„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 30. октобар 2012.

Мржња мале Мадленке

(објављено са малим закашњењем због временских непогода)

Пре седам дана је Вацлав Дворжак, чешки режисер документарца „Отето Косово“, дошао на прашку промоцију књиге некадашњег америчког шефа дипломатије Мадлен Олбрајт. Када је, уместо њених само-хвалоспева, Олбрајтовој понудио плакате својих филмова о насиљу на Косову, џихаду у Босни и хрватском прогону Срба, реакција је била насилна и хистерична.

Дворжак је своје искуство описао али и документовао видео-снимцима. На снимку се јасно чује како гневна Олбрајтова Дворжака и сараднике „одвратним Србима“ и вели им: „ви сте ратни злочинци“.

Замислите да је рекла „одвратни Шиптари“! Да ли би је можда тужила за говор мржње „Иницијатива младих за људска права“? А не - Олбрајт је представник Империје, а таквима је, дабоме, у врлом новом свету све дозвољено. Узалуд што њено понашање представља отеловљење речничке дефиниције енглеског појма bigot: особа која се према припадницима расне или етничке групе тврдоглаво и нерационално односи са мржњом и нетолеранцијом. Ако вас прогласе за таквог на Западу, очас остајете без каријере у јавном животу - осим ако је та мржња уперена према Србима, малтене јединој групи коју свако може да мрзи без икаквих последица. Успут буди речено, тај појам у српском језику нема директног превода, што би требало довољно да говори о наводној српској нетолеранцији...

Само током протекле две деценије, са Запада је стигла бујица мржњом испуњених изјава на рачун Срба - толико, да је сувишно када се неке од њих измишљају. Енглеска штампа, која ових дана са жаром прозива српске навијаче за наводни расизам, својевремено је Србе приказивала као мајмуне. Олбрајтова своју мржњу никада није крила, док се рецимо Ричард Холбрук њом поносио. Многи се с правом питају одакле толики јед, толика жуч, а да није ничим изазвана. Лично сам чуо бар десет иначе разумних Срба који су били убеђени да смо нечим то морали да заслужимо, јер нико толико не мрзи тек тако.

Ти моји познаници су сматрали одговорним „Милошевићев режим“, али је већ одавно постало јасно да тај аргумент не пије воде. Режима нема већ 12 година, Милошевић је покојник скоро седам, сви режими у Београду од октобарског пуча приоритетом сматрају лизање империјалне чизме, а мржња се не смањује. Уосталом, шта ћемо са примерима те мржње много пре Милошевића, која сеже у историју не само до Карађорђа (по злобној тези Латинке Перовић да је савремена српска историја посве злочиначка), него до Османлија па чак и пре? Случај Мадлен Олбрајт могао би макар мало да расветли овај проблем.

Наиме, када је девојчица по имену Марија Јана рођена у Прагу, 1937. године, њен отац Јозеф Корбел службовао је у Краљевини Југославији као аташе за штампу чехословачке амбасаде. Већ следеће године, међутим, Минхенским „споразумом" Хитлеру је предат део чешке територије, а у марту 1939. Немци су у потпуности окупирали остатак Чехословачке. Јеврејин пореклом, Корбел прелази на католичку веру - а онда са породицом одлази за Енглеску (земљу која је, гле ироније, најодговорнија за минхенску срамоту), и током рата ради за чешку владу у изгнанству. После рата га председник Бенеш поново шаље у Београд, овај пут као амбасадора при режиму Јосипа Броза. Марија Јана, међутим, није ишла у „комунистичку“ школу, него је у Београду имала гувернанту, а потом је отишла у женевски интернат, одакле и потиче име „Мадлен“. Када је Стаљин послао тенкове у Чехословачку да оборе режим недовољно послушног Бенеша, Корбел са породицом бежи у Америку и тамо тражи политички азил.

