На данашњи дан, пре тачно седамдесет година, скуп револуционара у Јајцу прогласио се једином легитимном владом Југославије.
Само по себи то није морало да значи ништа. Свако може да се прогласи за власт, али му је то узалуд ако не може да је обезбеди силом. Али револуционарима је ишло у прилог неколико ствари. Иако су Југославију, распарчану 1941, тада још увек држали Немци, Мађари, Бугари, Албанци и НДХ, већ крајем лета 1943. било је извесно како ће се рат завршити. Црвена армија сломила је зубе Немцима прво код Стаљинграда, а потом код Курска. Није било питање хоће ли стићи Толбухинови тенкови, већ када.
За то време, западни савезници су обезбедили капитулацију Италије. Тај чин је на територији Југославије имао вишеструке последице. Талијани су до тада у својим окупационим зонама штитили цивилно српско становништво од зулума НДХ и „Природне Албаније.“ Немци су и једне и друге пустили с ланца, па још и организовали добровољачке СС-дивизије (Ханџар, Кама, Скендербег).
Комунистички револуционари нису ништа чинили да те злочине спрече. У складу са њиховом догмом, Срби су били искључиво „угњетачи“, док су Хрвати и Арбанаси били „потлачени“ - па иако су Павелић и Бали Комбетар сматрали „реакционарним“, њихово истребљивање Срба само по себи није сметало револуционарима.
Кажем „револуционари“, јер у Јајцу се нису окупили само комунисти. У редовима „делегата“ било је и предратних политичара - следбеника Радића, Мачека, Мехмеда Спахе - углавном оних незадовољних предратним уређењем, који су видели свој интерес у комунистичком предлогу федерализације. Тако увек бива: најгласнијима помажу „корисни идиоти“.
Срби у редовима револуционара су до те мере били убеђени у сопствену колективну кривицу за наводни „буржоаски империјализам“, толика је била њихова вера у револуционарну религију - јер комунизам је, да не буде забуне, итекако верски феномен, само што је његово божанство овоземаљско - да не само што су прихватили да ничим не спрече злочине над сопственом родбином, него су прихватили да те злочине после рата припишу појединцима, док су колективе наградили. Отуд Социјалистичка Република Хрватска, са све шаховницом, Истром, Јадраном, Дубровником и западним Сремом. Отуд Аутономна Област Косово и Метохија, касније САП Косово (али и „Војводина“).
Наиме, влада у избеглиштву и Југословенска Војска у Отаџбини рачунали су на репризу претходног рата, у којој би западни савезници - Енглези и Американци - искрцавањем на Јадрану омогућили општи устанак и кампању ослобођења сличну оној из 1918. Ако су планови за искрцавање на Јадрану икада и постојали, од њих се у јесен 1943. одустало.
Дан пре скупа у Јајцу, Стаљин је на самиту у Техерану тражио од Черчила и Рузвелта да дотадашњу подршку Михаиловићу и ЈВуО обуставе и пренесу на Тита и револуционаре. Пошто је СССР још увек водио 90% борбе против Трећег Рајха, западним лидерима то није тешко пало. Чињеница да је декларација у Јајцу темпирана за термин техеранске конференције указује да се ради о планираном садејству Тита и Стаљина.
Енглеска вероломност је неупитна. Теорија које би је објасниле има више, од тајних комунистичких симпатизера у обавештајној служби (којих је било) до наводног инцидента из Черчилових младалачких дана, када је у Београду због клеветања Срба добио батине од Воје Танкосића. Највероватнији одговор је можда и најједноставнији: Лондон је увек гледао на Србе као продужетак омражене им Русије, тако да је влади Уједињеног Краљевства итекако одговарала Југославија коју би предводили Хрвати (отуд „споразум“ Тито-Шубашић, на пример) а у којој би српски фактор био максимално неутралисан. Гле чуда, исто је мислио и Хитлер.
