„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 30. јун 2011.

Недовршена прича

Кучанова Словенија и Туђманова Хрватска су 25. јуна 1991 прогласиле независност. Прошло је још неколико месеци до међународног признања тог чина, и тада још није било сасвим извесно да ће Југославија нестати - али данас се тај датум свеједно узима као годишњица распада СФРЈ. Пошто историју пишу „победници“, је ли.

Сасвим случајно, 2011. Америка обележава 150 година од рата који је замало разјединио Сједињене државе. После избора Абрахама Линколна за председника - а да уопште није био на гласачким листићима у јужним државама - Јужна Каролина је прогласила независност још у децембру 1860. Линколн је у априлу 1861. наредио савезној морнарици да деблокира царинску станицу Форт Самтер, изван Чарлстона (Ј. Каролина). Новоформирана војска Конфедералних држава је запуцала на конвој и тако отпочела рат - што је Линколну била и намера. После Линколновог позива добровољцима, отцепиле су се још неке јужне државе, тако да је Конфедерација имала укупно 11 чланова (док су 23 државе остале у САД). Рат је трајао до априла 1865, са неких 625.000 жртава, и завршио се војним поразом Конфедерације. Упркос бројним дипломатским напорима и симпатијама Лондона и Париза (царска Русија је подржала Линколна), Конфедерација никада није успела да добије међународно признање.

Распад Југославије је почео на сличан начин, прво проглашењем независности, а онда нападом на конвоје ЈНА послате да обезбеде граничне прелазе у Словенији. Али ту се свака сличност са ситуацијом 1861. завршава. Не само да у Југославији није било Линколна, већ је било потпуно небитно ко је испалио први хитац. Словеначки, а потом и хрватски сепаратисти су се борили више пропагандом него пушкама, док у Београду напросто није било политичке воље да се сачува Југославија.

Словенци су у праву када тврде да су водили рат за независност (да ли је рат, додуше, кад се друга страна нешто претерано не труди?). Хрвати нису. Јер, после пуштања Словеније низ воду, није више било принципијелног отпора распаду Југославије. Нико није оспоравао право Хрватске да буде независна држава - једино је било спорно у ком обиму. Срби обесправљени Туђмановим уставом нису хтели да живе у држави у којој је васрксло усташтво. Али захваљујући заташкавању усташких злодела под братством и јединством, мало ко у свету је знао за тај проблем, док су Туђманови пропагандисти на сав глас причали причу о слободи и демократији наспрам „србокомунизма“ свакоме ко је хтео да је чује. У години када је пропао СССР, вољних ушију је било напретек.

Текст објављен 25. јуна ове године у бечком листу Ди Пресе (Die Presse) потврђује да је Аустрија агресивно лобирала за међународно признање својих некадашњих територија - агресивније чак и од Немачке. Аустријски шеф дипломатије Алојз Мок је наводно сматрао да се само интернационализацијом југословенске ситуације може избећи крвопролиће. То је био бесмислен аргумент: Туђманов режим је у ствари призивао сукоб, знајући да има подршку из иностранства. Исто се десило и у БиХ, следећег пролећа.

Међународна конференција о Југославији, предвођена британским лордом Карингтоном, није добила шансу да споразумно реши питање СФРЈ. У децембру 1991, Немачка је једнострано признала Словенију и Хрватску. За њом су пошли и остали чланови ЕЕЗ, која ће убрзо потом да прерасте у ЕУ. У јануару 1992. је Бадентерова комисија ЕЕЗ признала свршен чин, прогласивши Југославију „у стању распада“. Тако је нова „Европска породица народа" избрисала Југославију са мапе декретом. Хитлеру је пет деценија раније за то био потребан рат. Напредак, шта ли.

Званична аргументација Беча и Бона (још не Берлина) деловала је неуверљиво и тада као и данас. Просто је немогуће да Мок и Ханс-Дитрих Геншер нису били вођени макар у некој мери историјским предрасудама и реваншизмом из оба светска рата. Иста мотивација стоји и иза недавне најаве да ће Хрватска бити примљена у ЕУропску унију 2013. Стандарди и процедуре су само изговори, политичка воља је све. Битно је да се Лајбах и Аграм опет доведу у загрљај Вина (Wien) и Берлина, а каква правила ће успут да се измисле или прекрше, нема везе.

Занимљива је изјава за Ди Пресе Алберта Рохана, који је тада био шеф секције за Балкан у аустријском министарству иностраних дела: признавања, каже, нису распирила балкански ратни пожар „јер оног момента кад су биле признате, рат у овим земљама је већ био завршен“. Како сад то - па зар „домовински рат“ у Хрватској није завршен тек 1995? Али Рохан само наизглед говори глупости; у ствари је у праву. Међународним признањима отцепљених република, исход потоњих ратова је био мање-више предодређен. Југославија је просто укинута, а неподобно становништво је или избрисано (Словенија) или протерано и физички ликвидирано (Хрватска). Изузетак је био Дејтон, где је призната РС, односно БиХ као сложена држава - али ту су коло већ водили Американци. Шаблон растурања Југославије по републичким границама и без права Срба на било шта примењен је и за окупацију Космета 1999. и његово проглашење за „независну државу“ 2008.

Успут, тај исти Рохан који је са Моком разбијао Југославију 1991, постављен је децембра 2005. за помоћника НАТО теклича Мартија Ахтисарија у „преговорима“ о статусу Космета. Све и да су медији у Србији радили свој посао и ископали ту информацију (што не амнестира ни блогере попут мене, којима је то такође промакло), званични Београд не би ништа урадио с њом. Као што није ништа урадио да дође до изузећа Ахтисарија. Корумпирани квислиншки режим Хамид-паше у Авганистану показао је више кичме, када је ономад одбио именовање бившег вицекраља БиХ Педија Ешдауна. А ево и сада, када се буни што НАТО по Авганистану немилице убија цивиле. А Врховни Жутник и министар ШуНАТОвац су једва дочекали да им НАТО дође у госте.

На памет ми пада чувени цитат из Шекспировог Јулија Цезара (1. чин, 2. сцена): „Нису криве звезде, драги Бруте, већ ми, што смо поданици“.

Ово све можда звучи дефетистички, али није. Јер, како рече неки дан Жељко Цвијановић, регионална политичка утакмица се још игра, макар у њој жутократија сарађивала у сопственом поразу прихватањем аргументације противника. Да су Срби заиста поражени, онако како тврде Рохан, Кацин, Пак, Инцко, Луначек и остали чауши Беча, Брисела или Берлина, та утакмица се не би више играла.

уторак, 28. јун 2011.

Уместо есеја о Видовдану

Негде у Србији...
Тромо се време вуче
И ничег новог нема,
Данас све као јуче,
Сутра се исто спрема.

Ал‘ право је рекао пре
Жерајић, соко сиви:
Ко хоће да живи, нек мре,
Ко хоће да мре, нек живи.

субота, 25. јун 2011.

Око Соколово #24

Жутократија, дан 1084.

Амбасадор Жутије у САД, који досад није пустио ни гласа поводом најодвратнијих увреда изречених на рачун његове земље и народа, сада се укључио у „аферу Хендлер“. Зашто баш сад? Можда жутократија покушава да за себе извуче неку корист „шлепањем“ на народни бес, а можда зато што се на мети америчке комичарке нашла перјаница ДС, министар војни Драган ШуНАТОвац. Да је Челси напала неког другог, на пример Јеремића, вероватно би
већ добила цвеће од ЛДП а амбасадор би и даље ћутао ...

Она НАТО конференција у Београду би и прође, а да се ни полиција ни естаблишмент нису претерано бунили. Као што је добро приметио Мироје Јовановић, Саши Чордићу и његовим газдама нису сметали они што су Београд бомбардовали. А Александар Павић подсећа да је НАТО већ једном парадирао Србијом, 2005. Народ ипак памти дуже од прошлог четвртка, ма колико се политички маркетинг трудио да не буде тако.

Чудо је једно тај маркетинг. Кад опозиција украде идеју „Двери“ за решавање проблема у Србији, објашњава Бошко Обрадовић, то је бар разумљиво: можда се слажу, па хоће да је присвоје. Али када те исте идеје краде власт, која је одговорна за проблем на првом месту... Пада на памет она класификација политичарске врсте из једног хумористичког памфлета деведесетих: смрадус бескрупулозус.

Да ли се у ствари ишта променило? Жутократе, а пре њих досманлије, увек су плашиле народ деведесетим, како се не би превише загледало у њихов стварни учинак током „нулте“ деценије. Како би они изгледали добри и чисти, потребно је да се претходна власт представи као најмрачнији мрак, објашњава Жељко Цвијановић. По невладничкој матрици којом жутократе желе да промене народ, у будућност се иде одрицањем
не само од прошлости, већ и од будућности! Ако је и од њих, много је.

Пар годишњица које падају у ове вреле летње дане повод су за сећање на историју коју упорно искривљују што жутократе и невладници, што њихови страни господари. Навршило се 70 година од почетка операције „Барбароса“, напада на СССР који је предводила нацистичка Немачка. Али, како подсећа Олга Четверикова, то се тада представљало као поход „уједињене Европе“ против „јудео-бољшевизма“. Свака сличност са данашњим временом је веома намерна.

У јуну 1992. десила се вероватно најзначајнија битка босанског рата; новостворена ВРС разбила је регуларне формације хрватске војске и отворила Посавски коридор. Тиме је обезбеђен опстанак РСК (барем до августа 1995.) али и РС, тврди генерал Новица Симић. На рат у БиХ 1992-95 се осврнуо и др. Часлав Копривица, исиптујући историјски контекст деловања ВРС и генерала Младића.

Да догађаји из деведесетих имају директну везу са историјом 2. светског рата која се деценијама гурала под тепих показује др. Мирослав Свирчевић, освртом на кардинала Степинца и однос Римокатоличке цркве према Србима уопште.

Донекле је разумљиво када српску историју искривљују и фалсификују непријатељи, што ближи што даљи; али када у томе учествују државни медији саме Србије, онда је то напросто стравично. О једном од примера са РТС пише Огњен Савић, док се Миодраг Зарковић бави феноменом ширења Србофобије у жутим медијима. Једно од објашњења нуди Ратко Дмитровић
, који пише да се после октобарског пуча на власт у медијским структурама вратила поражена фракција са Осме седнице...

Али ако су жутократе у потпуности прихватиле србофобичну реинтерпретацију новије историје, има их који нису. Председник РС Милорад Додик, на пример, који је недавно изјавио за Вечерње Новости:

„Ако изгубимо себе и свој идентитет, па макар он био понекад и негативан, ризикујемо све да изгубимо. Ратко Младић је био војсковођа у једном бруталном рату. Чињенице да је оптужен за ратне злочине и да је постојала потерница су неумитне. Али, чињеница је и да је реч о човеку који је бранио народ. И да је овде тако прихваћен. То ништа не може да промени у осећањима народа Српске, а и већег дела Србије/.../ Наша војска је водила један поштен и частан рат, ако он то може бити. Нама је рат био наметнут. Када је Ратко Младић 1992. године прихватио да брани народ, вероватно је био свестан да то носи ризик. Јер, рат се не добија у канцеларији“.