Одгојена у католичкој вери, Мадлен прелази на њену англиканску варијанту 1959, када се удаје за Џозефа Олбрајта. Крајем шездесетих, на магистарско-докторантским студијама у Њујорку, упознаје Збигњева Бжежинског, професора на универзитету Колумбија. Захваљујући Бжежинском, Олбрајт 1978. добија посао у Вашингтону, при Картеровој влади, а после Регановог доласка на власт 1980, прелази у „невладине“ институте. Тамо сарађује на пројекту Бжежинског за рушење комунизма у Пољској. Муж је 1982. оставља ради друге жене, па Мадлен потом постаје професор на (језуитском) универзитету Џорџтаун, све време се бавећи политиком у демократској странци. Бил Клинтон је 1992. позива да му помогне у састављању савета за безбедност, а онда је 1993. именује на место амбасадора у УН, иако није имала никаквог дипломатског искуства. Четири године касније, постаје прва жена државни секретар, тј. шеф дипломатије САД. Све ово су информације из њене званичне биографије.

Шта се види из свега овога? Прво, шта год да су Срби учинили да спасу породицу Јозефа Корбела, прво од нациста а потом од комуниста, то Мадлен није много значило. Друго, она сама је тек крајем деведесетих сазнала да јој је отац бивши Јеврејин - целог живота је одгајана у католичком духу. Штавише, њен ментор у академским и политичким круговима био је агресивни католик и архи-русофоб Бжежински. Закључак који се намеће је да су предрасуде Олбрајтове према Србима производ католичке мржње према „источним шизматицима“, као и личне мржње Пољака Бжежинског према Русима, где му је било апсолутно свеједно ради ли се о православнима или атеистима. А пошто су Југославију 1990. почели да руше сепаратисти који су свој национални идентитет заснивали на католичкој вери, а притом су оптуживали Србе за „комунизам“, а Србе су на Западу сматрали за сурогате Руса...

Католичанство, русофобија, Хладни рат - све су то, дакле, мирођије у тој отровној чорби мржње према Србима. Србима се, осим православља, замера и то што су допринели паду хапсбуршке царевине; ту аустроносталгију манифестују како западни империјалисти, тако и титоисти. Али без тога, не би било земље којој је служио Јозеф Корбел!

Олбрајт је често наводила силовање Чехословачке у Минхену као оправдање за своје милитантне ставове, да би на крају играла кључну улогу у Минхену нашег доба, како је њен чешки колега Јиржи Динстбир својевремено описао стварање „независне државе Косова“. Несвесна јеврејског порекла којег се њен отац одрекао, својевољно је према Србима проводила политику подршке њиховим непријатељима, а некадашњим Хитлеровим савезницима. Колико је онда вероватно да је „споразум“ из Рамбујеа случајно личио на аустроугарски ултиматум из 1914?

Надам се да су неке ствари сада бар мало јасније.

четвртак, 25. октобар 2012.

Премало и прекасно

Берлински конгрес, 1878 (Википедија)
У пролеће 1995, када је Ричард Холбрук кренуо у мисију утеривања мира у зараћеној Босни и Херцеговини, тадашњи британски амбасадор у Београду, Ајвор Робертс, упозорио га је да не занемари историју региона. Холбрук му је одбрусио да је урођенички поглед на историју „њихов проблем; мој је да окончам рат.“

Толико је и постигао; али дејтонски пордак није створио мир, већ је само стабилизовао босански реактор испод критичне тачке. Оно што је потом наметнуто Србији, Црној Гори и Македонији није успело ни у томе: великоалбански реактор и даље је на ивици катастрофичне реакције. Али Империја садашње стање зове „стабилним“ и инсистира да оно мора бити зацементирано.

У јулу 2012. је некадашњи амбасадор Робертс -  сада Сер Ајвор, ректор Тринити Колеџа на Оксфорду - у разговору за Политику предложио неки нови Берлински конгрес како би се постојећи сукоби окончали, спорне границе прилагодиле, а Балкан добио шансу да крене напред. Био је пажљив да напомене да се ради о његовом личном ставу, мада је мало вероватно да се претходно није консултовао са Форин Офисом.

Иако идеја о новој мировној конференцији за Балкан можда некима звучи примамљиво, у пракси она долази прекасно. Да је то урађено пре 20 година, избегло би се много крвопролића. Али превише тога је покренуто за протекле две деценије да би се сада процес зауставио некаквом конференцијом.

Шаблон понашања
Када је реч о односима западноевропских сила према Балкану, приметан је један шаблон понашања који датира вероватно још од 1804. и првог српског устанка.  Балкански (православни) хришћани дигли би се на устанак против Османског царства. Турци би кренули да устанак крваво угуше. Онда би се умешала Русија и ствари би пошле на турску штету. Е, тада интервенишу западноевропске силе, не толико да заштите Османлије колико да приграбе што више моћи за себе и спрече Русију да не ојача „претерано“ (тј. уопште). Тако наметнутим „миром“ не би био задовољан нико, па би за неколико година циклус почео испочетка, побуном потлачених хришћана.

Берлински конгрес био је кулминација једног од тих циклуса, који је почео 1875. побуном Срба у Херцеговини. Следеће године је Србија објавила рат Турској, али се ускоро нашла у шкрипцу пред надмоћном османском војском. Бугари онда дижу устанак, а приче о турским зверствима обилазе Европу. Русија онда отворено улази у рат, и упркос почетним потешкоћама, у пролеће 1878. руске трупе стижу надомак Цариграда. Тада на сцену ступају Британија и Аустрија. Ревизијом Санстефанског мира на Берлинском конгресу, Турцима враћају велики део изгубљене територије. Као концесија Русима представља се признање Србије, Црне Горе, Румуније и Бугарске као независних кнежевина. Али зато Британија преузима Кипар а Аустрија „заводи ред“ у Босни, Херцеговини и Новопазарском санџаку (из којег се повлачи тек 1908, после Анексионе кризе).

Не само да Берлински конгрес, дакле, није донео мир на Балкану - већ то никоме тамо и није била намера. Чак би се могло рећи да је погоршавањем односа Русије и Аустрије покренут ланац догађаја који је за резултат имао 1. светски рат.

Чак ни шокантна победа Балканског савеза 1913. није могла да разбије овај шаблон: притисак Аустрије, Немачке, Италије и Британије натерао је Србију и Црну Гору на повлачење са Јадрана (и прихватање новостворене Албаније), а аустријске интриге су допринеле бугарском нападу на дојучерашње савезнике.

Пропуштене и искориштене прилике
Прилика за дипломатско решење југословенског питања постојала је почетком 1991. Али Конференција о Југославији је постала сувишна и пре него што је почела са радом, јер је пристала на селективно тумачење устава СФРЈ (Бадентерова комисија) да би задовољила захтеве Аустрије и Немачке. Сукоб који је тако био загарантован касније су искористиле САД како би успоставиле империјални поредак.

Данашњи Балкан је резултат те интервенције. Није реч ни само о простору некадашње Југославије: Албанија, Бугарска и Румунија примљене су у НАТО, а ове потоње и у ЕУ, као захвалност за колаборацију са агресорима на СРЈ 1999, на пример. Сви који су се у том процесу показали корисни за Империју сматрају да су могли да добију више. Срби су, дабоме, изгубили превише и било би сулудо да на то трајно пристану. Нико, дакле, није задовољан постојећим стањем - осим Империје, која се труди да га замрзне. Зашто?

Ова Империја, попут свих претходних, пре свега жели моћ. У протекле две деценије, од балканске интервенције направила је шаблон за светску доминацију. Али сада губи тло под ногама, под теретом кризе: финансијске, идентитетске, војне и политичке. Проблем је у оном холбруковском презиру према историји. Атлантска Империја се, свесно или несвесно, понаша исто као и европске силе 1878.

Невоља са свођењем света на шаховску таблу је да фигуре - народи - имају сопствену вољу, а играчи - империје - често зажале одигране потезе. Херцеговачки сељаци који су дигли устанак против Турака нису могли знати да ће се тај процес завршити светским ратом. Али и да су знали, свеједно би се побунили. Покушаји да се у Берлину задовоље империјалне амбиције Аустрије и Британије само су им повећале апетит и погоршале проблем. Слично би се могло рећи и за Дејтон, који јесте створио какво-такво примирје у БиХ, али је створио и преседан за интервенцију на другим местима и охрабрио империјалисте у САД. А што је најгоре, америчка Империја је на крају престала и да се претвара да игра по правилима, иако је та правила својевремено сама написала.

