„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 31. децембар 2008.

У сусрет години која долази

Прође, ево, још једна година коју бих најбоље могао да опишем чувеном фразом Меше Селимовића, "плах вакат за погана инсана."

Ова се година може слободно мерити са 1999. Чак мислим да је била и гора. Јер 1999. се Србија (рекао бих Југославија, али то име је тада било само сенка, а Ђуканистан је ионако био "неутралан") пуних 78 дана бранила од далеко надмоћнијег НАТО агресора, поклекнувши тек када је лакомислено прихватила данајски дар који су донели Ахтисари и Черномирдин. Косово није сачувано, али је Империји требало осам и кусур година маневара да га отме како је у почетку и намерила.

А ове 2008. је до те отимачине коначно дошло. Њој су директно претходили председнички избори на којима је минималном разликом победио Борис "учинићу све што могу за наше безусловне пријатеље са Запада који немају алтернативу" Тадић. Реакција народа на отимачину је саботирана медијском опсесијом (до дан-данас неразјашњеном) паљевином америчке амбасаде, као и пљачком београдских излога. Реакција државе је осујећена тако што је Тадић срушио коалициону владу и расписао опште изборе. Његова "ЕУропска" коалиција није на њима добила потребну већину, али уз помоћ страних намесника, домаћих тајкуна и социјалиста жељних "да живе к'о сав нормалан свет" и то је превазиђено. Распадом Радикала је нестало и анемичне опозиције; Србија се нашла под потпуном политичком, медијском и јавном доминацијом једне политичке опције, по први пут од "златних година" Друга Тита и његових наследника.

Ни данас се не зна ко је, у ствари, и када тачно ухапсио Радована Караџића, али је његова отмица и предаја Хашкој инквизицији омогућила свим "љубитељима" Срба на Западу да кажу шта о нама заиста мисле.

Али нећу сад да говорим о свим понижењима, преварама и увредама које су стизале током ове године од стране "пријатеља" са Запада. Заузело би превише времена и простора, а и није сврха овога што пишем.

Колико год да је 2008. била лоша, година која долази изгледа да ће бити још гора. Иако је свугде у свету - осим на нашим просторима! - осујећена, иако се суочава са кризом система код куће, Империја се опет спрема за поход на Балкан. Мало им је било што су отели Косово и направили "неовисну државу Црну Гору" и што Србијом влада поданички режим који им једе из руке. Сада би да укину Републику Српску као "геноцидну творевину," да створе војвођанску нацију, а већ је најављена и интернационализација "санџачког питања." Испаде да је Андреас Цобел ономад повучен из Београда не зато што је грубо увредио земљу домаћина, већ што су му се у јавности омакли детаљи ЕУропског плана!

Није све баш тако црно. Расте свест да је нешто труло у држави Србији. Буди се отпор медијском, културном и политичком терору квислинга. Чак се нашао неко да понуди и разумно решење за преживљавање ндолазећег економског краха. Колико код се народ чинио анестетизован непрекидном пропагандом и развлачењем памети, толико ми се ипак чини да ће реакција кад инат коначно проради бити утолико жешћа.

Ово је била и година када сам по први пут посумњао у сопствену способност да тачно предвидим развој догађаја. Далеко од тога да сам мислио како сам непогрешив, али сам ипак сматрао да ситуацију на нашим просторима познајем боље од гомиле самозваних и добро плаћених (одакле?) "експерата" који редовно гостују по медијима. Али нисам једини који се нашао затечен стварањем владе Цветковић-Дачић (мада не и њеном политиком). За дивно чудо, нико није ликовао над промашајем моје прогнозе о "Тадићевом Титанику." Можда зато што је ипак јасно да је ЕУропска влада без алтернативе одржива само док не стаса свест о големој празнини обећања која су је довела на власт? Било како било, и даље сам убеђен да видим неке ствари које многима промичу, да ли зато што не могу или зато што неће да их виде.

Свашта се нешто иза брда ваља, ретко шта добро. Али ево, надам се да ће 2009. да буде срећнија и боља од године која је на измаку. И да ако буде запамћена у историји (а 2008. ће бити запамћена, нажалост) то буде као година преокрета, а не даљег пропадања.

Срећно, дакле, и нека нам је свима Бог на помоћи.

понедељак, 29. децембар 2008.

Балашевић и наше менталне букагије

Нисам имао намеру да коментаришем недавну изјаву Ђорђа Балашевића да он говори "исквареним хрватским, такозваним српским". Свакоме ко има памћење дуже од пет минута ваљда је јасно да Балашевић окреће ћурак чешће него покојни Алија Изетбеговић (чувен по признању да ујутро мисли једно, поподне друго, а увече треће), и да га зато не треба схватати озбиљно. Оно јесте да је у стању да напише одличан стих (мада неки не мисле тако), али се, захваљујући његовој политици "добро јутро чаршијо, на све чет'ри стране" ти стихови углавном међусобно потиру.

Од свих његових песама некако ми је највише остала у сећању једна коју мало ко спомиње, чак ни сам Балашевић: "Реквијем," са албума "Panta Rei" из 1988. Чак и они који су је тада певушили некако су прескакали "незгодну" трећу строфу:

Времена су незгодна за момка као ја
који гледа своја посла...
Нисам лутак да ме навију.
Имам само Југославију.
Све друге бакље без мене пламте,
Команданте.


Југославија већ тада није била у моди, већ је "свако племе" цртало границу. И гле чуда, данас кад су сва "племена" исцртала своје границе на рачун Југославије, коју је једино бранило оно племе међу којим Балашевић живи (а чији језик сматра "исквареним"), то је некако сасвим океј. И сад су сви Југоносталгичари.

Зато сам климао главом јутрос кад сам прочитао суд Зорана Грбића да је Балашевић у ствари "југословенски националиста":

А југословенство се увек најбоље доказивало пљувањем по Србији и свему што долази одавде. То што некима овде не смета његова прича и није толико чудно. Баш као што ни претходној генерацији нису сметали комунистички руководиоци који су радили на штету Србије, а у корист велике заједничке државе. Питање је једино докле ћемо овако? Можемо ли ми више да се поштујемо, барем малим делом онога колико себе поштују народи у нашем окружењу? (НСПМ)


У томе и јесте ствар. Не брините за Балашевића; он се окреће као лимени певац на крову, увек како ветар власти дува. Не би ме нимало изненадило да у неко скорије време, како Грбић прогнозира, не испева неку оду Русима. Али чињеница да је Балашевић у стању да каже то што је рекао а да му Србија не замери говори више од свих анкета јавног мнења о поремећеном менталном склопу српског народа. Данас влада једна пажљиво култивисана клима самомржње, очаја и безнађа. Грађена је на темељима вишедеценијског идеолошког испирања мозга, обликована кроз санкције и медијску сатанизацију, да би на крају била наметнута кроз апсолутни примат "невладиних" медија од ДОСманске власти наовамо.

Све ово је толико одомаћено, укорењено и свеприсутно да се већ сматра за "нормално." Зато се толико мало људи буни због Балашевићеве изјаве која би у свакој другој земљи била сматрана за скандалозну. Зато се прича о наводном "патриотизму" председника Тадића и министра Јеремића, иако су они само изговорили пар млаких фраза (а у међувремену раде сасвим другачије). Нормалног, а камоли бољег, живота неће и не може бити док се Срби и Србија не ослободе менталних окова у којима су већ толико дуго да су престали да их примећују. Док их разни Балашевићи на то - ненамерно - не подсете.

петак, 19. децембар 2008.

Сан и кошмар

Недавни есеј Николе Танасића о необележеним годишњицама Југославије - како 1. децембра 1918, тако и 29. новембра 1943 - натерао ме на додатно размишљање о тој држави.

Пре скоро три недеље сам 1. децембар описао као пораз српске борбе за слободу и уједињење, први у низу српских пораза у 20. веку (који су све време представљани као победе, да све буде још црње).

Танасић се, међутим, супротставља аргументу да је Југославија створена из „похлепе, амбиције и мегаломаније“ младог краљевића Александра. И ја се слажем с њим у томе. Није ми тешко да поверујем да су оснивачи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца покушавали да за јужне Словене ураде оно што је за Италију урадио Кавур а за Немце Бизмарк. Као што сам написао у два већ споменута есеја, о томе ко је шта знао у то време и какве су коме биле намере и треба и мора да се расправља да бисмо добили потпуну слику.

Лако је сада рећи „јао, како су само могли,“ кад знамо шта се десило после. Али ако су актери већ тада знали и на основу расположивих чињеница могли да закључе какви ће све проблеми да настану „уједињењем“ са дојучерашњим непријатељима, онда не смемо да их амнестирамо од историјске одговорности за потоње догађаје. Исто као што не смемо да их теретимо за ствари за које објективно нису криви.

У праву је Танасић кад каже:
„Србија је себе часно уложила у Југославију и, изударана и окрвављена, понижена и упрљана, часно је себе из ње изнела – за разлику од свих осталих чланица југословенске федерације. Баш зато што је очување Југославије било дело српске части, и што се српска част у том делу није окаљала, Југославија и њена трагична судбина не смеју бити заборављене, а њих се стидети морају само они који су њеној смрти допринели. Ма шта данас кукумавчили сарајевски, загребачки и љубљански либерали и „југоносталгичари“, Срби нису ти који су је сахранили. Једино они.“
Али ту треба да се направи једна невероватно важна разлика. Прва Југославија је била добронамерна грешка, на коју се гледало као испуњење српског историјског циља (ослобођења и уједињења). Али шта је са другом?

Ту се озбиљно разилазим са Танасићем. Он сматра да је 29. новембар 1943. важан датум за савремену Србију јер је она тада постала република. Али, зашто би то требало да се прославља? Већника из Србије у Јајцу није ни било, а „републике“ на које је Југославија подељена 1943. су имале исто онолико легитимитета као совјетске „републике“ које су цртали Лењин и Троцки.

Не бих да сад расправљам о комунизму као идеологији или његовој примени у пракси; моји су ставови о томе читаоцима овог блога већ познати. Али мислим да сам већ споменуо јаке аргументе у прилог тези да је комунизам на Балкану био србофобичан и по форми и у суштини. Комунисти су годинама тражили разбијање Југославије као „великосрпског пројекта“ и „тамнице народа“, да би се предомислили кад су преузели контролу над њеном територијом 1945. Оно што је тада створено имало је исто име - Југославија - али ничим није личило на пређашњу земљу. Републичке границе у СФРЈ непристојно су личиле на границе које је 1941. цртао окупатор.

Југославија као племенита идеја (1918-1941) извитоперена је у Југославију као механизам контроле „великосрпског буржоаског империјализма“ (1945-1989). На ту и такву Југославију не можемо и не смемо да будемо поносни, јер је из ње изникло семе нашег данашњег нихилизма, грађанисти и либерали, невладници и србождери, који данас убијају земљу и народ изнутра за рачун „пријатеља и партнерa“ извана.

Уколико не раздвојимо ове две Југославије, ова два сасвим међусобно супротстављена концепта, долазимо у ситуацију когнитивне дисонанце, где за одређену тврдњу знамо да је истовремено и тачна и погрешна. На пример, Танасић каже:
„Није примерено да оно што је била наша домовина осам деценија буде одбачено и погажено на било који начин. Јер ми, у ствари, и немамо на кога да се угледамо, него на оне који су, пре нас, бранили Југославију.“
И то јесте тачно. Али они који су то радили до рецимо 1944, и они који су то радили после, нису исти људи. Нити су им били исти мотиви. Нити је то била иста земља. Можда се чини да овде цепидлачим, али још једном понављам, између две Југославије постоји суштинска разлика, и ако ње нисмо свесни онда ризикујемо скретање у бесмисао.

Навешћу пример. Танасић каже да није ред да се игнорише 29. новембар, датум када је Србија постала република, јер ето, и данас је република. То људима ништа не значи, институција републике се не поштује, и то између осталог доприноси апатији у одбрани Србије од даљег комадања, вели он. Парафразирам, али мислим да сам га добро разумео.

Проблем с овом тезом је да је управо „републиканизација“ Србије допринела ерозији српског патриотизма и непоштовању институција. Ко је то допринео да републиканизам заслужи поштовање својих поданика? Комунистички узурпатори? Милошевић? Досманлије? Жуто-црвени квислинзи?

Иако нигде у свету не постоји истинска паралела са Србијом и њеном судбином, рекао бих да је добар пример судбина Шпаније. У тој земљи је 1931. срушена монархија и уведена република. Сукоб између радикалних левичара (међу којима је било и комуниста) и традиционалиста (од којих су неки били наклоњени фашизму) довео је 1936. до грађанског рата. После победе у рату, па до своје смрти 1975, Шпанијом је владао генерал Франко. Шта се тада дешава? Шпанија поново постаје монархија. То је компромис који је омогућио национално помирење. Шпанска химна ни данас нема речи, а погинули у грађанском рату имају заједнички споменик. Упркос свом „превазиђеном“ државном уређењу и „грубом кршењу људских права“ одбијањем да допусти отцепљење Баскије и Каталоније - ово, дакако, преведено на језик другосрбијанских невладника - Шпанија је данас чланица ЕУ и НАТО.

Али Александар Карађорђевић није Хуан Карлос, а некадашњи комунисти (било они који су дошли на власт Осмом седницом, било они коју су власт тада изгубили, па и они који су још седамдесетих очишћени из Партије) су сада носиоци „демократске ЕУропске будућности“ Србије. И не дај Боже да се случајно каже „Србија“, већ мора да буде „РЕПУБЛИКА Србија“, као да без републике нема Србије. Зато немам ништа против да се 29. новембар памти као значајан датум, али да се слави? Нипошто.

Можда се из свега овога чини да се у суштини не слажем са Танасићевим текстом. Међутим, то није случај. Јер, он у свом закључку вели:
„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. ... Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“
Не само да овоме не могу да приговорим, већ бих се на то и потписао ако треба.

Југославија као добронамерна грешка која је средином века извитоперена на српску штету, а којој су Срби остали највернији до самог краја упркос свему, можда звучи као превише изнијансиран концепт у поређењу са митом о неоствареној „Великој Србији“ из 1918, или патвореном сећању на „златне дане братства и јединства“, али има једну велику предност у томе што је истинит. А само на истини се може изградити нека сувисла будућност, никако на лажима. То је ваљда Југославија најбоље и показала.

уторак, 16. децембар 2008.

Репа без корена

Чим сам чуо да је гувернер Илиноја Род Благојевић оптужен за корупцију, знао сам да ће пре или касније медији да покрену питање његовог српског порекла. Изненаћен сам само да им је за то требало неколико дана, а не минута.

У овом добу политичке коректности и обавезне ”разноликости”, где је забрањен ”говор мржње,” савим је дозвољено, пожељно, па чак и обавезно да се мрзе Срби. Ко се још бави етничким пореклом Бернија Мадофа, инвеститора са Вол Стрита који је недавно ухапшен зато што је пирамидалном шемом опљачкао на стотине хиљада богатих Американаца (и то претежно Јевреја)? Или, као што се с правом пита Мелана Пејаковић (SerbBlog) је ли то можда неко дизао дреку око ирског порекла бившег гувернера Илиноја, Џорџа Рајана?

Међутим, медији нам неуморно набијају на нос Благојевићеве ”етничке корене” - до те мере да су интервјуисали његове рођаке из Европе о човеку кога никад нису упознали, и цитирали (антисрпске) наслове из новина чији су власници Немци и Сорош.

Неки су опет посетили цркву у коју је Благојевић ишао као дечак и тражили реакције парохијана. Али Благојевићу је 52 године и у ту цркву није крочио већ три деценије. Какве везе сад црква има са било чиме?


Захваљујући пискарању таблоида и разноразних ”новинара,” можда има људи у Србији који су поносни јер је ”наш човек” гувернер једне америчке државе. Али оно што се у тим ”наше горе лист” чланцима не спомиње је да се Благојевић давно одрекао свог српства.

Српско порекло је незгодна ствар у америчкој политици. На пример, сенатор из Охаја Џорџ Војновић је за време распада Југославије и косовске кризе био ”Словенац.” Мелиса Бин (представник у Конгресу), која никад није крила своје српско порекло, била је због тога изложена бруталном вербалном нападу противкандидата Стива Гринберга у фебруару ове године, када је овај тврдио да својом опозицијом независности Косова Бин ”брани интересе радикалних страних држава а против слободе и демократије.” Потпуна замена теза, дабоме.

Ипак, не верујем да се Благојевић одрекао свог српства под притиском или невољно. Све што се зна о њему указује на то да је та одлука била намерна, смишљена, у циљу грабљења власти и новца. Није он први који се тако понео, нити ће бити последњи, нажалост. И ту опет цитирам М. Пејаковић:

”Националност” Рода Благојевића је Американац, а његова религија је ”покварени политичар.” То је требало да буде јасно свима када је 1999. подржао НАТО бомбардовање Југославије истим србофобичним језиком који су тада користиле његове покварене, корумпиране колеге.


Милорад Благојевић је својевољно постао ”Род”. Није само напустио своје корене, већ их је свесно издао. И то треба да се има на уму кад се говори о ”Србину” Благојевићу, гувернеру Илиноја.

понедељак, 01. децембар 2008.

Први децембар

Првог дана децембра 1918. године је регент Александар Карађорђевић примио делегацију „Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба“ и прогласио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је 29. децембра потврдила и Народна скупштина Краљевине Србије, која је тиме престала да постоји. Ова одлука српског државног руководства - да створи државу која ће постати Југославија - је, као што сам споменуо прошле недеље судбоносна грешка која је одлучила српски усуд у 20. веку.

Ако неко од српских романописаца икада буде одлучио да напише нешто у жанру алтернативне историје, савeтовао бих да управо у том чворишту судбинских нити тражи онај пресек који алт-историчари користе као полазиште за своје паралелне светове.

Једно, нажалост врло распрострањено, схватање историје је да је све што се дешава малтене предодређено, да није могло бити другачије, и да живимо у најбољем од свих могућих светова. Не бих ишао толико далеко да кажем да се ово уверење коси са здравим разумом, али заиста сматрам да није сасвим на месту. Свакако да су неки исходи вероватнији од других у датим околностима, али став да је овако како је јер другачије није могло да буде ми смрди на абдикацију од одговорности. Ако ће нам увек бити како буде, што да се онда трудимо да нам буде боље?

Зато сам са задовољством читао текст објављен у петак у НИН-у (а који је пренет на НСПМ) о догађајима који су претходили „уједињењу“ из 1918.


уторак, 25. новембар 2008.

Све наше „победе“

Читам данас текст Бранка Радуна на НСПМ у коме се испитује феномен „Обамиста“ у Србији и како се магла коју медији продају о наводној промени америчког курса на Балкану (које нема и неће бити) користи за прикривање катастрофе која пристиже под плаштом ЕУЛЕКС-а.

Та мисија ЕУ, чији је задатак био и остао да спроведе у стварност Независну Државу Косово, сада се представља као нешто добро и пожељно, а тих некаквих шест тачака због којих Шиптари дижу дреку наводно су „победа српске дипломатије“. Па ко је овде луд? Може ЕУ свашта нешто да потпише и обећа, кад једном има на папиру да је Србија прихватила Еулекс, онда има одрешене руке да гради НДК.

На папиру је и Кумановски споразум био победа у односу на Рамбује - али никада није примењен, јер је НАТО једноставно рекао „то се нас не тиче, ми смо ту и имамо војску“. Они исти који су сипали дрвље и камење по Милошевићу због „предаје“ у Куманову сада се хвале сопственом предајом Еулексу!

Са оваквим победама, коме требају порази?

уторак, 18. новембар 2008.

Есеј који морате прочитати

Не дешава ми се често да наиђем на текст од кога не само да ми памет стане, већ ми буде невиђено криво што га и сам нисам написао. Али ево, нађох есеј Игора Ивановића, "Легенда о младом слабом српском човеку", објављен у понедељак на НСПМ.

Намерно нећу да цитирам изводе, јер је то немогуће. Овај текст треба читати у целини, од почетка до краја, јер је у њему објашњен у потпуности zeitgeist који третнутно преовладава у Србији. Све је ту: од губитка идентитета, личног и колективног заборава, до самомржње и метаморфозе (или метастазе?) југоносталгије у фанатичну фасцинацију Европском унијом.

Ко год хоће да разуме тренутно ментално стање српског човека не само да треба, већ мора да прочита овај текст. Што пре то учините, тим пре ће вам много штошта бити јасно.

Шта чекате?

четвртак, 13. новембар 2008.

Суштина приче

Већ трећи дан Глас Јавности у наставцима објављује есеј Срђе Трифковића о томе шта резултат избора у Америци значи за Србију. Изгледа да, заслугом мондијалистичких и "ЕУрореформских" медија постоји мноштво заблуда о Бараку Обами и његовим сарадницима, и добро је што Трифковић, одличан познавалац америчких прилика, може макар на овај начин да разјасни ствари.

Е сад, неко ће рећи да је Трифковић прогнозирао ономад да ће Буш Млађи бити добар за Србе и да је позивао Србе да за њега гласају 2004. У ретроспективи, то заиста изгледа као заблуда. Али треба имати на уму једну чињеницу: те године је Бушов противник био Кери, који је примао новац од албанске наркомафије и у свом тиму имао Холбрука и Кларка.

Буш је тада још увек био "статусно неутралан", односно потпуно незаинтересован за Балкан, и пуштао је да ту политику воде преостали Клинтонисти из Стејт Департмента. Почетком 2005 је почела жестока дипломатска и пропагандна офанзива проалбанских империјалистичких кругова унутар САД, на које није било ама баш никакве реакције Србије. Резултат је био очекиван: Буш је већ у мају те године званично прихватио балканску политику коју је на изборима заступао поражени Кери. Оно јесте да је много фактора било наклоњено оваквом развоју ситуације, али он није био неизбежан. Вредело је барем покушати да се он спречи. До тога, међутим, није дошло.

Читаоцима овог блога, дабоме, све је јасно што се Обаме тиче још од јуна ове године, а можда и раније. Али ево, данас сазнајемо да је у свој "транзициони" тим именовао бивше службенике Клинтоновог Стејт департмента; једна од њих сада ради за Олбрајт Групу (приватну фирму погодите кога). Баракове "промене" испадоше попут Борисовог "бољег живота" - прича за предизборну употребу.

Суштина приче је у нечему што је Трифковић написао, а објављено је у данашњем наставку у Гласу:

Једини начин да дође до неких крупнијих померања у америчкој политици на балканском простору био би да сама Србија чврстином и одлучношћу изнуди такво преиспитивање. Са овом и оваквом владом у Београду, то је, наравно потпуно излишно очекивати."

четвртак, 06. новембар 2008.

У сусрет новом Императору

Јесте ли икад помислили да је еуфорија с којом неки Американци доживљавају Барака Хусеина Обаму упоредива са еуфоријом с којом су неки Срби доживљавали Слободана Милошевића? И један и други су обећавали промене.

И ове године је су председнички избори у Америци пружали избор између куге и колере. Мекејн је био јасан - тврди империјалиста, пријатељ УЧК, доказани србождер. Колико год Обама причао о променама, иза њега стоји фосилизовани империјалистички тим одговоран за америчко деловање на Балкану деведесетих. Избор Бајдена за потпредседника је то недвосмислено потврдио (да сад не говорим о Олбрајтовој, Кристоферу, Холбруку, па Саманти Пауер...). Добро, сад је питање хоће ли Бајден да буде икебана као и сваки други потпредседник, или ће да се служи Чејнијевим преседаном; лично нисам сигуран да би неко толико сујетан и нарцисоидан могао да следеће четири године (или осам) проведе у сенци. Али видећемо.

