочека. Да ће бити људи спремних да се боре и изборе за сопствену слободу, без калкулисања хоће ли им у томе помоћи Русија (а хоће) или неко трећи, без задњих мисли и намера. Чиста срца и образа, пред Богом и људима. Да се нађе бар десет таквих праведника, Бог ће нас поштедети. Али ако се огрешимо о Њега и прихватимо пропаст, ни Путин нам неће помоћи.

понедељак, 01. септембар 2014.

Мален свијет за адова жвала

Око Соколово, бр. 132
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Дошао је и фамозни 1. септембар, када су ЕУропски господари наводно дали рок квислиншком култу да се придружи „санкцијама“ против Русије. О томе у преумљивачким медијима нисмо чули ни писка; зато се пише о свему другом, од „старлета“ до посипања кофама леда.

Српски „контранет“ (да посудим израз из Лепосаве П. Ћосића) као да осети ветар са истока, па све више жамори о предстојећим данима и месецима одлуке. Где да се почне?

Можда од постојећег стања. Александар Ђикић подсећа на истински ужасан положај преосталих Срба на Косову и Метохији, које је квислиншко руководство у Београду препустило на одстрел Шиптарима. Недуго после тога, десило се убиство на „прелазу“ Мердаре, када је са „косовијанске“ стране намерно и мучки убијен жандарм судбинског имена: Стеван Синђелић. Бранко Драгаш је тим поводом упутио апел Србима да престану са самоуништавањем, док је новинар са КиМ Иван Максимовић подсетио жандаре на њихову срамоту и издају, која је и довела до Синђелићеве погибије.

И онда - ништа. Да ли зато што га свакодневно „обрађују“ трач-медији или што му је систем образовања намерно извитоперен (о чему је писао Владимир Димитријевић), или што је систематски уништен од идиота, тек данашњи становник Србије изгледа личи на карикатуру коју описује Михаило Меденица, замишљајући данас Церску битку. Да се разумемо, није крив што га овако нападају; али јесте ако одбија да се брани.

субота, 30. август 2014.

Други пут вас пуштати нећемо

Из текста „Не брини, драга, заробљеник сам“ (Александр Коц/Димитриј Стешин, Комсомолскаја правда, 29 август 2014); са руског посрбио Сиви Соко
А. Захарченко са заробљеним украјинским војницима (фото Коц-Стешин, КП)
Пред стројем заробљеника стиже премијер ДНР Александар Захарченко. Дан после позива Владимира Путина војницима Новорусије, он је изјавио да ће армија ДНР оставити коридор за излаз окруженој украјинској војсци. Али с једним условом: морају да у окружењу оставе сву своју технику и тешко наоружање.
- Могу да вам покажем школе које сте порушили - обратио се он заробљеницима. - Децу у вртићима и избеглице које сте убили „Градовима“. Нисмо ми вама дошли преко Дњепра, него ви нама. Али знате, гледам вас... мом сину је 17 година, многи од вас су његови вршњаци. Данас ћу вам дати телефон, да се чујете са мајкама, женама, родбином. Ако се они јаве, пустићу вас. Просто тако. Из поштовања што сте ви војници, а не „Азов“, „Шахтерск“ или „Дњепр“ (1).
Хоћу и ово да вам кажем - чекам сваког од вас у гостима убудуће. Чекаће вас шоља чаја, чаша вотке и нешто на столу. Али не желим више да вас видим као непријатеље. Више вас пуштати нећу.
И још нешто: реците својим командантима, ви сте одлични војници. Нисте ви криви што сте допали заробљеништва. Борили сте се достојно, сваки од вас. Само што су ти који су вас овамо послали обична гамад.
Момци, дајте им сапун, дајте им да се оперу, и лежај у касарни. И донесите им чај и сендвиче.
Нема у његовим речима ничега вештачког или одглумљеног. Али пропаганди ефект могао би да буде разоран. Тамо одакле долазе младићи вољни да се боре за „јединствену Украјину“ не гледају руску телевизију и не читају наше новине. Али како би могли да порекну казивање својих најближих? Гласине ће брзо да пренесу оно што су украјински војници видели својим очима. Већ се прича да неки артиљерци намерно саботирају муницију како би умањили разарање. А ослобођени заробљеници вероватно ће се јавити својим колегама, који још увек седе опкољени у котловима. И то би могао да буде још један деморалишући ефекат који би могао да покрене ланчану реакцију.

Закорачити преко линије је за сваког заробљеника страшан корак, који по правилу са собом носи смртну опасност. Али ако знају да их у заробљеништву неће тући, судити или изгладњавати, на тај корак се много лакше одлучују. Посебно у садашњим условима, када шансе за јужну групу украјинске армије практично више нема.

(1) имена паравојних „казнених батаљона“ неонациста „Десног сектора“ (прим. прев)

четвртак, 28. август 2014.

Зар за њих погибе, Синђелићу?

Лажљива штампа (друге скоро да и нема) мисли да су Срби веверице и не памте дуже од јуче. Па да се подсетимо:

Фебруар 2012: Српска жандармерија, по наређењу министра Ивице Дачића, силом руши српску барикаду на Јарињу убрзо после Сретењског референдума на којем су се преостали Срби на КиМ определили за останак у Србији.

Новембар 2012: Српска жандармерија штити изградњу граничног прелаза Јариње - од Срба.

Април 2013: Влада Вучи-Дачи потписује „Бриселски споразум“ којим de facto признаје Независну Државу Косово и тамошње становништво (Србе, Горанце, итд.) препушта Тачију и Харадинају.

Новембар 2013: Фарса од локалних „избора“ на којима Београд присиљава Србе на КиМ да гласају за „косовијанске“ институције. Једноцифрена излазност се проглашава за успех.

Август 2014: На граничном прелазу Мердаре, хитац испаљен са „косовијанске“ стране убија припадника Жандармерије Стевана Синђелића. За то време, Политика јавља да Немачка од Србије „очекује признање Косова“.

детаљ са Ћеле-куле, Чегар, Ниш
Срби су Жутог октобра 2000 похрлили да руше Милошевића зато што је „издао Косово“ - како су им суфлирали Отпораши и остали плаћеници Империје - и тако на велика врата увели тројанског коња квислиншког култа на власт у Србији... Досманлије, Жутократија, Назадно-сендвичари, нема везе - сви иду по бефел у Амбасаду (зна се коју), и сви су већи издајници од претходних.

Војска се покорно самоукида и предаје генерале хашком минотауру. Жандармерија се куне у српско Косово, а онда поступа по наређењу - и силом спречава Србе да се за то Косово боре. Народ се дави у блату - што стварном, што дужничком и ропском - а ћути и трпи. Државе скоро па нема, медији лажу чим зину, а влади је најпреча „воља“ страних господара.

Не би ме чудило да Синђелићева лобања у капели на Чегру однекуд пусти сузу. Хероји Великог рата се већ преврћу у гробу.

Јасни су ми они што су узели пушку и отишли у Новорусију. Нису ми јасни они што су остали, а пушке се не лаћају...

среда, 27. август 2014.

Сваких 30-50 година, Запад долази са мачем

После параде заробљених нациста, 24. августа, премијер и министар војни Доњецке народне републике одржали су конференцију за штампу. Оригинални видео-снимак на руском, са преводима на неколико језика, објавили су су добровољци и сарадници колеге Степског Сокола, чији се блог Vineyard of the Saker претвара у истински међународну медијску организацију.

