„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 18. август 2014.

А крвници, јаки и опаки

Око Соколово, бр. 130
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Пре сто година, ордија бечких коњушара предвођена Оскаром Поћореком кренула је у „казнену ескпедицију“ на Србију - и била до ногу потучена на Церу. Ових дана у Текеришу церску победу „славе“ квислинзи, подрепаши, поданици (част једном изузетку) - они исти који се Сиенену извињавају што је Србија досад „правила проблеме“ и обећавају да „никад више неће ратовати“. Одакле им образ? О одвратном конвертитству данашњих „владара“ Србије пише Владимир Димитријевић.

Или ће бити да је то одвратно лицемерје у ствари право лице Срба „преумљених“ по ЕУропској визији Атлантске Империје: да се ничега не стиде. Баш као и они што су их својевремено „преумили“ Хапсбурзи, па су скупа са Немцима и Мађарима бежали са Цера...

Почетком августа навршило се шест година од несуђене грузинске „Олује“ у Осетији. Утиске са Кавказа, док на Дону бесни рат, с нама дели Драгана Трифковић.

Руски одговор на нуландовање Бандеристана у Кијеву био је убојитији од тенкова; ударили су ЕУропске квислинге Империје тамо где их највише боли - по џепу. О несуђеним пољским „јабукама слободе“ пише Александар Павић.

Нажалост, ни непријатељ не спава. У Босну и Херцеговину је крајем јула отишла јединица
енглеске лаке коњице; нико не зна тачно зашто. Стефан Каргановић и Ненад Кецмановић слуте да се ради о припреми за нови напад на РС током или после октобарских избора. Зашто би Империји избори у БиХ били светиња, кад их је лажирала у Београду и газила у Кијеву?

Какву је пропаганду „цивилизирани“ Запад водио против Срба на примеру Француске илуструје Драган Петровић. Ако вам ишта од тога звучи познато из извештаја о рату у бившој Украјини... то није нимало случајно.

Кад смо већ код историје, вреди прочитати анализу Нишке декларације коју је за Фонд стратешке културе написао Зоран Чворовић. Да схватимо како није све било баш тако једноставно како би неки данас хтели да представе...

Од судбине се, међутим, не може побећи - колико год се неки трудили. Тако се и преумљени квислинг Vuchych сад налази у позицији да му са сваке стране истиче време, вели Жељко Цвијановић. Ђаво увек дође по своје.

Хтели то или не, били тога свесни или не, ми смо и данас на Церу, пише Драгослав Бокан. Ништа се у ствари није променило. Само је непријатељ сто година ближе. Али не више од сто.

недеља, 17. август 2014.

Преумљени

У овонедељном магазину британских Срба, Бritić, нашао сам занимљив есеј на тему језика и средине. Реч је о резимеу научне дисертације Марије Томовић, резултату вишемесечне студије говорних навика Срба у Енглеској (Лидс, Лондон, Телфорд, Дарби и Лестер). Цитат једног од саговорника послужио је као наслов дисертације: "Stop talking English! That's not the point."
илустрација: еБritić
Та парадоксална команда да се престане говорити енглески - на енглеском! - је, вели Томовић, савршена илустрација начина говора учесника у студији: 26 Срба, прве или друге генерације (20 је рођено у Енглеској), у распону година од 18 до 69.

Резултати у целини - пише Томовић - показују да се енглески користи као „матрица“, тј. темељ, у који се онда ту и тамо убацује српска реч или фраза. Иако су ти прелази течни и чести, енглески је свеједно доминантан. Чак и у мешаним језичким конструкцијама, српски је био „матрица“ далеко мање (40% ређе) - што, наводи Томовић, потврђује закључак холадског професора Питера Мајскена (Pieter Muysken) да је процес мешања језика једносмеран.

Притом непознавање српског није било проблем: сви учесници су били способни да „изговоре дуже реченице на српском, показавши јасно познавање српске синтаксе и граматике.“ Томовић сматра да је пресудна била чешћа употреба енглеског у свакодневном животу. Такође наводи да су екавци чешће говорили српски од ијекаваца - али се суздржава од преурањених закључака зашто је то случај, пошто би то захтевало политичко и социо-лингвистичко истраживање ван оквира њене тезе.

уторак, 12. август 2014.

Седмоглава изиде аждаја

Око Соколово, бр. 129
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Јуче, у редовном термину Ока, стигла је вест о изненадној смрти колеге Мирослава Свирчевића. Зато Око излази данас.

Рат на ободу Русије доживео је крајем протекле седмице неочекивани заокрет: Русија је увела санкције земљама НАТО и ЕУ које су досад некажњено уводиле „црне листе“ руским државним службеницима, банкама и предузећима. Забрана увоза прехрамбених производа и других роба већ је изазвала праву панику у Пољској, Литванији, Финској, а ни Немцима није право. Амерички Император говорио је о „цени“ мешања у Украјину - али по свему судећи, цену ће платити ЕУропска унија, али и сама Америка. Што и јесте ред; управо се они највише и „мешају“...

