„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 01. септембар 2014.

Мален свијет за адова жвала

Око Соколово, бр. 132
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Дошао је и фамозни 1. септембар, када су ЕУропски господари наводно дали рок квислиншком култу да се придружи „санкцијама“ против Русије. О томе у преумљивачким медијима нисмо чули ни писка; зато се пише о свему другом, од „старлета“ до посипања кофама леда.

Српски „контранет“ (да посудим израз из Лепосаве П. Ћосића) као да осети ветар са истока, па све више жамори о предстојећим данима и месецима одлуке. Где да се почне?

Можда од постојећег стања. Александар Ђикић подсећа на истински ужасан положај преосталих Срба на Косову и Метохији, које је квислиншко руководство у Београду препустило на одстрел Шиптарима. Недуго после тога, десило се убиство на „прелазу“ Мердаре, када је са „косовијанске“ стране намерно и мучки убијен жандарм судбинског имена: Стеван Синђелић. Бранко Драгаш је тим поводом упутио апел Србима да престану са самоуништавањем, док је новинар са КиМ Иван Максимовић подсетио жандаре на њихову срамоту и издају, која је и довела до Синђелићеве погибије.

И онда - ништа. Да ли зато што га свакодневно „обрађују“ трач-медији или што му је систем образовања намерно извитоперен (о чему је писао Владимир Димитријевић), или што је систематски уништен од идиота, тек данашњи становник Србије изгледа личи на карикатуру коју описује Михаило Меденица, замишљајући данас Церску битку. Да се разумемо, није крив што га овако нападају; али јесте ако одбија да се брани.

субота, 30. август 2014.

Други пут вас пуштати нећемо

Из текста „Не брини, драга, заробљеник сам“ (Александр Коц/Димитриј Стешин, Комсомолскаја правда, 29 август 2014); са руског посрбио Сиви Соко
А. Захарченко са заробљеним украјинским војницима (фото Коц-Стешин, КП)
Пред стројем заробљеника стиже премијер ДНР Александар Захарченко. Дан после позива Владимира Путина војницима Новорусије, он је изјавио да ће армија ДНР оставити коридор за излаз окруженој украјинској војсци. Али с једним условом: морају да у окружењу оставе сву своју технику и тешко наоружање.
- Могу да вам покажем школе које сте порушили - обратио се он заробљеницима. - Децу у вртићима и избеглице које сте убили „Градовима“. Нисмо ми вама дошли преко Дњепра, него ви нама. Али знате, гледам вас... мом сину је 17 година, многи од вас су његови вршњаци. Данас ћу вам дати телефон, да се чујете са мајкама, женама, родбином. Ако се они јаве, пустићу вас. Просто тако. Из поштовања што сте ви војници, а не „Азов“, „Шахтерск“ или „Дњепр“ (1).
Хоћу и ово да вам кажем - чекам сваког од вас у гостима убудуће. Чекаће вас шоља чаја, чаша вотке и нешто на столу. Али не желим више да вас видим као непријатеље. Више вас пуштати нећу.
И још нешто: реците својим командантима, ви сте одлични војници. Нисте ви криви што сте допали заробљеништва. Борили сте се достојно, сваки од вас. Само што су ти који су вас овамо послали обична гамад.
Момци, дајте им сапун, дајте им да се оперу, и лежај у касарни. И донесите им чај и сендвиче.
Нема у његовим речима ничега вештачког или одглумљеног. Али пропаганди ефект могао би да буде разоран. Тамо одакле долазе младићи вољни да се боре за „јединствену Украјину“ не гледају руску телевизију и не читају наше новине. Али како би могли да порекну казивање својих најближих? Гласине ће брзо да пренесу оно што су украјински војници видели својим очима. Већ се прича да неки артиљерци намерно саботирају муницију како би умањили разарање. А ослобођени заробљеници вероватно ће се јавити својим колегама, који још увек седе опкољени у котловима. И то би могао да буде још један деморалишући ефекат који би могао да покрене ланчану реакцију.