Они који би да верују у бајке и матрицу преумљавања нека наставе са веровањем да кривицу за ратове деведесетих сноси неки фантомски пројект „Велике Србије“ и да су Срби у ствари били разбијачи Југославије. Разне историјске заблуде сежу чак до 1. светског рата; још је донекле разумљиво што су мржњу према Србима гајили Аустријанци и Немци, али мало је познато да су Енглези били у најбољу руку савезници из нужде.

Откуд толика мржња? Као што др. Свирчевић показујуе у гореспоменутом тексту, има ту и верске мотивације и личне сујете. Али има итекако и геополитике, стратегије и разних интереса, каже проф. др. Миломир Степић.

Са друге стране, имате идеју „новог светског поретка“, коју као искрени следбеник објашњава у разговору за Печат Данило Лазић. Колико је „племенита“, просудите сами.

У међувремену, немачки парламентарци су изјавили да ће Жутија ући у ЕУропску унију тек пошто призна „Независну државу Косовију“. И док жутократе и разни бриселски комесари панично покушавају да убеде јавност како то није баш сасвим тако, Остоја Симетић је бескрајно захвалан Немцима што су нас ето, истином ослободили. А Милан Дамјанац се пита хоће ли Врховни Жутник или Чедовиште да победи у такмичењу за најглупљу изјаву године...

Истина и смех: два оружја против којих су и Империја и жутократија сасвим немоћне.

петак, 24. јун 2011.

Афера Хендлер

Таман кад човек помисли да ништа више не може да га изненади, деси се нешто као ове недеље. После, искрено речено, тужног концерта енглеске певачице Ејми Вајнхаус у Београду (кад није пијана или дрогирана, Ејми уме одлично да пева - нажалост, то овај пут изгледа није био случај), неки од присутних су се пожалили да су бадава дали паре. Најгласнији су били Жутни и ЕУропљани, којима је одлазак на концерте цивилизираних западних извођача не толико уметнички колико морално-политички догађај. Међу овима што су се жалили био је и министар за НАТО интеграције (мислим, стварно) Драган Шутановац.

Можда све то скупа не би ништа значило да на министрову опаску да је концерт био туга и разочарење није реаговала Челси Хендлер, трећеразредна америчка старлета која води хумористички програм на релативно опскурном кабловском каналу („Е!” ). У „најбољој” америчкој традицији исмејавања земаља о којима немају појма, Хендлер је Шутановца помешала са карикатуром руског боксера из „Рокија” , назвала га бољшевиком (што је за њега у ствари комплимент) и рекла да је Србија туга и разочарење од земље.

Што, кад мало боље размислите, није далеко од истине - бар што се тиче министра ШуНАТОвца и жутократије чији је део.

Али по први пут у 20 година медијске сатанизације, што у вестима што на филму и телевизији, пљување по Србима није прошло некажњено. На Фејсбуку су се појавили позиви на бојкот и захтеви за извињење; два госта у емисији су већ послала извињења преко твитера, а вест о скандалу је пренео и лист Холивуд Репортер.

Просто је невероватно да је неко успео да мобилише Србе и да у тако кратком року добије реакцију медијског естаблишмента. Можда је за то одговоран Фејсбук, који амерички медији схватају итекако озбиљно; много се писало по новинама о српској страници подршке пуковнику Гадафију, на пример. У сваком случају, чињеница да је неко - па макар и ситна риба попут Хендлер - добио по носу због вређања Срба уопште није лоша ствар. Међутим...

Челси Хендлер је само један делић проблема с којима се Срби и Србија суочавају. Земљом влада медијски мрак, јер скоро све контролишу или странци или жутократе. Десет година економске политике Г17+ је опустошило индустрију, пољопривреду и све остало. Војска је боса и гладна, а министар хоће у НАТО. Док министар иностраних дела губи време на свађање са суманутим мрачњаком на политичкој маргини, његови подређени извршавају наређења и спремају признање „независне државе Косовије”. А Врховни Жутник не одустаје од своје намере да уништи народ и од њега направи нешто друго, како је ономад најавио у басаријадама.

Ово није само унутрашњи проблем. Сваки пут кад неко у дијаспори извојује било какву победу над медијском сатанизацијом, жутократе нађу начина да је обесмисле. Можда то неће учинити сада, пошто је мета спрдње био ШуНАТОвац, али сваки други пут бих очекивао да реакција из Београда на овакву кампању буде понизно извињење Врховног Жутника. Сасвим је јасно да, какве год проблеме Срби имали у свету, највећи проблем ипак имају у самој Србији.

Није да ме не радује што је остварен можда важан преседан у борби против сатанизације. Али када би се бар делић енергије с којим се протестовало против испада Челси Хендлер усмерио на спречавање даљих непочинстава жутократије... таква победа би много више значила.

субота, 18. јун 2011.

Око Соколово #23

1077. дан жутократије.

