„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 28. април 2007.

И тебе сам сит, гранато!

Сплитски Ферал Трибјун је у издању од 26. априла објавио сљедећу пјесму, посвећену хрватским војницима у Авганистану, ”првацима свијета у натовању”; по оригиналу Хариса Џиновића:

I TEBE SAM SIT, GRANATO!

Kad me šutnu sve Europe,
U Kandahar ja ću poći,
Dolare ću brati s grane,
Ubijat ću talibane,
Biti čuvar svjetske moći.

NATO-pakt je moja tuga,
Al bez njega neću moći;
Korak strojev, metak bojev,
A položaj glave nojev -
Ispunjavam svaki prohtjev.

I tebe sam sit, granato,
Dabogda me ispalila,
Dok za račun svjetskog kuma,
Branim polja opijuma,
Šta mi radiš, NATO, NATO?!

I tebe sam sit, granato,
Dabogda me ispalila,
Mali privrednik u ratu,
S NATO-pločicom o vratu,
Il me primi il me zdimi!


Баш ме занима шта би на ово рекли ”еуроатлантисти” у, рецимо, Србији - који се по правилу одушевљавају свиме што је хрватско. Осим натоскептицизмом, изгледа.

петак, 13. април 2007.

Говор мржње

Па нека је и од ње, много је.

Весна Пешић, професионални србождер треће категорије (са неограниченом дозволом за одстрел), сада скупштински посланик испред (гле чуда) ЛДП, изјавила је петог априла на телевизији ”Пинк” сљедеће:

Emir Kusturica je jedan od ljudi bez ikakvog morala. Kakva je njemu država Srbija? Nije mu, bre, država Srbija nego Bosna i Hercegovina! Sram ga bilo! Da je takav Srbin otišao tamo i uradio to što je on uradio, šta biste mislili o njemu? Verujte, niko od njega u Srbiji nije tražio da se prekrsti, od Emira da se zove Nemanja – jel' to neko tražio od njega? To je jedan kupljen čovek od A do Š, pogledajte samo imovinu koju ima taj čovek. Ja ne da mu se ne divim nego mu se uopšte ne divim.


Ако овако смије да се говори у Србији, онда ајде и ја да пустим глас. Весна Пешић је једна морална и физичка наказа, која не заслужује да чисти ципеле једном Кустурици. Курве су моралније од Весне Пешић; узимају паре за секс, док она узима паре за пљување по (наводно) свом народу. Кустурица је, све да се још увијек зове Емир, не десет него сто пута већи Србин и човјек од Весне Пешић. Изјаве овог типа, које су правило а не изузетак међу њеним политичким саборцима, јасно показују да су управо ”либералне демократе” у ствари тоталитарни шовинисти, нацисти којима су уста пуна денацификације, бољшевици који се заклињу у демократију, браниоци ”људских права” који никаква права и слободе не признају народу коме као најнижи паразити пију крв већ деценијама.

Само зато што је човек рођен Емир, његова је држава Босна и Херцеговина, а не Србија? И зашто БиХ припада Емиру, а не рецимо Небојши (мени који сам тамо рођен и одрастао)? Весна Пешић је у једном даху испала и ”великосрпски” и ”бошњачки” шовиниста. А баш се она и њени стално, кобајаги, боре против ”великосрпства.”

О чистој дрскости да неко ко је годинама плаћен са стране, ко припада политичкој опцији која се малтене буса у прса својим плаћеништвом и подаништвом вањским господарима... да такав неко назива Кустурицу ”купљеним” и прозива га због његове имовине (а одакле Вољеном Чеди паре за виле и живот на високој нози кад дана у животу радио није, а?), то мора да представља врхунац цинизма чак и у Србији, која је на бјелосветске цинике јадна навикла.