Избор Рама Емануела за шефа кабинета би могао да буде добра ствар, пошто је он годинама један од истакнутих чланова српског одбора у Конгресу. Али прави испит ће бити Обамин избор шефа дипломатије. Ако то буде Холбрук, све би коначно требало да нам буде јасно.

Наш проблем, међутим, није у Вашингтону. Оно јесте да је Америка одиграла кључну улогу у балканским ратовима деведесетих, од подршке Загребу и Сарајеву до спонзорисања УЧК и ”независне државе Косово.” Али постојала је прилика да се утиче на промену тог курса када је Буш дошао на власт 2000, па опет 2004. Београд - тада већ под влашћу квислинга које је преко америчке владе контролисао Савет за међународне односе (најцрње легло империјалиста) - није учинио ама баш ништа. Неће ни сада. Квислинзи имају поптуну власт, и доследно извршавају наређења. На њима није да разговарају са Американцима, нити да их саветују или убеђују, већ само да ”учине све што могу” да се амерички налози испуне.

Није случајно да баш сада Брисел најављује како ће њихова сподоба ЕУЛЕКС преузети контролу над ”целим Косовом” јер је ето, Београд одобрио постојање ове мисије као ”статусно неутралне.” Како може бити ”статусно неутрална” мисија која је формирана по Ахтисаријевом плану, и чији је основни циљ спровођење тог плана, односно помоћ стварању ”независне државе Косово”? Да ли Тадић и Јеремић стварно мисле да су Срби стока па да у такву глупост верују? Што да не, Тадић је двапут биран, а сад има и апсолутну власт. Демонкратија, је ли.

За то време, лобисти и активисти Хрвата, Мађара, ”Бошњака,” а понајвише Албанаца већ ”обрађују” америчке Демократе како би власт новог Императора била склона њиховим интересима а против злих, примитивних, геноцидних Срба. А српски глас се не чује.

среда, 29. октобар 2008.

Крај тријумфализма

У коментару који је јутрос објављен у Лос Анћелес Тајмсу, харвардски професор Ендру Бачевић (Andrew Bacevich), одраније познат по критици Империје, тврди: ”Доба тријимфализма је готово.”

Као повод за ту изјаву Бачевић узима чињеницу да је Вашингтон скинуо Северну Кореју са списка држава спонзора тероризма, иако је ономад Буш Мањи ту земљу убрајао у ”Осовину Зла” (скупа са Ираком и Ираном). Амерички народ то није ни приметио. Некада убеђени у сопствену супериорност и право да владају светом, Американци за то више нису заинтересовани.

Бачевић наводи три историјска примера утицаја духа времена на амерчку политику. Председник Полк је 1845. артикулисао доктрину ”Очигледне судбине” у успешни рат против Мексика (који је Америци припојио територију од Калифорније до Тексаса). Мекинли је 1898. повео рат за колоније под плаштом ослобађања Кубе, Порторика и Филипина. Вилсон је 1917. повео ”рат за одбрану демократије.” Али, Вилсона је после рата народ напрасно напустио, уморан од крсташких похода, и окренуо се себи. Исто се то сад дешава Бушу.

”Кад је Буш дошао на власт 2001, статус Америке као једине суперсиле био је очигледан и наизглед неприкосновен. Као неопходна нација, САД су контролисале једнополарни светски поредак. Турпија глобализације је полако уклањала оштре ивице света и обликовала га по америчком укусу. У потрази за одговарајућом историјском аналогијом, коментатори су се сложили да је Америка нови Рим, само далеко јачи.

[...]

Откривши да са статусом новог Рима долазе и жртве а не само привилегије, Американци су се предомислили. Иако се Бушови ратови у Ираку и Авганистану настављају, Џо Водоинсталатер нема никакве жеље да ослобађа Блиски Исток или улази у сукоб са тиранином типа Ким Џонг-ила. Американци више нису расположени да буду светски полицајац. Стало им је до посла, енергије коју могу да приуште, пристојне медицинске неге и пензија. Да иду по свету и исправљају неправде? Не хвала, бар док не поправимо оно што не ваља код куће.”


Иако и Обама и Мекејн тврде да желе промену у Вашингтону, Бачевић каже да се та промена - промена у духу времена - већ десила, и да Американци више не желе Империју. Закључује:

”И пре изласка на изборе, народ је одлучио. Доба тријумфализма је готово. Доба спасавања шта се спасити може почиње.”


Сад је питање јесу ли и један и други претендент на 44. место председника САД свесни ове промене у народу, која ће њихову причу (занимљиво је да се и Обама и Мекејн слажу око свега овога) о наставку борбе за ”слободу и демократију” и ”супротстављању руској агресији” и ”иранској опасности” обесмислити пре него што закораче у Белу кућу.

Нажалост, мислим да ће требати доста времена, крви и зулума док то постане јасно како империјалистима тако и њиховим домаћим слугама.

„Поклопљена“ Србија

Џон Лафленд (John Laughland), британски историчар тренутно ангажован у руском Институту за демократију и сарадњу у Паризу, недавно је посетио Београд. О својим утисцима писао је за Бриселски Журнал и РИА Новости. Каже Лафленд:
„Разарање Југославије спонзорисано са Запада дешава се већ шеснаест дугих година (од 1992) и већина Срба је сада већ толико исцрпљена и деморалисана да није у стању да пружа даљи отпор.“
Кињени и гажени и кад су се борили против Запада (1992-2000) и кад су му служили (2000-данас), није ни чудо да Срби који се још боре гледају у Русију као спаситеља. Међутим:
„Москва можда држи у рукама судбину Косова својим ветом у Савету безбедности, и можда зато представља трачак наде родољубивим Србима, али ни Русија ништа не може да учини ако је Београд већ одлучио да све пусти низ воду.“
Најстрашнија ствар није што је Империја организовала отимачину Косова. У поређењу са злочином који је НАТО починио 1999, све после тога су ситнице. Проблем је што је Империја у међувремену, у ових осам година, упорним радом пара и бургија успела да „поклопи“ Србију.

Скоро сви медији су или у директном власништву страног капитала или имају утицајне иностране акционаре. Економију од 2000. држи агент Империје Динкић. Политички простор је у потпуности окупиран; апсолутну власт имају деца и унуци некадашњих комунистичких „буџована“, без обзира да ли припадају фракцији која је дошла на власт на Осмој седници (СПС), оној која је тада изгубила (ДС), или оној која је очишћена још седамдесетих па се повампирила (ЛДП, односно Чедин свенгали Латинка Перовић).

Опозиције нема; Коштуничини „народњаци“, који ионако никад нису били у стању да артикулишу принципе које би заступали, су се истопили после мајских избора. Радикале је уништио раскол са Николићем, чији су Напредњаци у најбољем случају инертан гас. То што стотињак људи, ако и толико, маршира сваки дан нема никаквог ефекта - медији их игноришу, а политичаре апсолутно није брига. Изашле су десетине хиљада на митинг у фебруару, и шта би? Американци дигли дреку око амбасада (класична диверзија), власти ухватио зорт и - ништа. Паде Косово и нико не изгуби ни фотељу (штавише, неки добише још више власти потом), а камоли главу. Образ нису ни имали, па да о томе ни не расправљамо.

Чак и да постоји, патриотска политичка опција не би била у стању да дође на власт, јер Империја (преко верних квислинга) контролише и медије и привреду и војску и полицију. Једноставно не би било дозвољено да неко „неподобан“ ма и примирише полугама моћи. Можда нисам у праву, можда је то теоретски и могуће, али свака дискусија о томе је чисто теоретска. Патриотске опције нема. Не постоји. На политичкој сцени, служење Империји заиста „нема алтернативу“.

Додуше, то је само свршен чин ако верујете у наивну причу о демократији и људским правима коју и даље тртљају невладници и остале слуге „туђих звезда“. Ваљда је и слепима јасно да они сами не дају ни крепаног пацова за владавину закона, слободу, демократију и било каква права било кога осим само и искључиво себе.

Назовимо ово правим именом - издаја. Цинична крилатица невладника и демонкрата је да Срби треба да живе „као сав нормалан свет“. Али свака нормална земља, сваки нормалан народ, не би толерисао ово систематско рушење целе једне културе и цивилизације, духовно и физичко истребљење једног народа и комадање његове државе. Који то узвишени циљ, која то идеја, који то принцип може икада да оправда такво нешто? Фиктивне паре у фиктивном џепу? А стварне у чијем?

Поводом бугарских избора у јуну 2001, писао сам како је можда најбоља идеја за Балкан повратак на старе монархије, јер ниједна земља полуострва нема републиканску традицију. Све што знају о републикама научио их је Стаљин - што, признаћете, и није баш светла препорука. Монархије, било уставне било апсолутне, нису без својих проблема - али у поређењу са садашњим стањем, тешко да би ишта могло да буде горе. Али гледајући Карађорђевиће, који не чине ама баш ништа - или чак поздрављају ово касапљење - ни у круни изгледа није спас. Нема ко да је стави на главу, а камоли да је заслужи.

Штета. Ако је икад Србија била зрела за суштинску промену концепта државе и власти, онда је то сада. Демолирана је не само извитоперена надоградња друштвених архитеката из 20. века, већ и темељи постављени столеће раније. Лафленд каже, Срби носе Путинове слике. Како и неће - немају више никог свога. А да се неко појави и само каже доста више срамоте, доста више ропства, доста више понижења - кладим се у шта било да би га народ барем саслушао. И марви досади да је бију, а Срби ваљда нису још постали стока, ма колико се Империја трудила да од њих то направи.

Пре десет година сам чуо ово, и добро запамтио:
„Постоји већи мрак од овог против којег се боримо. То је мрак душе која је изгубила пут. Борба коју водимо није против сила и владара, већ против хаоса и безнађа. Тежа од смрти телесне је смрт наде, смрт снова. Њој никад не смемо да се предамо.“
Хаос, безнађе, мрак изгубљених душа. Опис одговара. Али да ли је проблем у народу? Не мислим. Народ јесте смушен, збуњен, излуђен и измрцварен, али одбијам да помислим како је потпуно изгубио памет. Политичарима је најлакше је кривити народ за сопствене недостатке, иако је управо на њима највећа кривица. Јер њихова је највећа одговорност. Народ не може сам. Никад у људској историји није могао. Зато увек постоје вође (са малим „в“), да буду глас, инспирација, пример, водичи. Има их који воде у зло - тих смо се, је ли, већ нагледали и још их гледамо. Али има их који воде у добро. Руси, на пример, великом већином мисле да је Владимир Путин такав човек. После разних Лењина, Стаљина и Јељцина, ваљда знају.

А ми? 

уторак, 28. октобар 2008.

Доза Реалности

Нешто ми је мрско ових дана да пишем о стању на нашим просторима. Не знам тачно шта је прелило чашу; можда ништа. Изгледа да се тако осјећам пар недеља послије сваке посјете, кад испаре пријатни утисци а остане само спознаја о дугорочним проблемима.

Ту је можда помало и фактор "већ виђеног". Милорад Додик сад каже оно што ја говорим годинама, да је БиХ земља са "системском грешком." О дефетизму и самонепријатељству сам исто тако писао раније. Сви који прате моје текстове, како на овом блогу тако и на Antiwar.com и другдје знају да сам против ЕУ и да тврдим још од претпрошле године да америчка империја пропада и да је подаништво не само глупа већ и промашена политика. Оно, шта више да се каже, кад би све требало да буде јасно као дан? Можда је проблем у психолошкој окупацији...