НАТО је ипак одржао своју велику конференцију у Београду, од које су користи имали само хотел Хајат и министар ШуНАТОвац. Зли језици веле да је Србима свеједно што је дошао НАТО. И стварно, док свет потресају нереди (од режираних као у Сирији, преко антивладиних у Шпанији и Грчкој, до фрустриране омладине у Канади која разбија град када њихова екипа изгуби куп у хокеју), Србија ћути. У оном фиктивном свету удобних илузија којим су жутократе замениле стварност, све ово наводи на помисао да су победили и да им ништа више не стоји на путу коначног кречења свега у жуто. Само што заборављају ону народну мудрост да чаршија није опасна кад шушка - већ кад ћути.

Разумљив је бес и разочарење Феђе Димовића (Београдски Синдикат) што је мало ко реаговао на срамотну параду НАТО Београдом. Отпора је у ствари било. Од говора на скупу у Београду издвојио бих Драгомира Анђелковића и Жељка Цвијановића.

Димовић пише да је разочаран у Русију. Истина је да Москва бира да се у Србији не ангажује на начин на који то чине Империја и Брисел. Али јесу ли Срби до те мере навикли на марионете, да слободу замишљају тако што ће неко други да преузме конце? Притом не треба да се заборави цинична замена теза у жутој штампи, која Русе оптужује баш за оно што Србима у ствари ради Империја. О том феномену пише Ђорђе Вукадиновић.

Кад смо већ код оптужби за подаништво, како да протумачимо гротескно подизање споменика азербејџанском диктатору, само зато што је режим његовог сина дао донацију за обнову Ташмајдана? Драгомир Анђелковић објашњава ко је био Хејдар Алијев - и зашто му није место на Ташу - док Њуз ту надреалну ситуацију коментарише себи својственим хумором.

Што се стварних намера Русије тиче, Жељко Цвијановић мисли да је рекласификацијом Србије као ризичне територије Москва показала да је за њу жутократија политички мртва. Сад још само да у Србији ту поруку приме...

То баш и није једноставно. Драгослав Павков објашњава зашто толико народа ћути и трпи: зато што животаре на државном буџету (пошто је жутократија све остало уништила) па им је „добро док не туку
. Имајући на уму да су Срби за протеклих 100 година претрпели демографски удар од којег се мало који народ опоравио, а у међувремену изгубили скоро све за шта су се тим жртвама борили (од државности до слободе), сасвим је оправдано питање које поставља Стефан Душанић: Да ли уопште има снаге за преокрет?

Чак и да нема, шта је алтернатива? Самоубиство? Тихи нестанак, као на окупираном Космету (како документује Ана Радмиловић)? Зар после свега да допустимо победу безнађа, тријумф Господара лажи? И то баш у тренутку када ово царство земаљско у које се жутократија куне као јединог бога - пропада?

Да, пропада. О томе нећете чути у жутим медијима, који су годинама на линији „Пешчаника
(како је то одлично приметио Миодраг Зарковић), али све је више пукотина у фасади свемоћи и свевласти Империје. Либија се успешније одупире косовском сценарију од Србије. ЕУропском унијом и самом Америком дрма економска криза којој се не назире крај, а како илуструје Синиша Љепојевић, такозвано „арапско пролеће" је у ствари само последњи рецепт из петооктобарске кухиње. Опседнута фантазијом о добром џихаду, Империја се путем паљења „шарених револуција широм арапског света труди да ислам стави под своју контролу, док још мисли да може. Али скоро све шарене револуције из првог круга су неславно пропале, осим Грузије и Србије.

Управо је у томе највећа иронија. Овакву какву јесте, Жутију је створила и одржава Империја - али само зато што силовањем Србије и њеним претварањем у Жутију Империја у ствари одржава мит о сопственој свемоћи. То је и била сврха НАТО конференције: показати свету да је отпор безнадежан, јер је ето од Србије - тог некадашњег симбола отпора НАТО - направљена покорна Жутија. Али овај заиста бриљантан пропагандни гамбит у себи садржи клицу сопствене пропасти: ако пропадне та „бонсаи држава
(како је назива Мирјана Бобић-Мојсиловић), са собом повлачи и империјални мит.

Да ли је игде на свету забележен случај таквог утеривања очаја, преумљавања народа и свеопштег силовања здравог разума као у земљи од које се прави Жутија? Па опет има отпора, опет има непокорних, опет има људи који одбијају да прихвате да нису Срби већ Жутни и да се историја рачуна од 5. октобра 2000 године. Најновија оргија жуте срамоте није успела да скрши тај отпор - напротив. Само је потпуно открила линију раздвајања, како каже Бранко Радун, где су с једне стране моћ и власт а са друге истина и правда. С једне стране новокомпоновани Жутни, а са друге слободољубиви Срби, чији је „национализам
(смртни грех како за некадашње црвене комесаре тако и за данашње жуте глобалисте) у ствари изнуђен чизмом поробљивача, објашњава Милован Данојлић.

Империја је та која би требало да очајава, јер за непријатеље има људе који памте историју (нпр. Момчило Селић), свакодневно разбијају наметнуте илузије (нпр. Ратко Дмитровић
) и знају да са врзином никаква новокомпонована америчка ограда не може изаћи на крај (попут Драгана Нешовића-Таковца).

Што жутократе и Империја више газе и стежу, то је више људи који из очаја прелазе у одлучност и бирају пут отпора уместо пута срамоте. Човек се највише плаши онога што не разуме; будући да су се потпуно предали слави овога света, ни Империја ни жутократе нису у стању да схвате приврженост оном Царству Небеском из епске песме. „Зато се толико плаше
Срба, и мртвих и живих
, пише Оливер Вуловић; „Зато су сада, када мисле да су надомак коначне победе, најуплашенији.

Ако се и после свега, они плаше нас, онда не само да нема места очају, већ је победа надохват руке, коју само треба да пружимо...