Напомињем да превод није мој; само сам га уредио за лакше читање, исправио ту и тамо нека имена и граматичке грешке, и подвукао по мени најбитније делове. ~ Сиви Соко

В. П. Кононов (лево) и А. В. Захарченко (десно), 24 август  2014
[Александар В. Захарченко, председник Савета министара Доњецке народне републике] Као што сви знате, пре недељу дана смо објавили наш план за напад. Jуче смо почели. До јуче смо се припремали за напад, испитивали освојену технику, наоружавали војнике, и тестирали комуникацију између различитих војних формација. Сада могу поносно да кажем да смо формирали 2 тенковска батаљона, 2 артиљеријске бригаде, 2 Град дивизије, 1 механизовани пешадијски батаљон, 3 пешадијске бригаде и ваздушну бригаду за специјалне намере.  Све ове јединице су сада добиле војне бројеве.

понедељак, 25. август 2014.

Кад послијед, све оно излиња

Око Соколово, бр. 131
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Чињенице све више потврђују предвиђања да ће од исхода рата у (бившој) Украјини зависити и српска судбина. Скоро свака изјава руских и новоруских званичника спомиње худу судбину Југославије као опомену - значи, нешто су научили из нашег усуда. С друге стране, и западни медији и квислиншки култ о украјинској репризи српских деведесетих упорно и одлучно ћуте. Сами закључите зашто.

Ето, овоме што вели руски политиколог Георгиј Енгелгардт о подаништву Србије нема много шта да се дода - осим да то подаништво није мотивисано жељом да се оствари добробит, чак ни лична, већ готово мазохистичком опсесијом служењем страном господару, односно сопственом комплексу безвредности, ослонцем психозе зване квислиншки култ.

Можда то није јасно руском посматрачу, јер је ова врста култизма у Русији већ 15 година на далекој маргини, али Михаило Меденица то итекако добро види, кад говори о „две стране истог тоалет-папира“ које представљају Жути и Назадњаци.

Види то и Милан Јовановић кад пише о силним издајницима који су се накотили по данашњој Србији. И Слободан Рељић, који се због тога из новинарства повукао у академију. Мислим да је и Мирјана Бобић-Мојсиловић свесна да је на делу масовно испирање мозга народу, што илуструје на примеру тренда поливањем кофом леда.

Стварно, о каквом „новинарству“ може бити речи када су водеће „новине“ Бљуц, Чауш и Доушник (имена су преведена да боље одговарају природи тих злочина против папира)? А има их још...

Толико је „јака“ Империја, толико јој све иде од руке, да шутира своју пудлицу Vuchychа да не извози храну (коју, бре?) у Русију, и да осуди српске добровољце у армији Новорусије. Ето колико су свемоћни, да се тресу од двадесетак брадатих Срба са аутоматима. О разлици између добровољаца и плаћеника пише Драгана Трифковић, док је најбољи коментар на причу о „поштивању воље“ ЕУстро-Угарске имао Рајко Васић.

Тај Запад пред којим се квислиншки култ простире као пред божанством, на наше очи се распада - у Ираку, Либији, Украјини, Авганистану, у малом месту Фергусон поред Сент Луиса... Или на примеру изузетака који су вољни да размотре своје догме о „геноцидним Србима“ (о чему пише Александар Павић) и тако потврде правило да већина њих није.

„Долази зима“, веле Старкови са Севера. Иде јесен, а за њом и зима, опомиње квислиншку власт у Жутограду Жељко Цвијановић. Од зиме, што стварне што метафоричке,  зазире како Империја тако и њена секта следбеника - у Бриселу, Лондону и Берлину једнако као у Варшави или Кијеву, или бившој земљи Србији.

Империја се свим силама упиње да покаже како Србије више нема, како је сваки њен траг затрт и збрисан, и како ће свугде у свету бити исто јер је то наводна историјска неминовност без алтернативе. Да је стварно тако, зар би морала толико да се труди?

Зато не страхујмо од зиме. Без ње нема пролећа.

недеља, 24. август 2014.

Симболично, али тачно

Војска Новорусије данас је, на украјински „дан неовисности“, организовала параду главном улицом Доњецка. Кроз шпалир грађана прошла је колона заробљених учесника у „казненој експедицији“ кијевског режима, од регуларне војске до наци-гарде и паравојних формација локалних феудалаца.

