„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 26. октобар 2017.

О две столице заменика помоћника, или српско „клизање ка Кремљу“

(оригинал: Serbia’s two chairs: On choices, democracy and ‘sliding toward the Kremlin,’ RT, 25. октобра 2017.)

И ова и претходна власт САД куне се у суверенитет и право држава да изаберу свој пут. У пракси, међутим, Вашингтон признаје само један избор - у шта се Србија уверила 1999. године, а подсетили су је пре неки дан.

Рече, наиме, заменик помоћника државног секретара за Европу и Евроазију, Хојт Брајан Ји, да Србија „не може да седи на две столице“ и „мора јасно да покаже“ како жели да уђе у ЕУропску унију.

„Земље морају да одаберу пут којим ће да иду. Колико год то било тешко, морају да се стратешки определе па да то буде део званичне политике,“ изјавио је заменик помоћника, према Асошијетед пресу (АП).

АП је пренео и одговор министра војног Александра Вулина, који је изјаве заменика помоћника описао као „непријатељске“ и  „недипломатске“.

„Овако не говори пријатељ, или неко ко поштује наше право да независно одлучујемо,“ рече Вулин, по извештају АП. Само што је онда агенција додала да је Вулин „познат по проруском ставу“ а да Србија „формално тражи чланство у ЕУ, али под притиском традиционалног славенског савезника Русије постепенко клизи ка Кремљу.“

Тим уредничким навођењем, једна од највећих новинских агенција на свету у суштини сугерише да су тежње ка чланству у ЕУ, НАТО и „осталим западним телима“ нормалне и пожељне, док је свако оклевање по том питању последица руског притиска.

Свако ко се имало сећа недавне историје, међутим, добро зна како се већина Срба опредељује и зашто. То би требало да зна и заменик помоћника, будући да је 1999. био директор приватне канцеларије генсека НАТО Хавијера Солане (пише му у званичној биографији).

Тим ратом, НАТО је прекршио и своју и повељу УН. Али ни за 78 дана бомбардовања цивилне инфраструктуре - између осталог и зграде РТС - самозвани најмоћнији војни савез света није успео да присили Београд на предају. На крају је војска НАТО ушла на Косово политичком преваром, под смоквиним листом резолуције УН 1244. Под њиховом заштитом, тамошњи Шиптари су прогласили независност 2008 године, и од тада се од Србије тражи да то прихвати.

Док званична НАТО историја говори о племенитом рату за спас Шиптара, један вашингтонски инсајдер признао је да је СР Југославија била „сметња плановима да се шира ергела држава приведе у трансатлантску заједницу.“

„Отпор Југославије ширим смерницама политичких и привредних реформи, а не страдање косовских Албанаца, најбоље објашњава рат НАТО,“ написао је Џон Норис у књизи Путања судара (2005), а предговор му је написао нико други до ауторитет за Русију Стејт Департмента, Строб Талбот.

Иронијом судбине, утеривањем Срба у трансатлантски тор, НАТО је „изгубио Русију,“ развејавши илузије о либералној демократији западног типа које су се одомаћиле за десет година јељциновштине.

„Поштено се може рећи да су сви слојеви руског друштва били дубоко и неизбрисиво потресени“ НАТО бомбардовањем, легендарни совјетски дисидент Александар Солжењицин изјавио је 2007. за немачки недељник Шпигл. А пре неки дан се руски председник Владимир Путин позвао на бомбардовање Београда као пример како је Запад узвратио на руско поверење после краја хладног рата:

„Добро је познато чиме су нам узвратили - немаром за наше националне интересе, подршком сепаратизму на Кавказу, заобилажењем Савета безбедности УН, бомбардовањем Југославије, инвазијом Ирака, итд.“ изјавио је Путин на састанку Валдајског клуба у Сочију.

Е сад, и садашња и претходна власт у САД често узимају у уста „светски поредак“ који је Америка наводно створила и сад има дужност да одржава, у којем су суверене државе слободне да саме одлучују с ким ће и како ће.

„Попут свих независних нација, Украјина мора бити слободна да одлучи сопствену судбину,“ рече Барак Обама септембра 2014 у Естонији.

Три године касније, Доналд Трамп ће у пред генералном скупштином УН рећи да Американци „не желе да свој начин живота било коме намећу, него да својим сјајем служе свету за пример,“ и да он „обнавља оснивачки принцип суверенитета“ у спољној политици Вашингтона.

Украјини, међутим, није било дозвољено да сама изабере своју судбину, већ су америчке дипломате у потаји договарали кога и како да доведу на власт у Кијеву, све под маском обојене револуције. Да би онда та „слободна и демократска“ власт или угушила отпор у огњу и крви (Одеса) или прозвала успешне дисиденте „терористима“ и „руским агресорима“ (Донбас, Крим).

Ни Србији није било дозвољено да сама одлучује. Од обојене револуције октобра 2000. наовамо, скоро свакој влади у Београду кумовала је америчка амбасада (или неки заменик помоћника). Без обзира што је Трамп обећао да ће „исушити мочвару“ и жалопојки да врши чистке по Стејт департменту, јасно је да овакво америчко понашање и даље траје.

Присетимо се да је Александру Вучићу дозвољено да дође на власт тек када се на коленима одрекао свог радикалства и „преумио“ се у напредњака волшебном интервенцијом западних консултаната. Од тада испуњава све захтеве САД, ЕУ и НАТО, између осталог и de facto признање „косовијанске“ независности - од границе, таблица  и чланства у међународним установама, па до избора и судова.

Ни то није довољно страним господарима, који траже формално признање пре него што се уопште поведе реч о теоретском чланству Србије у ЕУ. И то је онда демократија, по заменицима помоћника и западним медијима, док је истинска независност „проруска“ а слобода избора „клизање ка Кремљу.“

Добро па сад знамо.

недеља, 08. октобар 2017.

Сужњи Петог октобра

(пренесено са Srbist.com, с дозволом аутора)

Петог октобра 2000. године су тајне службе и друге агентуре Атлантске империје помоћу коалиције озлојеђених осветника Осме сједнице ЦК СКС, ускраћених деветомартоваца и за ту сврху специјално обучене уличне гериле, успјеле да замијене режим Слободана Милошевића режимом ДОС-а.

Атлантистичким језиком речено, помоћу наших помагача, плаћених, уцијењених или изманипулисаних, знајућих и незнајућих, скинули смо, као десетине пута досад, режим у страној земљи који не извршава нашу вољу или је одсвирао своје, те успоставили транзициони процес ка све непосреднијој управи над државом која ће тим процесом да постане потпуно зависна од нас, практично колонија савременог типа.

Српским језиком речено, Слобо је у Србију увео мрак деведесетих, опљачкао народ, дигао мрски национализам, започео ратове, изазвао бомбардовање, па смо му се десили, ми, народ, који смо га уличном акцијом срушили с власти и отјерали у Хаг. Тако би своје петооктобарске пориве образложио онај јуришни дио српског народа.

Нека буде да су и једни и други у праву, али послије 17 година, више је у праву онај који се мање каје. Пошто се успјех мјери према циљевима, више је у праву онај који је своје замисли спровео у дјело.

Шта је постигла Империја, и њене Ције, Отпори, милиони уложених долара, бомбардовање (ко контекстуално раздваја бомбардовање од Петог октобра, тај је блесав или злонамјеран)? А шта је постигао српски народ који је јурнуо да пали Слобину, а своју Скупштину? Ко је постигао своје зацртане планове, а ко није?

Је ли Империја добила колонију Србију? Је ли помоћу својих домаћих помагача и неолибералних шема однијела што се дало однијети и уништила што се дало уништити? А је ли онај народ који је срљао на Скупштину добио бољитак, је ли изашао из мрака деведесетих, је л’ га свијет више цијени, је л’ има више него што је имао?

Нека ових питања овдје, без одговора, у пола словенске антитезе. Вријеме је дало одговор. Могу досманлије евоцирати успомене, са Зорановим именом и сјетом на уснама, могу се и не кајати они који су још на истом задатку. Али народ зна.

Народ који је јуришао, зна да је Пети октобар изведен за туђе бабе здравље. И коме је драго што је срушио Слобу, зна да је десет пута горе вријеме настало и да је и он сам допринио томе, служећи као пјешадија империјалног освајања Србије. Није да слобода није умјела да пјева, него концерт није ни био планиран.

И кад кукају о „шестом октобру“, они знају да га није било онаквог каквог су га они замишљали јер није било битно шта су они замишљали, него шта је наручилац наручио и шта је овлаштени извођач радова био овлаштен да изведе. Па, гдје би Империја нашла Вучића 2008. да је дозволила лустрацију 2000., побогу?

Зна то петооктобарски народ све. И кад неће да призна – зна.

Ево како знамо да зна: никоме више не вјерује, ни за ким се више онако озбиљно не покреће. Иако му је лоше и бунио би се, и дизао би се, сваком покрету, свакој идеји, нађе ману, нађе везу са компромитујућом прошлошћу, са непоузданом садашњошћу и са неизвјесном будућношћу. Паралисан је јер неће више да испадне мајмун као Петог октобра (или у мањој мјери Деветог марта). Пети октобар га је научио да нема преврата без средстава, тј. пара, и зна да у добронамјерној, родољубивој, конструктивно напредној Србији данас нема пара ни да се ваљан отпор организује, а камоли преврат. Чим га зовнеш на побуну, пита ко те плаћа. И то с пуним правом пита.

Не вјерује више онима који су га толико пута обманули, а иде им низ длаку толико колико мора, колико му треба за материјални опстанак.

То је лоше, да се разумијемо. То није знак да се народ опаметио, него да се укочио од страха. Од страха да не опет не донесе погубну одлуку. Као онај афрички биво који не смије да се напије воде јер зна да га из ријеке вреба крокодил, да га шчепа за врат. Па цркне од жеђи.

Додајмо овоме чињеницу да је онај други, антипетооктобарски дио Србије, који је у каснијим годинама млитаво и таласао, намигујући Коштуници и чекајући Шешеља остао потопљен Дачићем, а измајмунисан и дезоријентисан Вучићем. Ко је онда у Србији преостао? Које масе? Која визија да уједини и покрене?

Срамота је рећи, али позитивно у свему овоме је једино то што се нови, ослободилачки концепти не троше, јер се ужегли српски политичари не баве визијама, него странчарењем, пљачком колико им газда дозволи и опстанком на власти и у животу. Немају времена за нове визије, што је добро, јер би их час посла компромитовали и упропастили својим прљавим рукама.

Нове идеје, тако, још не свијетле, али се и не компромитују. Чекају ваљда боље вријеме, боље људе, храбрије биволе.

В. Ивковић, 5. октобра 2017.

среда, 02. август 2017.

Мика Пензија против Мићуновић Вука, или Његош у служби демонског месије

„Па им поче демонски месија  
лажне вјере пружат посластице.  
Бог вас клео, погани изроди,  
што ће турска вјера међу нама?  
Куда ћете с клетвом прађедовском?“
(Петар II Петровић Његош, Горски вијенац)

Мајкл Пенс (Mike Pence), иначе велики везир Атлантске Империје, држао је ваз данас у Подгорици окупљенијем „западнобалканцима“ - пошто је, је ли, ријеч „Југославија“ најстрожије забрањена, а могли би и Шиптари да се увриједе.

Иначе, то је био скуп земаља тзв. Јадранске Повеље, коју су 2003. основали Хрватска и Албанија, као поносни баштиници традиције Вафен-СС и претенденти на улазак у НАТО (примљени су 1. априла 2009). Ове године је састанак вазала Империје пао на Светог Илију, и то баш у атару Ђукан-ефендије, доживотог владара Милогорског Монтенегра.

Па им вели Пензија Михајло, цитирајућ' Мићуновић Вука:
„У добру је лако добро бити, на муци се познају јунаци!“
(најозбиљније; ко дивани енглески може да провери овде.)

Е свашта сам чуо за ових четрес' година под капом небеском, али да велики везир Империје цитира Горски вијенац скупу острашћених српских душмана... ето вам ненамјерне ироније дана, доказа да живимо у свијету апсурда и бесмисла.