Најгоре од свега то што они који упорно тртљају о "реалности" у ствари највише живе у свијету митова и лажи. Класична замјена теза, дабоме, али ништа мање одвратна. Тако се сервира прича о некаквом цивилизованом Западу и "међународној заједници" о коју смо се наводно огријешили, којој треба да се умилимо, коју треба да опонашамо. Тандара-броћ!

Стварност је, дабоме, другачија. Томас Флеминг, уредник магазина Хронике, конзервативни мислилац и историчар, коментаришући економски бродолом који се тренутно догађа вели сљедеће:

У овим Сједињеним Социјалистичким Америчким Државама ништа више није стварно. Валута нам је комад папира који нам је наређено под пријетњом смрти да прихватимо као новац. Бракови су нам краћи од љубавних авантура у Шведској. Куће више нису домови већ инвестиције, ништа трајније од приколица паркираних на изнајмљеним плацевима на које кроз порезе полажу права локалне, државне и савезне власти.

Шта да се ради? Као поданици огромне социјалистичке државе која контролише наше животе, можемо само да гласамо за стубац А или стубац Б. Као што сам рекао прије скоро 20 година, у ССАД је право гласа само право да сарађујемо са тлачитељима. Имате шансу да гласате за нешто бољег чувара конц-логора који у ствари не воли толико да мучи и убија али ето, од нечега мора да се живи... Што рече један паметњаковић, "Зашто да се задовољимо мањим злом? Гласајте за К'тулхуа!"

Као људска бића, међутим, имамо моћ да не живимо онако како нам нареде. Нико не тјера жене да зачињу ванбрачну дјецу па их онда или убију или продају за чек од социјалне помоћи. Нико нас не тјера да мијењамо куће и послове попут прљавог веша. Нити нас било ко приморава да купујемо куће које не можемо да приуштимо у очекивању да ћемо од њих зарадити довољно да купимо ХД телевизор који иде преко читавог зида.

Први корак ка слободи је прихватање моралне одговорности за сопствени начин живота. Тек када негдје око трећине грађана буду морално одговорни људи са нешто имовине, моћи ћемо почети расправу о томе како да ослободимо нашу земљу.


Све сличности са вазалним досманлуком су, наравно, намјерне.

петак, 17. октобар 2008.

Смрди од главе

Џејн не верује да су за насиље и патологију у Србији криве “те фамозне деведесете,” како се званично тврди:

Da nije možda problem u aktuelnom zeitgeist-u, koji smo nedavno svi kolektivno prihvatili? Kakav je to etički kod koji promovišu država i društvo danas? Evo kakav je: sila Boga ne moli. Jedino pravo koje postoji je pravo jačeg. Jači je uvek u pravu - ako ti nešto traži, ti mu daj. Nije pametno stupati u konfrontaciju sa jačim, bez obzira koji je ulog. Juče je nebitna prošlost, sutra je još uvek daleko - jedino je bitno danas. Ono što želiš - uzmi. I to uzmi danas.

Kako očekivati od današnjih mladih generacija da se povinuju nekim moralnim regulama, koje je sama država odbacila? Zbog čega bi iko trpeo poniženja u poniženoj državi? Zašto ne igrati igru po pravilima po kojima je igra sama država? U toj igri imaju dva igrača: jak, osion, snažan, kome niko ne može ništa, kome se niko ne suprotstavlja, i koji uzima sve što želi, i drugi, jadni, bedni, nespososbni, patetični, koji prima šamare od jačeg, i koji ga pritom još opravdava i želi da bude u njegovom društvu, ma koliko svaki udarac bio jači od prethodnog.


И у праву је. Кад људи виде државу да се овако понаша, када виде да они чланови друптва који се тако понашају постају моћни и имућни (тзв. "елита"), само је питање времена када ће и сами почети да тако верују и делују. Штавише, насиље и "закон џунгле" постају неопходни за опстанак. Јер, некаквог реда мора бити; људска природа захтева бар неки поредак и нека правила.

Нестанку СФРЈ кумовао је између осталог и брзи нестанак вредности које је та земља градила. Некад смо се сви клели у Маршала, али Маршал је већ деценију био под земљом, а обећани марксистички рај никако да дође. Долазили су само рачуни, све већи и већи. Онда су дошли демагози, а за њима и "нови поредак" у коме су се сналазили углавном они који су узимали и убијали.

Џејн је на горе наведену анализу подстакла вест о пребијању одбојкашица у Нишу. Али то насиље није ендемско само у Србији. И Хрватске црне хронике су пуне силеџијстава, убистава, "сачекуша." Слично се дешава и у БиХ. Некада су и криминалци имали неке части (сумњиве, дабоме, јер су ипак били криминалци), а данас убијају насумице и без размишљања. Више се не зна ред. Правила нема. У томе предњаче управо они у чијем опису посла је да треба да штите поредак и правила; они их уместо тога разарају. Како би, ваљда, могли да спасе народ од самог себе и наметну нека нова правила, неки нови поредак, по својој мери. Или можда већ јесу?

четвртак, 16. октобар 2008.

Избор

Пишући у данашњем Гласу Јавности о Ахтисаријевом Нобелу, Срђа Трифковић закључује:

Између прототипова мировњачког хуманизма оличених у Ахтисарију, Кушнеру, Гору и њиховим компањонима, и оних атавистичких остатака истинске људскости који још увек верују у лепо, добро и истинито, у веру, наду и милосрђе, Србија ће пре или касније морати да направи избор, незамагљен флоскулама о „Европи“, како зарад сопственог опстанка тако и зарад свог образа.


Чедоиди и њима склони на ово кажу: ма какав образ, каква вера, нада, милосрђе! Данас је све „у се, на се и пода се.“ Не треба се тући с јачима, већ знати где нам је место. Оканите се ћорава посла и хајде да живимо као сав нормалан свет... Парафразирам, али исправите ме ако грешим, је ли.

Али да ли сте некад застали да размислите да је жалосно стање данашње људске цивилизације уопште (а не само нас као таквих) последица управо тог аморалног материјализма, те малтене животињске опсесије задовољствима? Да је саставни део српског идентитета управо то што не прихватамо кад неко каже да је наше место међу слугама и поданицима? А само онај ко је без икакве части може да прича како је образ ћорав посао.

Е сад, жеља да се „живи као сав нормалан свет“ није сама по себи погрешна - напротив. Али треба имати на уму да је тренутни стандард „нормалности“ свет у коме је Хашим Тачи премијер Независне Државе Косово, Насер Орић није крив ни за какве ратне злочине, и где Марти Ахтисари, Бернар Кушнер и Ал Гор имају Нобелову награду за мир. Ако је ишта од тога стварно нормално, онда хвала, ја бих да останем луд.

Ко је са мном?

петак, 10. октобар 2008.

Чија брука?

Што више Србија клечи, то је више газе.

Не слажете се?

Па шта да вам кажем. Насера Орића, сребреничког господара рата који се хвалио клањем српских сељана и неузимањем заробљеника током ”рација” из његове ”заштићене зоне,” прво је Хашка инквизиција осудила на већ одслужено време, а онда у жалбеном поступку ослободила у потпуности. Исто се десило Рамушу Харадинају, крвнику терористичке УЧК. Колико је то Срба ослободила Инквизиција? А колико осудила на апсурдно високе казне за некакво ”саучесништво” у наводном ”удруженом злочиначком подухвату” јер су били на функцијама где је наводно требало да знају да би неко, негде могао да почини злодело? Колико видео-снимака постоји на којима ратни вођа БХ Муслимана, Алија Изетбеговић, срдачно дочекује муџахедине из Африке и Азије, који су клали, секли главе, пекли људе на ражњу и набијали их на колац у име ”мултиетничке демократије” у БиХ? А Изетбеговића не само да нико није дирао, већ су његовог војног команданта, Расима Делића, осудили на три године затвора. Као обичног џепароша. Али зато Србији нема ни помисли о уласку у ЕУ док се сваки Србин оптужен у Хагу не ухапси и изручи.

Није вам доста?

Само пар дана пре него што је иницијатива Србије у Генералној Скупштини УН да се Светски суд правде изјасни о легалности отимачине Косова коначно и изгласана, председник Тадић изјављује да би Србија могла да прихвати и поделу. Враћени су и амбасадори у земље које су признале косовску наказу од ”државе”. Резултат? Независну државу Косово (НДК) признају Португал, Македонија и Црна Гора. Још један бриљантан успех ”наше” дипломатије - ако јој је циљ да од Србије не остане ни Београдски пашалук.

Још нисте убеђени?

Марти Ахтисари, бивши фински председник и ”посредник” УН за ”преговоре” о Косову који је ономад изразио своје убеђење у српску историјску кривицу, добио је данас Нобелову награду за мир. За мир, еј! Као, преговарао је седамдесетих у Намибији, па у Индонезији за област Аће (где и дање муслимани кољу хришћане - звучи познато?), па онда у Ираку (коментар сувишан), али то је све шупља прича. Зна се за шта је Марти добио Нобела - за овогодишње ”животно дело”, стварање тзв. независног Косова. Оно јесте, чињеница је да никоме није пошло за руком као што је њему, да један противзаконити, нелегитимни предлог ”коначног решења” једне окупације пропадне у УН, али да свеједно буде примењен до последњег слова на терену. Али није то урадио Ахтисари, већ Империја којој он служи. Уз издашну помоћ послушних власти у Србији, које се томе нису противиле аман ни вербално, а камоли физички.

Могао бих сад да кажем да је Нобел за Ахтисарија срамота Запада, али то нема сврхе. Запад више не зна за срамоту. То је традиционална вредност, а самим тим политички неподобна. Стидети се једино може за званичне грехе - расизам, исламофобију, итд. (Намерно не користим наводнике, досадило ми да их стављам на сваку трећу реч. И језик су, ето, до те мере силовали.) За мржњу и злодела према Србима никако; то је врлина!

Само ме једно занима. Шта је потребно да људи у Србији прогледају? Шта још треба да се деси да би постало јасно како нас виде на том наводно ”пријатељском” Западу (са таквим пријатељима, ко нам је онда непријатељ, побогу!?), још једно бомбардовање? Мало ли су биле 1944 и 1999? Можда још једна окупација, типа аустроугарске из 1915, или немачке из 1941, онакве какву нам прижељкује Обамин посилни Бајден? И да ли у Србији још увек метафорички љубе Обамин скут иако је овај јасно рекао да подржава НДК? Не бих се чудио.

Не верујем да на кугли земаљској тренутно постоји народ који толико ради у корист властите штете. Свакога дана, у сваком погледу, Србија се све више сагиње. И свакога дана је само још више ударају, пљују, понижавају. Где је крај? Колико Србија треба да буде мала да не би била ”велика”? Да ли уопште треба да постоји? Знам да има оних који мисле да не треба - и то не само у свету, већ и у самој Србији. Они су недодирљиви, нико им ништане може, јер иза њих стоји Империја, је ли.

Разумем, дакле, зашто се Запад не стиди. Али зашто Србију није стид? Како је није срамота да се овако понаша? Да тражи још! Је ли сасвим скренула памећу, онако колективно? Намерно кажем Србију; Српска се понаша сасвим другачије - оног тренутка кад је престала да се савија и клања пред Империјом и њеним намесницима, њихова апсолутна власт и моћ се сасвим истопила, а РС је јача него икад. Када ће Србији постати јасно да Империја нема никакву моћ ако њене жртве одбију да у њу поверују? Хоће ли мођжда доћи до освешћења када се спозна права размера финансијског краха, када се америчка привреда и коначно удави у септичкој јами сопственог дужничког отпада? Или ће се и тада причати о ”ЕУроатлантским интеграцијама” и ”да живимо као сав нормалан свет”, а - што је још страшније - људи ће и даље падати на ту причу?

