„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 27. јун 2015.

Порази, победе и завети

Опште је место савремене српске историје и политике да је на Косову јуна 1389. „изгубљено царство“, и да се малена Србија намерила на велике Турке - уместо да се паметно покори „азијским интеграцијама“, шталивећ - и пропала, да пет векова не устане.

Само, је ли било баш тако?


Знамо шта је опевао народни певач, али шта бележи историја - колико год касније „дотеривана“?

Бележи да су се Турци повукли. Да им је први и једини пут у боју погинуо султан. Вајни европски крсташи су онда напали ослабљене Османлије, али их је код Никопоља 1396. просто збрисао јаничарски јуриш. Када су Тамерланови Татари 1402. разбили Бајазитову ордију под Анкаром, преживели су само оклопници на десном крилу, под командом Стефана Лазаревића. Он је потом оживео српску државу као деспотовину. Тек 1459. Турци освајају Србију - седамдесет година после Косова! - у походу који је почео заузећем Цариграда. А и тада је османска стихија заустављена под Стефановим белим градом...

Дакле, Турцима је био потребан цео један људски век да се опораве од Косова. Можда то није искључиво заслуга Срба, али јесте великим делом. Исто као што, када је Хитлерову хорду победио понајвише Совјетски савез, сигурно није одмогло што су нацисти због Југославије и Грчке померили „Барбаросу“ с 15. маја на 22. јуни.

Поред ових физичких последица, Косово има и духовну димензију, још већу и важнију. Наиме, тај бој је био Распеће, којим су Лазар и његови витезови исписали Завет са Богом као ретко који хришћански народ.

Захваљујући том Завету, Срби су опстали кроз векове турског јарма, поробљени али не покорени. И захваљујући њему су васкрсавали - прво 1804, па 1815, а онда век касније, после још једног распећа због пркоса душманима. Зар стварно мисле неке бедне ништарије, чизмолисци убеђени да историја почиње и завршава с њима, да могу све то да промене само зато што имају моћног господара?

Аустрија је својевремено бирала Видовдан да симболично понижава Србе, од Тајне конвенције 1881. до Фердинандове посете Сарајеву 1914. Туђманова Хрватска је 1990. на Видовдан избацила Србе из устава. Ђинђићев квислиншки режим - који у поређењу са Тадићевим, а камоли овим данашњим, изгледа малтене родољубиво - управо је на Видовдан изручио Милошевића агресорима и окупаторима.

И где је данас Аустрија? Нестала, великим делом због фрустриране опсесије Србима. Ђинђића су ликвидирали његови господари, по свему судећи када је хтео да се иоле осамостали. Узалуд је Хрватима што су испунили Павелићев сан и вратили се под аустро-немачки скут; нема дана а да не живе фрустрацију и опсесију народом којем су направљени као антитеза. А Милошевића су убили, јер нису успели да га поробе.

Могли бисмо извући нека наравоученија из свега тога, кад бисмо само застали да размислимо. Зато нас свакодневно зомбирају што медији у служби Империје, што њен „потрчко и послушник“. Да се не досетимо.

Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на то зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову. Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.

уторак, 09. јун 2015.

О договорима са нечастивим

Знате ли шта је данас?

(потписивање ВТС у Куманову, 9. јуна 1999. године;
британски генерал Мајкл Џексон је десно)
Не чуди ме ако не знате. Данашњим напредним, либералним и демократским деформаторима веома је у интересу да се заборави девети јун, годишњица споразума који је скоро истог дана прекршила Атлантска империја. А она је, у њиховим очима, свемоћна, непогрешива и непобедива. Па не би био ред да се њено вероломство памти.

Тешко да има бољег доказа о карактеру Империје од војно-техничког споразума потписаног тог јунског дана у Куманову. Дан после, по НАТО рачунању (а оно се једино и признаје, је ли) званично је престала агресија на тадашњу Савезну Републику Југославију. Трајала је 78 дана и имала је банално зло име „Операција Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што неки мисле). Мислим, ако сте заборавили.

