„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 25. септембар 2016.

Свети Стефан и Срби

Ако је тачно да је слава Немањића Свети Стефан - а не Аранђеловдан, како многи сматрају - онда је симболично што су Срби народ који кроз историју прати пут Првомученика, пише данас Никола Танасић. Имајући то у виду, ако је оснивање Републике Српске баш на тај празник било непланирано, сигурно није било сасвим случајно.

И ту долазимо, вели Танасић, до парадокса да Империја и њени балкански чауши покушавају да укидањем Светог Стефана натерају Србе да се одрекну себе:
Политичко Сарајево се превише навикло да ће страно присуство у БиХ увек испуњавати њихове политичке хирове, и умислили су да Србима могу да нареде да укину саме себе. Колонијални господари Србије су кудикамо паметнији од тога, што доказује чињеница да Брисел, тај суверени господар Србије и даље одбија да нареди да се одрекнемо Косова. Свесни су да је моћ моћ само дотле, док потчињене "може" да натера да раде оно шта хоће. Оног тренутка када нареди оно што "није могуће", она се дезавуише и раскринкава као лажни центар моћи, и бива свргнута. То се на наше очи догађа у Сарајеву. А ако је босанским муслиманима заиста стало да очувају БиХ, требало би да почну тако што ће престати да наређују Србима да чине нешто што није могуће да учине. А затим им не би шкодило ни да се са мало више поштовања и интересовања поставе према Светом Стефану. Јер ако успеју да схвате њега, успеће да схвате и Србе. И да схвате зашто у Босни никада неће њима владати.
Наравоученије, за оне који со вољни и способни да уче.

субота, 24. септембар 2016.

Референдум

Моћници овога света највише мрзе када се они које сматрају поданицима позову на законе и правду. Зар не знају, мисле „елите“ о народу, да су закони ту да служе сили, а не правди? Да је закон за вола, а не за Јупитера?

Тако ми се чине реакције тзв. „међународне заједнице“ - у пракси, Атлантске Империје и њених вазала - на објаву референдума о Дану Републике Српске.

За оне који не знају, на референдуму није реч о отцепљењу Републике Српске, иако се Империја понаша као да јесте. Нити је, попут оног отказаног 2011, реч о судским органима противуставно створеним дуго после Дејтонског споразума. Не, на сутрашњем референдуму ће становници РС одговорити на наизглед банално питање да ли су за или потив да 9. јануар буде (тј. остане) Дан Републике.

Кажем наизглед банално, јер се тиме удара на одлуку тзв. Уставног суда БиХ, који је на кукњаву члана председништва Бакира Изетбеговића одлучио да Свети Стефан не може да буде празник РС јер се тиме вређају муслимани („бошњаци“) и Хрвати, које о томе нико није ништа питао. Дочим је власт РС рекла:  „добро, ево да их питамо.“
Шта је ту спорно? То што се Срби (дакле, поданици) усуђују да се позову на закон и правду, која очигледно у БиХ треба да служи само и искључиво Империји и њеним штићеницима. Већ споменути Уставни суд - чије је само постојање неуставно* - редовно се позива на тзв. „дух Дејтона“ како би кршио његово слово и мало по мало укинуо дејтонски поредак у корист централизоване државе. Притом његови инострани чланови суде по наређењу, а не по законима или логици. Волео бих да питам судију из Македоније како би гласала да сутра Албанци у тој земљи оспоре Илинден као државни празник, јер хришћански светац вређа њихове исламске осећаје. Сигурно би се вајкала да је то некако другачије - и јесте, али једино у томе што Албанци (још) нису добили директиву из Вашингтона да се жале.

