Пре неки дан је колумниста Фонда стратешке културе Борис Алексић споменуо текст из Њујорк Тајмса у којем је својевремено описан план за покоравање Србије. Као допринос отпору против фалсификовања српске историје, прилажем превод тог текста. Нека имена споменута у њему биће вам позната, с разлогом. Оригинал је, можда намерно, објављен 9. маја 1999. године.(Сиви Соко)
Културни рат: Шта је потребно за чишћење Србије
Блејн Харден, Њујорк Тајмс, 9. мај 1999.
Косово је тек сурово Данас у крвавој историји Југославије Слободана Милошевића. Хрватска и Босна биле су Јуче. Ако диктатура г. Милошевића опстане после његовог повлачења са Косова, што сада изгледа вероватно, балкански експерти предвиђају грозоморно Сутра.
Могућ је братоубилачки грађански рат у Црној Гори; етничко чишћење Мађара из србијанске покрајине Војводине; масовно убијање Муслимана у србијанској регији Санџак. Засад нема потребе да учимо где су ова опскурна места и како се изговарају њихова имена. Свет ће вероватно научити. Исто као што је научио где је (било) Косово - пре него што је више од 700.000 људских бића протерано из својих домова у систематској кампањи паљевине и застрашивања, пљачке и убијања.
Ако остане по старом, г. Милошевић ће наставити да ратује, манипулишући телевизијом преко Велике Лажи како би експлоатисао слабост у колективној свести Срба. Чак и док траје убијање и пљачка легија не-Срба, он ће наставити да раздражује Србе и штити своју власт тако што ће им рећи да су они у ствари жртве.
 |
| Демократија, на НАТО начин |
Блејн Харден, Њујорк Тајмс, 9. мај 1999.
Косово је тек сурово Данас у крвавој историји Југославије Слободана Милошевића. Хрватска и Босна биле су Јуче. Ако диктатура г. Милошевића опстане после његовог повлачења са Косова, што сада изгледа вероватно, балкански експерти предвиђају грозоморно Сутра.
Могућ је братоубилачки грађански рат у Црној Гори; етничко чишћење Мађара из србијанске покрајине Војводине; масовно убијање Муслимана у србијанској регији Санџак. Засад нема потребе да учимо где су ова опскурна места и како се изговарају њихова имена. Свет ће вероватно научити. Исто као што је научио где је (било) Косово - пре него што је више од 700.000 људских бића протерано из својих домова у систематској кампањи паљевине и застрашивања, пљачке и убијања.
Ако остане по старом, г. Милошевић ће наставити да ратује, манипулишући телевизијом преко Велике Лажи како би експлоатисао слабост у колективној свести Срба. Чак и док траје убијање и пљачка легија не-Срба, он ће наставити да раздражује Србе и штити своју власт тако што ће им рећи да су они у ствари жртве.
Имајућо у виду карактер режима г. Милошевића и знајући да скоро сигурно предстоје нове страхоте, тек сада почиње да се размишља о храбром и можда непрактичном предлогу. Да ли је коначно време да вањске силе прибегну неопходним мерама да излече националну психозу Срба која већ деценију ремети тај део Европе? Другим речима, је ли време да НАТО у Србији уради оно што су Савезници урадили у Немачкој и Јапану после 2. светског рата?
По том моделу, војска Србије морала би да буде уништена а г. Милошевић сломљен, инвазијом која би сигурно коштала на стотине живота америчких војника. После безусловне капитулације, политичка, друштвена и економска структура Србије била би реконструисана под надзором извана, како би Срби могли заузети своје место у благодатном и демократском свету.
Овде се постављају три питања. Хоће ли се ово десити? Да ли би требало да се деси? Да ли је оствариво? Одговор на прво питање, барем у скоријој будућности, је одлучно „Нема говора“. Али друга два одговора су довољно занимљива да завређују да на тренутак суспендујемо неверицу и маштамо о Балкану после Милошевића.
Почнимо, међутим, од стварности. Ни политичари ни посматрачи постепене интервенције Запада у Југославији током деведесетих не виде могућност војног пораза г. Милошевића и војне окупације Србије.