Елем, у том споразуму са НАТО обавезао да ће предузети „све неопходне мере да успостави и одржи безбедно стање за све грађане (sic) Косова“ (у енглеском оригиналу: "all necessary action to establish and maintain a secure environment for all citizens of Kosovo").

Масовно протеривање, убиства, отмице, паљевина и пљачка који су непосредно потом уследели (и трајали годинама) ваљда се нису десили? Или су се можда десили особама које командант КФОР-а, британац Мајкл Џексон, није рачунао као „грађане Косова“? Иначе, само његова реч се рачунала као коначно тумачење споразума. Пише у члану пет.

Пишући у Европском журналу међународног права (EJIL) сада већ давне 2003. године, Енрико Милано (Enrico Milano) је уочио да је ВТС прекршај члана 52 Бечке конвенције, јер је изнуђен под претњом или употребом силе супротно принципима међународног права из Повеље УН.

Сећате се, ваљда, да је НАТО агресија била директни прекршај Повеље УН и самим тиме злочин против мира? Мислим, могуће је да сте заборавили.

Милано је тада напоменуо да и члан 10 анекса 2 Резолуције УН 1244 (који се односи на ВТС) крши Бечку конвенцију, и написао да је правни проблем НАТО окупације Косова и Метохије решив потписивањем споразума о статусу снага (тзв. СОФА).

(на истој страни: фотографија из 1999.
Слева на десно: Хашим Тачи, Бернар Кушнер, Мајкл Џексон, Агим Чеку, Весли Кларк)
Режим Vuchych-Дачи је тај споразум потписао јануара 2014. године.

СР Југославије већ одавно није било; укинута је 2003, споразумом који је сред Београда потписао бивши генсек НАТО а тадашњи комесар иностраних дела ЕУропске уније Хавијер Солана.

„Републику Косовију“, проглашену фебруара 2008 а признату од стране стотињак сателита и поданика Империје - фактички је признао исти тај режим, у име силоване, оскрнављене и окупиране Србије, Бриселским „споразумом“ о границама. Мислим, ако сте заборавили.

А да је било ко памтио 9. јун 1999. у Куманову, и шта је било после, било би му јасно да Империја не намерава да се придржава нити једног слова на ма којем папиру којег потпише, и да тумачи све своје споразуме како јој драго. Да познаје само право свог топуза, и да никакву правду од ње нико никад није могао да очекује, а камоли добије. Послушници и поклисари најмање.

Американци слабо познају сопствену историју, а камоли туђу, па сумњам да је за место потписивања ВТС - који су увек намеравали да протумаче као безусловну капитулацију - намерно изабрано Куманово као место велике српске победе у првом Балканском рату. Било би у томе неке шејтанске симетрије, да ето баш на том месту савремени наследници Турака и Шваба утерују Србе у гроб предкумановских граница који су им наменили.

Додуше, превише је невероватна подударност да су амерички политички консултанти за извођача послушничких радова после потрошених Демократа одабрали исто име као за поданичку странку аустрофила са краја XIX века; при чему су и ти Напредњаци били смртни непријатељи Радикала.

Мислим, ако сте заборавили.

петак, 29. мај 2015.

Србија на тезги пијачара Vuchycha

Највећи проблем Olyksandra Vuchycha није народ, који се упркос свему не буни, већ што ствари не функционишу онако како он мисли.

Недавна изјава у Тирани је најбоља илустрација „резоновања“ Vuchycha. Ето он би сад мало са Американцима у гасне мућке, преко Албаније ако икако може. Канда не зна географију па не види да тај фамозни и фантомски „транс-јадрански“ гасовод не иде ни близу Србије, већ повезује (донедавно оданог а сад ко зна) Ујка Семовог вазала Турску преко покорене Грчке и фанатично одане (Велике) Албаније.

Vuchych као да мисли да може да балансира између Москве и Вашингтона, тако што ће данас да угоди једнима а сутра другима, попут језичка на ваги. Али некако све што даје Западу испадне конкретно, а све што наводно даје Русима буду тек симболични гестови.

На пример, неће уводити санкције Русији, али ће зато организовати реизвоз пољских јабука, па ће Москва - с пуним правом - да уведе санкције Србији! Послаће гардисте на параду у Москву, а војску на антируске НАТО маневре у Немачку. Кад Лавров дође у Београд обећава му учешће Србије у „Турском току“, а чим Сергеј Викторович оде, Vuchych трчи у Тирану (!) и подаје се фантомском америчком пројекту.

Vuchych размишља попут ситног лопова на пијаци. Па вели, нешто њима, нешто овима, нешто мени, и сви мирни. Ево, видите, хвале ме све новине и све телевизије и ботови у коментарима. Али сваки симболични гест којим добије поен од Русије кошта га десет поена код Американаца. А сваки конкретни чин издаје којим би добио поен код Американаца, кошта га десет у Москви. Он не одржава никакву равнотежу, чак ни привидну, већ крчми оно мало Србије што је претекло после 15 година жутооктобарске „демократије, либерализма и људских права“.

А народ седи и ћути. Као да је све ово заслужио.

(Обавезна напомена да је све ово моје лично мишљење и нема ама баш никакве везе са мојим послодавцем.)

среда, 06. мај 2015.

Ђурђевдан


Три су Ђурђевдана откако смо се понадали пропасти жутога акрепа, да би се испоставило како наводни витез на белом коњу није никакав светац, већ само други монструм - у служби исте оне аждаје коју се сви упорно претварају да не виде, не спомену, не увреде.

Баве се свим и свачим - крљуштима, канџама, комадићима поломљених и оглоданих костију, спрженом земљом - али никад и нипошто аждајом. Страхују. Од чега, не знам. Није прва аждаја која се случајно или намерно намерила на камен земље Србије. Па где су сада све претходне? Прогутао их је прах историје. 

За три дана биће 70. годишњица победе над једном таквом аждајом, којој смо ми и те како допринели. Немамо чега да се стидимо. А имамо чиме да се поносимо.

Ако Бога знате, ставите ленту светог Георгија на ревер тог дана, у инат душманима и повампиреним акрепима. У спомен очевима и дедовима које данашњи гробари српства поричу и понижавају. У нади да ћемо једног дана, врло скоро, устати из овог кошмара и стати у крај аждаји која нас држи под својом смрдљивом шапом.

Будимо витезови. А победа ће онда сигурно доћи.

недеља, 12. април 2015.

Космонаути, Христос воскресе!

Данашњи празник пада и на годишњицу човековог првог пута у космос, који се у Русији прославља као Дан Космонаута. Тим поводом је и Патријарх московски и сверуски Кирил благословио космонауте на Међународној космичкој станици.



Христос воскресе! С нами Бог!

Христос воскресе!

„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

Христос воскресе! (песма и видео: Ансамбл Ступови)
Најдубља чежња човекова јесте чежња и вапај за слободом и бесмртним животом. Но, истинска слобода човекова је само она слобода која га ослобађа од тираније пролазности и смрти – свака друга и другачија слобода представља чежњу за њом или просто привид слободе.
У животу ћемо доживети многе невоље, неправде и жалости, али знајмо да Господ – уколико смо са Њим – и највећу жалост претвара у радост, и да је Својим ученицима и Апостолима, а преко њих и свима нама рекао: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн 16,33).
(Васкршња посланица СПЦ, 12. април 2015.)

Χριστὸς ἀνέστη ἐκ νεκρῶν,
θανάτῳ θάνατον πατήσας,
καὶ τοῖς ἐν τοῖς μνήμασι,
ζωὴν χαρισάμενος!

Христо́съ воскре́се изъ ме́ртвыхъ,
сме́ртїю сме́рть попра́въ,
и су́щимъ во гробѣ́хъ Живо́тъ дарова́въ!

уторак, 17. март 2015.