Поклон спамерима, или зашто Гугл укида уграђену доставу блогова електронском поштом

Управо сам добио саопштење од Гугла - власника платформе Блогер - да се програм (FeedBurner) који омогућава дистрибуцију текстова електронском поштом „унапређује“ од јула, што ће рећи да се могућност праћења Сокола тим путем - укида.

Ако сте већ престали да добијате аутоматске поруке од Сокола, онда је промена већ на снази. Ако нисте, очекујте да ће ступити на снагу почетком јула. Тек да знате зашто су поруке престале, или ће престати: није до мене, него до техно-феудалаца који би да контролишу шта читамо, говоримо и мислимо.

Знам да није лако пратити блогове, поготово када објављују текстове нередовно (као што је случај са Соколом већ пет-шест година, откако сам прешао у професионалце). Можда је електронска пошта ту била од помоћи, можда није - стварно не знам. Лично добијам толико електронске поште, да је једва читам, али можда су ваша искуства другачија, и тако вам је најлакше да ме пратите.

Засад немам информацију да ће Гугл да укида блогове (мада је изледа то само питање времена), тако да ће Соко остати доступан читаоцима до даљњег. Морам да признам да ми се нимало на отвара још један налог са неком фирмом из Силиконске долине, која за услугу слања Сокола на ЕП да вам побере адресе и онда их продаје спамерима.

Али ако сте баш заинтересовани да вас спамујем поштом, оставите коментар, да знам на чему сам.

Зашто кажеш Сребреница, кад мислиш Олуја?

Зар и ти, брате Владимире? рећи ће сад Срби. Донекле, с правом.

Јуче је шеф кабинета руског председника, Дмитри Козак, изјавио да Москва неће дозволити да се у Донбасу понови „Сребреница.“ Јутрос је портпарол Кремља Дмири Песков рекао исто. Кад су га новинари питали на основу чега прави то поређење, Песков је објаснио:

„На основу неконтролисаног деловања разних јединица Оружаних снага Украије, на основу доминације националистичих осећања, на основу изазвања мржње према становништву самопроглашених републиика, које би могло да доведе то догађаја које смо споменули.“

Не знам шта су мислили ни један ни други Димитрије, ни Путин кад је то први пут рекао пре годину и по. Можда су сматрали да туку Запад сопственим пропагандним оружјем, у смислу „ви сте измислили хуманитарну интервенцију због Сребренице, значи сад можемо и ми тако.“

Уз дужно поштовање, то је управо онај тип „да, али“ аргументације који сам овде давно напао као кратковид и контрапродуктиван, јер унапред признаје победу противника. Или, како је својевремено писао сада покојни Жељко Цвијановић, тиме се усваја „језик наших непријатеља.“
А да је Запад сада непријатељ Русије колико је био и остао непријатељ Срба, ваљда више нема ни трунке сумње.

Не кријем где радим, али то не значи да с Путином и Песковом пијем јутарњи чај и од њих добијам инструкције. Могу само да нагађам шта су хтели овим да постигну. Јасно ми је шта су постигли: да се Срби осећају издани и од традиционалних савезника, а не само од сопственог државног дна (на разне штифтунг-невладнике и теледириговане демократе да не трошим речи). 

Највећа иронија је што су Путин, Козак и Песков имали 100% кристално чисту ситуацију да пропагандно поентирају по питању Донбаса, коју су им пружили сами Украјинци. Већ 2014, после пуча у Кијеву и прве рунде сукоба у којима су симпатизери лика и дела Степана Бандере добили по [нечему], саветник тадашњег председника Јури Луценко (донедавно главни тужилац Украјине, по вољи САД) је на Фејсбуку поредио Донбас са Крајином, а сан свидомита са „Олујом“! 

„Хрватска је добар пример. Толерисала је постојање Крајине три године, градила привреду и војску, а онда су за само пар сати њени тенкови збрисали сепаратисте с лица земље,“ написао је Луценко. 

Русија је реаговала тек две године касније, када су Кијев и Загреб основали радну групу за „реинтеграцију окупираних територија.“ Министарство иностраних дела у Москви тада је изјавило:

„Добро су познате жртве обимих војних операција 1995. у Хрватској – Бљесак и Олуја – као и присилно протеривање око 250.000 Срба који су тамо живели. Имамо разлога за страх да препоруке страних консултаната, које би могле охрабрити опасне заблуде међу руководством у Кијеву да је за Донбас могуће војно решење, неће помоћи изградњи безбедности у југоисточној Украјини.“

Оставите по страни диипломатски речник, поента је да је МИД и те како добро знао о чему говори Кијев. Ајде што Украјинци нису примили поруку, па је у јуну 2017. премијер Владимир Гројсман опет изјавио да би Украјина требала да следи пример Хрватске, која је „после крвавог рата изазваног режимом Слободана Милошевића успела да врати изгубљене територије и успостави мир.“

Значи, не једном су Кијевске усташе (ако ћемо већ да правимо аналогије) узеле у уста Олују, а Руси су им бар једном одговорили да не чачкају мечку. И Путин, Песков и Козак после свега тога крену да причају о – Сребреници. Грешка ничим изазвана.