Прошлонедељни споразум Запада и Русије поставио је оквир за решење које ће стране силе да захтевају: повлачење са Косова Војске Југославије, полиције и паравојних снага, које ће заменити међународне безбедносне снаге. О детаљима договора се још увек расправља, али једно је сасвим јасно: ако стране силе успеју да га наговоре да потпише, г. Милошевић ће остати на власти у све мањој Југославији. Тако ће добити шансу да у будућности опет „чисти“. Рачуница Запада је изгледа да пуштање г. Милошевића из омче представља малу, иако дугорочну, цену за очување НАТО, избегавање копненог рата и крпљење односа са Русијом.
То је, дакле, реалност.
Али то, дабоме, ничим не доприноси истребљивању екстремног српског национализма.
Једини начин да се искорени ова болест, заштите мањине у Србији и донесе трајни мир на Балкану, је окупација Србије по обрасцу Јапана или Немачке, сматра Данијел Сервер (Daniel Serwer). Он је до пре две године био директор обавештајних операција и истраживања за Европу при Стејт Департменту. Г. Сервер признаје да окупација никада није била на списку реалних опција Запада, али дели став многих стручњака за Балкан кад каже да би требало да буде.
„Тешко је замислити како би Србија сама могла да прође кроз тај процес“, каже г. Сервер, сада на Америчком институту за мир, истраживачком телу у Вашингтону. „Ово је режим са дубоким коренима. Није реч о диктатури која ће нестати када јој одсечете главу. Покварен је у потпуности, а не само на површини.“
Данијел Џона Голдхејген (Daniel Jonah Goldhagen), харвардски историчар који је написао „Хитлерови вољни џелати: обични Немци и холокауст“, прошле недеље је написао једну врсту прогласа у којем захтева да се Србија „стави под старатељство“.
„Недела Србије разликују се од нацистичке Немачке само у обиму“, пише г. Голдхејген у листу Њу Рипаблик (The New Republic). „Милошевић није Хитлер, али јесте геноцидни убица који је одговоран за смрт десетина хиљада људи“.
Вреди се подсетити, међутим, да је г. Милошевић изабрани вођа, који је три пута победио на мање-више поштеним изборима. То, као и раст популарности српског вође током НАТО бомбардовања, указује да Србија има већи проблем од једног човека.
Нико са толико жара не говори о томе као Соња Бисерко, директор Хелсиншког одбора за људска права у Србији и бивши старији саветник у европском одељењу југословенског министарства иностраних послова. Госпођа Бисерко, која је побегла из Београда недељу дана по почетку НАТО бомбардовања, прошле седмице је у Њујорку изјавила да суштински проблем Србије није г. Милошевић, већ „морално посрнуће“ од којег болује њена нација.
„Народ у Србији масовно пориче варварско етничко чишћење на Косову,“ рекла је гђа Бисерко. „Ово порицање сразмерно је злочину који се дешава пред очима света.“
Гђа Бисерко се пре 10 дана састала са државним секретаром Мадлен Олбрајт да је моли да размотри окупацију. Верује да опозициони политичари у Србији нису способни да изађу на крај са културом жртве. „Срби су због НАТО бомбардовања успели да убеде сами себе да су жртве, па као жртве не могу бити одговорни за оно што се дешава на Косову,“ каже она.
Надреални осећај жртве у Србији није ништа ново. Током опсаде Сарајева, када су српске снаге опасале град артиљеријом и редовно убијале цивиле, београдска телевизија говорила је да босански Муслимани сами себе држе под опсатом. РТС је јављао како „Срби настављају да бране своја вековна брда око Сарајева“.
Како би се разбио овај комплекс жртве из искривљеног огледа, гђа Бисерко нуди следећи рецепт: Против г. Милошевића подићи оптужницу пред Трибуналом за ратне злочине. Србију војно поразити и демилитаризовати. Посветити велику медијску пажњу суђењима, да би се Срби натерали на суочавање са злоделима почињеним у њихово име. Успоставити контролу Запада над медијима, уз строгу забрану проповедања екстремног српског национализма.Маршалов план за Балкан.
Упитана зашто би Запад требало да се прихвати окупације, која би коштала многе животе и милијарде долара, а трајала годинама, гђа Бисерко слеже раменима: „Има ли другог избора?“
„Запад је изгубио политички инстинкт,“ додаје она. „Ако хоћете да реализујете идеале људских права, морате када за то дође време бити вољни да употребите војску.“
Али да ли би окупација Србије била успешна? Да ли би могла да прекине циклус насиља? Два уважена историчара верују да је то могуће, ако се уради на прави начин.
„У Јапану је кључ била безусловна капитулација“, каже Џон Дауер (John W. Dower), професор историје на Масачусетс институту технологије (MIT) и аутор књиге „Пригрљени пораз: Јапан после 2. светског рата“. „Американци су дошли и урадили све. Спровели су опсежну аграрну реформу. Укинули су војску, у потпуности. Саставили нови устав. Све то можете кад имате безусловну капитулацију.“
Г. Дауер је био запањен са колико воље је поражени народ прихватио реформе. „Просечан Јапанац био је уморан од рата, и мислим да је то случај и у Југославији,“ вели он. „Американци су разбили репресивни војни режим, и обични људи су попунили празнину.“
Окупација Немачке такође нуди примере за решавање проблема Југославије, каже Томас Алан Шворц (Thomas Alan Schwartz), историчар на Вандербилту и аутор књиге „Америчка Немачка“.
„Потпуним поразом Немачке створена је прилика,“ вели он. „Били смо физички тамо, контролисали проток информација, и користили суђења за ратне злочине да покажемо Немцима да су злочини почињени у њихово име“. Без нечега сличног у Србији, каже г. Шворц, „можемо очекивати проблеме и убудуће“.
„На Немачку ме подсећа поређење са крајем 1. светског рата,“ додао је. „Немци су тада имали снажан осећај да су жртве. И тај осећај је онда искористио Хитлер. Тако ће бити и у Србији када стане НАТО бомбардовање.“
Аналогије са Немачком и Јапаном, дабоме, нису савршене. Те велике силе су уништавале делове света за које је Америка марила. Окупација је била само неопходна медицинска тријажа за најгоре насиље у историји.
У поређењу с тим, г. Милошевић је ситна боранија. Он је вођа друголигашке државе која повремено пустоши сиромашне и стратешки небитне територије, којима не можемо да изговоримо имена. Приштина није Париз.
Међутим, постоје знаци да је Запад почео да размишља о решењу. У Босни, 32.000 трупа под командом НАТО и високи представник Карлос Вестендорп већ сада обављају тежак и спори посао лечења те земље.
Г. Вестендорп није покушао да примени јапански рецепт на половину Босне настањене Србима (исто као што нико то није покушао у суседној Хрватској, која има своје успехе у етничком чишћењу). Оптужени ратни злочинци Радован Караџић и Ратко Младић нису уловљени. Радикалне српске странке нису забрањене. Али предузете су неке одлучне мере. Г. Вестендорп је наредио чистку српских националиста са државне телевизије. Сменио је фанатичног националисту изабраног за председника босанских Срба. Ако Срби насилно приговоре на деловање миротвораца, трупе под командом НАТО пуцају да убију.
У недавном разговору у Сарајеву, г. Вестендорп је изјавио да већина босанских Срба сарађује јер је уморна од рата. Требаће времена, вели он, али Запад има довољно мишића и новца у Босни да угуши вољу за ратом. Једини нерешиви проблем, по њему, је лидер у Београду.
„Ако не успемо да се решимо Милошевића“, каже он, „све ће пропасти.“
По том моделу, војска Србије морала би да буде уништена а г. Милошевић сломљен, инвазијом која би сигурно коштала на стотине живота америчких војника. После безусловне капитулације, политичка, друштвена и економска структура Србије била би реконструисана под надзором извана, како би Срби могли заузети своје место у благодатном и демократском свету.