Свачега се још Пенс налупетао. Бива, западнобалканцима су НАТО и Америка дали прилику да „ријеше дојучерашње спорове и народе разних вјера и историја окупе у потрази за заједничким добром.“ Тако је говорио и Броз давне 1945, па то што је он тако окупио тај исти НАТО и Америка разокупише - и окупираше - педесет година касније. 

Нахвали Пенс и допринос западнобалканаца борби против пошасти „радикалног исламског тероризма,“ што код куће што у Авганистану и још којекуда. Не знајући, шта ли, да пред њим сједе савезници тих истих радикалних исламиста (БиХ, Албанија, Косовија) које је управо његова земља годинама помагала - и наставља да помаже - бомбама и пропагандом. Оно, рече и остаде жив.

Да све буде још црње, међ' велможама који су дошли да чују овај ваз нашла се и Брнабић-ханума, јер је Србистан у том „натојунгенд“ клубу однекуд у статусу посматрача. Исти статус има и „неовисна држава Косова“, коју ваљда кочи само то што је Olyksandr Vuchych, Najveći Sin Regiona, још није званично признао (ал' само што није!).

Ни писка се од ње на све ово није чуло, дабоме. Никога се не нађе да у Подгорици, на Светог Илију, чаушу Империје на цитат из Горског вијенца узврати другим ријечима Вука Мићуновића, упућених охолом Хамза-капетану:

„Какво Влаше, крмска потурице!  
Ђе издајник бољи од витеза?  
Какву сабљу кажеш и Косово?  
Да л' на њему заједно не бјесмо,  
па ја рва и тада и сада?  
Ти издао пријед и послијед,  
обрљао образ пред свијетом,  
похулио вјеру прађедовску,  
заробио себе у туђина!  
Што се хвалиш градом и господством -  
сви градови што су до нас турски,  
јесам ли их опсуо мраморјем,  
те нијесу за људе градови  
но тавнице за невољне сужње?  
Бич сам божји ја сплетен за тебе,  
да се стављаш што си урадио!“

субота, 29. јул 2017.

Ко то тамо пориче реалност, или један одговор A. Вучићу

Врховни Жутник, Olyksandr Vuchych лично, огласио се пре неки дан „ауторским текстом“ у атлантистичком Бљуц-у, позивајући „грађане“ Србије на „унутрашњи дијалог“ о Косову.

Пре него што прокоментаришем било шта што је у том тексту написано, морам да понудим контекст. Бљуц, олити Blic, гласило је у власништву Ringier Axel Springer AG, немачко-швајцарског конгломерата створеног да направи медијски „зид“ према Русији. Ако не верујете, ево вам њихове карте (на којој је, пази сад, Србија приказана у уставно признатим границама).

Земље у којима Рингијер група има медијско присуство (ringieraxelspringer.com)
Бљуц од самог почетка ради на таблоидном преумљавању Србије (и то све латиницом), док је касније за додатно прање мозгова ангажован НИН, некада поштовања вредан лист од које ама баш ништа сем имена није остало. Тај Рингијеров НИН је недавно објавио насловну страницу поредећи Србију са Аушвицом.

У њиховим новинама, дакле, Врховни Жутник позива на „дијалог“. И на то морам да ставим примедбу, јер кад год на Западу либерали кажу да желе дијалог о нечему, то у пракси значи „ми да говоримо, а ви да ћутите, слушате, и стидите се што сте живи“. Звучи познато?

Тако је и са овим текстом. Нема у њему никаквог дијалога, већ је све монолог Врховног Жутника (како лепо рече Никола Танасић) - односно његових страних господара и налогодаваца, од амбасадора до заменика помоћника секретара. Свака реч је опште место атлантске пропаганде којом се Србија засипа још од 1999 - далеко дуже, више и убитачније него бомбама и осиромашеним ураном. Свако слово капље презиром према народу којем је учињена стравична неправда, коју Он жели да прогласи за правду у име признавања реалности.
Vreme je da kao narod prestanemo kao noj da zabijamo glavu u pesak, da pokušamo da budemo realni, da ne dopustimo sebi da izgubimo ili nekome predamo ono što imamo, ali i da ne čekamo da će nam u ruke doći i ono što smo odavno izgubili.
Тако збори Vuchych, праћен громким аплаузом другосрбијанског квислиншког култа, невладника, и изасланика Империје.

