„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 24. фебруар 2013.

Окупаторски рачун без крчмара

„Не бојим се вражијега кота,
нека га је ко на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.“
(Горски вијенац)

Србија је окупирана. Свакодневно се гази што Устав, што сијасет других закона. Воде се „преговори“ са терористима који су отели део државне територије, док се капитулира пред сепаратистима који тек намеравају то да учине. Државну политику диктирају не само страни амбасадори и изасланици, већ и њихова домаћа агентура; свака критика на њихов рачун проглашава се злочиначком. Војска је разоружана и упућена на „сарадњу“ са окупаторским војним формацијама.

Ово није опис стања из 1941 - мада су подударности заиста стравичне - већ из 2013. Сто година после коначног ослобођења Срба од турског јарма, Србија је опет у ропству. А што је најгоре, сам окупатор се претерано не труди: сав посао за њих „одрађују“ бивши Срби, у поређењу с којима ђенерал Недић испада малтене херој.

Срби су или заборавили, или погрешно разумели онај Андрићев епиграм о народу који „не може више да разликује не само добро од зла, него и своју сопствену корист од очигледне штете“. Наши непријатељи, нажалост, нису. Штавише, направили су од тога цео програм поробљавања. Нема боље потврде Андрићеве тезе од Србије после фебруара 2008, када  трансформација Србије у Антисрбију, а Срба у Одсрбе, постаје и службено државна политика.

Одсрби, бивши Срби, нису нов феномен. Настајали су током векова туђинске владавине, што турске што аустријске. Многи од њих данас себе називају Хрватима, Шиптарима и Бошњацима, и такмиче се у мржњи према Србима. Друга врста бивших Срба стварала је Југославију и њом владала, жртвујући сопственост на олтару фантазија о  „братству и јединству“. У њиховим очима Слободан Милошевић је био неопростиви јеретик јер се 1987. усудио да доведе у питање - случајно или намерно - југословенству свети концепт репресије српства. Тај „проблем“ је отклоњен Петооктобарским пучем, а званично „помирење“ са јеретицима обављено је јула 2008, стварањем жутократије.

О жутократији је овде много тога написано. Али сада више нема никакве сумње да је уместо ње прошлога маја дошло нешто много горе. Не зато што се „нова“ владајућа коалиција једва разликује од старе, већ зато што су одглумљеним родољубљем прво привукли наду народа жедног правде и гладног истине, а затим ту наду изневерили, а народ издали и отровали.

Исто онако како су у време жутократије проглашавали издају Друга Боте и дружине као државништво и мудрост, медији задужени за спровођење окупације сада то чине са издајом ове власти. По већ опробаном рецепту, сервирају се сензационалне приче о криминалу, корупцији, бананама, авионима и атентатима. Измишљају се пријатељи у свету, а прави пријатељи се клевећу као злотвори. Чак се и порнографија мобилише у служби замајавања народа.

Али црна истина је на чистини, ко хоће да је види. Никаква разлика не постоји између Дачића, Вучића, Динкића и Николића, или Боте и Чедовишта. Сви раде за исте господаре, сви спроводе иста наређења. Док су Срби пословично несложни, бивши Срби сложно раде на свом циљу: затирању Србије.

Жутократија је безочно спроводила туђинске налоге и отворено заступала идеју преумљавања Срба у нешто друго. Када је то постало неодрживо, њихови господари су направили рокаду: уместо потрошеног Друга Боте и Жутократа, дошли су Господин Торис и Назадњаци. Тиме су на неко време замазали очи народу гладном правде више него хлеба (мада је и хлеба понестало), да нико не примети како су партнери у противприродном блуду остали исти: друг Дачић и банкстер Динкић. Остали су исти и господари, и политика, и циљеви. Једино се технологија променила.

Док је империја четрдесетих година прошлог века постављала гарнизоне, хапсила и стрељала таоце, ова садашња је поставила телевизију и новине. Пошто је саграђена кроз наметање виртуелне стварности као једине стварне, онда је сасвим логично да су и хапшења и погубљења ове империје виртуелна, медијска. Србе више не бомбардују „штуке“ већ Б92. Крајскоманда не мора више да лепи плакате по бандерама, већ има Danas, Жутитику, РТС, РТВ, Pink, Happy, Prvu, Peščanik, e-novine...

И као што су некада војници Вермахта наоружани шмајсерима и маузеркама наметали „еуропску цивилизацију тисућугодишњег Рајха“, тако данас окупаторски медији наоружани политички коректним говором мржње намећу ЕУропство без алтернативе. Учили су се на искуствима претходних окупатора, који су Србе безуспешно покушавали физички да ликвидирају, па им сада убијају душу. Јер народ са душом може да преживи покушај физичког истребљења, али без душе гарантовано престаје да постоји.

Постоји неколико теорија зашто Атлантска империја жели да Срба нестане, од фантазија рођених из незнања, преко вере и историје, до сопственог нихилизма, односно порива за самозатирањем, који преносе на нас као жртвеног јарца. Без обзира које објашњење је тачно, мало је вероватно да ћемо их лепим речима убедити да од свог циља одустану.

У остварењу свог наума, рачунају на горе наведене Одсрбе, који се понашају као култ слепих имитатора својих страних господара. Стављени пред избор „бити или не бити“, ти Хамлети су одлучили: они, Одсрби, ће бити, а они који желе да остану Срби, њима следује „не бити“. И свака њихова реч, дело и гест сведочи о тој одлуци. Против менталне и физичке окупације коју спроводи овај култ смрти, неће бити довољни протести, петиције или избори.

И Империја и квислиншки култ рачунају да ће Срби или остати несвесни шта им се ради, или ако се неким случајем и освесте, да ће из умора и очаја остати пасивни и дозволити реализацију злочиначког подухвата. Приметићете да је кључ њихове победе наша предаја. А за то има један леп народни израз: „рачун без крчмара“.

Спознаја стравичне стварности не би требало да нас паралише или обесхрабри, већ управо супротно: да нас ослободи илузија којима нас окупатори држе опијене, безвољне и оковане. Планови окупатора пропадају оног тренутка када схватимо да нема тог поклоњења којим би било ко из Србије могао да умилостиви оне којима је и најмања Србија превелика, а једини добар Србин - бивши Србин.

А онда, што рече песник:

„Треба служит чести и имену. 
нека буде борба непрестана, 
нека буде што бити не може“.

1 коментар:

ugljesad је рекао...

Srbija je ekonomski upropašćena. Ko je za to odgovoran? Uništena joj je i vojska. Ko je za to odgovoran? Suverinitet jedne zemlje zavisi od vojske, a vojska od ekonomije. Dok Srbija ekonomski ne stane na svoje noge mora da balansira između istoka i zapada.