„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 08. новембар 2014.

Митровдан

Пажљивији читаоци ће приметити да ме нема много у последње време. „Око“ не излази већ ево другу недељу. У септембру сам путовао и посећивао породицу. У октобру сам јурцао да стигнем обавезе које су се накупиле у међувремену. А од почетка овог месеца више нисам део Института Арчибалд Рајс.
Митровдан
Немам ништа против руководства које остаје, нити организације уопште, али су хтели да иду путем којим ја нити могу, нити желим да кренем. И то је лепота договора: они својим путем, ја својим, па шта нам Бог да. Чист рачун и дуга љубав.

Петнаест година је дуго време за бављење електронском хајдучијом, а слободе сваки дан све мање. Али не пада ми на памет да одустанем од борбе. Чак и кад бих хтео, не могу. Да прихватим победу култа? Да прихватим као неминовност нешто што знам да је осуђено на пропаст? Да својим понашањем допринесем очају против којег се толико борим? Никад.

Али и ја сам обични смртник, који нема ни неограничену енергију ни неограничене могућности. Нити ми ко „држи леђа“ и снабдева ме храном, оружјем и муницијом као некадашње хајдуке јатаци. Него морам сам, па докле догурам.

Данас је Митровдан, традиционални хајдучки растанак. Ја се од вас не растајем - само велим да ме можда неће бити неко време. Али вратићу се. Борба се наставља. 

четвртак, 06. новембар 2014.

Кастрација лажима

Поводом све надреалнијих пашквила и изјава Омиљених Колумниста Америчке Амбасаде, Врховних Повијеснићара Друге Србије, и Преводилаца у Трилатералу, нудим овај цитат:
„...сврха пропаганде била је не да убеди или да обавести, већ да понизи; зато што је мање имала везе са истином, то боље. Када натерате људе да ћуте док им саопштавате најочигледније лажи, или још горе, када их натерате да те лажи и сами понављају, онда занавек изгубе сваки осећај за правду и истину. Пристајући на очигледну лаж они сарађују са злом, на неки начин и сами постају зли. Тиме се руши и коначно уништава могућност отпора било чему. Најлакше се влада друштвом кастрираних лажова.“
Аутор цитата је конзервативни колумниста др. Теодор Делрампл (из интервјуа магазину ФронтПејџ, 31 .августа 2005), и ово се односило на тзв. „политичку коректност“, западну верзију комунистичке пропаганде. Свака сличност са Недржавом Жутијом је сасвим намерна.

среда, 05. новембар 2014.

Србија, Троја овог доба

Магазин Геополитика објавио је почетком октобра, у свом 79. штампаном издању, интервју са мном. Овде сам га најавио и обећао да ћу га пренети када буде објављен у електронској форми. Обећање испуњавам.

Иначе, Геополитика је текст објавила јуче, да би га потом пренео Нови Стандард, а данас и Стање Ствари.
(фото: интервју за Први Канал руске телевизије, 11. септембар 2014)
Небојша Малић, аналитичар познатог америчког сајта Antiwar говори за Геополитику.

Живите у САД и имате богато не само животно већ и теоријско-истраживачко искуство пошто годинама пишете за један угледан амерички портал Антират. Какав је поглед на данашњу Србију из угла и перспективе Империје и Запада? Да ли то што нисмо у фокусу Запада као раније сведочи да су ова и претходне владе испуниле главне циљеве Брисела и Вашингтона или се процењује да у Србији постоји још потенцијал за отпор и способност да Србија у неко догледно време може, можда уз помоћ Русије, повратити капацитет за суверену политику на Балкану?

— Иако је око Империје ових дана усмерено више према Русији и Блиском Истоку, увек се некако враћа на наше просторе. У владајућим круговима Атлантске империје постоји огроман подсвесни страх од могућности да Србија скине окове који су јој стављени. Истовремено се убеђење да је Србија покорена представља остатку света као пример свемоћи Империје. На делу је нека врста спознајног раскорака, у којем Империја верује у сопствену пропаганду да је Србија сломљена, али свеједно страхује да ипак није. Отуд и толики притисци и захтеви од Србије: да уведе санкције Русији, да одржи „параду“, да криминализује добровољце који су ишли у Новорусију, да не извози у Русију, да саботира Јужни ток итд. Све има за циљ да потврди пропагандом створену слику да је Србија освојена, покорена и преумљена, и да таква судбина чека свакога ко се успротиви Империји.

Они се неће смирити док „празнину“ у карти покорене Европе између Хрватске и Бугарске не „попуне“ – али пре тога морају да униште сваки траг слободе и самосвести Срба.

Чули смо ваше мишљење о томе шта о нама мисли Запад. А шта о актуелном политичком, економском, социјалном и уопште стању нације мислите ви, имајући у виду да сте посредством анализа, коментара и запажања на вашем блогу Сиви соко веома активан члан српске заједнице?

субота, 01. новембар 2014.

(Х)историја Очима Непријатеља

Признајем да Политику ретко читам. Смучила ми се својевремено кад је „пожутела“ - мада је то, веле ми познаваоци, константа за лист који је у сваком времену био режимски. То је разлог што ми је промакао текст „Политика и српско национално питање“ од 28. 10 - за који сам сазнао преко Стања Ствари - али и разлог што осећам потребу да на тај текст реагујем. Јер једно је када се de facto званичне новине какве год Србије (па и овакве) понашају тако да их нимало одмилоште зовем Жутитика; али када се у њима појави до овакве мере злонамерна замена теза, то је већ нешто друго.