Закорачити преко линије је за сваког заробљеника страшан корак, који по правилу са собом носи смртну опасност. Али ако знају да их у заробљеништву неће тући, судити или изгладњавати, на тај корак се много лакше одлучују. Посебно у садашњим условима, када шансе за јужну групу украјинске армије практично више нема.

(1) имена паравојних „казнених батаљона“ неонациста „Десног сектора“ (прим. прев)

четвртак, 28. август 2014.

Зар за њих погибе, Синђелићу?

Лажљива штампа (друге скоро да и нема) мисли да су Срби веверице и не памте дуже од јуче. Па да се подсетимо:

Фебруар 2012: Српска жандармерија, по наређењу министра Ивице Дачића, силом руши српску барикаду на Јарињу убрзо после Сретењског референдума на којем су се преостали Срби на КиМ определили за останак у Србији.

Новембар 2012: Српска жандармерија штити изградњу граничног прелаза Јариње - од Срба.

Април 2013: Влада Вучи-Дачи потписује „Бриселски споразум“ којим de facto признаје Независну Државу Косово и тамошње становништво (Србе, Горанце, итд.) препушта Тачију и Харадинају.

Новембар 2013: Фарса од локалних „избора“ на којима Београд присиљава Србе на КиМ да гласају за „косовијанске“ институције. Једноцифрена излазност се проглашава за успех.

Август 2014: На граничном прелазу Мердаре, хитац испаљен са „косовијанске“ стране убија припадника Жандармерије Стевана Синђелића. За то време, Политика јавља да Немачка од Србије „очекује признање Косова“.

детаљ са Ћеле-куле, Чегар, Ниш
Срби су Жутог октобра 2000 похрлили да руше Милошевића зато што је „издао Косово“ - како су им суфлирали Отпораши и остали плаћеници Империје - и тако на велика врата увели тројанског коња квислиншког култа на власт у Србији... Досманлије, Жутократија, Назадно-сендвичари, нема везе - сви иду по бефел у Амбасаду (зна се коју), и сви су већи издајници од претходних.

Војска се покорно самоукида и предаје генерале хашком минотауру. Жандармерија се куне у српско Косово, а онда поступа по наређењу - и силом спречава Србе да се за то Косово боре. Народ се дави у блату - што стварном, што дужничком и ропском - а ћути и трпи. Државе скоро па нема, медији лажу чим зину, а влади је најпреча „воља“ страних господара.

Не би ме чудило да Синђелићева лобања у капели на Чегру однекуд пусти сузу. Хероји Великог рата се већ преврћу у гробу.

Јасни су ми они што су узели пушку и отишли у Новорусију. Нису ми јасни они што су остали, а пушке се не лаћају...

среда, 27. август 2014.

Сваких 30-50 година, Запад долази са мачем

После параде заробљених нациста, 24. августа, премијер и министар војни Доњецке народне републике одржали су конференцију за штампу. Оригинални видео-снимак на руском, са преводима на неколико језика, објавили су су добровољци и сарадници колеге Степског Сокола, чији се блог Vineyard of the Saker претвара у истински међународну медијску организацију.

Напомињем да превод није мој; само сам га уредио за лакше читање, исправио ту и тамо нека имена и граматичке грешке, и подвукао по мени најбитније делове. ~ Сиви Соко

В. П. Кононов (лево) и А. В. Захарченко (десно), 24 август  2014
[Александар В. Захарченко, председник Савета министара Доњецке народне републике] Као што сви знате, пре недељу дана смо објавили наш план за напад. Jуче смо почели. До јуче смо се припремали за напад, испитивали освојену технику, наоружавали војнике, и тестирали комуникацију између различитих војних формација. Сада могу поносно да кажем да смо формирали 2 тенковска батаљона, 2 артиљеријске бригаде, 2 Град дивизије, 1 механизовани пешадијски батаљон, 3 пешадијске бригаде и ваздушну бригаду за специјалне намере.  Све ове јединице су сада добиле војне бројеве.