У ствари, гријешим. Весна Пешић није достојна не да чисти ципеле Кустурици, него ни да чисти измет његових паса, ако их Куста уопште има, а камоли да сједи као посланик у Скупштини. Том биједном изговору за људско биће би требало смјеста да се одузме посланички имунитет и да се по кратком поступку баци на суд због распиривања расне, етничке и вјерске мржње, по истим оним ”еуропским” законима које њени кванго*-пријатељи толико воле када њима прете Србима. Куста би требало да је тужи за милион долара одштете због увреде и клевете.

Изволите, господо ”грађани,” ето вам расизма, фашизма, шовинизма, говора мржње, нетолеранције, потпуног моралног посрнућа. У компактном паковању, па још по снижењу. Ево, Срби, у такве хоће да вас претворе разни архитекти ”евросрбизма”; тај неки будући ”пост-Србин” би требало да личи на Весну Пешић како би једног дана у далекој будућности на коленима или ничице добауљао у предивну Евроатлантиду. Ха! А ваљало би у ствари да сви будемо више као Кустурица, ако ништа друго да полуљудске сподобе типа Весне Пешић доводимо до оваквих пароксизама бијеса где показују свој прави лик.

Ђубре једно неваспитано, до дубине душе продане покварено...

___
* кванго (од енглеског quango = QUAsi-NGO), квази-невладина организација

понедељак, 9. април 2007.

„Патриотска“ покорност

Читаоци Политике су у протекле три недеље имали прилику да прочитају полемику између острашћеног предсједничког савјетника Небојше Крстића и аналитичког двојца са НСПМ, Ђорђа Вукадиновића и Слободана Антонића, гдје су по мом мишљењу Антонић и Вукадиновић убједљиво тријумфовали.

„Случај иритираног савјетника“ је, међутим, покренуо још једну полемику, овај пут преко НСПМ, када је Зоран Ћирјаковић изнио тезу да би предаја Косова могла да буде патриотски чин. Ја сам се успротивио таквој могућности, како овде тако и на НСПМ.

Ово сад звучи као коментар утакмице, али...

Ђирјаковић одговара. Пресреће га Александар Павић, али Ћирјаковић дрибла преко будизма и џаинизма, овом приликом објаснивши зашто он сматра да је предаја Косова добра идеја. Ту се онда надовезује Павић, који саплиће Ћирјаковића његовим ријечима...

Прије него што се појавио Пaвићев други одговор, послао сам свој. Није објављен. Можда се НСПМ помало умара од ове дискусије, али не би требало. Питање око кога се овако ломе копља је суштинско: не само да ли да се брани Косово, него и зашто? У сваком случају, ево шта сам ја послао, мање-више на линији Павићевог одговора (нисмо ни у каквом дослуху, успут буди речено), али нешто краће.

Патриотска покорност?

Колико ја разумијем аргумент г. Ћирјаковића, Косово треба препустити Албанцима јер је свака борба против њиховог сепаратизма и иредентизма унапријед осуђена на пропаст, пошто се тако упада у њихову замку и „постаје нечовек“. Шта онда да се ради кад Албанија стигне до Ниша, Смедерева, Новог Сада? Јер ако се дозволи таквој демографско-лажљивој стратегији освајања да успије макар и једном, може ли се онда икад потом срочити аргумент против ње? Може ли се рећи „Ето вам Косово, али даље не може!“ ако се потом потегне питање Прешевске долине? Чиме се онда брани граница Србије баш ту, ако је она југозападна препуштена „неминовном" албанском походу? Или су све границе онда отворене, а сваки отпор узалудан? Испада да сви треба на крају да постанемо Албанци, јер они ето имају тај свој „канун“ који је неоспорно јачи од новокомпоноване вјере у „људска права“ и „еуроатлантске интеграције“...

Г. Ћирјаковић има много више искуства од мене са америчким медијима, па ваљда зна да то што су Албанци успјели да обману свијет и од терориста направе жртве а од жртава „геноцидне агресоре“ није толико заслуга Албанаца колико је за то била неопходна спремност Американаца и њихових НАТО савезника да ту лаж прихвате за остварење сопствених спољнополитичких циљева. Све док је те спремности, та лаж ће имати прођу. Али Американци су небројено пута доказали да према својим „џукелама са депоније“ (како је покојни Роберт Фрејжер током припрема за „Олују“ Холбруку описао Хрвате) не гаје сентименталне везе кад једном послуже сврси.

Нисам склон да оспорим тезу да су Албанци нетолерантни и да њихов „канун“ онемогућава миран живот са другим заједницама. Сличну тезу о исламу врло убједљиво износи Срђа Трифковић, а потврђује је уосталом експлицитно и Алија. Изетбеговић у „Исламској декларацији“. Али да ли то онда значи да је поента „патриотског“ узмицања пред Албанцима да је ислам супериорнији, и да му се треба приклонити јер је то боље од „нечовјештва"? Предаја, дакле, мотивисана страхом да се не буде оптужен за фиктивне злочине, и то од стране људи који спремно идеолошки лажу?

Том логиком, поставља се онда питање: па што су се онда Срби тукли на Косову прије 600 и кусур година? Могли смо сви прећи на ислам, као неки, па да не испаштамо све ове вијекове, да данас и ми будемо јадне невине жртве по сопственом сценарију и режији, а у продукцији Си-ен-ена и Стејт департмента...

А ово је до те мјере апсурдно да немам даљег коментара.

недеља, 8. април 2007.

Прослава наде и победе



Васкрсење Христово, трећег дана од распећа, победа је живота, наде и добра над смрћу, грехом и злом. У тренуцима безнађа и тегобе, треба се сетити ове победе и доказа неограничене љубави божије за људски род.

Славите!

Христос васкрсе!

субота, 7. април 2007.

Српска ”глупост”

Антонић греши и Срби су заиста глупи, вели Боб Рок:

Ako cemo glupost ili pamet jednog naroda (ili njegove elite, svejedno, jer ona potice iz naroda) da merimo relativnom uspehu tog naroda u odnosu na okruzenje u kome se nalazi - onda su Srbi zasluzili epitet glupih. Tu se radi samo o situaciji na terenu.


Већ по овоме у загради види се погрешна премиса. Елита потиче из народа? Људи који су водили Србију од 1945 наовамо нити су јој добро мислили нити су јој добро радили. Нити су, у премного случајева, били Срби. Нити је народ исто што и држава, односно државно руководство. Које ја одбијам да називам ”елитом” само зато што су на власти.

Што се ситуације на терену тиче... па, сигуран сам да су Срби изгледали много глупље од Бугара, Румуна, Мађара, Албанаца или Хрвата у лето 1941, рецимо. И тада су, гле случаја, ови народи били на страни ”прогреса” и ”евроатлантских интеграција” и ”уједињене Европе.”

Ако смо ћемо говорити о глупости вишедеценијског падања на фору да се заједничка кућа нашом крвљу, земљом и парама гради, е да би свак од ње узео много више што је у њу уложио а ми остали голи ко прст... онда то стоји. Али то је одвојена тема.

Антонићева поента у наведеном пасусу је била да он одбија да прихвати аргументе етно-инжињера сорошевске провенијенције да су Срби глупи, назадни, примитивни, зли, итд. Однос неког Србина по том питању мени јасно даје до знања у ком је табору - да ли своју памет прима од Б92 и кванго-чедиста, или не. Односно, да ли је Србин или ”Евро-Србин.”

четвртак, 5. април 2007.

Етно-инжењеринг

Слободан Антонић пише данас о реалној опасности "етно-инжењеринга" који је за непуних десет година произвео "црногорску" нацију, а сад ради на стварању "Евро-Срба." Наводи и неке алармантне резултате те ђавоље работе.

Нема овоме што је Антонић написао (комплетан текст) шта да се дода. Можда једино да идеолошки мотивисано фабриковање нација није нов феномен. Аустро-Угарска је ономад покушала да у Босни силом убеди народ да су "Бошњаци," а арбанашке кланове да су потомци Илира. Не треба заборавити ни националне "еманципације" после 1945.

Са последицама тих "пројеката" живимо и данас.