После проласка заробљених фашиста, три цистерне су симболично опрале улицу, употпунивши паралелу парадом из јула 1944 године, када је Москвом спроведено 57.000 немачких заробљеника из операције Багратион:


Тако увек са нацистима.

петак, 22. август 2014.

Шта је нама Фергусон

Јуче је на Стању Ствари објављен текст који сам превео са блога Moon of Alabama - иначе одличног места за размену мишљења и деконструкцију лажи од Сирије и Ирака, до Украјине и ево самих САД.

Текст покушава да догађаје у Фергусону - месту на периферији Сент Луиса, савезна држава Мисури - стави у шири контекст понашања америчке полиције и друштва. Али шта се тамо у ствари десило? И какве то има везе с нама?

У суботу, деветог августа ове године, полицајац Дерен Вилсон (Darren Wilson) пуцао је на Мајкла Брауна (Michael Brown) шест пута. Два хица била су смртоносна. Пошто је Вилсон европског порекла, а Браун афричког, житељи Фергусона афричког порекла у инциденту су видели пример полицијског расизма. Исте вечери почели су протести, на које је полиција реаговала употребом тешког наоружања, оклопних кола и сузавца.

После медијске осуде „репресије“, полиција се привремено повукла, а демонстранти су напали, опљачкали и запалили неколико продавница и ресторана у Фергусону. Затим је гувернер Мисурија послао додатне полицијске снаге, а потом и Националну гарду, који су забранили сваки облик окупљања и хапсили како демонстранте тако и све присутније новинаре. Све је на тренутак личило на прави грађански рат, али су се до 20. августа увече страсти увелико смириле, а војска се повукла већ следећег дана.

Постоји неколико димензија догађаја у Фергусону. С једне стране, ту је несумњиво милитаризација полиције, која све чешће убија цивиле које би требало да штити. С друге стране, ту је проблем изузетно лоших међурасних односа између црнопутих Американаца и остатка земље.

Аутор преведеног текста бави се углавном овим првим, док ово друго сажима у пар реченица као реакцију на безнађе. Нас ради, потребно је да разумемо како је то безнађе настало, ко га одржава, и с којом сврхом.

понедељак, 18. август 2014.

А крвници, јаки и опаки

Око Соколово, бр. 130
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Пре сто година, ордија бечких коњушара предвођена Оскаром Поћореком кренула је у „казнену ескпедицију“ на Србију - и била до ногу потучена на Церу. Ових дана у Текеришу церску победу „славе“ квислинзи, подрепаши, поданици (част једном изузетку) - они исти који се Сиенену извињавају што је Србија досад „правила проблеме“ и обећавају да „никад више неће ратовати“. Одакле им образ? О одвратном конвертитству данашњих „владара“ Србије пише Владимир Димитријевић.

Или ће бити да је то одвратно лицемерје у ствари право лице Срба „преумљених“ по ЕУропској визији Атлантске Империје: да се ничега не стиде. Баш као и они што су их својевремено „преумили“ Хапсбурзи, па су скупа са Немцима и Мађарима бежали са Цера...

Почетком августа навршило се шест година од несуђене грузинске „Олује“ у Осетији. Утиске са Кавказа, док на Дону бесни рат, с нама дели Драгана Трифковић.

Руски одговор на нуландовање Бандеристана у Кијеву био је убојитији од тенкова; ударили су ЕУропске квислинге Империје тамо где их највише боли - по џепу. О несуђеним пољским „јабукама слободе“ пише Александар Павић.

Нажалост, ни непријатељ не спава. У Босну и Херцеговину је крајем јула отишла јединица
енглеске лаке коњице; нико не зна тачно зашто. Стефан Каргановић и Ненад Кецмановић слуте да се ради о припреми за нови напад на РС током или после октобарских избора. Зашто би Империји избори у БиХ били светиња, кад их је лажирала у Београду и газила у Кијеву?

Какву је пропаганду „цивилизирани“ Запад водио против Срба на примеру Француске илуструје Драган Петровић. Ако вам ишта од тога звучи познато из извештаја о рату у бившој Украјини... то није нимало случајно.

Кад смо већ код историје, вреди прочитати анализу Нишке декларације коју је за Фонд стратешке културе написао Зоран Чворовић. Да схватимо како није све било баш тако једноставно како би неки данас хтели да представе...

Од судбине се, међутим, не може побећи - колико год се неки трудили. Тако се и преумљени квислинг Vuchych сад налази у позицији да му са сваке стране истиче време, вели Жељко Цвијановић. Ђаво увек дође по своје.

Хтели то или не, били тога свесни или не, ми смо и данас на Церу, пише Драгослав Бокан. Ништа се у ствари није променило. Само је непријатељ сто година ближе. Али не више од сто.

недеља, 17. август 2014.

Преумљени

У овонедељном магазину британских Срба, Бritić, нашао сам занимљив есеј на тему језика и средине. Реч је о резимеу научне дисертације Марије Томовић, резултату вишемесечне студије говорних навика Срба у Енглеској (Лидс, Лондон, Телфорд, Дарби и Лестер). Цитат једног од саговорника послужио је као наслов дисертације: "Stop talking English! That's not the point."
илустрација: еБritić
Та парадоксална команда да се престане говорити енглески - на енглеском! - је, вели Томовић, савршена илустрација начина говора учесника у студији: 26 Срба, прве или друге генерације (20 је рођено у Енглеској), у распону година од 18 до 69.

Резултати у целини - пише Томовић - показују да се енглески користи као „матрица“, тј. темељ, у који се онда ту и тамо убацује српска реч или фраза. Иако су ти прелази течни и чести, енглески је свеједно доминантан. Чак и у мешаним језичким конструкцијама, српски је био „матрица“ далеко мање (40% ређе) - што, наводи Томовић, потврђује закључак холадског професора Питера Мајскена (Pieter Muysken) да је процес мешања језика једносмеран.

Притом непознавање српског није било проблем: сви учесници су били способни да „изговоре дуже реченице на српском, показавши јасно познавање српске синтаксе и граматике.“ Томовић сматра да је пресудна била чешћа употреба енглеског у свакодневном животу. Такође наводи да су екавци чешће говорили српски од ијекаваца - али се суздржава од преурањених закључака зашто је то случај, пошто би то захтевало политичко и социо-лингвистичко истраживање ван оквира њене тезе.

уторак, 12. август 2014.

Седмоглава изиде аждаја

Око Соколово, бр. 129
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Јуче, у редовном термину Ока, стигла је вест о изненадној смрти колеге Мирослава Свирчевића. Зато Око излази данас.

Рат на ободу Русије доживео је крајем протекле седмице неочекивани заокрет: Русија је увела санкције земљама НАТО и ЕУ које су досад некажњено уводиле „црне листе“ руским државним службеницима, банкама и предузећима. Забрана увоза прехрамбених производа и других роба већ је изазвала праву панику у Пољској, Литванији, Финској, а ни Немцима није право. Амерички Император говорио је о „цени“ мешања у Украјину - али по свему судећи, цену ће платити ЕУропска унија, али и сама Америка. Што и јесте ред; управо се они највише и „мешају“...

Добро вели Жељко Цвијановић, овај сукоб „тражи чврсте и паметне чак и као посматраче“. Зато Империја чини све да своје жртве претвори у малодушне, очајне, слабе и глупе људе. То је већ учинила са сопственим становништвом - уз часне изузетке типа пензионисаних обавештајаца, чији глас вапијућег у пустињи нема ко да чује, пише Александар Павић.

За то време, у окупираној СНСрбији, институције државе воде рат против ћирилице исто онако као што су то некада радили Беч или Павелић, објашњава Андреј Фајгељ.