понедељак, 25. август 2014.

Кад послијед, све оно излиња

Око Соколово, бр. 131
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Чињенице све више потврђују предвиђања да ће од исхода рата у (бившој) Украјини зависити и српска судбина. Скоро свака изјава руских и новоруских званичника спомиње худу судбину Југославије као опомену - значи, нешто су научили из нашег усуда. С друге стране, и западни медији и квислиншки култ о украјинској репризи српских деведесетих упорно и одлучно ћуте. Сами закључите зашто.

Ето, овоме што вели руски политиколог Георгиј Енгелгардт о подаништву Србије нема много шта да се дода - осим да то подаништво није мотивисано жељом да се оствари добробит, чак ни лична, већ готово мазохистичком опсесијом служењем страном господару, односно сопственом комплексу безвредности, ослонцем психозе зване квислиншки култ.

Можда то није јасно руском посматрачу, јер је ова врста култизма у Русији већ 15 година на далекој маргини, али Михаило Меденица то итекако добро види, кад говори о „две стране истог тоалет-папира“ које представљају Жути и Назадњаци.

Види то и Милан Јовановић кад пише о силним издајницима који су се накотили по данашњој Србији. И Слободан Рељић, који се због тога из новинарства повукао у академију. Мислим да је и Мирјана Бобић-Мојсиловић свесна да је на делу масовно испирање мозга народу, што илуструје на примеру тренда поливањем кофом леда.

Стварно, о каквом „новинарству“ може бити речи када су водеће „новине“ Бљуц, Чауш и Доушник (имена су преведена да боље одговарају природи тих злочина против папира)? А има их још...

Толико је „јака“ Империја, толико јој све иде од руке, да шутира своју пудлицу Vuchychа да не извози храну (коју, бре?) у Русију, и да осуди српске добровољце у армији Новорусије. Ето колико су свемоћни, да се тресу од двадесетак брадатих Срба са аутоматима. О разлици између добровољаца и плаћеника пише Драгана Трифковић, док је најбољи коментар на причу о „поштивању воље“ ЕУстро-Угарске имао Рајко Васић.

Тај Запад пред којим се квислиншки култ простире као пред божанством, на наше очи се распада - у Ираку, Либији, Украјини, Авганистану, у малом месту Фергусон поред Сент Луиса... Или на примеру изузетака који су вољни да размотре своје догме о „геноцидним Србима“ (о чему пише Александар Павић) и тако потврде правило да већина њих није.

„Долази зима“, веле Старкови са Севера. Иде јесен, а за њом и зима, опомиње квислиншку власт у Жутограду Жељко Цвијановић. Од зиме, што стварне што метафоричке,  зазире како Империја тако и њена секта следбеника - у Бриселу, Лондону и Берлину једнако као у Варшави или Кијеву, или бившој земљи Србији.

Империја се свим силама упиње да покаже како Србије више нема, како је сваки њен траг затрт и збрисан, и како ће свугде у свету бити исто јер је то наводна историјска неминовност без алтернативе. Да је стварно тако, зар би морала толико да се труди?

Зато не страхујмо од зиме. Без ње нема пролећа.

недеља, 24. август 2014.

Симболично, али тачно

Војска Новорусије данас је, на украјински „дан неовисности“, организовала параду главном улицом Доњецка. Кроз шпалир грађана прошла је колона заробљених учесника у „казненој експедицији“ кијевског режима, од регуларне војске до наци-гарде и паравојних формација локалних феудалаца.

После проласка заробљених фашиста, три цистерне су симболично опрале улицу, употпунивши паралелу парадом из јула 1944 године, када је Москвом спроведено 57.000 немачких заробљеника из операције Багратион:


Тако увек са нацистима.