недеља, 12. јун 2011.

Сиктер НАТО!

Сутрадан у Београду почиње конференција НАТО. Васколики генерали, пуковници, министри и чиновници долазе у Србију не да разговарају или шире пријатељске односе; како НАТО „разговара“ види се у Либији и Авганистану. Не, циљ конференције је да се покаже доминација над „пријатељским и партнерским“ земљама.

Није случајно састанак заказан баш у Београду. Није реч само о промоцији НАТО, већ и о ритуалном понижавању домаћина. Јер, баш су Срби 1999. показали да је НАТО тигар од папира, који није могао да постигне своје циљеве оружјем, већ на крају само преваром и пропагандом. Пропаганда - управљање утисцима - је сврха овог састанка. Порука коју НАТО жели да пошаље свету је: „Ево видите, бомбардовали смо Србију пре 12 година, а данас нам власти у Београду једу из руке и госте нас. Отпор је бескористан, а наша победа неминовна. Покорите се!“

Не знам колико ће људи протестовати против ове окупаторске параде, што изласком на улице, што пуштањем сирена за ваздушну опасност, или на неки други начин. Надам се што више, јер то ће онда бити знак да Срби нису сасвим анестетисани, да још нису преумљени у Жутне, да још постоји воља за отпором упркос вишегодишњим напорима ове власти (али и претходних, све од петооктобарске квази-револуције) да тај отпор, народ и свест уништи. По налогу својих финансијера из НАТО.

Полиција, која годинама за рачун жутих пендречи и до смрти „поступајући по наређењу“, сада ће бити суочена са задатком да бије (и убија?) у име убица српске деце. Да премлаћује оне што су (наводно) дошли да им „ломе“ Београд, зарад оних који су тај Београд бомбардовали. Сада, значи, имају избор: да буду пендреци, или људи.

Подсетите их на Његоша: коме снага лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.

А у духу мултикултуралности, мултиетничности и толеранције, НАТОкратама пошаљите поруку на језику једне од држава-чланица, с којом смо у не тако давној историји имали „стратешко партнерство“: Сиктер!

субота, 11. јун 2011.

Око Соколово #22

Дан 1070.

Најбољи показатељ да је жутократија потпуно изгубила додир са стварношћу су басаријаде Врховног Жутника, објављене почетком јуна. Антологијску реакцију на овај пролом глупости из малог мозга дао је Жељко Цвијановић, у
Писму пријатељу из власти (1. део, 2. део). Пошто сам о томе ванредно писао почетком недеље, овом приликом бих само да поновим: жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом.

У том универзуму, сасвим је прихватљиво стварање
Велике Албаније али није прихватљиво да се новине у власништву ЕУропске фирме усуђују да говоре против ЕУропских жутократа.

У том свету, сасвим је нормално да Наташа Кандић у Њујорк Тајмсу објављује мање-више рекламу за себе и РЕКОМ, тако што пљује по својој земљи и народу. Срећом, Стефан Каргановић није заражен жутилом, па може да каже да је стварна
брука Србије баш Наташа Кандић.

А када се та Наташа, појачана
деконтаминаторком Борком Павићевић, суочила са супротним мишљењем, јасно се видело ко је у ствари реално гебелсоидан, а то покрива оптужбама других за нацизам. О том клубу обожаватељки геноцида" и њиховом бродолому у емисији Б92 (на домаћем терену, чак!) пише Ана Радмиловић.

Та емисија је, изгледа, била до те мере трауматична за невладничку сцену, да су водитељке Пешчаника гостовање Косте Чавошког и Љиљане Булатовић у њој навеле као основни разлог напуштања Б92. Додуше, не зна се какву улогу у свему томе је играла чињеница да је некадашњи медијски
бомбардер Империје сада комерцијална телевизија, која баш не може да се издржава ако је велика већина гледалаца мрзи или презире...

То што је Б92 можда одлучио да мало
спусти лопту не значи да у Жутији наступа медијска слобода - напротив. Не сумњам да ће Пешчаник наћи начина да врло брзо опет трује мозгове свог следбеничког култа. Можда чак и преко РТС? Јер, како је управни одбор навео у свом фамозном извињењу крајем маја, залажу се за унапређење разумевања и прихватања различитости, ширење толеранције и дијалога, и за давање простора посебним друштвеним групама у програмима РТС-а. О томе како јавност у Србији служи РТС а како, рецимо, руска међународна мрежа РТ, пише Александар Павић.

Прошлог викенда, Хрватску је посетио римски архиепископ (
папа) Бенедикт ХVI, и том приликом - између осталог - похвалио некадашњег загребачког надбискупа и врховног исповедника усташке војске, Алојзија Степинца. Срђа Трифковић наводи документе који јасно показују да Степинац није бранио ни Србе ни Јевреје, већ је свесно учествовао у Павелићевом геноцидном поретку, а НДХ није сматрао Хитлеровом манипулацијом, већ легитимном државом хрватског народа.

Упркос томе, Српска православна црква и даље није обелоданила да ли намерава да позове Бенедикта на прославу у Нишу планирану за 2013. Стижу противречне вести и гласине: час јесу, час нису, час хоће, час неће. Бошко Обрадовић објашњава зашто верски поглавар који сматра Алојзија Степинца блаженим није добродошао у Србију, ма шта мислиле тренутне старешине СПЦ.

Све и да међу римокатолицима и православнима постоје јаке теолошке везе, оно што се десило између 1941. и 1945. је толики грех против Бога да је апсолутно неопростиво. А како илуструје Петар Анђелковић, има итекаквих теолошких разлога да се српска црква не веже за тонући римски брод.

Деветог јуна навршило се 12 година од краја напада НАТО на тадашњу СРЈ, операције
Савезничка сила. Агресија је обустављена војним споразумом у Куманову, после којег је резолуција СБ УН 1244 дала мандат НАТО трупама да „чувају мир“ на Космету. Вође НАТО, међутим, нису имале никакву намеру да се придржавају 1244, а Кумановско примирје су протумачили као безусловну капитулацију; одмах по њиховом уласку на Космет, у окупираној покрајини почела је владавина терора УЧК, која траје до данас.

Реизбор Бориса Тадића 2008. био је сигнал за проглашавање
„Независне државе Косовије“; завршетак пројекта ампутације Космета сада се, изгледа, примиче крају - Врховни Жутник је 7. јуна у Бриселу изјавио да ће „договор“ са сепаратистима у Приштини да потпише „за рецимо 30-40 дана". Како наводи немачка новинска агенција ДПА: „Тадић је тражио да Србија добије статус кандидата у децембру, а почне преговоре о чланству на пролеће 2012, када његовој власти предстоје избори.“ Из чисто државничких, а не личних или политичких побуда, је ли.

Ваљда је сад јасно да је прича о изручењу генерала Младића као кључном услову за ЕУ у ствари ноторна лаж. На крају крајева, подсећа Ђорђе Вукадиновић, ни Римљани нису били задовољни само Ханибаловом главом... Цела бедна представа око генераловог хапшења и испоручивања имала је за циљ бацање љаге на Србију. А када је то урађено, стигла је следећа
„поруџбина“ из Брисела: Косово.

Постављајући питање
„quo vadis“, Стефан Драгојевић већ зна одговор - са жутократијом, само у пропаст. О ЕУропским очекивањима од Жутије пише и Ђоко Кесић, закључујући да пут у ЕУ апсолутно није поплочан ничијим добрим намерама.

Синиша Љепојевић се осврће на нову етапу издаје - повратак жутих на Косово, док Александар Ђикић анализира перцепцију Косова у
„зачараном кругу двојке“, у којем се ноторне лажи проглашавају за историјске истине, и обрнуто.

Бранко Жујовић не може да верује до које мере жутократија идолозује ЕУропску унију, и пита се колико би се политика Брисела променила
„када би се у политици Србије осетила коштана, а не само пихтијаста маса“.

Докле год је жутократије, на то питање неће бити одговора.

петак, 10. јун 2011.

Шпанци

Читам данас да је у демонстрацијама у шпанском граду Валенсији повређено 12 особа приликом сукоба с полицијом. Шпанци протестују због корумпиране власти, економске кризе и незапослености од читавих 21%!

Питам се да ли је у Шпанији копање по ђубрету једна од примарних грана пољопривреде. Да ли знају они уопште шта је корупција, кад не уживају благодети жутократије? Знају ли шта је неслобода, кад им медији нису сви листом под контролом странаца и демократора? Знају ли шта је демократија, када немају на власти неизабрану коалицију, а у њеној служби легије невладника? Кад још имају право на свој језик, културу, традицију, историју... Уосталом, замислите, имају краља, уместо демократског „прошпанског“ председника како је и ред!

Очигледно Шпанци нису довољно „цивилизовани“. Јер ево, буне се када им није добро. А Срби - пардон, Жутни - ћуте и трпе. Како им је лепо наредио Велики Б(о)рат.

четвртак, 9. јун 2011.

Поклон душманима

Ране 2008, тада још живи Брана Црнчевић писао је о „невладиним собарицама демократуре“ (тој бруци Србије) и лажној историји коју пишу за рачун душмана:

„Срби, оптужени за све и свашта, не би смели да позајмљују перо и мастило победницима. У том мастилу има превише српске крви. И нека лаж по којој је Америка уводила ред на полуделом Балкану буде записана у америчкој историји, у српској историји тој лажи није место“.


Кратки, прекратки осврт на тај коментар насловио сам „Нека лажу они, не смемо ми“, али нисам рекао оно што је тада требало рећи: зашто „ми“, родољуби, не смемо да лажемо. Не само зато што тиме чинимо услугу непријатељу - као што је исправно констатовао Црнчевић - већ и зато што тиме рушимо себе. Јер, зар нису највеће светиње нашег родољубља принципи слободе и правде, а самим тим и истине? Баш зато неистина, макар и у служби самоодбране, не може и не сме да буде прихватљива.

Ништа боље не илуструје лакоћу с којом су се за ових 20 година у свету примиле легије лажи о Србима од лакоће с којом су се међу самим Србима примиле неке неистине. На пример, напад НАТО 1999. се и даље редовно именује као „Милосрдни анђео“ иако то уопште није тачно. Чак је право име те операције - „Савезничка сила“ - далеко страшније као симбол недостатка човечности и цинизма концепта „хуманитарне интервенције“. Лажима је потребно фризирање и шминкање. Истини никад.

Данас се на НСПМ појавио текст др. Зорана Ђуровића, у којем се оспорава често цитирана изјава папе Јована Павла II о бомбардовању Срба. Наиме, Ђуровић је покушао да пронађе порекло изјаве - и није успео. Испада да је Зоран Петровић-Пироћанац у ствари измислио ту изјаву - осим ако није у стању да представи документ који је потврђује.