Шта смо то „одавно изгубили“? И ко то забија главу у какав песак, кад Србију већ ево 17 година свакодневно квислинзи и медији не „суочавају“ са тобожњом стварношћу (створеном камом и камером) да је геноцидни агресор на сопственој земљи и да јој нема спаса док не нестане? Да Срби морају да престану да буду Срби како би постали људи по ЕУропској мери?

Цитира онда Шимона Переса и палестинско-изралески сукоб као пример саможртвовања за мир. Кад си толико пута разговарао са Пересом, Vuchychy, упита ли га кад шта би од тих преговора и тог мира?

Јер ево, баш ове недеље Палестинци и Израелци се потукоше око џамије у Јерусалиму. Значи, све трче да дијалогом и одсуством сукоба реше свој нерешиви проблем засвагда и „отворе луке мира на целом Медитерану,“ како Перес наводно рече Vuchychy.

Узима онда у уста спортисте, вели да ће одрицањем од својих митова Србија почети да побеђује као ватерполисти и кошаркаши. Само што то рече, ватерполисти изгубе од Хрвата на светском првенству - после не знам колико година неприкосновеног злата. Па сад ви гледајте колико то што Он говори има везе са животом.

Каже, неће он да позива на рат како би народ учио географију. Какав рат? Ко то данас призива рат - осим Шиптара? Чак и њихови западни спонзори ћуте, јер немају чиме да ратују, нити могу да се сложе како ће и где ће.

Уосталом, би рат 1999 и шта? Је ли то можда НАТО победио војску тадашње Југославије, тенковима ушао у Београд и издиктирао безусловну капитулацију? Или је, можда, агресорска алијанса, после потпуног неуспеха да војно порази земљу на папиру далеко слабију од себе, на превару „дијалогом“ отворила себи пут на Косово - а годину и кусур касније, првом обојеном револуцијом, и у Београд? Која је верзија историје стварна, а која не?
За рат није потребно двоје, само неко ко се оружја није унапред одрекао.

И ту долазимо до још једног питања које Vuchych не поставља у свом монологу: да ли се рат мора избећи по сваку цену? Као, мора се мислити о будућности деце. Добро, али зашто се онда у демократски реформисаној Србији сваке године абортира више деце него што је Срба изгинуло у ратовима деведесетих? О чему онда причамо?

Одрицање од Косова није физичко убијање Српства (мада, шта су оних четврт милиона отуд истераних, Марсовци?) али јесте убијање у појам, обесмишљавање самог српског постојања. Није тај комад земље занимљив душманима због рудних богатстава, већ зато што је Косово срце и душа Српства било давно пре него што је настала Република Србија.

Ако Vuchych не предлаже одрицање од Косова, шта онда предлаже? Неће да каже отворено, али сваком реченицом наговештава. Каже, решење „ne leži ni u negiranju i odricanju od svih naših nacionalnih i državnih interesa.“ Обратите пажњу на једну малу али изузетно битну реч: „свих“. Значи, неких? Којих? Каквих? 

О томе какве је све интересе, националне и државне, Vuchych досад жртвовао у име додворавања Западу, већ је писао Александар Павић; обавезно прочитајте његов текст, немам шта да му додам или одузмем..
Свачега нечега можемо да се одрекнемо у име опстанка нације, али срца и душе не можемо и не смемо. Јер без тога, све што преостаје постаје бесмислено.

У први мах ми није било јасно зашто Vuchych отвара питање Косова - окупираног, етнички очишћеног, противправно отуђеног али никада „изгубљеног“ - баш сада, кад нема апсолутно никакве потребе. Мислим да знам. Паника да се ово питање отвори и једном заувек реши предајом је резултат паничног страха, а не тобожње жеље за бољом будућношту Србије и српске деце. Страха, јер се атлантистички систем (на чијем олтару је 1991 ритуално жртвована Југославија) сваким даном све више урушава, и постаје све јасније да су самопроглашени „крај историје“ и мултикултурална либерална демократија отприлике онолико неизбежни колико ономад тријумф марксистичког научног социјализма.