Вицекраљ тзв. међународне заједнице у Сарајеву, Валентин Инцко, прети санкцијама против власти у РС због „кривичног дела“ референдума. То је нонсенс. Референдум никаквим законом није забрањен. Да јесте, за то би била прописана законска казна, а не некакве „санкције.“

Осведочени обожавалац лика и дела Алије Изетбеговића и сам признаје да за употребу тзв. бонских овлашћења - која, успут речено, не постоје - мора да има сагласност савета за имплементацију мира (ПИК). Што ће рећи да Русија мора да се сложи. Можете ли да замислите такав сценарио, после Додикове посете Москви?

Уосталом, види ко је нашао да Србе учи демократији! У Инцковој родној Аустрији су овогодишњи председнички избори поништени зато што су нађени докази да је режим крао гласове како би спречио избор десничара. Нови избори је требало да се одрже у октобру, али ево их одлажу за децембар јер наводно лепак за гласачке коверте није довољно добар. А био је у априлу?

Сетите се реакција на британски референдум о изласку из ЕУропске уније у јуну, када је коментаријат Империје био у шоку што се „неопрана стока“ усудила да гласа против њихове олигархије. Сличним придевима су „частили“ Ирце када су 2008. одбацили централизацију ЕУ. Империја и данас одбија да прихвати легитимитет референдума на Криму, марта 2014, о враћању у састав Русије - само зато што то не служи њеним интересима.

Референдуми који иду на ползу Империје, дабоме, прихваћени су и када су незаконити. Сетите се само референдума за независност БиХ 1992, који је био потпуно незаконит по прописима БиХ и СФРЈ, али је одржан на „препоруку“ тадашње Европске заједнице.

Не смемо заборавити ни када је Император Барак Обама просто измислио референдум на Косову како би оправдао одвајање те окупиране покрајине Србије. Рече Обама, тог 17. марта 2014, да је Косово одржало референдум са све посматрачима УН и да је све било по закону.

Надам се да су вам сад ствари мало јасније.

* Овде сам у журби побркао Уставни и „Суд БиХ“ - који јесте неуставан. Што не мења чињеницу да је Уставни суд политички инструмент стране окупације, али грешка је грешка. Извињавам се и исправљам. (26. 9. 2016.)

Референдум

Моћници овога света највише мрзе када се они које сматрају поданицима позову на законе и правду. Зар не знају, мисле „елите“ о народу, да су закони ту са служе сили, а не правди? Да је закон за вола, а не за Јупитера?

Тако ми се чини реакције тзв. „међународне заједнице“ - у пракси, Атлантске Империје и њених вазала - на објаву референдума о Дану Републике Српске.

За оне који не знају, на референдуму није реч о отцепљењу Републике Српске, иако се Империја понаша као да јесте. Нити је, попут оног отказаног 2011, реч о судским органима противуставно створеним дуго после Дејтонског споразума. Не, на сутрашњем референдуму ће становници РС одговорити на наизглед банално питање да ли су за или потив да 9. јануар буде (тј. остане) Дан Републике.

Питање је само наизглед банално, јер се њиме удара на одлуку тзв. Уставног суда БиХ, који је на кукњаву члана председништва Бакира Изетбеговића одлучио да Свети Стефан не може да буде празник РС јер се тиме вређају муслимани („бошњаци“) и Хрвати, које о томе нико није ништа питао. Дочим је власт РС рекла:  „добро, ево да их питамо.“
Шта је ту спорно? То што се Срби (дакле, поданици) усуђују да се позову на закон и правду, која очигледно у БиХ треба да служи само и искључиво Империји и њеним штићеницима. Већ споменути Уставни суд - чије је само постојање неуставно - редовно се позива на тзв. „дух Дејтона“ како би кршио његово слово и мало по мало укинуо дејтонски поредак у корист централизоване државе. Притом његови инострани чланови суде по наређењу, а не по законима или логици. Волео бих да питам судију из Македоније како би гласала да сутра Албанци у тој земљи оспоре Илинден као државни празник, јер хришћански светац вређа њихове исламске осећаје. Сигурно би се вајкала да је то некако другачије - и јесте, али једино у томе што Албанци (још) нису добили директиву из Вашингтона да се жале.

Вицекраљ тзв. међународне заједнице у Сарајеву, Валентин Инцко, прети санкцијама против власти у РС због „кривичног дела“ референдума. То је нонсенс. Референдум никаквим законом није забрањен. Да јесте, за то би била прописана законска казна, а не некакве „санкције.“

Осведочени обожавалац лика и дела Алије Изетбеговића и сам признаје да за употребу тзв. бонских овлашћења - која, успут речено, не постоје - мора да има сагласност савета за имплементацију мира (ПИК). Што ће рећи да Русија мора да се сложи. Можете ли да замислите такав сценарио, после Додикове посете Москви?

Уосталом, види ко је нашао да Србе учи демократији! У Инцковој родној Аустрији су овогодишњи председнички избори поништени зато што су нађени докази да је режим крао гласове како би спречио избор десничара. Нови избори је требало да се одрже у октобру, али ево их одлажу за децембар јер наводно лепак за гласачке коверте није довољно добар. А био је у априлу?

Сетите се реакција на британски референдум о изласку из ЕУропске уније у јуну, када је коментаријат Империје био у шоку што се „неопрана стока“ усудила да гласа против њихове олигархије. Сличним придевима су „частили“ Ирце када су 2008. одбацили централизацију ЕУ. Империја и данас одбија да прихвати легитимитет референдума на Криму, марта 2014, о враћању у састав Русије - само зато што то не служи њеним интересима.

Референдуми који иду на ползу Империје, дабоме, прихваћени су и када су незаконити. Сетите се само референдума за независност БиХ 1992, који је био потпуно незаконит по прописима БиХ и СФРЈ, али је одржан на „препоруку“ тадашње Европске заједнице.

Не смемо заборавити ни када је Император Барак Обама просто измислио референдум на Косову како би оправдао одвајање те окупиране покрајине Србије. Рече Обама, тог 17. марта 2014, да је Косово одржало референдум са све посматрачима УН и да је све било по закону.

Надам се да су вам сад ствари мало јасније. 

среда, 21. септембар 2016.

Подаништво, нацртано

На последњем великом теферичу контроверзне Фондације Клинтон, један од гостију Била Клинтон је и садашњи гаулајтер окупиране Србије Olyksandr Vuchych.

Слика вреди хиљаду речи. А видео десет хиљада.



четвртак, 30. јун 2016.

Порази, победе и завети

Опште је место савремене српске историје и политике да је на Косову јуна 1389. „изгубљено царство“, и да се малена Србија намерила на велике Турке - уместо да се паметно покори „азијским интеграцијама“, шталивећ - и пропала, да пет векова не устане.

Само, је ли било баш тако?


Знамо шта је опевао народни певач, али шта бележи историја - колико год касније „дотеривана“?

Бележи да су се Турци повукли. Да им је први и једини пут у боју погинуо султан. Вајни европски крсташи су онда напали ослабљене Османлије, али их је код Никопоља 1396. просто збрисао јаничарски јуриш. Када су Тамерланови Татари 1402. разбили Бајазитову ордију под Анкаром, преживели су само оклопници на десном крилу, под командом Стефана Лазаревића. Он је потом оживео српску државу као деспотовину. Тек 1459. Турци освајају Србију - седамдесет година после Косова! - у походу који је почео заузећем Цариграда. А и тада је османска стихија заустављена под Стефановим белим градом...

Дакле, Турцима је био потребан цео један људски век да се опораве од Косова. Можда то није искључиво заслуга Срба, али јесте великим делом. Исто као што, када је Хитлерову хорду победио понајвише Совјетски савез, сигурно није одмогло што су нацисти због Југославије и Грчке померили „Барбаросу“ с 15. маја на 22. јуни.

Поред ових физичких последица, Косово има и духовну димензију, још већу и важнију. Наиме, тај бој је био Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ.

Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма, поробљени али не покорени. И захваљујући њему су васкрсавали - прво 1804, па 1815, а онда век касније, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке бедне ништарије, чизмолисци убеђени да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара?

Аустрија је својевремено бирала Видовдан да симболично понижава Србе, од Тајне конвенције 1881. до Фердинандове посете Сарајеву 1914. Туђманова Хрватска је 1990. на Видовдан избацила Србе из устава. Ђинђићев квислиншки режим - који у поређењу са Тадићевим, а камоли овим данашњим, изгледа малтене родољубиво - управо је на Видовдан изручио Милошевића агресорима и окупаторима.

И где је данас Аустрија? Нестала, великим делом због фрустриране опсесије Србима. Ђинђића су ликвидирали његови господари, по свему судећи када је хтео да се иоле осамостали. Узалуд је Хрватима што су испунили Павелићев сан и вратили се под аустро-немачки скут; нема дана а да не живе фрустрацију и опсесију народом којем су направљени као антитеза. Узалуд је и Атлантској Империји што је убила Милошевића - јер је прави циљ био да нас поробе, а у томе још нису успели (мада се тако чини).

Могли бисмо извући нека наравоученија из свега тога, кад бисмо само застали да размислимо. Зато нас свакодневно зомбирају што медији у служби Империје, што њен „потрчко и послушник“. Да се не досетимо.

Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на то зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову. Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.

(првобитно објављено 27. јуна 2015.)

среда, 22. јун 2016.

Још мало забрањене историје


Пре две године сам овде рекламирао документарну серију „Краљевина Југославија у 2. светском рату“, рекавши да ће приход од првих 6 епизода бити уложен у производњу следећих.

Тих првих шест епизода можете погледати овде.

Будући да су ствари какве јесу, није ишло ни брзо ни лако, али седма и осма епизода су успешно снимљене. Осму епизоду, имена „Краљ Петар, Черчил и Рузвелт,“ можете погледати бесплатно овде.

Јер народ који заборави своју прошлост, тешко да ће имати будућност.

понедељак, 30. мај 2016.

НАТО у Црној Гори: Припреме за 'Барбаросу II'?

(оригинал објављен на RT, 26. маја 2016.)

Стратешки значај Црне Горе обрнуто је сразмеран њеној величини. После њеног преузимања, НАТО ће имати пуну контролу над Јадраном, завршити окружење Србије, и добити вољу да се агресивније понаша према Русији.

Дан-два пред годишњицу неовисности, врхушка Црне Горе потписала је протокол о придруживању НАТО. Ако га овери осталих 28 чланица Алијансе - а овериће - мајушна држава постаће и формално чланица до краја године. НАТО, међутим, не жели Црну Гору због њених 700.000 становника или 1.500 војника већ из стратешких и симболичних разлога.

Географски, Црна Гора је природна тврђава коју је могуће бранити од далеко бројнијих непријатеља на спартански начин. Један од примера је победа црногорске војске на Мојковцу јануара 1916, када је штитила одступницу Срба од далеко јаче аустроугарске армије.

А симболички... ни у најцрња времена турске најезде, када су пред Османлијама пале српске краљевине, кнежевине и деспотовине а Мехмед и Сулејман надирали ка Бечу, Турци нису успели у потпуности да покоре племена у црногорским планинама. А није да се нису трудили. У том планинском уточишту опстајали су Српство, Православље, култура и памћење, чекајући васкрсење државности. Цетињске владике ударили су темеље савезништва са Русијом, тако да је рецимо краљ Никола 1904. објавио рат Јапану из солидарности са руским царем.

Црна Гора се ујединила са Србијом 1918, да би потом постала део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославије). Остала је у савезу са Србијом чак и када су ЕУ и НАТО раскомадали Југославију деведесетих. И Црну Гору је 1999. бомбардовао НАТО у „хуманитарном“ походу зарад шиптарских сепаратиста на Космету. Када су НАТО главари хтели да „поштеде“ Црну Гору, да би је приволели на своју страну, у Никшићу је освануо графит: „Гађајте и нас, нијесмо шугави.“

Мило Ђукановић, тада неприкосновени господар Црне Горе већ десет година, мислио је другачије. После рата је променио страну. Некада горљиви поборник братства са Србима, Мило се преумио у највећег србомрсца некадашње Југославије, што није било баш лако.