Судећи по коментарима, Ђуровићева анализа је дочекана на нож. Као, зашто брани папу кад се зна шта је овај мислио, говорио и радио по питању Срба. Као, није битно је ли наведена изјава тачна словом када је тачна духом. Као, ко је он да доводи у питање Пироћанца. Ето опет оне погрешне логике на делу...

Ако ова изјава није истинита, како знамо да друге јесу? Ако неко, било ко, свесно (а не из незнања) инсистира на неистини, зашто да му верујемо? Зато што је „наш“? Па како онда можемо било коме да замеримо што верује у најцрње неистине о нама, зато што су му потребне, корисне, или штавећ? Како онда можемо да замеримо некоме што тврди да су Срби радили ово или оно - па није битно да ли је то сасвим тачно, али је ето у „духу“ онога што се радило? А на основу чега онда знамо какав је тај „дух“, ако не по речима и делима - онаквим какви јесу, а не каквим их замишљамо?

Можда су коментатори више реаговали на тон и наслов Ђуровићевог текста него на његову садржину. То њихове закључке не чини ништа мање погрешним. Доказивање да је тај један цитат измишљен нимало не амнестира Ватикан од одговорности за оно што су стварно радили, говорили или мислили, а о чему постоје докази. Напротив, то само чини услугу борцима за истину, јер разоткрива слабост у аргументу и омогућава да се она уклони.

Изрећи лаж нехотице или заблудом мањи је грех него у тој лажи свесно истрајавати. Тиме се душманима не само позајмљује, већ поклања оно мастило о којем је писао Црнчевић.

понедељак, 6. јун 2011.

Порука поробљивачима

Обично чекам „Око“ да коментаришем туђе текстове, али данас прочитах нешто што заслужује посебну пажњу.

Поведен, претпостављам, прошлонедељном басаријадом Врховног Жутника, Жељко Цвијановић је данас објавио „Писмо пријатељу из власти“. (I, II). Срочено као обраћање (по тону, одавно већ бившем) пријатељу „К“, тамо међу жутократама, писмо сецира сву беду ових разбијача и пустошитеља Србије. Они који су их на власт довели - не гласачи, већ наставници курсева у Гармишу и Сегедину:

„...бирали су вас - баш такве су хтели - по критеријуму ваше јаловости. Бирали су вас јер су знали да ћете се, кад вас врате из Гармиша и поставе на власт, по закону физике најпре обрачунати са креативном елитом и произвођачима добара. Знали су да ћете, шта год радили и причали, поделити друштво, само по томе што су знали да на местима која сте желели простора за вас има само ако је тако и никако другачије.“


Колико год међу њима има оваквих или онаквих, не мотивише их никаква идеологија, већ чиста похлепа. Идеологију смишљају накнадно, да оправдају своја непочинства. „Жутизам“ је производ те њихове јаловости и слабости карактера, а не неког размишљања о стању света. А пошто је за издају потребна бар некаква идеологија, онда жутократе нису ни издајници, већ нешто још ниже: поробљивачи.

У наставку писма, Цвијановић описује како жутократија гледа на Косово и на српски идентитет. По њима је Косово оптерећење које треба да се што пре ампутира, а циљ је да се „промени културни модел“ Срба (баш као што се ономад излануо сада већ бивши културкомесар). Али то се не ради зарад остваривања неких великих тековина цивилизације, већ само и једино да би се под скутом Брисела осигурао опстанак жутократије. Јер, како каже свом бившем пријатељу Цвијановић: „ви ћете владати ако ми останемо без историје; ако је спасемо, места за вас у њој неће бити.“

Чуде се, вели, страни амбасадори како су жути успели да у тако кратком року просто униште земљу, а да се нико озбиљно није побунио. Из страха, слабости, кукавичлука, шта ли? Каже:

„...нисте Србима донели хлеб, али сте им узели слободу; нисте им дали посао, али сте им узели сваку наду; нисте им вратили правду, али сте им узели последње залихе поноса, оне које чувају још само за своју децу. И зар то није нека промена културног модела?“


Али колико год се чини успешном, кратког је века. Јер жутократе, попут својих послодаваца, живе у свету фризираних представа, фиктивном универзуму обликованом сопственим маркетингом:

„Историја није, као што мислиш, ствар представа, већ ствар неких истина, једнако као што гладни у Србији данас нису ствар сопственог утиска, већ чињенице да немају шта да једу.“


Такве илузије ретко трају вечно. Зато, ма колико мало наде је остало за нас „непреумљене“, за њих је нема никако.

Јер, да парафразирам Томаса Џеферсона, једног од оснивача САД: ова власт би требало да стрепи од помисли да је Бог праведан и да његова правда неће спавати заувек.

Прочитајте писмо, да бисте знали ко и како влада земљом која је још мало па постала Жутија, али ће опет бити Србија. Чим пробудимо Божију правду.

субота, 4. јун 2011.

Око Соколово #21

Дан 1063. преумљавања Србије у Жутију.

Генерал Младић је у Хагу. Преварени пољопривредници на друмовима. Дигли су се кука, мотика, миш и тастатура. Међу жутократама је све приметнија паника. Прича о ЕУропству чим се ухапси Младић је трајала три дана, док није постало ће из Брисела и Вашингтона стићи једино нови захтеви, услови и уцене. Над Србијом се надвила „сенка бешчашћа“, како каже руски академик Јелена Гускова.

Полиција и даље бије, али је питање када ће да увиди сво безнађе свог положаја. Можда кад буде дошла у ситуацију да пендрецима брани убице српске деце 13. јуна, када у Београд дођу челници НАТО. Хоће ли неко од жестоких момака у плавом тада да каже „Мој си Београд долазио да бомбардујеш?“ Видећемо.