Овде се постављају три питања. Хоће ли се ово десити? Да ли би требало да се деси? Да ли је оствариво? Одговор на прво питање, барем у скоријој будућности, је одлучно „Нема говора“. Али друга два одговора су довољно занимљива да завређују да на тренутак суспендујемо неверицу и маштамо о Балкану после Милошевића.
Почнимо, међутим, од стварности. Ни политичари ни посматрачи постепене интервенције Запада у Југославији током деведесетих не виде могућност војног пораза г. Милошевића и војне окупације Србије.
Прошлонедељни споразум Запада и Русије поставио је оквир за решење које ће стране силе да захтевају: повлачење са Косова Војске Југославије, полиције и паравојних снага, које ће заменити међународне безбедносне снаге. О детаљима договора се још увек расправља, али једно је сасвим јасно: ако стране силе успеју да га наговоре да потпише, г. Милошевић ће остати на власти у све мањој Југославији. Тако ће добити шансу да у будућности опет „чисти“. Рачуница Запада је изгледа да пуштање г. Милошевића из омче представља малу, иако дугорочну, цену за очување НАТО, избегавање копненог рата и крпљење односа са Русијом.
То је, дакле, реалност.
Али то, дабоме, ничим не доприноси истребљивању екстремног српског национализма.
Једини начин да се искорени ова болест, заштите мањине у Србији и донесе трајни мир на Балкану, је окупација Србије по обрасцу Јапана или Немачке, сматра Данијел Сервер (Daniel Serwer). Он је до пре две године био директор обавештајних операција и истраживања за Европу при Стејт Департменту. Г. Сервер признаје да окупација никада није била на списку реалних опција Запада, али дели став многих стручњака за Балкан кад каже да би требало да буде.
„Тешко је замислити како би Србија сама могла да прође кроз тај процес“, каже г. Сервер, сада на Америчком институту за мир, истраживачком телу у Вашингтону. „Ово је режим са дубоким коренима. Није реч о диктатури која ће нестати када јој одсечете главу. Покварен је у потпуности, а не само на површини.“
Данијел Џона Голдхејген (Daniel Jonah Goldhagen), харвардски историчар који је написао „Хитлерови вољни џелати: обични Немци и холокауст“, прошле недеље је написао једну врсту прогласа у којем захтева да се Србија „стави под старатељство“.
„Недела Србије разликују се од нацистичке Немачке само у обиму“, пише г. Голдхејген у листу Њу Рипаблик (The New Republic). „Милошевић није Хитлер, али јесте геноцидни убица који је одговоран за смрт десетина хиљада људи“.
Вреди се подсетити, међутим, да је г. Милошевић изабрани вођа, који је три пута победио на мање-више поштеним изборима. То, као и раст популарности српског вође током НАТО бомбардовања, указује да Србија има већи проблем од једног човека.
Нико са толико жара не говори о томе као Соња Бисерко, директор Хелсиншког одбора за људска права у Србији и бивши старији саветник у европском одељењу југословенског министарства иностраних послова. Госпођа Бисерко, која је побегла из Београда недељу дана по почетку НАТО бомбардовања, прошле седмице је у Њујорку изјавила да суштински проблем Србије није г. Милошевић, већ „морално посрнуће“ од којег болује њена нација.
„Народ у Србији масовно пориче варварско етничко чишћење на Косову,“ рекла је гђа Бисерко. „Ово порицање сразмерно је злочину који се дешава пред очима света.“
Гђа Бисерко се пре 10 дана састала са државним секретаром Мадлен Олбрајт да је моли да размотри окупацију. Верује да опозициони политичари у Србији нису способни да изађу на крај са културом жртве. „Срби су због НАТО бомбардовања успели да убеде сами себе да су жртве, па као жртве не могу бити одговорни за оно што се дешава на Косову,“ каже она.
Надреални осећај жртве у Србији није ништа ново. Током опсаде Сарајева, када су српске снаге опасале град артиљеријом и редовно убијале цивиле, београдска телевизија говорила је да босански Муслимани сами себе држе под опсатом. РТС је јављао како „Срби настављају да бране своја вековна брда око Сарајева“.