Ако је процес који је почео пре две деценије на Балкану заиста готов и неповратан, зашто империјални изасланици, „аналитичари“ и медији морају толико да вичу да јесте? Или ће пре бити да историја није готова, и да ће о исходу „игре“ ипак да одлуче „фигуре“, а не „играчи“?

(адаптирано са Antiwar.com)

уторак, 23. октобар 2012.

Хамлет(и) у Београду

Пре три недеље сам боравио у Србији. Посета је била веома кратка, али продуктивна. Много тога се променило од моје последње посете, ране 2005 - видео сам својим очима учинак владавине жутократско-невладничког квислиншког култа.

О садашњој власти немам много да кажем, осим што ме подсећа на чувеног неодлучног данског краљевића. Можда нису онолико у континуитету са жутократијом како сам својевремено мислио, али ме збуњује њихова реакција на „праћке и стрелице“ Империје, ЕУ и њихових домаћих послушника. Наиме, уместо да се на брисаном простору бори, како је саветовао Сун Цу, власт наставља досадашњу смушену политику и прави се као да је све у најбољем реду.

Сер Лоренс Оливије као Хамлет
Е сад, такво одсуство одговора се у ствари показало зачуђујуће делотворним. Пошто су очекивали или отпор или покорност, ни Немци, ни Империја ни њихове легије невладничке пешадије не знају како да се носе са феноменом који би могао да се назове „тактичка збуњеност“.

Један пример је тзв. парада поноса, заказана за 6. октобар. Када се чинило да ће ипак бити одржана, забрањена је на основу „безбедносних“ прописа који су жутократе донеле да би спречиле окупљања политичких противника. Две хиљаде оклопника је послано да чува изложбу шведске умијетнице која је намерно и вулгарно вређала хришћанство и јудаизам - а онда је и та изложба затворена после неколико дана. Комесари, амбасадорчићи и невладници су грактали, али се власт правила невешта.

Нешто слично било је на делу у случају тзв. фудбалског расизма. На утакмици против енглеских јуниора, избила је туча на терену, а енглески играч Дени Роуз добио је црвени картон због неспортског понашања. Онда је Роуз изјавио да је био љут због расистичког понашања српских навијача. Енглески медији су оптужбу примили као живу истину и одали се правој кампањи србомржње, невиђеној још од деведесетих (када су, гле ироније, Срби описивани као мајмуни - толико о расизму, је ли).

Да се ово десило између фебруара 2008. и маја 2012, Врховни Жутник лично би Енглезима сместа упутио најпонизније извињење. Овај пут је званични Београд остао нем. Није реаговала ни амбасада у Лондону (и боље што није). Али је зато кошаркашки ас Марко Јарић прозвао Енглезе због лицемерја и хистерије, а ФСС је поставио видео снимак са утакмице где се јасно види да Роуз лаже.

И таман кад се чини да можда има неке логике у лудилу, премијер Дачић оде и састане се са терористом Тачијем. Па се после прави да је сасвим нормално што преговара са терористима о кршењу устава земље. Иако је сасвим могуће да је бескорисни састанак зачињен флоскулама прави начин да се „Змија“ и његова клика дилера наркотицима и органима избаце из такта, бојим се да учитавам намеру тамо где је у ствари нема. Односно, да све ово што личи на мудру тактику изигравања будале можда уопште и није тактика.

Дакле, не мислим да садашњу власт чине препредени глумци, који су само чекали све ове године да буду у положају да учине нешто добро за Србију. Можда је најбоље што се за њих може рећи да, за разлику од жутократа, Србији не желе зло - али јој својом хамлетовском неспретношћу сигурно претерано не помажу. Уосталом, сетите се шта је био коначни резултат Хамлетовог лукавог плана: његову краљевину је на пладњу добио - Фортинбрас.

субота, 20. октобар 2012.

Говор мржње, део 475.

Ово је јутрос освануло у Данасу, водећим новинама квислиншког култа, а из пера водећег карикатуристе истог култа. 

Ево доказа да мржња у Србији заиста постоји - али да њен локус нису навијачи који наводно вређају енглеске фудбалере, него политичко-историјско-медијски естаблишмент који се нико не усуђује да критикује, а који свакодневно манифестује изливе мржње у мозак према (макар и номинално) сопственој земљи и народу. 

