„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 02. фебруар 2013.

Преокрет на истоку

Другог фебруара 1943, заробљени су и последњи остаци немачке 6. армије, чиме је окончана битка за Стаљинград.
Споменик „Мајка Отаџбина“ код Стаљинграда
Немачка ратна машина заустављена је пред Москвом децембра 1941, али је већ у пролеће следеће године поново кренула у напад. Уместо према престоници СССР, немачки удар - ојачан сателитским јединицама (међу којима је била и 369. легионарска пуковнија из НДХ) - усмерен је на југ, према доњем току Дона и Волге и нафтним пољима Кавказа.

У почетку су нападачи низали успехе и чинило се као да је поново 1941 - све док немачка 6. армија није стигла пред Волгу, код градића са судбоносним именом: Стаљинград.

Насеље Царицин (од татарског „Сари су“, Жута река) спомиње се први пут 1589. Првобитно тврђава на стратешком месту у доњем току Волге, око које су се својевремено борили побуњени козаци Стјењка Разин (1670) и Јемељан Пугачев (1774), у 19. веку у Царицин стиже железница и насеље почиње да се развија као трговачки центар региона. После октобарске револуције, град су држали бољшевици под командом Ј.В. Џугашвилија (Стаљина) - и у његову част, преименован је 1935.

Од трговачке варошице, Стаљинград је убрзо постао центар тешке индустрије, са заводима који су производили тракторе и камионе, а потом тенкове. Али Немцима није било занимљиво само да униште и осујете совјетску ратну производњу, или да остваре потпуну контролу над Волгом, већ да освајањем града названог по омраженом непријатељу остваре и моралну победу.

Али моралног значаја Стаљинграда били су свесни и Совјети, па је Стаљин издао чувено Наређење 227: „Ни корака назад“. Браниоци, под командом генерала Чујкова, борили су се од куће до куће, у рововима, тунелима, напуштеним и порушеним фабрикама. Немци су ушли у Стаљинград, али га никад нису освојили. Онда је дошла зима, а потом Операција Уран.

Под командом Григорија Жукова, совјетске резерве уништиле су немачке бокове и одсекле Шесту армију у рушевинама Стаљинграда. Немци су постали заробљеници сопствене стратегије: Хитлер је одбио предлоге за повлачење, не желећи да напусти град од којег је сам направио симбол. Упркос Геринговом обећању да ће снабдевати 6. армију из ваздуха, Луфтвафе није могла да испоручи ни десетину потребног материјала опкољеним јединицама, док је Манштајнов покушај да се пробије до њих заустављен.

Шеста армија предала се Совјетима само два дана после десетогодишњице Хитлеровог ступања на власт. „Хиљадугодишњи Рајх“ потрајаће само још две године. Генерал Паулус, којег је Хитлер унапредио у фелдмаршала у нади да ће овај извршити самоубиство, из совјетског заробљеништва се вратио 1953, а умро је четири године касније, на годишњицу предаје.

На месту где су Немци хтели да сломе отпор Совјетског савеза, сломљена је кичма немачких армија на источном фронту. Већ следећег лета, после битке за Курск, Црвена армија почиње незадрживо напредовање пут Берлина, и победе.

Током Хрушчовљеве „дестаљинизације“, 1961. је Стаљинграду промењено име у Волгоград. Пре два дана, градска скупштина Волгограда је донела одлуку да врати старо име граду на шест дана у години: 2. фебруара, 9. маја, 22. јуна, 23. августа, 2. септембра и 19. новембра. А петиција за стални повратак славног имена граду-хероју има већ преко 50.000 потписа...

1 коментар:

Suvorov је рекао...

It isn't by coincidence that every attempt at destroying, or at least weakening, the Soviet/Russian state after Stalin's death has been accompanied by a "destalinization" campaign. The latest one was launched when Medvedev became President, by the Bilderberg Group attendee Sergei Karaganov and several of his associates. The paradox, however, is that while Stalinists do not own TV channels, newspapers or radio stations, their numbers inevitably grow after every such initiative.