Једно је кад се човек труди да пре испловљавања добије карту на Титанику, па макар и сред потпалубља. Велики је то брод, непотопив, је ли, а Америка има посла за све, улицама теку мед и млеко. Свако има право на илузије. Али да неко покушава да се укрца на Титаник док овај већ увелико тоне а људи се даве у леденој води... за такву глупост једноставно нема речи.

петак, 03. октобар 2008.

Нисам ту

Добро је кад се мало промени амбијент, перспектива, ритам живота, па макар само и на пар недеља. Лоше је кад је недостатак интернета део те промене.

Видим да Империја пропада по возном реду. Мала ми је утеха што сам то предвидео још давно.

Писаћу више следеће недеље, кад опет будем код куће (таква каква је).

понедељак, 15. септембар 2008.

Победа и пораз

Петнаести септембар је годишњица пробоја Солунског фронта 1918. године. Мада западни историчари 1. светског рата не говоре много о балканском ратишту - а када то и ураде, углавном се баве катастрофалном британском експедицијом на Дарданеле 1915. - чињеница је да до пробоја на главном, Западном фронту никад није дошло. А на „споредном и неважном“ балканском, ето, јесте. И да је баш због тог пробоја капитулирала Бугарска, да је Аустро-Угарска почела да се распада, а царска Немачка остала сама и затражила мир. Зато је можда на месту да се о Солунском фронту говори као „највећој српској победи.“

Нажалост, ту велику ратну победу ускоро је обесмислио политички и историјски пораз - стварање Југославије (тј. „Краљевине СХС“). Ни српска војска ни народ се нису борили да би Стјепан Радић и Влатко Мачек на костима 1,3 милиона Срба правили Хрватску, нити за неку будућу независну дежелу Словенију, а још мање муслиманску БиХ, дукљанску „Монтенегро“ или Македонију (у којој данас, захваљујући Вољеном Нам Маршалу и његовој етнополитици, Срба више и нема). Франкенштајновску сподобу „република Косово“ да и не спомињем, је ли.

Колико су српска „браћа“ била привржена идеји заједничке државе видело се још између два рата, а поготово у априлу 1941. и после. Али о томе неки други пут. Оно што овде хоћу да кажем је да ми се чини како је прва Југославија била грешка, а друга намерно зло. Поштеније би било да су комунисти већ 1945. до краја применили свој програм из Дрездена (2. конгрес КПЈ, 1928.) и разбили Југославију. Овако су наивни Срби имали илузију да и даље живе у својој земљи - што их је деведесетих скупо коштало.

петак, 12. септембар 2008.

Изумирање

Колумниста Азија Тајмса под псеудонимом Шпенглер тврди да је америчка политика према Русији не само глупа већ осуђена на неуспех. Зашто? Зато што ће за мање од 50 година Украјинци и Грузини изумрети као народи.

Природни прираштај у тим земљама је не низак, већ негативан. (И код нас је присутан овај феномен, звани ”бела куга.”) УН статистике пројектују пад становништва од преко 40% у Украјини, Грузији, Белорусији и Молдавији у следећих 45 година.

Е сад, ти се подаци заснивају на наставку тренутних трендова. Али има ли назнака да ће ти трендови да се ускоро промене? Да ли је иједна земља ”у транзицији” успела да победи белу кугу? Видећемо. Шпенглеров аргумент је да ће Русија, упркос томе да је и сама суочена са белом кугом, ”и даље бити сила 2050, док ће Украјина и Грузија да постоје само као опскурне теме доктораната из лингвистике.”

Имам утисак да он врло добро зна да Американци не размишљају дугорочно - бар не дугорочније од следећих избора, ако и толико. За америчког политичара, педесет година је читава вечност! Уосталом, није њих брига ни за Грузине ни за ”Украјинце” (који се од Руса разликују отприлике колико од Срба ”Црногорци” - и ту не мислим на новокомпоноване Дукљане...), већ их користе у своје сврхе.

Шпенглер у закључку тврди да би он волео да Русија постане демократија америчког типа, али да прво мора да опстане. А већина Руса данас мисли да је за опстанак потребна чврста рука некога попут Путина. Да би се позитивно утицало на Русију, каже он, треба бити суптилан, вешт и искрен. А ништа од тога Америка није.

Геополитику на страну, вреди размислити о демографком аспекту нашег положаја.ХХ век је био прилично катастрофалан, како је овај почео, и нама прети судбина горе наведених народа. Кад се саберу физичко уништење кроз високу стопу абортуса и психичко уништавање кроз ”грађанизацију”, не морам ваљда да вам цртам резултат.

Народ који је опстао под петвековним турским ропством, преживео и Аустро-Угарску и нацистичку окупацију, комунизам и ”транзицију,” после свега тога је одлучио да више не жели да постоји. Мислимо да ће се ЕУропа наљутити ако покушамо, шта ли...

среда, 10. септембар 2008.

Од Слободана Цезара до Бориса Нејаког

Бранко Радун данас на НСПМ пише о четири епохе модерне Србије, од Милошевића до Тадића. Има ту много чега занимљивог и поучног. Наводим само неколико кључних одломака.

О Милошевићу:

У политичком смислу, владавина Милошевића је појава изричите личне власти, неки би то, попут Слободана Антонића, назвали модерним цезаризмом....
Оцене природе владавине Слободана Милошевића су и даље противречне... Оно што је јасно код ових стереотипа је да су сви они у великој мери генерисани на Западу, нарочито оно о Милошевићу као националисти и ратном вођи, са циљем да се он, као препрека остваривању њихових циљева и интереса ослаби. Проблем разумевања Милошевића компликује и то што је некадашња „ратна пропаганда“ из деведесетих у великој мери прихваћена и од демократске опозиције, па се тим стереотипима робује и данас.


Доласком ДОС-а на власт у октобру 2000, иако је Коштуница номинално био председник СРЈ, власт убро консолидује Ђинђић:

Ово време карактерише политички волунтаризам реформских комесара на челу са Ђинђићем и неолиберални економски пројекат „експертског клана“ на челу са Динкићем. Читав период Ђинђићеве владавина потресају унутрашња трвења и политичке кризе којима се није видео крај. Србија је излазила све слабија и слабија из ових политичких сукоба и раскола. Бројна владајућа коалиција је на површину избацила најгоре стране демократског уређења (корупција, странчарење...), а да је притом мало позитивног виђено.


После Ђинђићевог убиства, Д(О)С је у расулу, док Радикалима расте популарност. Тиме се ствара простор за политички повратак Коштунице:

Главна обележја Коштуничине владе су: политичко смиривање конфликата и привремена стабилизација политичке сцене. Слабост нове владе је била њена хетерогеност и наставак неуспешне економске политике вођене од стране „експерата.“


Коштуница, међутим, делује под огромним притиском Империје, која инсистира да на власт дођу њени штићеници из ДС. То им и полази за руком 2007, када ДС улази у владу и врло брзо постаје "старији партнер." Тако се ССП потписује без благослова Коштунице, минира се стратегија за Косово, а онда долазе нови избори и потпуна доминација ДС-а:

Показало се да комбинација добро позиционираног маркетинга, квалитетне медијске кампање, прецизног политичког и финансијског притиска из земље и света доноси победу. Циници би рекли да су ову владу формирали амбасадори и тајкуни те да су демократе само статирале... начин формирања владе говори много више о тој влади него шта друго.


Али, колико год да су Тадић и ДС политички и медијски неприкосновени, толико је њихова Србија слаба:

Ова влада има мисију да, са једне стране претерано не омета процес одвајања Косова од Србије кроз процес инсталирања Eulex-a (и преко ССП-а који легализује сецесију), а да притом ипак одаје утисак да јој је до Косова стало. Или, другим речима, имају проблем како да независност Косова Срби не примете, а ако и примете да се не љуте, а иако се љуте да за то не сматрају одговорном актуелну власт... Као да је Србија потпуно одустала од спољне политике и да исту симулира, имајући само на уму медијске ефекте на домаћу јавност.


Занимљива ствар коју Радун овде подвлачи је континуитет економске политике од 5. октобра 2000. наовамо, коју води Млађан Динкић и "експерти" из Г17. Али пропаганда и маркетинг су толико јаки да су људи у Србији селективно слепи на ту чињеницу. Још је занимљивије да се управо Демократе позивају на "бољи живот" као стуб свог програма - односно, причу да ће "све то ЕУ позлатити" - иако баш њихов најближи савезник, Г17, већ годинама има скоро апсолутну контролу над економијом. Млађан Динкић је некад писао о "економији деструкције" под Милошевићем, а кад је преузео ствари у своје руке, тај наслов се и обистинио.

А у међувремену, вели Радун, Србија је све слабија - и све мања.

субота, 06. септембар 2008.

Стварност и Србија

Цела се драма води око ратификације Споразума о сарадњи и придруживању (ССП) са ЕУ у скупштини Србије ових дана. Управо чујем да су Радикали ипак одлучили да не подрже Споразум, иако су раније обећали подршку; Вечерње новости веле да је за преокрет одговоран лично Шешељ.

Много вике ни око чега, што рече Шекспир. Јер, ССП нема шансе да заживи све и да га Скупштина Србије усвоји једногласно. Још кад је потписан крајем априла, Споразум је одмах замрзнут - проглашен неважећим - све док свих 27 влада ЕУ не закључе да Србија ”у потпуности сарађује” са Инквизицијом у Хагу. То што је Београд у међувремену предао Радована Караџића (а још се није сазнало ко га је у ствари хапсио) није значило ама баш ништа. То ”потпуна сарадња” је као безусловна предаја - онај који захтева ”сарадњу” одлучује да ли је она потпуна. Празне похвале ”демократичности и реформске оријентације” Београда поводом Караџићевог хапшења су просто удављене у мору лажи и клевета на рачун Срба у западним медијима. И пре него што је Караџић стигао у Схевенинген, почели су захтеви типа ”А сада Младић и Хаџић...” А ако и када и те две главе буду сервиране хашком Минотауру, наћи ће се већ нешто друго. Демонкрате у Бриселу можда јесу свашта нешто, али нису толико блесави да одустану од победничке стратегије, поготово кад даје резултате.

Дакле, прича о ССП-у у Скупштини Србије је ћорав посао; та скупштина о том Споразуму не одлучује. Али да ће овај циркус да се одрази на дневну политику, па то је јасно. Демонкратама и не треба разлог да Радикале етикетирају као ”антиевропске,” али неће да пропусте идеалну прилику кад наиђе, као сада. Радикали су се нашли између два зла; одобре ли Споразум, терају воду на млин Демонкрата, а одбију ли га, испадоше ”антиевропејци.” Народ је до те мере затрован ЕУропском пропагандом да је то већ беспризорно - али нико не нуди алтернативу, ни народњаци ни радикали. Сви певају хорски ”Европа и демократија”, а онда се чуде што у таквом систему најбоље пролазе Тадић и Чеда.

У међувремену, ситуација у свету се мења. После скоро две деценије понижења, Русија је показала канџе, а ”најмоћније земље света” и самопроглашена ”међународна заједница” могу само да шкргућу зубима јер немају ни морално покриће ни физичку способност да по том питању ишта ураде. Трансатлантска империја је у слободном паду, ни Европи не цветају економске руже (а других и нема), али свеједно уживају беспоговорну подршку квислиншке камариле у Београду. Они можда немају избора - кад би се одметнули од господара, казна би била брза и окрутна - али то не значи да га Србија нема.

Можда најбоља илустрација беде на коју је спало политичко размишљање на нашим просторима је да ће ово што сам сад рекао највероватнији бити протумачено као да сам ја ”русофил”. Толико је значи укорењен менталитет ”или с нама, или против нас” да људи не могу да замисле независну Србију, већ само ону која мора да буде нечији сателит, било Брисела, Вашингтона, или Москве. А да све буде још горе, кад Москва тражи партнерски однос буде оптужена за империјализам, док се тиранија истинске империје или Совјетске ЕУ описује као ”партнерство” или ”сарадња.”

Можда су Чедисти у праву да смо ми наопак народ - али зато што смо превише попут њих, а не недовољно, како они мисле. Кад живимо у свету замењених теза, где је горе доле а црно бело, није ни чудо што нам све иде наопако.

четвртак, 28. август 2008.

Доктор глувих пацијената

Sick man lookin' for the doctor's cure
Lookin' at his hands for the lines that were
And into every masterpiece of literature
for dignity

Englishman stranded in the blackheart wind
Combin' his hair back, his future looks thin
Bites the bullet and he looks within
For dignity

Someone showed me a picture and I just laughed
Dignity never been photographed
I went into the red, went into the black
Into the valley of dry bone dreams

So many roads, so much at stake
So many dead ends, I'm at the edge of the lake
Sometimes I wonder what it's gonna take
To find dignity


Рон Пол је поново погодио у центар. Просто човеку буде жао кад види и чује глас разума у галами безумних. У изборној трци између Зла и Горег, добром доктору стварно није место. Не мислим притом само на Америку, наравно; да је свакој земљи макар по један тако принципијелан заговорник слободе и личног интегритета ПОЈЕДИНЦА, основе сваког друштва и темеља сваке здраве целине, свет би био макар за нијансу-две лепше место. А ни то није занемарљив напредак, кад видимо где смо и како нам је, и колико се људски род неуморно укопава у апсурд. Од свих утопија и усрећитељских пројеката на свету, једино није испробан онај здраворазумски: слободни појединац, као основа сваког добровољног људског удруживања.

Џатрас: Руска одлука не штети Србији

Изјава Џима Џатраса, директора Америчког савета за Косово (American Council for Kosovo) у Вашингтону, 27.8.2008.

Неки у Србији су можда у искушењу да помисле како је Москвино признање независности Јужне Осетије и Абхазије лоше по Србију, и да ће Русија можда да промени свој став о Косову и Метохији.

Ово не само да је далеко од истине, већ је овакав развој догађаја добар за Србију, и то из више разлога:

1. Русија неће променити став о КиМ. Москва ће наставити да инсистира на принципијелном становишту да је -

(a) Београд увек инсистирао на споразумном решењу за Косово, а није прибегао насиљу као Сакашвили. Управо су Албанци и њихови спонзори предузели илегалне кораке који не могу да угрозе суверенитет Србије. Насупрот томе, Сакашвили је сам оштетио грузијски аргумент својим насилним деловањем.
(б) По релевантним југословенским законима, Косово нема право да се отцепи ни од Србије ни од Југославије. Међутим, по совјетским законима, аутономне републике (Абхазија) и области (Јужна Осетија) су имале право да се изузму од независности република, у овом случају Грузијске ССР (по закону о отцепљењу од СССР из 1990). Дакле, Абхазија и Јужна Осетија су биле део Грузијске ССР, али никад независне Грузије. Насупрот томе, КиМ је неупитно било део Србије још и пре настанка Југославије.

Председник Медведев, министар Лавров и амбасадор Чуркин су све ово врло јасно рекли, и исправно инсистирају да ови ”замрзнути” делови бившег СССР заслужују независност далеко више него КиМ.

2. Руски чин показује да америчко признањe Косова нема објективну вредност, већ само субјективну. Да ли руско признање решава статус Осетије и Абхазије у светз? Не. Москва сада тражи подршку других земаља. Колико ће их подржати признање, пет, десет двадесет? Косово признаје 46, а Западну Сахару 47. И онда се проглашење независности своди на ”Добро, то је твој став. Ти кажеш да си независан, ја кажем да ниси.” Вашингтон је међународно право заменио законом џунгле и сад нема право да се жали шта код било ко други уради. Независност је сада у очима посматрача. У суштини, сад више нема јасног одговора на сукобе у неколико регија у свету, али је јасно да ниједна од ових новопроглашених држава неће ући у УН.

3. Пошто је јасно да је управо криза на КиМ изазвала ову најновију нестабилност, биће мање воље у свету да се подржи ”независно” Косово. Исто тако, сада су веће шансе да ће Генерална скупштина УН да питање Косова (а можда и других места) пошаље на разматрање Међународном суду правде, како не би морала сама да заузме став.

4. Садашња ситуација додатно наглашава колико је Москва (пријатељ Србије по питању КиМ) јака, а Вашингтон (непријатељ Србије по питању КиМ) слаб. Aмерички функционери осуђују ”кршење грузијског суверенитета и интегритета,” несвесни сопственог лицемерја. Захтевају да Русија ”мора ово” или ”мора оно”, али је свима јасно да не могу да присиле Русију ни на шта. Можда им није јасно колико јадно изгледају, али остатaк света види и зна.

среда, 27. август 2008.

Потемкинова војска

Приче ЕУро-грађаниста да је једини излаз Србима и Србији да се у потпуности предају "ЕУроатлантским интеграцијама" заснивају се на догми да је ЕУ врхунац политичког развоја европске цивилизације, а НАТО - односно САД - најмоћнија сила на свету; да је одбијање послушности Империји не само немогуће, већ и погрешно, малтене злочин против цивилизације. И зато народ "грађаније" мора да плива пут Атлантика, као леминзи, послушно пратећи своје "прогресивне" демонкратске вође.

Будалаштине. ЕУ не само да није врхунац ничега - осим можда цинизма - већ представља исто онолико дисфункционалну парадржаву као што је то пред смрт била СФРЈ. А Америка... Као да се нико не сећа да је америчка сила 78 дана покушавала да сломи отпор СРЈ, уништи војску и помогне УЧК да освоји Косово. И ни у чему од тога није успела, све док се Београд није предао, преварен. Више америчких авиона је оборено над Србијом него над Ираком. Ал' добро, ко броји...

Нисам се шалио кад сам пре неки дан писао о "банкротираној земљи са Потемкиновом војском." Исто ако мисли и Фред Рид, човек који воли своју земљу а презире њену власт. Да је барем више таквих, и њима и нама.

ПИТ БУЛ И ИРВАСИ

Фред Рид, 24. август 2008. (оригинал)

Америка има војску из 2. светског рата, само са бољом технологијом. Морнарицу још увек чине носачи авиона са пратећим бродовима. Срце Армије су још увек оклопне дивизије, праћене пешадијом, артиљеријом и јуришном авијацијом. Војска је дизајнирана да се бори против непријатеља сличног себи. Али такви не постоје. Војске из 2. светског рата не пролазе добро у борбама са непријатељем који постоји, а то су герилске групе, јер нису ни намењене за такво ратовање.

... Бродови, тенкови и подморнице изгледају моћно. Незамисливо је да се од њих одустане. Уместо да реформише војску како би одговарала садашњим потребама, Пентагон је оставља каква јесте, и онда покушава да с њом обави задатке који су за њу просто неизводљиви.

Војске из 2. светског рата су намењене разарању фиксних циљева и освајању територије. На пример, униште непријатељску авијацију и освоје градове. Америка је за то итекако способна. Проблем је у томе што раштркани герилци немају фиксне циљеве, територију, и градове. Пентагон лови комарце мочугом. Очигледан је апсурд да се Б-1 интерконтинентални стратешки бомбардер користи за подршку трупама на фронту. Али имаш авион, имаш пилоте који хоће да ратују, и зато им нађеш нешто да бомбардују.

Тренутна слабост Америке је да има малу војску. Контрола над великим земљама пуним раштрканих герилаца захтева велике војске. Америчка војска је мала зато што је чине добровољци. Пентагон воли добровољачку војску из два разлога. Прво, добровољци су бољи војници од краткорочних присилних регрута. Друго, јавност није брига кад добровољци гину. Јесу ли то сами изабрали или нису? Уосталом, то су деца из радничких породица, које гледају на погибију своје деце као нешто племенито, а не као жртву за добробит великих комерцијалних интереса. И немају много политичког утицаја.

То је значајно. Пентагон је научио да не може да ратује ако је суочен са противљењем јавности. Кад би увели војну обавезу за студенте, дигла би се дрека. Кључ је да се не узнемири Јавност, на коју војска гледа као на већу опасност од икаквог тренутног непријатеља.

Стварни непријатељ је увек новинар. Ако се новинари окрену против рата, пробудиће чудовишну Јавност, и онда војска мора да ратује на два фронта. Срећом, медије контролише неколицина великих корпорација на чијем су челу људи из истог сталежа, који нису против тренутних ратова.

... Америка је дискретно али невероватно милитаризована. Она више није ни демократија, ни правна држава, већ олигархија лобија који желе оно што је најбоље за њих, а не мора да буде и за земљу. Принцип у свему томе је да се муве хватају на мед. Држава прикупља огромне суме новца у порезима, и лобисти се онда скупе да их преузму.

Најбољи војни рекет је скупо наоружање. Носачи авиона, ракетне крстарице, подморнице, авиони, тенкови и сателити коштају на милијарде. Ове суме привлаче огромну авио-индустрију која би пропала без војних уговора. Пентагон је мирна лука за фирме које на слободном тржишту немају никакве шансе.

Гомила ових пара се троши на скупо оружје о коме јавност не зна ништа, а које је од мале или никакве користи у ратовима који се тренутно воде (а вероватно не би требало)...

Све је добро док Јавност спава. Зато војска ћути и избегава пажњу медија. Али кад се саберу јавни и тајни трошкови војни, од буџета за "одбрану", финансирања ратова, тајних програма, војних пензија и лабораторија за истраживање до аеродромског обезбеђења, добије се сума која ломи кичму држави која пропада. Али Јавност нити зна да се кичма ломи, нити да држава пропада.

Америчким такмацима је војни буџет САД поклон с неба, јер представља паре које Американци не могу да инвестирају у привреду. Срећом по источну Азију, на пример, Америка не може да драматично смањи војну потрошњу. Превише послова, војних база, корпорација и политичара од ње зависи. Кина гради инфраструктуру, док САД производе авионе. Једину кочницу представља социјални буџет, који не сме да се креше јер би пробудио Јавност.

Илузија свемоћи тешко умире. Америчка војска је толико дуго доминантна да ни она ни амерички народ не могу да појме да им је моћ у ствари ограничена. Америка сада покушава да опколи Русију, Иран и Кину. У томе подсећа на остарелог питбула који покушава да опколи крдо ирваса. Пентагон планира рат са Кином и прича приче о "потпуној војној доминацији." Садашњи режим у Вашингтону хоће да зарати са Ираном и Пакистаном, прети Сирији и Венецуели, и изгледа хоће нови Хладни рат са Русијом. Армија најављује проширење.

У међувремену, Кина гради инфраструктуру.

уторак, 26. август 2008.

Жив је Брежњев, умро није...

”Брежњевљева доктрина још живи,” Срђа Трифковић, Chronicles,21. август 2008. (оригинал)

Пре четрдесет година, 21. августа 1968, совјетске трупе су ушле у Чехословачку, праћене мањим контигентима још четири земље Варшавског пакта. Окупација, названа ”Операција Дунав,” означила је крај ”Прашког пролећа,” покушаја реформаторског крила чехословачке комунистичке партије на челу са Александром Дубчеком да изгради ”социјализам са људским лицем.”

Идеолошко покриће за интервенцију је дошло у облику ”Брежњевљеве доктрине,” коју је аутор дефинисао као обавезу социјалистичких земаља да њихова ”слобода одлучивања о развоју сопствених земаља” не ”угрози социјализам у њиховој земљи или суштинске интересе других социјалистичких земаља”:

Суверенитет социјалистичке земље не може бити у супротности са интересима светског социјализма … Законске норме не смеју се тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста класне борбе у савременом свету… Одвајање Чехословачке од социјалистичке заједнице било би у супротности са њеним виталним интересима, и нашкодило би осталим социјалистичким земљама… Како би испуниле своју међународну дужност према братским народима Чехословачке и одбраниле свој социјалистички напредак, Совјетски савез и остале социјалистичке државе су морале да одлучно делују.


Ову доктрину је СССР употребио 1953. у Берлину и 1956. у Мађарској, али је тек поводом Чехословачке 1968. она јасно дефинисана. Уласком у ”социјалистичку заједницу народа” њени чланови имплицитно су прихватили да је СССР, лидер те заједнице, не само тај који спроводи правила, већ и судија који одлучује да ли су и када она прекршена. Ниједној држави није било допуштено да напусти Варшавски пакт, или доведе у питање монопол власти комунистичке партије.

Тридесет година после прашког пролећа, СССР-а више није било, као ни Варшавског пакта. На његово место дошао је НАТО. Али принципи Брежњевљеве доктрине су остали на снази, пресвучени у рухо либерализма. Мастрихтски споразум из 1991 убрзао је трансфер суверенитета чланица ЕУ неизабраним бирократама у Бриселу. На овој страни Атлантика, ступила је на снагу НАФТА, а затим 1995. и стварање Светске трговинске организације (WTO). Деведесете су биле време изградње новог међународног поретка. Почетком 1999. је процес довољно узнапредовао да је председник Бил Клинтон изјавио како без бомбардовања Србије ”сам НАТО не би био веродостојан, јер би омануо у одбрани вредности које му дају смисао.” Тиме је само препричао суштину онога што је рекао Брежњев, да се ”законске норме не смеју... тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста ... у савременом свету.” Из перспективе САД, међународни систем на снази још од Вестфалског мира 1648. је престао да постоји.

Тај стари систем, заснован на државном суверенитету, није био савршен и често је нарушаван, али је свеједно био темељ међународних односа од кога је мало која држава отворено одступала. Основна разлика између Брежњева и Клинтона је што је совјетски вођа своје самопрокламовано право на интервенцију ограничио. Његова доктрина је важила само за ”социјалистичку заједницу,” наспрам неограниченог, глобалног оквира ”одбране вредности које дају НАТО смисао.” Попут свог совјетског претходника, Клинтон је употребио апстрактну и игеологизовану катерогију као оправдање за своја дела, с тим што су ”интереси светског социјализма” као оправдање за време и место интервенције били мачји кашаљ за универзална људска права.” Москвина ”социјалистичка заједница” је ипак престајала на Елби. Заменила ју је Вашингтонова ”међународна заједница,” која не престаје нигде.

У овој шеми је онда лако успоставити ко је ”демократа”: демократске власти делују у складу са вољом међународне заједнице - као на пример режим покојног Фрање Туђмана. Кад делују супротно, онда су самим тим недемократске и подложне казни. Што је мање логике и смисла, то је положај Хегемона јачи.

Четрдесет година после Прага 1968 имамо ”Бушову доктрину,” синтезу наслеђа Клинтона и Брежњева. Када је напао Авганистан 2001, Буш се само позвао на право да земље које пружају уточиште и помоћ терористима третира као терористичке државе. Али већ следеће године је његова доктрина у настанку имала нове елементе: превентивни рат, као право САД да збаце стране режиме које сматра претњом својој безбедности, иако та претња није директна (Ирак); док је ”подршка демократији,” ако треба и силом, постала легитимна стратегија за борбу против ширења тероризма.

Формална дефиниција стигла је у септембру 2002, у новој Стратегији националне безбедности. У њој се представља бесконачна политичка, војна и економска доминација САД над светом. Стратегија је дефинисала две главне категорије непријатеља: “отпадничке државе” и “потенцијалне непријатеље.” И против једних и против других предвиђен је превентивни напад ”директном и константном акцијом, користећи све елементе националне и међународне моћи… Нећемо оклевати да делујемо сами, ако је потребно, да употребимо наше право на самоодбрану превентивним деловањем.” Али не само да су циљ сад САД били ”режими зла и безакоња”, већ и крај ”деструктивних међународних спорова.” У ту сврху, Бушова власт је обећала да ће “одржавати војну снагу без такмаца, и тако обесмислити дестабилизујуће трке у наоружању из прошлих времена, ограничавајући сукобе на трговину и остале мирољубиве путеве.” Као што је тријумфалистички писао Томас Донели из института АЕИ ране 2003, ”Свака дубинска безбедносна анализа мора да закључи да нормалне стеге међународне политике више не спутавају употребу америчке силе.”

Ова доктрина је и даље на снази као идеолошка основа и до краја развијен самосталан оквир за политику неограниченог интервенционизма у свету. Али за разлику од Брежњева и Клинтона, Буш је својој доктрини дао божанско одобрење: ”Историја је позвала Америку и наше савезнике да делују, и наша је одговорност и привилегија да се боримо за слободу,” изјавио је Буш у годишњем обрађању Контресу 2002. “Спознали смо истину коју никад нећемо довести у питање: Зло постоји, и морамо му се супротставити. Ретко кад је свет био суочен са тако јасним и тако судбинским избором.”

Представљањем Америке као ”добра” а оних који се супротстављају њеној вољи као отеловљења зла, и поручујући остатку света да је избор јасан и неминован, Буш је предупредио било какву расправу о вези између циљева и средстава америчке силе. Американци тако мисле да су не само мудри, већ и оличење врлине, а америчку политику не обликују предрасуде, већ вредности.

Ове две ”америчке” доктрине пате од истог урођеног недостатка као и Брежњевљева доктрина које се данас сећамо. Сваки чин отпора, колико год да кошта жртву, поткопава самопоуздање и веродостојност хегемона. После 1968, антисовјетска осећања су беснела испод сиве површине реал-социјализма. Тадашњи чланови Политбироа су били стари, спори, без свежих идеја и нису знали за дугорочне изазове својој хегемонији. Неоконзервативни стратези који воде политику под Бушом и наставиће да је воде под Мекејном су још увек хиперактивни и убеђени да хегемонију могу да одрже у наредним деценијама као божански прописану, морално обавезујућу, бесконачну и само-оправдавајућу мисију.

Совјети су били глупи. Њихови наследници у Вашингтону су луди. А кога богови желе да униште, прво учине лудим. Значи, има наде.

(превео Сиви Соко, август 2008.)

понедељак, 25. август 2008.

Неважни човек

Милан пита ”да ли ће бити неки текст о Џозефу Бајдену...(мада брза претрага даје неке резултате)?”

Куку мени, па шта ради та црна штампа у Србији кад овај мали блог мора да информише људе о томе ко и шта је Џозеф Бајден? Шта пишу, да је то стари, угледни политичар који ће да ојача позицију Светог Барака од Промене као кандидат за потпредседника? Надам се да је бар неко рекао да је Бајден председавајући одбора за међународне односе америчког Сената (а да је био потпредседник истог одбора током Клинтонове владавине, када му је на челу био републиканац Џеси Хелмс), и да је као такав неодвојив од политике ”хуманитарног” империјализма. И да је бар неко споменуо да је Обамина прича о ”променама” апсурдна док око њега седе све сами клинтонисти.

Шта ја да додам свему овоме? У јануару 2007, чим су демократе добиле већину у Конгресу, Бајден је у лондонском Фајненшел Тајмсу објавио пргави, демагошки и чињеницама оскудан уводник у коме је описао поглед своје партије на америчку спољну политику.

Бајденова харанга, под насловом ”Морамо зауставити непријатеље новог Косова” појавила се у издању ФТ од 2. јануара. У нешто више од 700 речи, што је за њега рекордно концизно, Бајден је тврдио да ”спретна дипломатија којом ће се обезбедити независност Косова може да донесе победу за муслиманску демократију, бољу будућност за југозапад Европе, и потврду исправног кориштења америчке силе” али и упозорио на ”велики ризик да ће Србија и Русија да се уроте и од победе направе пораз.”

Како је писао Бајден, у седам година откад је НАТО ”окончао Милошевићев терор,” мисија УН је ”углавном успела да успостави стабилност” и сада само недефинисани статус стоји између ”народа Косова” и боље будућности. Исто тако, тврдио је да одлагање отцепљења Косова спречава улазак Србије у ЕУ, и цитирао анкете које сугеришу да већина Срба не мари за своју окупирану покрајину. "Све у свему, грађани југоисточне Европе су ментално спремни за независно Косово."

Карте се у потпуности отварају кад Бајден пише, "Народ Косова, већ највише проамерички настројен у исламском свету, обезбедиће неопходни пример успешног партнерства САД и муслимана."

А драгуљ у круни његовог ”аргумента” је био да Русија води империјалистичку политику:

"Руски напори да се омете решење за Косово у складу су са навиком Кремља да у бившим комунистичким државама гају слабе, послушне режиме. Москва је изгледа дошла до закључка да су сиромапни нестабилни режими лакши за манипулацију од просперитетних и независних...

"Разумни руски приступ ситуацији могао би да покаже намеру Кремља да поштује глобални поредак, у тренутку када кредибилитет Русије готово и не постоји."


Да је ово последње апсолутна, стопостотна замена теза - односно, да је све ово за шта је Бајден оптужио Русију у ствари слика и прилика управо Америке - ваљда није спорно. Шта се још из овог текста види? Да је за Бајдена - односно његову странку - ”народ Косова” искључиво албански; да се независност Косова (апсурдно) гледа у светлу америчко-исламских односа; да Бајден нема никаквог обзира ни према истини ни према чињеницама. И да је циљ одвајања Косова ”потврда исправног кориштења америчке силе.”

Коментаришући тада Бајденов текст, рекао сам да је то вероватно ”лабудова песма естаблишмента чије је време прошло, и који - иако способан да направи велику штету - више не може да суштински промени ток историје.” Руска интервенција у Грузији и наставак неуспеха у Ираку и Авганистану су показали да сам био у праву, мање-више. Нажалост, та ”штета” је направљена баш на Косову - али и то само зато што сама Србија није пружила ама баш никакав отпор.

Бајденово трабуњање сам тада упоредио са епилогом Шекспировог Макбета: ”Прича једног идиота, пуна буке и беса, без икаквог значења.” Упркос Косову, остајем при томе. Америчка империја је тигар од папира, који може да прети и режи колико хоће, али није више господар историје - ако је то икада и била. Без обзира ко победи у новембру, у јануару 2009. ће се наћи на челу банкротиране земље, са Потемкиновом војском, без пријатеља у свету.

Што се нас тиче, ни Обама (са оваквим потпредседником) ни манијак Мекејн нису добар избор. Али нису наш избор. Можда би било боље да се мање бавимо америчком политиком - која је ваљда досад и слепцу јасна - а више сопственом. Јер џабе ће нам бити ако америчка империја пропадне (а са њом и локални квислинзи и сателити) ако у међувремену постанемо ”грађанија” и нестанемо као народ. А о томе не одлучују ни Обама, ни Мекејн, а ни Џо Бајден, ма колико они тако мислили.

недеља, 24. август 2008.

Последњи војник



If I do some great deed I will be a hero,
And a hero brave is what I want to be.
There's a Star-Spangled Banner waving somewhere,
In that heaven there should be a place for me.


Упркос неуморном труду свих домаћих власти у протеклих пола века, српска јавност је имала прилике да, колико-толико, сазна макар делове једне забрањене и заборављене ратне приче од пре скоро шездесет и пет година. Реч је о спасавању више од петсто америчких ратних војних пилота од стране јединица генерала Михаиловића током антифашистичке борбе Југословенске краљевске војске у отаџбини. Изузев вишегодишњих активности г.Mилослава Самарџића и часописа Погледи на тешком али часном задатку спасавања истине о доприносу четничког покрета победи савезничке коалиције, прича о спасавању савезничких пилота се, на нашу срамоту, одвијала готово у потпуности изван видокруга јавности у Србији. Срећом, истину о генералу Михаиловићу су чували сами амерички ветерани спасени у Србији током Другог светског рата. О напорима мајора Ричарда Фелмана, великог српског пријатеља који се до краја свог живота борио за спас истине и током најхистеричније демонизације Срба у америчким медијима, чуло се и код нас. Данас, остао је још само један живи учесник Мисије Халјард, Артур Џибилијан.
Џулија Горин (коју, сигуран сам, не треба посебно представљати на овом блогу), недавно је посветила један дирљив и важан текст овом старом ветерану, и на увид читаоцима ставила део своје преписке са њим. Ако ико, наши читаоци би требало да буду упознати са садржајем те преписке. У наставку, у целини преносим, са малим закашњењем, Џулијин чланак од 12 августа.

Артур Џибилијан, последњи живи учесник Мисије Халјард, умире

Ветеран Другог светског рата Артур Џибилијан, о којем сам већ писала и који је провео већи део свог живота у напору да рехабилитује часно име Драже Михаиловића и иницира захвалност (уместо ратних дејстава) наше нације према српској, умире од леукемије. Лекар му је предвидео још шест месеци живота, које проводи окружен својом породицом, наизглед уверен у то да ће се његова вољена Америка једног дана вратити на прави пут према земљи о коју се толико огрешила, Србији. Недавно ми је послао два писма:

Драга Џулија,
aко већ не знаш, нема лаког начина да ти ово саопштим, па ево како ствари стоје: дијагностификована ми је акутна леукемија. Доктор ми је прогнозирао шест месеци максимум. То је разлог због којег се нисам јављао.
Урадила си веома много својим приказом мојих осећања – као и осећања oсталих 513 спасених пилота – према генералу Михаиловићу и Србима. Ми им дугујемо! Сада, имамо то и црно на бело (ЗАБОРАВЉЕНИХ 500); имамо видео-записе, имамо новинске чланке широм ове наше велике земље; пробудили смо свест код људи.

Сигуран сам да ће се ускоро појавити и филм – ово је превише добра прича да би остала скривена. Круже гласине да се један филм већ спрема.


За све што си учинила за Србе, и за мене, хвала ти.

Чувај се, и Бог те благословио,


Артур “Џиби” Џибилијан,

Мисија Халјард


(друго Џибилијаново писмо Џулији Горин)

Хвала ти на веома лепом писму, Џулија. Не видим препреку у томе што ће било ко сазнати да сам болестан… нико жив не одлази са овог света… Био сам благословен највише што се може бити, у мојој вољеној земљи, окружен пријатељима и породицом који ми сада пружају љубав и негу.

Акутна леукемија коју имам, болест је недостатка тромбоцита, број и црвених и белих крвних зрнаца је екстремно низак а организам их не репродукује у мери у којој би требало. Као исход, болесник постаје све слабији, кости све фрагилније, зглобови боле, апетит опада, итд.


Нећу улазити у детаље онога кроз шта сам прошао, али смо одлучили да сам проживео предивних 85 година и да своје тело нећу излагати хемотерапији, радијацији и осталим “херојским мерама” само да бих живот продужио за пар недеља, месеци или година. Медицинска нега и моја породица чине да се осећам угодно и колико год је могуће лишен бола, током читавог периода времена који ми је преостао.


У овом тренутку, осећам се релативно безболно и надам се да ће тако и остати, уз одговарајуће прописане лекове. Обавештаваћу те о свом здравстеном стању а, уколико то не будем у могућности да лично урадим, даћу одговарајуће инструкције мојој ћерки Деби... пријатељство с тобом ми је изузетно вредно, и, уколико имаш неких питања, молим те, обавести ме.

Велики загрљај,
Артур









Америчка политика према Србима данас стоји као срамотна антитеза вредностима саме Америке за коју су се борили људи попут Артура Џибилијана и Ричарда Фелмана. И многи други пре и после њих. Управо због тога и треба чувати успомену на те људе, и на дане када смо се заједно налазили на правој страни. Као што ваља безрезервно ценити пожртвовање, рад и истинољубивост данашњих српских пријатеља, попут Џулије Горин, јер пријатељи се и доказују и показују у невољи, када је пријатељство тешко и кад не доноси поене и повластице. Неко ће се можда питати зашто се бавим Артуром Џибилијаном данас, када је далеко актуелнији "избор" између куге и колере, Мекејна и Бајдена (својом номинацијом крвожедног Бајдена за ВП, Обама је распршио ионако танке наде у "промену" коју галамџијски рекламира већ пола године: није да смо били нарочито фасцинирани in the first place, али у односу на Мекејна чинио се, макар, мањим злом... сад више није ни то). Елем, баш ЗАТО и подсећам на часну и дугу историју америчко-српских односа, започету идејом слободе као настанка и модерне Србије и САД, настављену реком српских имиграната у тој великој земљи од XIX века наовамо, а потврђену савезништвом у ватри светских ратова. Америка више није оно што смо волели, али нема тог Мекејна и тог Бајдена, због којег смемо да заборавимо људе попут Артура Џибилијана.

Р.Ѕ. Speakin' of Julia Gorin, пре пар дана наиђох на један (оооооодличан) блог. На блогу, интервју са Џулијом. Треба ли наглашавати, далеко артикулисанији, сувислији и писменији пример интервјуа, него огромна већина треша који на медијима овдашњим прлази као,шатро, новинарски професионални стандард. Дакле, читајте блогове, диосаурус-медији, очигледно, почињу да умиру и у Србији, што је одлична вест. Још једном, генијалан интервју: све оно што је Џулија требало да каже у Политици или на РТС-у, али се тамошњи паметњаковићи тога нису сетили, од силног гошћења "независних" аналитичара и пратеће смарачке дивизије, у паузама репризних "хумористичких" серија из 1991. Овај интервју ваља читати, умножавати, слати пријатељима/родбини/бабама/теткама и свима онлајн. Гоу, Џејни :)

уторак, 19. август 2008.

О глупим квислинзима

Сјајна колумна Ђорђа Вукадиновића у данашњој Политици! Не зато што се слаже са мојом тезом да је права аналогија са Осетијом Крајина, а не Косово - мада то ценим - већ због овог пасуса:

Веровали, или не, има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске „елите”. Али тешко да има глупљих. Односно, у свим другим случајевима „партнерство” и „пријатељство” са Америком је бар нечим плаћено, награђено и надокнађено... Зато донекле могу да разумем балтичке земље, Пољску, Бугарску, Албанију, Авганистан, Јапан, Црну Гору и сва она силна острвца и и архипелаге по Карибима и Тихом океану. Али не могу да разумем Србију коју – иако постоје и таква мишљења – САД ипак нису, у пуном смислу, ни ослобађале ни окупирале. За разлику од других „партнерстава”, Американци нити Србији шта озбиљно нуде, нити српска елита од Американаца шта посебно тражи – сем да у томе што нам чине буду мало нежнији, спорији и пажљивији. Па им се, видимо, чак ни у томе не излази у сусрет. Осим ако и једни и други не сматрају да је управо инсталирање и одрџавање на власти ове и овакве политичке „елите” већ само по себи довољан поклон и награда.


Браво!

понедељак, 18. август 2008.

Погрешне аналогије и пропуштене прилике

У целом овом кавкаском метежу, изгледа да ће опет награбусити Срби.

Шта год да званични Београд уради, не ваља. Ако подржи руску интервенцију, имплицитно подржава независност Косова (веле неки). А ако је осуди, остаје без моћног савезника у борби за Косово. Дакако, претпоставка је да је властима у Београду уопште стало до очувања Косова; мислим да је ипак очигледно да то није случај.

Обрад Кесић, одличан аналитичар америчких прилика, овако вели данас у Политици да је ћутањем Београда поводом кризе на Кавказу пропуштена прилика да се брани Косово.

Да је истакла лицемерје Бушових изјава о потреби очувања суверенитета Грузије у светлу његове политике према Косову, Србија би само повећала своје шансе да успешно лобира за подршку у Генералној скупштини УН за поступак пред Међународним судом.


Званични Вашингтон сада грми о ”неповредивости граница” и ”неприхватљивости агресије” - а шта је онда било Косово? Манијак Мекејн каже да у ”21. веку државе не нападају друге државе.” Па шта је онда Ирак?

Кесић је у праву да би ово резоновало међу малим земљама, па самим тим и у Генералној скупштини. Али да ли би имало икаквог ефекта на Американце или Енглезе? Мислим да и он зна одговор на то питање. Многе ствари иду Американцима од руке, али способност да се ставе у положај неког другог, и да себе посматрају туђим очима, није једна од њих. Американци заиста верују у дефиницију морала да је ”добро кад ми бомбардујемо некога, а зло кад неко бомбардује нас.”

Закључак да власти у Београду ћуте зато што не желе да се замере Империји истицањем очигледног: ”да је неодговорна политика неких чланица ЕУ и САД помогла да се створи много опаснији и нестабилнији свет; такав у коме владавина закона сасвим уступа место владавини оружја” пун је погодак, дабоме. Да је Београд рекао такво нешто, можда би и оставио неки утисак међу земљама и народима којима нимало не прија каприциозност Империје (било ове америчке, било неке друге, прошле или будуће). Али хајде да будемо озбиљни на тренутак; да ли је реално очекивати од ове власти да брани икакве принципе, па и државност Србије? Само постојање црвено-жуте коалиције и њена генеза доказ су да Србија и није држава.

Само једна ствар ми смета у Кесићевом коментару: кад каже да је Србија требало да подржи интегритет Грузије, јер тиме не би увредила Русију, а ојачала би свој аргумент о принципима и међународном праву апропо Косова.

Не верујем да Кесић озбиљно мисли да би подршка интегритету Грузије добила Србији поене на Западу. Чак штавише, можда би тамошњи моћници учврстили своје убеђење да је њихова политика притисака, уцена и пропагандног развлачења памети Србији исправна, јер ето сада се Београд толико труди да буде ”ЕУропски” да критикује Русију. Српски аргумент да је Косово одвојено силом, мимо права и реда, је ваљан сам по себи. Њега земље које су створиле ”републику Косово” не прихватају не зато што је слаб или погрешан, већ зато што не желе.

Уосталом, теза да је ”Грузија попут Косова” - односно, да су Руси у Грузији урадили оно исто што је НАТО урадио Србији поводом Косова - а која се чула из многих (углавном, али не искључиво, западних) извора у протеклих десет дана не само да није истинита, већ је и штетна. Зашто? Па зато што амнестира НАТО, који је окупирао Косово у име терористичке УЧК, мимо икакве правде и права, под апсурдним изговором наметања ултиматума из Рамбујеа. Ово што је Русија урадила у Осетији и Абхазији није исто. Напротив.

Паралела са Осетијом није Косово (које је НАТО ), већ Крајина. О томе сам већ писао:

У обе је живело становништво различито од земље којој су номинално припадале...Обе су створене као последица сепаратизма; Хрватска се отцепила од СФРЈ, Грузија од СССР. Обе су биле одговор на напад нових власти на права њихових становника: Срби су избачени из хрватског устава, док је Осетију режим у Тбилисију званично укинуо. Обе су изашле као победници у сукобу са државним трупама и постале de facto независне после примирја 1992.


И једно и друго примирје су гарантовале суседне земље: Србија и Русија. С тим што Русија 2008. није Србија из 1995. Крајину су уништиле хрватске трупе које су обучили и наоружали Американци. И грузијске трупе су наоружали и обучили Американци, а операција заузимања Осетије је по свему подсећала на ”Олују.” Док се нису умешали Руси.

Имајте то на уму, пре него што олако кажете ”Па да, Грузија је исто као Косово.”