„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 18. јун 2013.

Тиранија града

(превод истоименог есеја Данијела Гринфилда од 17. јуна 2013)

Сваки град је по природи диктатура. Густина насељености диктира како људи могу, а како не могу да живе. Део слободе је и одсуство ефикасности, док градски живот почива на потреби да се буде друштвено ефикасан. Крајњи резултат напора у том правцу је Мајкл Блумберг, њујоршки градоначелник-дадиља.

Блумберг је можда најпознатији озлоглашени милијардер који се игра милионима живота, али већина градова има слична решења за своје становнике, увек на штету личне слободе. Иста она ефикасност с којом се максималан број људи сабија у постојећи животни простор продире и у све друге аспекте људског битисања.

Град је сам себи граница. Његова пустоловина није истраживање, већ опстанак. Град се увек мења, пропада и поново устаје под таласима новопридошлих становника и друштвених изазова. Градски простор је окренут према унутра, било да је реч о клубу у забаченом сокаку, цртицама из апстрактног уметничког дела, или психи појединца у претрпаном аутобусу.

Градови никад нису стабилни. То их чини узбудљиим. Истински древни градови постану фосили, али и тада су некако увек на ивици пропасти. Град је друштвена пропаст у покрету, са градским властима у улози кочничара. Ту негде је увек сиротиња, или неко спреман на нереде. Подкласа криминалаца уходи солитере и фавеле. Једина константа је да је у граду увек превише људи.

Слобода се мери простором, како физичким тако и концептуалним. У градовима је слобода углавном концептуална. Градски човек ће пре да истражи свој унутрашњи свет него да оде у природу на логоровање. Пошто нема много слободног физичког простора, становник града повлачи се на једино место где га нико не омета: у себе. У несташици физичког простора, спас налази у сопственом духовном тавану.

Култура која цвета у градовима тотем је статуса. Урбана култура мора да се труди да привуче пажњу огуглалих грађана кроз буку и гунгулу града. Статусни симболи унутар те културе иду корак даље и ремете комуникацију, стварајући непроницљива уметничка дела чије разумевање захтева инсајдерска сазнања. То бекство у дубину метафоре продужетак је грађанског истраживања сопствене психе, а притом затвара приступ подкласи како би сачувало издвојени статус уметника.

На град се гледа као на врхунац културе, тако да нема куда даље да се иде него у дубину. Ако је град исходиште људске цивилизације, онда је цврха те цивилизације усавршавање града.

Данашњи либерали не би постојали да није било разних иницијатива за друштвено усавршавање, од старих фотографија дерана из запуштених сокака до масивне социјалне државе модерног доба. Нестале су некадашње опсесије левице селом и индустријом. Остала је само опсесија градом као вечном фавелом - која је данас пре резултат државне политике него пуке пренасељености.

Сасвим је могуће да густина насељености диктира ко је наклоњенији већој или мањој улози државе. Није да градски свет нешто посебно воли државу, али на њу гледа као на неопходно зло и чежњиво посматра самозване реформаторе који би да их избаве од политичке машинерије.

Али недостатак простора - физичког, економског и структурног - у граду иде руку под руку са недостатком слободе. Претпоставка је да неко мора да регулише трење између становника града, јер алтернатива не постоји.

Друштвене норме које у другим срединама решавају међуљудске сукобе тешко се одржавају у средини која се вечито мења. Анонимност града доноси слободу од притиска и обичаја средине, али истовремено поништава снагу друштвених норми.

Урбане норме понашања избегавају сукоб. Градски свет је навикао да игнорише све око себе и у међусобним односима одржава учтиву дистанцу. Врхунац добрих манира је непримећивање других грађана. Равнодушност је очекивани одговор на повреде људских норми понашања, али не и на повреду ситних законитости урбаног простора. Нико се не обазире када човек скине све са себе у јавном превозу и почне да урла како долазе ванземаљци, рецимо, али куку њему ако рециклажу убаци у ђубре.

Једини слободни људи у градовима су особењаци и криминалци. Особеност је одговор на анонимност, док је криминал некад једини начин да се нешто уради. Свак крши понеки закон, јер закона има превише, а многи су неразумни или немогући. Сваки становник града је у ствари делом особењак, а делом криминалац. То је само питање степена. О најбољим особењацима пишу новине. Оне мање успешне нико не примећује. Најбољи криминалци постану легенде. Остали проводе старост гунђајући о новом олошу који не мари за част и гледа само себе.

Опсесија града су информације. Урбанизација Америке иде у корак са информатичком револуцијом. Уместо да телеприсуство покрене други талас сеоба у предтрађа, градови су постали још многољуднији.

Иако може да се користи за телеприсуство, нова мобилна технологија далеко боље превазилази осећај скученог простора. Могућност сажимања друштвених интеракција на уређај величине десетак сантиметара преобразио је град у мрежу невидљивих спона. Друштвене мреже допринеле су развоју унутрашњег простора града, стварањем широких виртуелних друштвених простора унутар згуснутог урбаног света.

Интернет је постао апотеоза града, виртуелна урбана средина препуна садржаја, која наизменично шокира, опчарава и збуњује док руши границе осетљивости. Свет је тако постао мултикултурни, глобални град, док појединачни градови почињу да личе на места на интернету, кратковечна и бесмислена али некако способна да довољно дуго привуку бар мало пажње.

Информација је једини разлог за постојање града. Индустрија је побегла у прљавије градове далеког истока. Детроит постоји једино зато што дотирана ауто-индустрија дотира град који су његови становници напустили. На ивици банкрота, Детроит је слика и прилика неуспеха, фосил индустрије која није успела да привуче довољно младих, паметних и богатих који би издржавали армаду градских чиновника.

Њујорк се опет узима за пример успеха. Сам град нема скоро никакву сврху, али служи као центар финансијера и одредиште за туристе. Све што има да понуди су информације и утисци, на шта онда додаје културу и образовање. У томе личи на многе друге градове, попут рецимо Лондона.

Нови град је делимично берза а делимично место где се скупљају хипстери, често обоје истоверемено. Али изван зачараног круга шпекуланата који имају времена и новца за уметничке изложбе, кроз градске капије улази све више вечно обесправљених, варвара пред вратницама декадетне империје финансија и културе.

Градови су гета. Стари механизам животног успона радника пропао је скупа са индустријом. Радници који су са југа дошли на север да раде у индустрији постали су становници гета. Сад им се придружује армија имиграната који су дошли у потрази за бољим животом, који могу да нађу још само у државној служби.

Град постоји како би управљао собом, служио сам себи, одржавао себе. Раст градова више није природан процес. Управо је ефикасност учинила од градова погодно место за концентрацију великог броја људи који потом постају штићеници власти. Тако у Детроиту постоје планови да се део града демолира, како би се лакше одржавало становништво у ономе што преостане.

Савремени град је неуспели ескперимент из којег потиче концепт идеалне државе. Становници градова још увек сањају прогресивни сан о глобалној држави у којој ће сви живети заједно као у једном великом граду. Нико се не пита зашто. За грађанина, град је сам себи сврха.

Нема коментара: