„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 29. октобар 2008.

Крај тријумфализма

У коментару који је јутрос објављен у Лос Анћелес Тајмсу, харвардски професор Ендру Бачевић (Andrew Bacevich), одраније познат по критици Империје, тврди: ”Доба тријимфализма је готово.”

Као повод за ту изјаву Бачевић узима чињеницу да је Вашингтон скинуо Северну Кореју са списка држава спонзора тероризма, иако је ономад Буш Мањи ту земљу убрајао у ”Осовину Зла” (скупа са Ираком и Ираном). Амерички народ то није ни приметио. Некада убеђени у сопствену супериорност и право да владају светом, Американци за то више нису заинтересовани.

Бачевић наводи три историјска примера утицаја духа времена на амерчку политику. Председник Полк је 1845. артикулисао доктрину ”Очигледне судбине” у успешни рат против Мексика (који је Америци припојио територију од Калифорније до Тексаса). Мекинли је 1898. повео рат за колоније под плаштом ослобађања Кубе, Порторика и Филипина. Вилсон је 1917. повео ”рат за одбрану демократије.” Али, Вилсона је после рата народ напрасно напустио, уморан од крсташких похода, и окренуо се себи. Исто се то сад дешава Бушу.

”Кад је Буш дошао на власт 2001, статус Америке као једине суперсиле био је очигледан и наизглед неприкосновен. Као неопходна нација, САД су контролисале једнополарни светски поредак. Турпија глобализације је полако уклањала оштре ивице света и обликовала га по америчком укусу. У потрази за одговарајућом историјском аналогијом, коментатори су се сложили да је Америка нови Рим, само далеко јачи.

[...]

Откривши да са статусом новог Рима долазе и жртве а не само привилегије, Американци су се предомислили. Иако се Бушови ратови у Ираку и Авганистану настављају, Џо Водоинсталатер нема никакве жеље да ослобађа Блиски Исток или улази у сукоб са тиранином типа Ким Џонг-ила. Американци више нису расположени да буду светски полицајац. Стало им је до посла, енергије коју могу да приуште, пристојне медицинске неге и пензија. Да иду по свету и исправљају неправде? Не хвала, бар док не поправимо оно што не ваља код куће.”


Иако и Обама и Мекејн тврде да желе промену у Вашингтону, Бачевић каже да се та промена - промена у духу времена - већ десила, и да Американци више не желе Империју. Закључује:

”И пре изласка на изборе, народ је одлучио. Доба тријумфализма је готово. Доба спасавања шта се спасити може почиње.”


Сад је питање јесу ли и један и други претендент на 44. место председника САД свесни ове промене у народу, која ће њихову причу (занимљиво је да се и Обама и Мекејн слажу око свега овога) о наставку борбе за ”слободу и демократију” и ”супротстављању руској агресији” и ”иранској опасности” обесмислити пре него што закораче у Белу кућу.

Нажалост, мислим да ће требати доста времена, крви и зулума док то постане јасно како империјалистима тако и њиховим домаћим слугама.

„Поклопљена“ Србија

Џон Лафленд (John Laughland), британски историчар тренутно ангажован у руском Институту за демократију и сарадњу у Паризу, недавно је посетио Београд. О својим утисцима писао је за Бриселски Журнал и РИА Новости. Каже Лафленд:
„Разарање Југославије спонзорисано са Запада дешава се већ шеснаест дугих година (од 1992) и већина Срба је сада већ толико исцрпљена и деморалисана да није у стању да пружа даљи отпор.“
Кињени и гажени и кад су се борили против Запада (1992-2000) и кад су му служили (2000-данас), није ни чудо да Срби који се још боре гледају у Русију као спаситеља. Међутим:
„Москва можда држи у рукама судбину Косова својим ветом у Савету безбедности, и можда зато представља трачак наде родољубивим Србима, али ни Русија ништа не може да учини ако је Београд већ одлучио да све пусти низ воду.“
Најстрашнија ствар није што је Империја организовала отимачину Косова. У поређењу са злочином који је НАТО починио 1999, све после тога су ситнице. Проблем је што је Империја у међувремену, у ових осам година, упорним радом пара и бургија успела да „поклопи“ Србију.

Скоро сви медији су или у директном власништву страног капитала или имају утицајне иностране акционаре. Економију од 2000. држи агент Империје Динкић. Политички простор је у потпуности окупиран; апсолутну власт имају деца и унуци некадашњих комунистичких „буџована“, без обзира да ли припадају фракцији која је дошла на власт на Осмој седници (СПС), оној која је тада изгубила (ДС), или оној која је очишћена још седамдесетих па се повампирила (ЛДП, односно Чедин свенгали Латинка Перовић).

Опозиције нема; Коштуничини „народњаци“, који ионако никад нису били у стању да артикулишу принципе које би заступали, су се истопили после мајских избора. Радикале је уништио раскол са Николићем, чији су Напредњаци у најбољем случају инертан гас. То што стотињак људи, ако и толико, маршира сваки дан нема никаквог ефекта - медији их игноришу, а политичаре апсолутно није брига. Изашле су десетине хиљада на митинг у фебруару, и шта би? Американци дигли дреку око амбасада (класична диверзија), власти ухватио зорт и - ништа. Паде Косово и нико не изгуби ни фотељу (штавише, неки добише још више власти потом), а камоли главу. Образ нису ни имали, па да о томе ни не расправљамо.

Чак и да постоји, патриотска политичка опција не би била у стању да дође на власт, јер Империја (преко верних квислинга) контролише и медије и привреду и војску и полицију. Једноставно не би било дозвољено да неко „неподобан“ ма и примирише полугама моћи. Можда нисам у праву, можда је то теоретски и могуће, али свака дискусија о томе је чисто теоретска. Патриотске опције нема. Не постоји. На политичкој сцени, служење Империји заиста „нема алтернативу“.

Додуше, то је само свршен чин ако верујете у наивну причу о демократији и људским правима коју и даље тртљају невладници и остале слуге „туђих звезда“. Ваљда је и слепима јасно да они сами не дају ни крепаног пацова за владавину закона, слободу, демократију и било каква права било кога осим само и искључиво себе.

Назовимо ово правим именом - издаја. Цинична крилатица невладника и демонкрата је да Срби треба да живе „као сав нормалан свет“. Али свака нормална земља, сваки нормалан народ, не би толерисао ово систематско рушење целе једне културе и цивилизације, духовно и физичко истребљење једног народа и комадање његове државе. Који то узвишени циљ, која то идеја, који то принцип може икада да оправда такво нешто? Фиктивне паре у фиктивном џепу? А стварне у чијем?

Поводом бугарских избора у јуну 2001, писао сам како је можда најбоља идеја за Балкан повратак на старе монархије, јер ниједна земља полуострва нема републиканску традицију. Све што знају о републикама научио их је Стаљин - што, признаћете, и није баш светла препорука. Монархије, било уставне било апсолутне, нису без својих проблема - али у поређењу са садашњим стањем, тешко да би ишта могло да буде горе. Али гледајући Карађорђевиће, који не чине ама баш ништа - или чак поздрављају ово касапљење - ни у круни изгледа није спас. Нема ко да је стави на главу, а камоли да је заслужи.

Штета. Ако је икад Србија била зрела за суштинску промену концепта државе и власти, онда је то сада. Демолирана је не само извитоперена надоградња друштвених архитеката из 20. века, већ и темељи постављени столеће раније. Лафленд каже, Срби носе Путинове слике. Како и неће - немају више никог свога. А да се неко појави и само каже доста више срамоте, доста више ропства, доста више понижења - кладим се у шта било да би га народ барем саслушао. И марви досади да је бију, а Срби ваљда нису још постали стока, ма колико се Империја трудила да од њих то направи.

Пре десет година сам чуо ово, и добро запамтио:
„Постоји већи мрак од овог против којег се боримо. То је мрак душе која је изгубила пут. Борба коју водимо није против сила и владара, већ против хаоса и безнађа. Тежа од смрти телесне је смрт наде, смрт снова. Њој никад не смемо да се предамо.“
Хаос, безнађе, мрак изгубљених душа. Опис одговара. Али да ли је проблем у народу? Не мислим. Народ јесте смушен, збуњен, излуђен и измрцварен, али одбијам да помислим како је потпуно изгубио памет. Политичарима је најлакше је кривити народ за сопствене недостатке, иако је управо на њима највећа кривица. Јер њихова је највећа одговорност. Народ не може сам. Никад у људској историји није могао. Зато увек постоје вође (са малим „в“), да буду глас, инспирација, пример, водичи. Има их који воде у зло - тих смо се, је ли, већ нагледали и још их гледамо. Али има их који воде у добро. Руси, на пример, великом већином мисле да је Владимир Путин такав човек. После разних Лењина, Стаљина и Јељцина, ваљда знају.

А ми? 

уторак, 28. октобар 2008.

Доза Реалности

Нешто ми је мрско ових дана да пишем о стању на нашим просторима. Не знам тачно шта је прелило чашу; можда ништа. Изгледа да се тако осјећам пар недеља послије сваке посјете, кад испаре пријатни утисци а остане само спознаја о дугорочним проблемима.

Ту је можда помало и фактор "већ виђеног". Милорад Додик сад каже оно што ја говорим годинама, да је БиХ земља са "системском грешком." О дефетизму и самонепријатељству сам исто тако писао раније. Сви који прате моје текстове, како на овом блогу тако и на Antiwar.com и другдје знају да сам против ЕУ и да тврдим још од претпрошле године да америчка империја пропада и да је подаништво не само глупа већ и промашена политика. Оно, шта више да се каже, кад би све требало да буде јасно као дан? Можда је проблем у психолошкој окупацији...

Најгоре од свега то што они који упорно тртљају о "реалности" у ствари највише живе у свијету митова и лажи. Класична замјена теза, дабоме, али ништа мање одвратна. Тако се сервира прича о некаквом цивилизованом Западу и "међународној заједници" о коју смо се наводно огријешили, којој треба да се умилимо, коју треба да опонашамо. Тандара-броћ!

Стварност је, дабоме, другачија. Томас Флеминг, уредник магазина Хронике, конзервативни мислилац и историчар, коментаришући економски бродолом који се тренутно догађа вели сљедеће:

У овим Сједињеним Социјалистичким Америчким Државама ништа више није стварно. Валута нам је комад папира који нам је наређено под пријетњом смрти да прихватимо као новац. Бракови су нам краћи од љубавних авантура у Шведској. Куће више нису домови већ инвестиције, ништа трајније од приколица паркираних на изнајмљеним плацевима на које кроз порезе полажу права локалне, државне и савезне власти.

Шта да се ради? Као поданици огромне социјалистичке државе која контролише наше животе, можемо само да гласамо за стубац А или стубац Б. Као што сам рекао прије скоро 20 година, у ССАД је право гласа само право да сарађујемо са тлачитељима. Имате шансу да гласате за нешто бољег чувара конц-логора који у ствари не воли толико да мучи и убија али ето, од нечега мора да се живи... Што рече један паметњаковић, "Зашто да се задовољимо мањим злом? Гласајте за К'тулхуа!"

Као људска бића, међутим, имамо моћ да не живимо онако како нам нареде. Нико не тјера жене да зачињу ванбрачну дјецу па их онда или убију или продају за чек од социјалне помоћи. Нико нас не тјера да мијењамо куће и послове попут прљавог веша. Нити нас било ко приморава да купујемо куће које не можемо да приуштимо у очекивању да ћемо од њих зарадити довољно да купимо ХД телевизор који иде преко читавог зида.

Први корак ка слободи је прихватање моралне одговорности за сопствени начин живота. Тек када негдје око трећине грађана буду морално одговорни људи са нешто имовине, моћи ћемо почети расправу о томе како да ослободимо нашу земљу.


Све сличности са вазалним досманлуком су, наравно, намјерне.

петак, 17. октобар 2008.

Смрди од главе

Џејн не верује да су за насиље и патологију у Србији криве “те фамозне деведесете,” како се званично тврди:

Da nije možda problem u aktuelnom zeitgeist-u, koji smo nedavno svi kolektivno prihvatili? Kakav je to etički kod koji promovišu država i društvo danas? Evo kakav je: sila Boga ne moli. Jedino pravo koje postoji je pravo jačeg. Jači je uvek u pravu - ako ti nešto traži, ti mu daj. Nije pametno stupati u konfrontaciju sa jačim, bez obzira koji je ulog. Juče je nebitna prošlost, sutra je još uvek daleko - jedino je bitno danas. Ono što želiš - uzmi. I to uzmi danas.

Kako očekivati od današnjih mladih generacija da se povinuju nekim moralnim regulama, koje je sama država odbacila? Zbog čega bi iko trpeo poniženja u poniženoj državi? Zašto ne igrati igru po pravilima po kojima je igra sama država? U toj igri imaju dva igrača: jak, osion, snažan, kome niko ne može ništa, kome se niko ne suprotstavlja, i koji uzima sve što želi, i drugi, jadni, bedni, nespososbni, patetični, koji prima šamare od jačeg, i koji ga pritom još opravdava i želi da bude u njegovom društvu, ma koliko svaki udarac bio jači od prethodnog.


И у праву је. Кад људи виде државу да се овако понаша, када виде да они чланови друптва који се тако понашају постају моћни и имућни (тзв. "елита"), само је питање времена када ће и сами почети да тако верују и делују. Штавише, насиље и "закон џунгле" постају неопходни за опстанак. Јер, некаквог реда мора бити; људска природа захтева бар неки поредак и нека правила.

Нестанку СФРЈ кумовао је између осталог и брзи нестанак вредности које је та земља градила. Некад смо се сви клели у Маршала, али Маршал је већ деценију био под земљом, а обећани марксистички рај никако да дође. Долазили су само рачуни, све већи и већи. Онда су дошли демагози, а за њима и "нови поредак" у коме су се сналазили углавном они који су узимали и убијали.

Џејн је на горе наведену анализу подстакла вест о пребијању одбојкашица у Нишу. Али то насиље није ендемско само у Србији. И Хрватске црне хронике су пуне силеџијстава, убистава, "сачекуша." Слично се дешава и у БиХ. Некада су и криминалци имали неке части (сумњиве, дабоме, јер су ипак били криминалци), а данас убијају насумице и без размишљања. Више се не зна ред. Правила нема. У томе предњаче управо они у чијем опису посла је да треба да штите поредак и правила; они их уместо тога разарају. Како би, ваљда, могли да спасе народ од самог себе и наметну нека нова правила, неки нови поредак, по својој мери. Или можда већ јесу?

четвртак, 16. октобар 2008.

Избор

Пишући у данашњем Гласу Јавности о Ахтисаријевом Нобелу, Срђа Трифковић закључује:

Између прототипова мировњачког хуманизма оличених у Ахтисарију, Кушнеру, Гору и њиховим компањонима, и оних атавистичких остатака истинске људскости који још увек верују у лепо, добро и истинито, у веру, наду и милосрђе, Србија ће пре или касније морати да направи избор, незамагљен флоскулама о „Европи“, како зарад сопственог опстанка тако и зарад свог образа.


Чедоиди и њима склони на ово кажу: ма какав образ, каква вера, нада, милосрђе! Данас је све „у се, на се и пода се.“ Не треба се тући с јачима, већ знати где нам је место. Оканите се ћорава посла и хајде да живимо као сав нормалан свет... Парафразирам, али исправите ме ако грешим, је ли.

Али да ли сте некад застали да размислите да је жалосно стање данашње људске цивилизације уопште (а не само нас као таквих) последица управо тог аморалног материјализма, те малтене животињске опсесије задовољствима? Да је саставни део српског идентитета управо то што не прихватамо кад неко каже да је наше место међу слугама и поданицима? А само онај ко је без икакве части може да прича како је образ ћорав посао.

Е сад, жеља да се „живи као сав нормалан свет“ није сама по себи погрешна - напротив. Али треба имати на уму да је тренутни стандард „нормалности“ свет у коме је Хашим Тачи премијер Независне Државе Косово, Насер Орић није крив ни за какве ратне злочине, и где Марти Ахтисари, Бернар Кушнер и Ал Гор имају Нобелову награду за мир. Ако је ишта од тога стварно нормално, онда хвала, ја бих да останем луд.

Ко је са мном?

петак, 10. октобар 2008.

Чија брука?

Што више Србија клечи, то је више газе.

Не слажете се?

Па шта да вам кажем. Насера Орића, сребреничког господара рата који се хвалио клањем српских сељана и неузимањем заробљеника током ”рација” из његове ”заштићене зоне,” прво је Хашка инквизиција осудила на већ одслужено време, а онда у жалбеном поступку ослободила у потпуности. Исто се десило Рамушу Харадинају, крвнику терористичке УЧК. Колико је то Срба ослободила Инквизиција? А колико осудила на апсурдно високе казне за некакво ”саучесништво” у наводном ”удруженом злочиначком подухвату” јер су били на функцијама где је наводно требало да знају да би неко, негде могао да почини злодело? Колико видео-снимака постоји на којима ратни вођа БХ Муслимана, Алија Изетбеговић, срдачно дочекује муџахедине из Африке и Азије, који су клали, секли главе, пекли људе на ражњу и набијали их на колац у име ”мултиетничке демократије” у БиХ? А Изетбеговића не само да нико није дирао, већ су његовог војног команданта, Расима Делића, осудили на три године затвора. Као обичног џепароша. Али зато Србији нема ни помисли о уласку у ЕУ док се сваки Србин оптужен у Хагу не ухапси и изручи.

Није вам доста?

Само пар дана пре него што је иницијатива Србије у Генералној Скупштини УН да се Светски суд правде изјасни о легалности отимачине Косова коначно и изгласана, председник Тадић изјављује да би Србија могла да прихвати и поделу. Враћени су и амбасадори у земље које су признале косовску наказу од ”државе”. Резултат? Независну државу Косово (НДК) признају Португал, Македонија и Црна Гора. Још један бриљантан успех ”наше” дипломатије - ако јој је циљ да од Србије не остане ни Београдски пашалук.

Још нисте убеђени?

Марти Ахтисари, бивши фински председник и ”посредник” УН за ”преговоре” о Косову који је ономад изразио своје убеђење у српску историјску кривицу, добио је данас Нобелову награду за мир. За мир, еј! Као, преговарао је седамдесетих у Намибији, па у Индонезији за област Аће (где и дање муслимани кољу хришћане - звучи познато?), па онда у Ираку (коментар сувишан), али то је све шупља прича. Зна се за шта је Марти добио Нобела - за овогодишње ”животно дело”, стварање тзв. независног Косова. Оно јесте, чињеница је да никоме није пошло за руком као што је њему, да један противзаконити, нелегитимни предлог ”коначног решења” једне окупације пропадне у УН, али да свеједно буде примењен до последњег слова на терену. Али није то урадио Ахтисари, већ Империја којој он служи. Уз издашну помоћ послушних власти у Србији, које се томе нису противиле аман ни вербално, а камоли физички.

Могао бих сад да кажем да је Нобел за Ахтисарија срамота Запада, али то нема сврхе. Запад више не зна за срамоту. То је традиционална вредност, а самим тим политички неподобна. Стидети се једино може за званичне грехе - расизам, исламофобију, итд. (Намерно не користим наводнике, досадило ми да их стављам на сваку трећу реч. И језик су, ето, до те мере силовали.) За мржњу и злодела према Србима никако; то је врлина!

Само ме једно занима. Шта је потребно да људи у Србији прогледају? Шта још треба да се деси да би постало јасно како нас виде на том наводно ”пријатељском” Западу (са таквим пријатељима, ко нам је онда непријатељ, побогу!?), још једно бомбардовање? Мало ли су биле 1944 и 1999? Можда још једна окупација, типа аустроугарске из 1915, или немачке из 1941, онакве какву нам прижељкује Обамин посилни Бајден? И да ли у Србији још увек метафорички љубе Обамин скут иако је овај јасно рекао да подржава НДК? Не бих се чудио.

Не верујем да на кугли земаљској тренутно постоји народ који толико ради у корист властите штете. Свакога дана, у сваком погледу, Србија се све више сагиње. И свакога дана је само још више ударају, пљују, понижавају. Где је крај? Колико Србија треба да буде мала да не би била ”велика”? Да ли уопште треба да постоји? Знам да има оних који мисле да не треба - и то не само у свету, већ и у самој Србији. Они су недодирљиви, нико им ништане може, јер иза њих стоји Империја, је ли.

Разумем, дакле, зашто се Запад не стиди. Али зашто Србију није стид? Како је није срамота да се овако понаша? Да тражи још! Је ли сасвим скренула памећу, онако колективно? Намерно кажем Србију; Српска се понаша сасвим другачије - оног тренутка кад је престала да се савија и клања пред Империјом и њеним намесницима, њихова апсолутна власт и моћ се сасвим истопила, а РС је јача него икад. Када ће Србији постати јасно да Империја нема никакву моћ ако њене жртве одбију да у њу поверују? Хоће ли мођжда доћи до освешћења када се спозна права размера финансијског краха, када се америчка привреда и коначно удави у септичкој јами сопственог дужничког отпада? Или ће се и тада причати о ”ЕУроатлантским интеграцијама” и ”да живимо као сав нормалан свет”, а - што је још страшније - људи ће и даље падати на ту причу?

Једно је кад се човек труди да пре испловљавања добије карту на Титанику, па макар и сред потпалубља. Велики је то брод, непотопив, је ли, а Америка има посла за све, улицама теку мед и млеко. Свако има право на илузије. Али да неко покушава да се укрца на Титаник док овај већ увелико тоне а људи се даве у леденој води... за такву глупост једноставно нема речи.

петак, 3. октобар 2008.

Нисам ту

Добро је кад се мало промени амбијент, перспектива, ритам живота, па макар само и на пар недеља. Лоше је кад је недостатак интернета део те промене.

Видим да Империја пропада по возном реду. Мала ми је утеха што сам то предвидео још давно.

Писаћу више следеће недеље, кад опет будем код куће (таква каква је).