За и против револуције

Реплика тројанског коња, Чанаккале

Предратни политичар и одличан познавалац босанско-херцеговачких прилика, Ненад Кецмановић, има редовну колумну („Кец из рукава“) у новинама помало незграпног имена (PressRS).

Најновији есеј, насловљен „Цена мегапрестројавања“ појавио се на Бадње вече, а на Светог Стефана је освануо на Новом Стандарду, под помало несрећним насловом: „Зашто сам против револуције“.

Кажем помало несрећним, зато што се текст обраћа не публици у Србији, већ у Републици Српској - где се већ неко време шушка (верујем, основано) да Империја спрема „обојену револуцију“ зарад промене власти. Притом би им покриће била прича о људским правима, економији, бољем животу и сличним флоскулама већ виђеним са десне стране Дрине - док би стварни циљ, као и у Србији, био постављање марионетског режима који би испуњавао све налоге са стране. На српску штету, треба ли рећи.

У том контексту, аргументација др. Кецмановића има итекаквог смисла. Он полази од става Едмунда Берка (Edmund Burke) да „Ниједан поредак није тако лош колико може да буде скупа његова револуционарна промена“. Берк је ово писао поводом француске револуције из 1789, а Кецмановић покушава да илуструје то у пракси поређењем америчке, руске и кинеске реакције на догађаје два века касније (1989).

Кина је у крви угушила побуну на Тјенанмену, а потом пронашла миран начин да реформише неке аспекте свог комунистичког поретка, да би данас била економска велесила. Насупрот томе, владајућа олигархија САД је одлучила да остане на путу хладноратовског империјализма - због рачунице, вели Кецмановић, да би реформа превише коштала (њих, дабоме, не народ Америке). Тако је настала Атлантска Империја. Борис Јељцин је, међутим, одлучио да разбије СССР и Русију поведе на пут дивљег капитализма, са већ познатим погубним последицама.

Међутим, проблем је што је то само део приче. Не сме се изоставити чињеница да је Јељцин био америчка марионета. Ако је свака револуција лоша, шта онда рећи за Путинов преврат? Зар није баш промена Јељциновог „система“ - ако се тако може назвати безакоње тог времена - омогућила повратак Русије из мртвих?

Иако Путин себе не сматра револуционаром, ипак је током ових 13 година спровео низ реформи - од кроћења тајкуна надаље - које би се могле описати као револуционарне. Притом је правио синтезу најбољих елемената из царске, совјетске и пост-совјетске ере, наилазећи на неразумевање и отпор многих. Најбоље би можда било рећи да су те реформе биле контра-револуционарне, у односу не само на Јељцинову капиталистичку револуцију, већ и на ону бољшевичку из 1917. Ако је Русији требало 13 година Путина да достигне привредни ниво из 1989, зар није ред споменути да је комунистима требало много дуже да се врате у 1913?

Недостатак Беркове мисли је што у данашње време, за разлику од Берковог, постојећи поредак итекако може да буде револуционаран, заснован на насиљу и неправди, неодржив осим силом. Тако је за исправљање последица бољшевичке и Јељцинове, била потребна Путинова „тиха револуција“. Разлика је што су претходне две биле дириговане са стране, док је ова трећа била аутентично руска и родољубива. Нису све револуције исте.

Са друге стране, могло би се рећи да је баш Америка пример погубних последица континуитета. Просто речено, Хладни рат - који су САД саме отпочеле 1947 - омогућио је велику акумулацију не само новца у џеповима војно-индустријског комплекса, већ и моћи у рукама председника и државног апарата. Али пут империјализма није само учинио САД омраженим широм света, већ их је довео на руб финансијског слома, док ће последице по унутрашњи поредак тек да се манифестују.

Други проблем у аргументу др. Кецмановића је несрећно позивање на благодети некадашње Југославије, на умор од сталне борбе, и на „сувишно јуначење“. Читаоци Сокола знају моје ставове о тим питањима, али није згорег да их поновим.

У Југославији се јесте живело материјално боље него у овом колонијално-компрадорском поретку данас, али управо су Срби били за континуитет тог стања, док је „револуција“ - тј. разбијање Југославије и завођење „демократије“ и дивљег капитализма - наметнута са стране, санкцијама, бомбама, Олујом и Петим Октобром. Али све то скупа није било толико страшно колико страдање у Првом или Другом светском рату, па како нас онда није стид да нашу муку сматрамо већом?

Што се „сувишног јуначења“ тиче, пре бих рекао да је наш тренутни проблем сувишни кукавичлук, индукован управо константним звоцањем о непотребном јуначењу и бесмисленим ратовима, кад смо - наводно - могли да будемо „мудри“ попут Бугара или Хрвата, па увек на поб(иј)едничкој страни. Далеко било да приписујем др. Кецмановићу ове дефетистичке ставове, али његов текст, онако како је срочен, оставља широм отворена врата за њихово учитавање.

Решење је у контексту. Кецмановићев есеј треба да се схвати као упозорење лаковернима у РС да се, фрустрирани стварним проблемима, не упецају на причу о лаким решењима која им нуде нимало добронамерни странци. Не рече ли тројанска пророчица Касандра: „не верујте Данајцима ни кад дарове доносе“? Тројанци је нису послушали, и прихватањем данајског дара - великог дрвеног коња - постали су виновници сопствене пропасти. Данас се дрвени коњ зове демократија, али је принцип исти: револуционари мисле да руше диктатора и уводе демократију, а у ствари руше државу и на велика врата уводе квислинге и њиховог господара, Империју.

РС, дакле, има прилику да спречи улазак тројанског коња. Али шта је са Србијом, где ови што су из коња изашли већ тринаесту годину харају унутар зидина? Да их не би задесила судбина Тројанаца, Србима са источне стране Дрине је апсолутно и што пре потребан, ако не револуција или мегапрестројавање, онда бар дисконтинуитет - како са ЕУропством од Петог Октобра наовамо, тако и са србофобичним вредностима титоизма од 1943, па и са заблудом југословенства која је свему томе 1918. отворила врата.

Јер ниједан поредак, а поготово не онај наметнут са стране, није тако добар да за његово очување треба жртвовати опстанак нације.