За почетак, мало историјске документације. Александар Лазић на Правој страни има збирку изјава и цитата поводом хапшења Ратка Младића, тек да остане забележено како се ко понео у том часу. Да не могу рећи после да нису рекли то и то. Вреди да се спомену још два Лазићева текста однедавно, прилози за биографију Бориса Тадића и Томислава Николића.

Видовдан преноси интервју који је Младић у децембру 1992. дао новинарки РТС; мноштво је ту занимљивих ствари, како за историчаре тако за лаике: Младићев однос према рату уопште, према дојучерашњим комшијама, значај догађаја у Добровољачкој, присустворегуларне хрватске војске у БиХ, итд.

То што су светски медији искористили хапшење генерала Младића да освеже, понове и надограде ратну пропаганду из деведесетих и један шовинистички дискурс према Србима уопште, мање-више је очекивано. Исто су радили у јулу 2008, када је ухапшен Радован Караџић. Али када се у самој Србији форсира такав дискурс, онда је то већ друга прича.

Биљана Србљановић, некадашњи вулгарни драмописац и елдепеовски партијски јуришник а сада Супруга Француског Амбасадора, дала је у Пешчанику (а где друго?) одушка својој мржњи. Нема потребе да сам коментаришем том приликом изречене гадости, јер су то већ урадили Небојша Бакарец и Љубиша Ристић. Имајте само на уму да Мадам Келер није ни прва ни последња која прича приче о стравичним погибијама људи који су, ето, живи и здрави. Понело је, шта ли. На тај феномен ауто-колонијализма осврнуо се и Слободан Антонић.

Чисто сумњам да било ко у Србији данас - осим оних који су за то плаћени, и искрених верника у благодети невладништва и жутократије - верује да хашки Трибунал има икакве везе са правдом. Неки од тамошњих судија иду дотле да прете „млевењем“ и траже истрагу СПЦ, што коментарише Драган Митровић у Политици (која изгледа још није сасвим пожутела), док Мирослав Лазански подсећа на занимљив датум у Младићевој оптужници и какав се злочин тада заиста десио.

Можда је понајбоље целу причу око хапшења Ратка Младића објаснио британски новинар Мик Хјум (Mick Hume): Запад је у медијима створио слику да су Срби монструми, како би после Хладног рата могао негде, некако буде херој. Тако је од стварног рата у БиХ направљен манихејски мит, а од Срба нови нацисти (без обзира на стварну историју, како новију тако ону из 2. светског рата).

Ту сад долазимо до једног занимљивог феномена. Јасно је зашто тезу о српској нацистоидности форсирају невладници и жутократе (који себе сматрају ЕУропским грађанима), али зашто се она прима међу родољубима и противницима режима? Владан Глишић образлаже да се ради о посебном облику прихватања комплекса ниже вредности, изнедреног из фрустрације понижавањем, издајом и свакодневном пропагандном. Ти што кличу „Нож – жица – Сребреница“ или „Убиј, закољи да Шиптар не постоји“, мислећи да тиме пркосе непријатељу, у ствари прво пљују на себе и свој народ.

Прошле недеље сам пропустио да напоменем коментар Милана Дамјанца поводом Младићевог хапшења; Дамјанац је пар дана касније прокоментарисао и изјаве турског председника Ердогана, али и подаништво жутократа какво није виђено ни за турског земана. О издајству српске „елите" збори и Владимир Димитријевић, инспирисан стиховима Јована Дучића.

Не знам када је Врховни Жутник сео да разговара са водећим жутим писцем Светиславом Басаром, али њихов разговор (објављен првог и другог јуна) звучи потпуно надреално. За Басару се већ неко време зна да је са манирима, логиком и здравим разумом на „ви“, али Друг Бота је изгледа у сличном менталном стању. Најбољу дијагнозу је вероватно дала Ана Радмиловић, која вели да:

...обојица подсећају на два луда путника фаталног брода Титаник који, док брод тоне, скупљају жетоне са коцкарског стола и задовољно наздрављају успеху, не увиђајући да тамо где иду „жетони вредности немају“ (Рамбо Амадеус).


Чудне се ствари дешавају у земљи коју Бота и Басара изгледа нису сасвим прекречили у жуто. Ево већ данима је Панчево потпуно блокирано превареним сељацима; Драгослав Павков објашњава шта се дешава, и вели да у свему има доста унутарстраначких малверзација Жутих.

Лошу су лекцију жутократе научиле од својих страних господара, поверовавши да све могу да промене довољном количином маркетинга, и да нешто што они одлуче да игноришу самим тиме не постоји. Њихова медијска блокада само подвлачи ко се у Србији бори против кречења у жуто, каже Данило Тврдишић из Двери. На велику несрећу жутократије, њен медијски мрак престаје на Дрини, па је тако РС постала пример борбе за слободу а против колонијализма и самомржње, објашњава Бошко Обрадовић.

Слобода је кључ, наиме. Народ је гладан слободе и правде колико и хлеба, и полако почиње да спознаје да слобода и хлеб једно те исто, каже Жељко Цвијановић у разговору за Печат. А тада ће одзвонити не само жутократији, већ и сваком режиму који би да буде колонијални или окупациони. Како рече неки дан Анђелија Јакшић, људи траже слободу, а слобода људе.

Највећа иронија ће бити што ће за ту спознају значаја и светиње слободе бити одговорна управо непочинства жутократије.