Веровање у атлантизам данас је попут убеђења да ће Велики Немачки Рајх трајати хиљаду година у месецима после Стаљинграда: порицање реалности. 

среда, 28. јун 2017.

Видовдан

„Ко је Србин и српскога рода,
И од српске крви и колена,
А не дош’о на бој на Косово:
Не имао од срца порода,
Ни мушкога, ни девојачкога!
Од руке му ништа не родило,
Рујно вино, ни шеница бела!
Рђом кап’о, док му је колена!“ 

Они који на Видовдан 1389. гледају као пораз, пристали су на зомбирање. Примили су се на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову.

Колико год да нас је мало, и данас има Срба који памте Лазаров завет, и који одбацују то лажно обећање. Није важно да ли та непристојна, богохулна и надасве лажна понуда стиже кроз уста Муратовог чауша или неког поклисара Атлантске Империје; извор јој је увек исти.

Бог вас клео, погани изроди, 
што ће турска вјера међу нама? 
Куда ћете с клетвом прађедовском? 
Су чим ћете изаћ пред Милоша 
и пред друге српске витезове, 
који живе доклен сунца грије?“ 
(Горски Вијенац)

Видовдан се не честита. Али се, по традицији, обележава радно

„Прави Срби Видовдан увек прослављају радно“ 
(извор: Вукајлија, 28. јун 2013)

недеља, 11. јун 2017.

'Resetka s drskom': мала прича о великом језичком понижењу

Међ' хиљаду слика наше муке и невоље, ево једне назглед безначајне, али која савршено илуструје суштину стања ствари.

Пре недељу-две, у једној продавници овде у Америци, застајем пред неком скаламеријом која изгледа као тигањ од жице. Овде почела сезона роштиљања, па веле да продају народу шта стигну. Речена скаламерија би требало да помогне при печењу америчких пљескавицa (што ће рећи, хамбургера). Окренем паковање, кад оно позади пише о чему се ради на једно десетак језика.

Грчки, руски и украјински су исписани својим писмима. На „хрватском“ стоји: „Rešetka za pečenje hamburgera“. Дођем до српског, кад оно:

Resetka za rostilj sa drskom

Буквално овако, мачећом латиницом.

Ко то тако пише? Одговор на паковању: Systemus d.o.o. Novi Sad, са адресом „Bulevar Oslobodjenja.“

Ни сопствену адресу не могу напишу поштено!

Јасно ми је да се већина предузећа у Србији (намерно не кажем српских предузећа) определила за извитоперену маркетиншку доктрину „Pišite hrvatski, da vas cijeli region razumije.“ Али у овом случају је то самопорицање и самопонижавање потпуно бескорисно, јер речену решетку за то тржиште већ увози неко из Загреба.

Уби нас ово одсуство самопоштовања, које је почело од лењости о опортунизма - више него сви душмани, намесници, пето- и шестоколонаши. Шта ће нам непријатељи, кад сами себе највише мрзимо, спутавамо, газимо и поткопавамо.

Кусолатиничење је најбољи пример како смо „заробили себе у туђина,“ што би рекао Његош. Зато нам је тако како нам је.

недеља, 28. мај 2017.

Макни се, Душко! или НАТО добродошлица Милогорцима

Слика говори хиљаду речи, па ћемо почети од ње.
Требало је новинарима нешто времена да идентификују „НАТО лидера“ којег је Император онако спортски склонио себи с пута. Зашто? Зато што се испоставило да је новинар отпорашког CNBC погрешио.

Пошто Милогорија технички још није чланица НАТО, њен премијер Душко Марковић није „један од лидера“ алијансе, већ само неко ко се прогурао где му није место. После је новинарима објашњавао како се није увредио, како је све било по протоколу и како му је, ваљда, част што га је помиловао Император...


Што би рек'о наш народ, тражили сте, гледајте.