„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 17. март 2013.

Памтимо ли Косово?

„Сједињене америчке државе и Ослободилачка војска Косова залажу се за исте људске вредности и принципе... Борба ОВК је борба за људска права и америчке вредности.“
 - Сенатор Џозеф Либерман за Вашингтон Пост, 28. април 1999


Косовска Митровица, март 2004.
Овим речима је Либерман, тада сенатор из реда владајућих Демократа (потом чак и кандидат за подпредседника), правдао агресију НАТО и САД на СР Југославију, која је била у току. Резултат те агресије била је окупација дела територије Србије. Неких 40.000 „миротвораца“ НАТО потом је посматрало како „ослободилачка војска“ Хашима Тачија убија, пљачка, пали и истерује преко 200.000 становника Србије, док су медијски навијачи НАТО то правдали као „одмазду“.

Седамнаестога марта 2004, неких 50.000 Арнаута почело је тродневно дивљање окупираним територијама. Палили су српска села, цркве и манастире; демолирали гробља; убијали чак и стоку по оборима. Један службеник УН описао је овај погром као репризу нацистичке „Кристалне ноћи“, а један амерички адмирал је чак изговорио синтагму „етничко чишћење“.

„Смрт Србима“ полуписмено су шврљали по развалинама:


па су онда фотографисали скрнављење, за успомену:


Нико од починилаца никада није кажњен. Адмирал је ућутао, УН су се повукле, а САД и њихови сателити (тзв. „међународна заједница“) погром су наградили успостављањем „Републике Косовa“, фебруара 2008. Све савршено доследно „вредностима“ које је у априлу 1999 прокламовао сенатор Либерман.

Ево где је проблем: од октобра 2000, у Београду седи екипа која има задатак да те „вредности“ наметне Србима. Глумци се мењају - некад Ђинђић, па Чеда, па Коштуница, онда Тадић и Ивица, сада Ивица и Томица, а увек Динкић и банкстери из Г17 - али улоге у трагикомедији „ЕУропско-атлантске вредности“ остају исте: дозволи окупацију, потпиши капитулацију, направи границу, дај руку Тачију, признај „Косову“, уништи Србију.

Што нам душмани раде о глави, то разумем. Таква им је ћуд, такве су им вредности. Што им издајице међу Србима у томе помажу, од прављења алибија до одрађивања прљавих работа, ни то ме не изненађује. Није први пут.

Али што ми ћутимо, што пасивно трпимо понижења. што смо статисти у дотираној представи сопственог истребљења... то никако не могу да објасним.

Нема коментара: