„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 14. јануар 2020.

1917, или где је наша прича

Снимио Енглез филм о 1. светском рату (1917) и није поштено ни стигао у биоскопе, а већ је добио 10 номинација за Оскара. Неко ће рећи, мора да је изванредан. Не знам, чуо сам доста тога и доброг и лошег а нисам га још погледао.

Али ево савршеног примера колико је утицај Приче на погледе на свет. Какве црне историјске књиге - мада и ту има свачега - кад људи не само на Западу већ и по целом свету уче „историју“ из Холивуда? Тако сваки Американац зна да је Редов Рајан ослободио Европу од Хитлера да би спасио Јевреје од холокауста, иако ама баш ништа од тога није истина. Ал' били Спилбергови филмови, и то је то.

Не сумњам ја да је 1. светски рат био трауматичан за Енглезе. За кога није? Али они у тај рат уђоше да сачувају своју белосветску империју, и онда сто година пишу књиге и снимају филмове о томе. А о „Милутину“ који се трипут тукао са надмоћнијим Швабом, пешке прешао Албанију па после брже од француске коњице гонио тог истог Швабу скоро до Беча, о њему ни Срби више ништа не знају, јер га нема у Холивуду.

Читајте више: „Политика је низводно од културе“


Није нико други за то крив, до ми сами. Нису нам чак криви ни комунисти, јер је за њихове власти снимљен Марш на Дрину (1964), док је ова новокомпонована „демократија“ успела да произведе само аутошовинистички абортус какав је Свети Георгије (2009). Хвала Богу, до 2014. су снимљени Бранио сам Младу Босну и Сјене. О самом рату, ништа.

Чак су и Руси, за које је 1. светски рат једнако осетљива тема као и други за нас (а код њих је обрнуто), изабрали да га на стогодишњицу сагледају кроз Батаљон (2014), причу о специјалној јединици коју су чиниле искључиво жене. Ми нисмо имали женски батаљон смрти, али јесмо Милунку Савић, Софију Јовановић, Антонију Јаворник и Флору Сендис. Ајде што нико од џендер-сентизивних боркиња за права жена није рекао ма једну реч о тим хероинама, јер њихов је посао да ниподаштавају Србе; али што нико бар на фору није узео паре од Сороша да сними „феминистички“ филм о 1. светском рату кроз њихове подвиге, е то ми никако није јасно.

Знам шта ћете рећи: али није било пара, држава није дала. То је онај синдром „држава д'уради нешто“. Онда се то уради мимо и упркос државе! Није Мендесу краљица енглеска плаћала за 1917, него је узео паре од холивудских продуцената, с намером да заради у биоскопима. Више сам тужан него бесан, јер знам шта се може кад се хоће. Ено нам Балканске међе као доказа. Уосталом, ово је 21. век, где Финци могу микро-донацијама преко интернета да финансирају сатиричну научну фантастику о нацистима на Месецу (Гвоздено небо), али ето Срби нису у стању да се адекватно присете светлих тренутака сопствене историје. 

Свиђало се то нама или не, баш због Холивуда, филм је данас оно што су некад биле епске песме. Ако не будемо певали сопствене, пре или касније певаћемо туђе - на њиховом језику, њиховим мислима, заробивши себе у туђина.

уторак, 07. јануар 2020.

Христос се роди!




Међутим, нажалост, данас видимо како таласи нереда љуљају црквени брод, како олуја раздора и контрадикције колеба јединство православних верника, како засењени непријатељем и искушатењем људи од Извора животне воде више воле блатњави и непитки извор зле јереси... У тако тешком времену, сви се морамо сјетити да је за сваког од нас Господ рођен, распет и васкрснуо, да је на земљи основао Једину, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Припадајући Цркви, позвани смо да превазиђемо немире, сукобе и свађе, излечимо расцепе, да помогнемо онима који доживе ратне страхоте, пате од угњетавања и неправде.
Господ није рођен у краљевским дворима, већ у бедној пећини, у последњем сиромаштву. Има ли нечег јаднијег од штале и јаслица за стоку? Али постоји такво место - то је пустиња, искривљена грехом, срца човека који се повукао од Бога, ни топло ни хладно, пусто, поробљено страстима. Међутим, у нашој је моћи да нашу душу претворимо у посуду Божију, да се сећамо да је Господ близу, пред вратима, и Он понизно чека да га коначно угледамо очима вере, пустимо га у наш живот, чујемо Његове речи, одговоримо на Његову љубав - и пустимо да Он делује у нама.

Читав свет се радује славном рођењу Спаситеља: анђели певају химне похвале, пастири ликују, мудраци га обожавају и доносе дарове, а само огорчено и завидно срце Ирода не жели прихватити божанску истину, не радује се - већ дрхти, не из страха од Бога - већ из кукавичлука. Размислимо о томе да ли смо му налик својим делима, да ли на прво мјесто стављамо своје благостање и утеху, плашимо ли се да ће неко бити бољи од нас, талентованији или лепши, хоћемо ли таквој особи чинити зло, хтети да га оклеветамо пред другима, или свргнемо са постоља како би уздигли себе? Не чини ли се тиме да је за нас извор истине онда не Господ и Њeгове свете заповести, него ми сами? Зар не заводимо друге преносећи сопствене измишљотине које су нам корисне, раздиремо Христову мантију својим амбициозним поступцима или сејемо семе неслоге и раздора међу браћом у вери?
(из Посланице Патријарха Московског и све Русије Кирила, о Божићу 2019/2020 године)

понедељак, 06. јануар 2020.

Бадње вече



Бадњи ВечеВладика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.
Игуман СтефанЈесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

ЂациНаложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман СтефанСад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)