Тексту који потписује „Бруно Ђурђевић, аналитичар“ (Piješćanika, дабоме), од почетка до краја илуструје покушај да се српска историја утера у оквир наших непријатеља. Скоро сваки пасус је у духу и слову хисторија какве пишу Кристофер Кларк, Холм Зундхаусен, Бранка Прпа или Латинка Перовић. Да не буде забуне, уопште ми није намера да БЂ дезавуишем асоцијацијом са овим именима, већ га отворено сврставам у њихове редове.
(via hr.wikipedia.org)
Беч се само бранио

Попур Кристофера Кларка, на самом почетку своје пашквиле БЂ означава Мајски преврат 1903. као почетак српског ХХ века и Србију описује овако: „земљица која је под влашћу Обреновића јасно знала своје место у међународном поретку.“ Мало касније у тексту закључује да би „логичан крај дугог српског 20. века“ био враћање Србије на територијални и политички оквир из 1903: „кроз признање независности Косова, политичку интеграцију Републике Српске у БиХ и признање државног субјективитета Војводине“.

Ето вам повијесне одреднице колумниста и читалаца Пешчаника - и њихових иностраних спонзора. Хвала БЂ што ју је овако сажео и без увијања обелоданио.

По БЂ, деценија после Мајског преврата прошла је у знаку „неспутаног бујања националног покрета,“ што је представљало „изазов потентне Србије“ на који је Аустро-Угарска „морала да одговори“. Испаде да се Беч само бранио од злих Великосрба.

петак, 31. октобар 2014.

И рат бољи од тихог умирања

Својевремено сам овде записао да се од хлеба преживљава, али се без достојанства не живи. Човек који нема да једе, где да спава, и чиме да се покрије је фактички озверен - мора да се бави обезбеђивањем тих основних потреба, пре него што може да размишља о било чему другом. Исто као што здрав човек има милион жеља, а болестан само једну. Отуд је омиљена тактика владара данашњице да своје поданике озверавају тако што ће их држати на рубу сиромаштва. Србија под владавином квислиншког култа је више него одличан пример, али и у Америци влада исти принцип. Разлика је у нијансама.

Било како било, тако згаженим људима, доведеним на ивицу људске егзистенције - што физички што психички - није потребно смирено и сталожено научно резоновање, него нада. Потребна им је вера у себе и људе око себе, у смисао живота, у Бога Творца и Судију. Анализе бруто националног дохотка и пореских стопа им не значе ама баш ништа. Таквим људима ћу увек да препоручим дуплу дозу, рецимо, Ненада Благојевића него било шта од Небојше Катића или Душана Пророковића, без обзира што ова двојица често одлично пишу.

Пророковић, на пример, у сасвим солидном тексту за Фонд стратешке културе објашњава Путинову трећу посету Београду. Али притом не каже ништа што већ не знамо, а могућности које посета нуди омеђује шанцем опрезног оптимизма. Можда је то одговор на таблоидизацију свега и свачега, позив на трезвено размишљање и деловање. Ако.

Али шта онда рећи о оваквом упозорењу: „остаје отворено много питања како тај руски наступ може бити реализован и да ли уопште може бити реализован“? (подвукао Н.М.) Значи шта, нећемо да кренемо на пут јер би на њему могла да буде река, а не знамо има ли на њој мост, па како ћемо онда да је пређемо? То је изговор, а не аргумент. Изградићемо проклети мост кад до реке стигнемо, мостоградња није нуклеарна физика (мада народ који је изнедрио Пупина и Теслу не би требало ни од тога да зазире). Није проблем ни могућа река ни мост преко ње, већ неодлучност да уопште кренемо на пут.

Давне 1776, оснивачи САД мудро су констатовали: „искуство показује да је људски род више склон да подноси зло док је оно подношљиво, него да учини себи правду укидањем ствари на које је навикао.“ За њих је неподношљиво зло тада била акциза од 2 одсто на увоз чаја. Данас Американцима много горе ствари не сметају, толико им је померен праг трпљења. А тек Србима?

И ту онда долазим до коментара који је освануо испод Пророковићевог текста, када га је преузео  Нови Стандард, особе потписане са „Дона Д“:
У недоумици су они који се двоуме. Србија је под санкцијама и надзором који траје, ипак, преживела, а у овом часу је у највећој опасности од кад постоји. Запад нас сатире полагано, прорачунато, испланирано. Очигледно је да им је потребан плац без људи. Страх од рата и наше невоље што смо десетковали наоружање и војску читам као ушушканост у безнађе и жељу да неко други нешто уради за нас. Тако је, уистину, најлакше!
Исцрпљени, доведени до парализе свести требало би да се пробудимо и схватимо да је и рат бољи од тихог умирања. Док је још ово мало душе на длану не бисмо смели да просимо. Достојанство за почетак, сабирање најпре са собом, потом са осталима и видећемо брзо да снагу не могу да нам узму.
Само због овога сам био у искушењу да променим свој одраније познати став према коментарима, док ме потоња препирка брижних тролова није убедила у супротно. Али свака је „Дони“ ка' у Његоша: Плац без људи. Ушушканост у безнађе. Рат бољи од тихог умирања. Мало душе на длану. Достојанство за почетак.

Нада дестилована у неколико редака. Крст и бели лук за тролове и култисте.

Потписујем.

петак, 24. октобар 2014.

На пуцањ одавде 4: О настанку тероризма

Четврта епизода изузетног документарног серијала „На пуцањ одавде“ (A un solo disparo), управо се појавила на YouTube каналу шпанског е-магазина Semanario Serbio.
Препоручујем свима ово одлично остварење и још једном молим да подржите снимање наставака. Више информација наћи ћете на страници посвећеној пројекту.

Да поновим и овом приликом оно што сам написао поводом треће епизоде:
Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.
У времену свеопштег рушења, стваралаштво је револуционарни чин.