Добро вели Жељко Цвијановић, овај сукоб „тражи чврсте и паметне чак и као посматраче“. Зато Империја чини све да своје жртве претвори у малодушне, очајне, слабе и глупе људе. То је већ учинила са сопственим становништвом - уз часне изузетке типа пензионисаних обавештајаца, чији глас вапијућег у пустињи нема ко да чује, пише Александар Павић.

За то време, у окупираној СНСрбији, институције државе воде рат против ћирилице исто онако као што су то некада радили Беч или Павелић, објашњава Андреј Фајгељ.

понедељак, 11. август 2014.

Др. Мирослав Свирчевић, 1970-2014

Доктор Мирослав Свирчевић, историчар, балканолог и велики борац за слободу и правду, умро је синоћ изненада. Имао је 44 године.
Др. Мирослав Свирчевић (via Facebook)
Био је познавалац политичких система у Енглеској (магистериј), Србији и Бугарској (докторат). Чињенично је оповргавао антисрпску пропаганду и упозоравао на мешање спољних сила у судбину Срба. Радио је у Балканолошком институту САНУ, а његове текстове преносили су многи родољубиви српски медији - укључујући и Сокола и Институт Рајс).

Жалим што се нисмо срели у пар наврата кад смо се затекли на истим меридијанима, иако смо се често дописивали и консултовали. Жалим што је отишао пре него што имао прилику да на конференцији у Санкт Петерсбургу идућег месеца представи рад о стварању Југославије. Али највише ми је жао што није дочекао слободу за коју се срчано борио.

Со Свјатими упокој, Христе души раб Твојих, идјеже њест бољезан, ни печал, ни воздиханије, но жизањ бесконечнаја.

четвртак, 07. август 2014.

Замка руских санкција

Јутрос је објављен руски одговор на „санкције“ Империје: забрана увоза хране из држава које учествују у америчкој кампањи против руских појединаца и предузећа.

Неки већ у овоме виде могућност зараде за ратаре из Србије. Нажалост, то је мало вероватно. Чак и да мајске поплаве нису уништиле усеве и сточни фонд - а јесу - пољопривредна инфраструктура Србије је скоро потпуно уништена дугогодишњом политиком власти и увозничког лобија. Ако и има неких вишкова који би се евентуално могли извозити, за то просто не постоји инфрастуктура, јер се пољопривредним производима још увек тргује кроз архаичну институцију државног „откупа“.

Да све буде још горе, нема разлога да Русија верује проивођачима хране из Србије. Јесмо ли заборавили на јунску аферу са кварним прасићима, који су извожени као српски а у ствари је била реч о месу из ЕУ којем је истекао рок трајања? Или на аферу са шећером из 2004, када је лоби повезан са ДОСманлијама извозио наводно српски - а у ствари увезени па препаковани - шећер у ЕУ ? Нису Руси веверице, па да не знају с ким имају посла - барем кад је реч о властима. Народ, то је већ друга прича.

Тужна и ружна је чињеница да квислиншки култ и државно дно чине све да привредну сарадњу Србије и Русије или онемогуће, или њене плодове преусмере у сопствене џепове. Знајући како раде, и на каква су непочинства спремни, не би ме нимало изненадило да ускоро не дође до још једног скандала са неисправном, црвљивом или отровном „српском“ храном упућеном пут Русије. А ако после тога Москва у самоодбрани укине трговинске повластице Србији, као непоузданом и лажљивом партнеру, култисти ће то једва дочекати, вриштећи да је ето „Русија увела санкције Србији“ и тиме правдати своју политику улизиштва и подаништва Атлантској Империји.

Да не кажете после да нисте знали, или да вас нико није упозорио.

среда, 06. август 2014.

Цивилизацијски избор

Велики број украјинских војника, недељама опкољених у „јужном котлу“ између новоруских бранилаца и границе са Русијом, почео је да баца оружје и предаје се руским граничарима ових дана. Хумани третман руске војске према слугама кијевске хунте - која се итекако нехумано односи према становништву Донбаса - збунио је доста посматрача на Западу. О чему се ради, објашњава колега Степски соко (The Saker):
Шокиран сам бројем коментара који осуђују руско понашање као глупо, наивно или погрешно... Јединице у „јужном котлу“ су лака пешадија, падобранци и специјалци, а не нацистички ескадрони смрти. Друго, тамо су послати по наређењу, често под претњом како њима тако и њиховим породицама. Треће, показали су велику личну храброст, недељама окружени без хране и муниције, под сталном артиљеријском паљбом са свих страна и без икакве наде за избављење.

Али оно што је најважније, и што многима промиче (не њиховом грешком), то су Руси, ништа мање него Руси из Русије или Новорусије. Имајте на уму да је само мајушна мањина народа у Украјини попут психопате Љашка или поквареног скота Порошенка. Велика већина Украјинаца су културно Руси. Дабоме, многи од њих говоре украјински и осећају се као Украјинци, али на исти начин као што се неко из Баварске осећа као Баварац а неко са Флориде као Флориђанин - а да притом нису анти-Немци или анти-Американци.

У очима руских војника, дакле, они су исти народ. Ово је [Американцима] можда  тешко разумљиво, али тако је. Свакако да руски војници мисле „ето шта сте постигли“ и „како вам се сад свиђа независна Украјина“, али углавном сажаљевају те људе и желе да се према њима односе хумано, милосрдно и братски.