Од мишоловке до зелене гране

Јутрос дође до мене једна кратка руска басна, преведена на српски:

Једнога дана види миш како сељак поставља мишоловку.
Миш оде и то исприча кокошки, овци и крави.
И сви му кажу: „Мишоловка је твој проблем. То се нас не тиче.“
Недуго потом, у мишоловку се ухвати змија и угризе сељакову жену.
Покушавајући да је излече, скували су јој супу од кокошке.
Затим су заклали овцу, како би почастили све оне који су долазили да је обиђу.
Онда су заклали краву, како би достојно нахранили госте на сахрани.
А миш је све време то гледао кроз рупицу у зиду и мислио о стварима које се, ето, никога не тичу.

Особа која је то поставила додала је: „Ево зашто умире Русија“. Претпостављам да је мислила на одсуство основне солидарности у друштву на које се басна и односи. Е сад, не знам до које мере је то проблем у данашњој Русији спрам, рецимо, Јељциновог доба. Али знам да је одсуство људске солидарности проблем у многим другим земљама. Пада ми на памет не само ЕУропско-атлантски „модел транзиције,“ земља која се некада звала Србија, већ и сама Империја, тојест Америка. Што не би требало да чуди, имајући у виду да је Америка - онако како је види владајућа идеолошка каста - шаблон по којем се Србија преумљавала и „унапр(е)ђивала.“

Рекао би неко, само страни плаћеници или људи са оштећењем мозга могу да критикују Путина после чудотворног опоравка Русије из каљуге деведесетих. И то је на месту. Али што вели један колега, критика има смисла једино када постоји основа да се нешто побољша. Значи, у Русији је сада довољно добро да људи могу да се жале како може и боље. А Јељцин је био непоправљив, као трула бандера, па нико није кукао јер су знали да нема вајде. Звучи наопако, али кад се мало размисли, логично.

То можда објашњава зашто нема кукања у Америци. Овде људи виде Барака Хусеина Обаму или као свемоћног и непогрешивог пророка - па је кукање неопростиви грех - или као Антихриста, па кукање не помаже.

Не знам како народ у Србији доживљава Државно Дно. Да ли мисли да на њега може некако да утиче. Ја мислим да не може, да се ради о људима до те мере рђавим и кварним да од њих не може бити скоро никакве користи. То не кажем олако; документовано сам према њима био конструктивни скептик, али сам још колико прошлог октобра сматрао да у најбољем случају одмажу неспособношћу. Нисам могао ни да замислим да ће постати већи Бориси од Тадића. А за мање од шест месеци учинише више зла него Друг Бота за шест година.

А и једни и други успели су то причом да се мишоловка увек тиче неког другог. Туђман је проблем Крајишника, Изетбеговић (сениор и јуниор) тамо неких „Босанаца“, Тачи и УЧК тамо неких „Косовара“, Мило Ђукановић тамо неких Црногораца, док ће „цео свет“ да пусти Србију на миру чим оде Милошевић (ха!)...

Нема солидарности ни међу ошишаним дужницима, опљачканим радницима, напуштеним сељацима. Сопствени проблем увек је највећи, за њега је увек неко други крив, и увек неко други - власт, Империја, ЕУропска унија, било ко - треба да га реши. И сви се чуде зашто им је тако како им је. Ну.

Иронија је, дабоме, што квислиншки култ овом психозом уништава Србе и Србију у име Империје која је трула изнутра и у слободном паду, док Руси причају басне о проблему недостатка солидарности, иако су већ више од деценије у успону из каљуге. Али ни успон Русије ни колапс Империје неће, сами по себи, ништа учинити за нас. Тиме само може да се створи плодно тло. Али да бисмо изашли на зелену грану, треба прво дрво да засадимо.

Само што сађење дрвећа није „ЕУропски“. А сечење, ево, јесте.