Ђукановић је помогао америчким агентурама и домаћим агентима да октобра 2000. „демократским“ пучем преузму власт у Београду. Правдао се да Црну Гору угњетава зли српски деспот Милошевић и да ће све бити решено завођењем демократије. Кад оно чим се Жути Октобар завршио, Мило постаде још већи сепаратиста. НАТО и ЕУ су са задовољством „посредовали“ у укидању Југославије 2003, а три године касније организовали референдум за неовисну држву Милогорију.

Није им сметало када се појавио видео-снимак Милових поклисара како парама „преламају ум“ гласачима. Није им сметало када су десетине хиљада Црногораца у Србији остали без права гласа, док су аутобуси и авиони довозили Шиптаре, „Бошњаке“ и „Хрвате“ да би пребацили магичну бројку од 55%. Важно је било да дође до жељеног резултата тој 21. маја. Гле чуда, за неких 2000 гласова - 0,5% - Мило је добио већину и неовисност. Власт квислиншког култа у Београду слегла је раменима и прихватила још један пораз.

Данас звучи сасвим нормално што постоји црногорски језик (са латиничним писмом, дабоме) и „Црногорска православна црква,“ што се српски језик и историја забрањују, а српство Његоша и краља Николе брише у корист усташтва Секуле Дрљевића. Чланство у НАТО и ЕУ биће круна расрбљавања Црне Горе.

Режим у Београду, који лавира између конкретних капитулација пред НАТО и празних гестова према Русији, није нимало узнемирен преласком Црне Горе у табор агресорске алијансе. Ни Москву, изгледа, то не додирује превише.

„Ово је њихова лична ствар, њихов лични избор. То је њихова одлула. Ако мисле да ће тиме побољшати своју националну безбедност, онда је тако,“ рекао је прошлог понедељка Евгениј Лукјанов, заменик секретара Савета безбедности Русије, како преноси ТАСС.

Стварно? Можда. Исто као што је „личан“ био и избор кнеза-намесника Павла Карађорђевића да приступањем Тројном пакту марта 1941. осигура положај Југославије у залеђу Осовине. Са крвопролићем првог светског рата у живој успомени, краљевска влада се поклонила Хитлеру и Мусолинију. Непуна два дана касније догодио се пуч. Озлојеђени Хитлер, којем је било потребно балканско залеђе за предстојећи напад на СССР, наредио је да се Југославија „избрише са мапе“ - баш као што је НАТО то урадио пет деценија касније. Због тога је, додуше, морао да помери операцију „Барбароса“ са средине маја на крај јуна. Та прича се завршила 9. мајем - који се данас, опет у занимљивој подударности, не обележава у земљама НАТО.

Данашњи пропагандисти НАТО шепуре се својом „победом“ и чињеницом да - упркос страдању милиона Југословена и скоро 27 милиона Совјета - карта Европе данас неодољиво подсећа на ситуацију из средине 1942. Тадашњи Хитлерови савезници данас се листом куну у НАТО, а немачка војска је опет на пушкомет од тадашњег Лењинграда.

Пошто је раскомадао Југославију, „меко“ окупирао Србију и милогоризовао Монтенегро, НАТО мисли да има обезбеђену балканску позадину. То охрабрује алијансу да се према Русији понаша још агресивније него пре. Мисле да оно што није пошло за руком тевтонским витезовима, Наполеону и Хитлеру - може њима. То је сулудо, дабоме, али у Бриселу и Вашингтону ових дана лудила има напретек.

Баш зато би требало да нас брине Црна Гора.