Додатно образложење налази се у тачкама 3 и 4 одлуке да се краљу Петру II и влади у егзилу забрани повратак у земљу: председништву АВНОЈ-а налаже се да „у сврху поништења и поновног склапања, односно одобрења, прегледа све међународне уговоре и обавезе“ које је потписала краљевска влада, и да не признаје никакве будуће обавезе које би потписао било ко осим њих. (извор)
Ово је омогућило Британцима и Американцима да југословенско злато конфискују као „наплату“ за ратну помоћ коју су пружали како Титу, тако Михајловићу. По ценама које су они одредили, дабоме. Део који је остао у земљи пронашли су Талијани, али је само осам (од 60) тона испоручено Мусолинију. Половину од остатка „проналазач“ је 1944. поклонио Титу преко Палмира Тољатија, а остатак је „поштено“ задржао за себе (извор). Али зато од 1943. наовамо слушамо како су „издајнички“ краљ и влада покрали југословенско злато и побегли из земље. Ваљда је зато Петар II умро без пребијене паре, а „највећи син народа и народности“ у луксузу.
Западни савезници имали су вишеструки интерес да подрже Тита. Постоје тврдње да је барем Лондону било итекако познато да Тито није никакав стаљиниста (што се показало 1948, његовим иступањем из Коминтерне и приклањањем Западу). Подршка Титу омогућила је да се избегне неугодан проблем НДХ. Гнусни злочини усташке Хрватске, уз благослов Римокатоличке цркве, отежавали су реконструкцију Југославије у којој би српски „реметилачки фактор“ био под контролом. Тито је то решио тако што је федерализацијом узурпиране земље рехабилитовао Хрвате као нацију, сваливши кривицу за злодела НДХ на „два камиона усташа“. И док су Срби морали да се извињавају што су живи, Стево Крајачић је могао сред Јасеновца да каже „мало смо вас побили“.
Поштено говорећи, ни влада у избеглиштву није била ништа боља што се тиче односа према жртвама НДХ; ајде што су хрватски министри једногласно порицали све оптужбе, али су им се у томе придружили и многи српски. У сваком случају, та завера ћутања итекако је олакшала послератну употребу Римокатоличке цркве за рушење комунизма у источној Европи, нпр. у Пољској. Не мислите ваљда да Черчил, Рузвелт и Стаљин нису размишљали о томе шта после Хитлеровог пораза?
Тако су у Јајцу ударени темељи пројекту који је зацртан петнаест година раније у Дрездену, а изведен је по шаблону који је већ (нехотице) обезбедио Хитлер. Одобрење је стигло са конференције у Техерану. Годину и по касније, ратно комадање Југославије озваничено је као „федерализација“, металостругар из Кумровца (ако је то уопште био он) постао је Маршал и фараон, а Срби који су чинили већину и легитимног и револуционарног покрета отпора постали су другоразредни поданици у сопственој држави. И онда је тај кошмар проглашен за остварени сан, из којег се ни данас, седамдесет година после, нисмо сасвим пробудили.
За то време, западни савезници су обезбедили капитулацију Италије. Тај чин је на територији Југославије имао вишеструке последице. Талијани су до тада у својим окупационим зонама штитили цивилно српско становништво од зулума НДХ и „Природне Албаније.“ Немци су и једне и друге пустили с ланца, па још и организовали добровољачке СС-дивизије (Ханџар, Кама, Скендербег).
Комунистички револуционари нису ништа чинили да те злочине спрече. У складу са њиховом догмом, Срби су били искључиво „угњетачи“, док су Хрвати и Арбанаси били „потлачени“ - па иако су Павелић и Бали Комбетар сматрали „реакционарним“, њихово истребљивање Срба само по себи није сметало револуционарима.
Кажем „револуционари“, јер у Јајцу се нису окупили само комунисти. У редовима „делегата“ било је и предратних политичара - следбеника Радића, Мачека, Мехмеда Спахе - углавном оних незадовољних предратним уређењем, који су видели свој интерес у комунистичком предлогу федерализације. Тако увек бива: најгласнијима помажу „корисни идиоти“.
Срби у редовима револуционара су до те мере били убеђени у сопствену колективну кривицу за наводни „буржоаски империјализам“, толика је била њихова вера у револуционарну религију - јер комунизам је, да не буде забуне, итекако верски феномен, само што је његово божанство овоземаљско - да не само што су прихватили да ничим не спрече злочине над сопственом родбином, него су прихватили да те злочине после рата припишу појединцима, док су колективе наградили. Отуд Социјалистичка Република Хрватска, са све шаховницом, Истром, Јадраном, Дубровником и западним Сремом. Отуд Аутономна Област Косово и Метохија, касније САП Косово (али и „Војводина“).