Како би се разбио овај комплекс жртве из искривљеног огледа, гђа Бисерко нуди следећи рецепт: Против г. Милошевића подићи оптужницу пред Трибуналом за ратне злочине. Србију војно поразити и демилитаризовати. Посветити велику медијску пажњу суђењима, да би се Срби натерали на суочавање са злоделима почињеним у њихово име. Успоставити контролу Запада над медијима, уз строгу забрану проповедања екстремног српског национализма.Маршалов план за Балкан.
Упитана зашто би Запад требало да се прихвати окупације, која би коштала многе животе и милијарде долара, а трајала годинама, гђа Бисерко слеже раменима: „Има ли другог избора?“
„Запад је изгубио политички инстинкт,“ додаје она. „Ако хоћете да реализујете идеале људских права, морате када за то дође време бити вољни да употребите војску.“
Али да ли би окупација Србије била успешна? Да ли би могла да прекине циклус насиља? Два уважена историчара верују да је то могуће, ако се уради на прави начин.
„У Јапану је кључ била безусловна капитулација“, каже Џон Дауер (John W. Dower), професор историје на Масачусетс институту технологије (MIT) и аутор књиге „Пригрљени пораз: Јапан после 2. светског рата“. „Американци су дошли и урадили све. Спровели су опсежну аграрну реформу. Укинули су војску, у потпуности. Саставили нови устав. Све то можете кад имате безусловну капитулацију.“
Г. Дауер је био запањен са колико воље је поражени народ прихватио реформе. „Просечан Јапанац био је уморан од рата, и мислим да је то случај и у Југославији,“ вели он. „Американци су разбили репресивни војни режим, и обични људи су попунили празнину.“
Окупација Немачке такође нуди примере за решавање проблема Југославије, каже Томас Алан Шворц (Thomas Alan Schwartz), историчар на Вандербилту и аутор књиге „Америчка Немачка“.
„Потпуним поразом Немачке створена је прилика,“ вели он. „Били смо физички тамо, контролисали проток информација, и користили суђења за ратне злочине да покажемо Немцима да су злочини почињени у њихово име“. Без нечега сличног у Србији, каже г. Шворц, „можемо очекивати проблеме и убудуће“.
„На Немачку ме подсећа поређење са крајем 1. светског рата,“ додао је. „Немци су тада имали снажан осећај да су жртве. И тај осећај је онда искористио Хитлер. Тако ће бити и у Србији када стане НАТО бомбардовање.“
Аналогије са Немачком и Јапаном, дабоме, нису савршене. Те велике силе су уништавале делове света за које је Америка марила. Окупација је била само неопходна медицинска тријажа за најгоре насиље у историји.
У поређењу с тим, г. Милошевић је ситна боранија. Он је вођа друголигашке државе која повремено пустоши сиромашне и стратешки небитне територије, којима не можемо да изговоримо имена. Приштина није Париз.
Међутим, постоје знаци да је Запад почео да размишља о решењу. У Босни, 32.000 трупа под командом НАТО и високи представник Карлос Вестендорп већ сада обављају тежак и спори посао лечења те земље.
Г. Вестендорп није покушао да примени јапански рецепт на половину Босне настањене Србима (исто као што нико то није покушао у суседној Хрватској, која има своје успехе у етничком чишћењу). Оптужени ратни злочинци Радован Караџић и Ратко Младић нису уловљени. Радикалне српске странке нису забрањене. Али предузете су неке одлучне мере. Г. Вестендорп је наредио чистку српских националиста са државне телевизије. Сменио је фанатичног националисту изабраног за председника босанских Срба. Ако Срби насилно приговоре на деловање миротвораца, трупе под командом НАТО пуцају да убију.
У недавном разговору у Сарајеву, г. Вестендорп је изјавио да већина босанских Срба сарађује јер је уморна од рата. Требаће времена, вели он, али Запад има довољно мишића и новца у Босни да угуши вољу за ратом. Једини нерешиви проблем, по њему, је лидер у Београду.
„Ако не успемо да се решимо Милошевића“, каже он, „све ће пропасти.“
Нема коментара:
Постави коментар