И док нас убеђују како је српска историја у ствари историја злочина - што ће рећи, Турци су ваљда били толерантни, цивилизовани и чувари људских права -  користе се стереотипима о Турцима које би и сами осудили као примитивне, ретроградне и националистичке, да их случајно употреби неко изван култа. Али пошто их они користе, и то за критику постојеће власти (која није пуки извршилац директива Култа, већ се усуђује - какве ли дрскости! - да се мало и копрца), онда је то ваљда у реду. По њиховој логици.

Ако ико личи на Османлије, то је управо квислиншки култ. Њима је све дозвољено, јер за њих „неима суда“. Док се то не промени, нема везе ко седи на челу Скупштине или владе, или ко председава Србијом; она ће остати сужањ култа и његових господара.

петак, 19. октобар 2012.

Корак напред

Војвода Радомир Путник
Када је у октобру 1912. почео рат између Балканског савеза и Османског царства, западноевропски посматрачи су очекивали турску победу. У њиховим очима, Турци су имали предност у свему, од бројности и савременог наоружања, до официра које су школовали западноевропски инструктори. Никакву пажњу нису обраћали на морал зараћених страна, односно да су се савезници борили за слободу своје сабраће и освету за дуге векове робовања. Суочено с том мотивацијом, али и ратничком вештином савезничких војсковођа попут Радомира Путника, турско оружје је изневерило очекивања Запада.

Било је то време када се Србија никоме није извињавала што постоји. Када је ослобађање окупираних територија било сасвим нормална ствар. Када се веровало у слободу, част и поштење, а исту дневницу имали и војводе и поручници.  

Време можда јесте неповратно, али вредности тог времена итекако могу да се врате. Једино они који их се плаше тврде да је то немогуће. Први корак на том путу је израз поштовања према славним прецима, чијих подвига тек треба да постанемо достојни. Отуд и шетња захвалности која ће у подне 24. октобра кренути пут гроба војводе Радомира Путника.

Овде вреди истаћи и да организатори шетње нису једноумни, већ су имали итекакве међусобне размирице. Али слажу се око потребе да Србија буде слободна и да поново постане достојна своје историје. Ето, раде заједно на том циљу, и сопственим примером показују како се живе идеали за које се залажу. А то је лекција од које не треба само да стрепе душмани, већ да нешто науче и сви који се називају родољубима.

четвртак, 18. октобар 2012.

Исконски раскол

У октобру 1912, Балкански Савез – Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка – објавио је рат Османском царству. До маја 1913, турско присуство у Европи сведено је на мостобран у Тракији. За победнике, био је то врхунац вишевековне борбе за слободу од турског ропства. Али за велике европске силе, то је била катастрофа која је озбиљно угрозила њихове империјалистичке планове.

Велика Игра
илустрација: Артур Шик
Током 19. века, европске силе су се надметале ко ће да оствари доминацију над Османским царством, некада моћном царевином сада у слободном паду. У повлачењу још од друге опсаде Беча (1683), Турци су успели да се одрже на Балкану понајвише зато што би сваки покушај њиховог потискивања наишао на противљење једне или више међусобно супротстављених европских држава. На пример, иако су Британија и Француска биле оштри такмаци за колоније, 1853. су се удружиле у подршци Турцима против Русије (Кримски рат). Британска политика „Велике игре“ са Русијом, око контроле над централном Азијом, захтевала је да се Русији не допусти излазак на топло море (нпр. изласком на Босфор).

Аустријска лоза Хапсбурга је својевремено владала већином Европе, али јој 19. век није био благонаклон. Прво је Наполеон укинуо Свето Римско Царство, а онда су уједињењем Немачке и Италије избачени из традиционалних зона утицаја. Тако ослабљени, Хапсбурзи су 1867. морали да склопе нагодбу са Мађарима како би задржали контролу над краљевином Угарском. Аустрији је остао само један правац ширења после 1878: на Балкан, у земље под османском владавином.

Ово је било проблематично из два разлога. Хапсбурзи су већ владли милионима незадовољних Словена, а на Балкану их је живело још више. Притом су ти Словени били махом православни хришћани, док су Хапсбурзи одувек били католици.

Султанов чекић, папин наковањ

Још од Раскола из 1054, Балкан је био поприште сукоба православног Истока - лојалног патријарху у Цариграду - и католичког Запада, лојалног епископу у Риму. Иако су православни затражили помоћ католика од турске најезде, крсташи су на крају - после узалудне борбе против муслимана - ударили на сам Цариград (1204). Тако ослабљена Византија лако је пала под власт Орханових Турака почетком 14. века, иако се сам Цариград држао до 1453. Тек пошто су освојили и остале православне краљевине на Балкану, Турци су дошли у додир са католичком Европом.

Али ни стотине година борбе против Османлија нису зауставиле крсташке походе Аустрије и Угарске против „шизматика“ у Босни, Србији, Влашкој, Трансилванији... Иако би с времена на време прихватили помоћ православних устаника против османске ордије, чим би се рат завршио наставили би да их католиче, милом или силом.

Свирепа небраћа

На исти начин као што су примаоци ислама постали најокрутнији према својој дојучерашњој родбини (уз неколико часних изузетака), они који су под аустро-мађарским притиском примили католичанство окренули су се мржњи против свог православног порекла. У 19. веку, после стварања Кнежевине Србије и њене какве-такве аутономије од Порте, Беч улаже напоре да створи анти-српски, католички идентитет међу јужним Словенима под својом владавином. После неуспеле илирске (Гај) и југославенске (Штросмајер) фазе, коначни облик тог идентитета, сада званог хрватски, одређују Анте Старчевић и Јосип Франк, србофоби и антисемите.

Током два века, православни поданици Хапсбурга били су концентрисани дуж Војне Крајине. Договор из 1867. предао их је Мађарској. Али Аустрија 1878. окупира Босну и Херцеговину, османске провинције у којима је муслиманска мањина владала углавном православним народом. Малу католичку заједницу Беч систематски појачава имигрантима из осталих делова царевине, док се за муслимане стварају посебни аранжмани (стварање босанске улеме, на пример). На губитку су једино православни Срби, који су у устанку 1876. тражили уједињење са слободном сабраћом на истоку. Када је Аустрија анектирала окупиране територије, 1908, незадовољство је прерасло у насиље.

Од Скадра до Сарајева

Све ово је Аустрији полазило за руком због катастрофалног пораза Русије у рату са Јапаном 1904-1905, у којем је између осталог уништена скоро цела руска морнарица. Револуција у децембру 1905. до те мере је ослабила цара да је морао привремено да уведе устав и скупштину. Али већ 1912, Русија је поново била у успону и подржала је Балкански Савез у рату против Турака. У споразуму о савезништву четири православне државе, за коначног арбитра свих неспоразума одређен је руски цар. Отуд паника у редовима западноевроских сила када су савезници већ у октобру 1912. османским армијама нанели неочекиван и катастрофалан пораз.

Аустрија је била најгласнија, претећи ратом Србији ако не напусти Скадар и прихвати успоставу „независне“ Албаније. Стварање Албаније подржала је и Италија, којој се то уклапало у империјалне снове на Средоземљу. Талијанским топовњачама у Скадру су се придружиле и британске - иако је Лондон у то време био савезник Санкт Петерсбурга, „Велика игра“ је још била на снази. У жељи да избегну рат против Аустрије, Србија и Црна Гора су се повукле са територије додељене Албанији - али је Србија, као надокнаду, задржала територију у долини Вардара првобитно обећану Бугарској. И док су се у Лондону водили мировни преговори, аустријске дипломате убедиле су Бугаре да мучки нападну Србе.

Бугари су тиме против себе окренули не само дојучерашње савезнике, већ и Румунију, док су Турци искористили прилику да поврате део територије. Рат је био кратак и завршио се бугарским поразом. Србија се потом окренула опоравку и интеграцији ослобођених територија. Аустрија је, међутим, одговорила ескалацијом непријатељстава. У лето 1914, аустроугарске трупе организовале су војну вежбу на Дрини. Престолонаследник Франц Фердинанд допутовао је у Сарајево да изврши инспекцију трупа, и то на дан када су Срби обележавали годишњицу боја на Косову. Један од атентатора из родољубиве организације „Млада Босна“ није успео да га погоди бомбом, али се Фердинандов аутомобил пуким случајем зауставио пред „резервним“ атентатором, који је био довољно присебан да потегне пиштољ. Остало је историја.

Замена теза

Четири године касније, крваве и кивне Британија и Француска наметнуле су у Версају понижавајући мир Немачкој, натеравши је да призна искључиву кривицу за оно што се тада називало Велики Рат. Нико није спомињао Аустро-Угарску, која је пуцањ у Сарајеву искористила као повод да нападне Србију. Црно-жута монархија се дотад већ распала.

Званична историја била је замена теза, дабоме; пребацивањем целе кривице на Немачку, Британија и Француска су покушале да сакрију у којој мери су оне саме хтеле рат у лето 1914. Али потоњи покушаји да се ревидира ова неправда за разултат су имали још већу неправду. Пошто нису могли да оптуже победнике, критичари су се усмерили на безбедније мете: Русију и Србију.

Савезништво Париза и Лондона са Русијом свакако је било брак из рачуна, који је већ 1918. био прошлост, пошто су бољшевици масакрирали царску породицу, створили СССР и потписали сепаратни мир са Кајзером. Типична ревизионистичка прича, коју је после само ојачала хладноратовска клима, тако криви Русију за самоубиство западне Европе: да Цар Николај није изабрао да помогне „терористичкој“ Србији, Аустрија би ту малу земљу покорила за недељу-две, и Belle Epoque би трајала довека.

Ово је, дабоме, чиста глупост. У суштини, ради се о покушају западне (католичке и протестантске Европе) да за последице свог понашања окриви неког другог - у овом случају, архетипског „другог“, православне Русе и Србе.

Свођење рачуна

Берлин није морао да Бечу да „бланко чек“, али јесте. Лондон није морао да зарати због Белгије - опширно објашњење за то недавно је представио империјалистички носталгичар Нил Фергусон - али јесте. Француска није морала да се бори, али је итекако једва чекала прилику да се освети за 1871. Чак је и Аустро-Угарска имала избора, али је изабрала рат до истребљења, верујући да ће бити кратак и победоносан.

Аустрофилни историчар Ралф Раико, у својој критици 1. светског рата, тврди да је Србија представљала „смртну опасност“ по хапсбуршку монархију, наводно због својих територијалних амбиција. Опасност јесте постојала, али од идеје - да Словени могу да живе слободно у сопственој земљи, а не под чизмом Беча или Пеште. Плод те идеје су биле Чехословачка и Југославија. Није случајно што је касније Хитлер баш ове земље изабрао за комадање.

А ако неко треба да сноси кривицу за бољшевичку пошаст, то није Русија, већ Кајзерова Немачка. Управо су Немци послали Лењина у Петроград, како би дигао устанак и натерао Русију да изађе из рата. Када је успех комуниста надмашио сва очекивања, страхом од њих је правдана ранија русофобична политика. Баш је цитирајући опасност од комунизма немачки председник Хинденбург 1933. поверио коалицију мањинским нацистима и Хитлера именовао за канцелара. Има неке поетске правде у чињеници да је ланац догађаја започет кајзеровим запечаћеним возом из Цириха свој епилог имао у рушевинама Хитлеровог берлинског бункера, са црвеним барјаком на Рајхстагу.

Принципова сенка

Кад смо већ код поетске правде, она се налази и у имену Фердинадовог атентатора. Утамничен у Терезину - истој тврђави коју ће нацисти две деценије касније користити да муче јеврејске заточенике „Рајског гета“ -  Гаврило Принцип је уклесао у зид ћелије следећи стих: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“.

Скоро сто година пошто је Принципов чин пркоса послужио Аустрији да запали фитиљ европске катаклизме, Принципова сенка и даље плаши Запад. Вашингтон, Берлин и Брисел и даље Русију третирају као „другог“, а са Србијом покушавају да ураде оно што Аустро-Угарској није пошло за руком 1914: сломе је тако да одњене „шизматичке“ тежње за слободом не остане ништа. Како би њихови империјални снови били безбедни.

Нису успели до сада, а неће ни убудуће. Али они који не уче из историје осуђени су да је понављају.

(првобитно објављено 29. септембра 2012. на Antiwar.com)