Шта је то охрабрило револуционаре да у новембру 1943, када је пропаст Италије за резултат имала само још бруталнију немачку окупацију и злочине, прогласе нову Југославију и себе за њене владаре? Црвена армија је још била далеко; неће стићи до септембра 1944. Одговор је у понашању западних савезника.
Дан пре скупа у Јајцу, Стаљин је на самиту у Техерану тражио од Черчила и Рузвелта да дотадашњу подршку Михаиловићу и ЈВуО обуставе и пренесу на Тита и револуционаре. Пошто је СССР још увек водио 90% борбе против Трећег Рајха, западним лидерима то није тешко пало. Чињеница да је декларација у Јајцу темпирана за термин техеранске конференције указује да се ради о планираном садејству Тита и Стаљина.
Енглеска вероломност је неупитна. Теорија које би је објасниле има више, од тајних комунистичких симпатизера у обавештајној служби (којих је било) до наводног инцидента из Черчилових младалачких дана, када је у Београду због клеветања Срба добио батине од Воје Танкосића. Највероватнији одговор је можда и најједноставнији: Лондон је увек гледао на Србе као продужетак омражене им Русије, тако да је влади Уједињеног Краљевства итекако одговарала Југославија коју би предводили Хрвати (отуд „споразум“ Тито-Шубашић, на пример) а у којој би српски фактор био максимално неутралисан. Гле чуда, исто је мислио и Хитлер.
Додатно образложење налази се у тачкама 3 и 4 одлуке да се краљу Петру II и влади у егзилу забрани повратак у земљу: председништву АВНОЈ-а налаже се да „у сврху поништења и поновног склапања, односно одобрења, прегледа све међународне уговоре и обавезе“ које је потписала краљевска влада, и да не признаје никакве будуће обавезе које би потписао било ко осим њих. (извор)
Ово је омогућило Британцима и Американцима да југословенско злато конфискују као „наплату“ за ратну помоћ коју су пружали како Титу, тако Михајловићу. По ценама које су они одредили, дабоме. Део који је остао у земљи пронашли су Талијани, али је само осам (од 60) тона испоручено Мусолинију. Половину од остатка „проналазач“ је 1944. поклонио Титу преко Палмира Тољатија, а остатак је „поштено“ задржао за себе (извор). Али зато од 1943. наовамо слушамо како су „издајнички“ краљ и влада покрали југословенско злато и побегли из земље. Ваљда је зато Петар II умро без пребијене паре, а „највећи син народа и народности“ у луксузу.
Западни савезници имали су вишеструки интерес да подрже Тита. Постоје тврдње да је барем Лондону било итекако познато да Тито није никакав стаљиниста (што се показало 1948, његовим иступањем из Коминтерне и приклањањем Западу). Подршка Титу омогућила је да се избегне неугодан проблем НДХ. Гнусни злочини усташке Хрватске, уз благослов Римокатоличке цркве, отежавали су реконструкцију Југославије у којој би српски „реметилачки фактор“ био под контролом. Тито је то решио тако што је федерализацијом узурпиране земље рехабилитовао Хрвате као нацију, сваливши кривицу за злодела НДХ на „два камиона усташа“. И док су Срби морали да се извињавају што су живи, Стево Крајачић је могао сред Јасеновца да каже „мало смо вас побили“.
Поштено говорећи, ни влада у избеглиштву није била ништа боља што се тиче односа према жртвама НДХ; ајде што су хрватски министри једногласно порицали све оптужбе, али су им се у томе придружили и многи српски. У сваком случају, та завера ћутања итекако је олакшала послератну употребу Римокатоличке цркве за рушење комунизма у источној Европи, нпр. у Пољској. Не мислите ваљда да Черчил, Рузвелт и Стаљин нису размишљали о томе шта после Хитлеровог пораза?
Тако су у Јајцу ударени темељи пројекту који је зацртан петнаест година раније у Дрездену, а изведен је по шаблону који је већ (нехотице) обезбедио Хитлер. Одобрење је стигло са конференције у Техерану. Годину и по касније, ратно комадање Југославије озваничено је као „федерализација“, металостругар из Кумровца (ако је то уопште био он) постао је Маршал и фараон, а Срби који су чинили већину и легитимног и револуционарног покрета отпора постали су другоразредни поданици у сопственој држави. И онда је тај кошмар проглашен за остварени сан, из којег се ни данас, седамдесет година после, нисмо сасвим пробудили.
Нема коментара:
Постави коментар