„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 24. новембар 2016.

Аутошовинистичка фарса

MОНОДРАМА ИЗ ЈЕДНОГ ЧИНА

Сцена: Аеродром Никола Тесла, пасошка контрола, шалтерски службеник.

Štovani gosti! Dobro došli u Nazadno-Žutniju, zemlju naprijetka i ljudskih prava - neka nam živi dovijeka velikodušni gospodar Olyksandr Vuchych! - u kojoj je ideja-vodilja bezuslovno potčinjavanje u svakom na pogledu superiornom Zapadu.

Budući da je Hilari Klinton velikom većinom svih glasova izabrana za Vrhovnu Imperatricu čovečanstva, naša je sveta dužnost da se preventivno pokorimo našim gospodarima u Briselu i Vašingtonu i učinimo sve što bi oni mogli makar i pomisliti da od nas zatraže. Evo, već smo se odrekli svoje istorije, jezika, vere, kulture, tradicije, države i svih ostalih stvari koje prosto više nisu trendi, čak i engleski natucamo gde god stignemo, jer omajgod, ko još ne zna da je nastupio kraj istorije i večiti trijumf liberalnog kapitalizma?

Za jeretike koji se iz čiste zlobe ili Putinizma ne slažu da živimo u najboljem mogućem od svih svetova, pod najboljim predsednikom vlade i najboljom vladom i najnaprednijom Skupštinom, imamo samo prezir i zakonske kazne propisane EUropskim propisima.

Neće ovom zemljom slobodno da korača neko ko ne deli naše progresivne, EUropske vrednosti! Zamislite, ima ljudi koji neće da govore engleski, nego pišu ćirilicom! Ili šire lažne vesti kako ne na američkim izborima pobedio nekakav Tramp! Pazite molim vas, pa zar nije Njujork Tajms napisao da ona ima 90% šansi da pobedi - a nije Njujork Tajms bilo kakva novina, ne bi oni slagali o takvim stvarima, ili bilo čemu inače. Sve što su napisali o "Srbiji" - kako se Nazadno-Žutnija ranije zvala, u vreme zlog tiranina, ratnog zloćinca i crnog đavola Milousevika, DOK NISU DOŠLI NAPREDAK I DEMOKRATIJA - ma sve je od reči do reči bilo tačno.

Samo bi primitivni i zli "Srbi" mogli da poveruju u laž da je u velikoj, demokratskoj, naprednoj i nepogrešivoj Americi mogao na izborima da pobedi neki biznismen, a ne žena koja je celog života radila kao Vuchych da ostvari svoje predsedničke ambicije, kako bi pomogla celom svetu - a pogotovo najposlušnijim i najnaprednijim građanima Nazadno-Žutnije - iz svoje čiste i neograničene ljubavi i dobre volje. Znate li koliko ju je bolela duša što je morala da bombarduje zle "Srbe," koji su jedino i isključivo odgovorni za sve zlo koje je ikada zadesilo Zapadni Balkan?

Ček' malo, vi to ozbiljno? Ma kako nije pobedila? Pa kako onda... zašto onda...

Шалтерски службеник седа на под и почиње кататонично да цвили.

ЗАВЕСА

петак, 11. новембар 2016.

Зашто је победио Трамп и шта то значи

У раним јутарњим сатима првог дана након америчких избора, Србист ми је послао девет питања о томе шта се десило и зашто.
Трампова побједа није толико плод неке тајне стратегије или тактике, већ самоспознаје о којој је прије више од 2.000 година писао Сун Цу: „Ако познајеш себе и познајеш противника, сваку ћеш битку да добијеш.“ 
Трамп је знао себе – није му био потребан кабинет од 20 људи да мисли, пише и говори за њега – а захваљујући дугогодишњем познанству са Клинтоновима и обје политичке партије, знао је и с ким има посла, прво на партијским изборима а онда и општим. Дочим су га његови противници, како међу Републиканцима тако и у табору Клинтонове, константно потцјењивали и ниподаштавали, до самог краја.
Остатак прочитајте тамо.

уторак, 08. новембар 2016.

Момент одлуке

„Проблем је што све ово толико дуго траје,“ вели ми често један уман човек. Југославија је мучки убијена пре 25 година, Дејтонски договор зауставио је (али не и окончао) рат пред мојим вратима пре више од две деценије, прошлог месеца навршило се 16 година од Жутог Октобра... Ко каже да историја тече брже него негда? Код нас је, изгледа, стала као у Фукујаминим маштањима.

Годинама говорим да се наш усуд одлучује у нашим главама и срцима, па тек онда на биралиштима или ратиштима, зависно од тога како ствари крену. И остајем при томе. Док ту човек не победи, може само да броји поразе. Пошто све ово толико дуго траје, многи су престали да се надају, видевши шта нам је све одузето и шта би све морали да ослобађамо до коначне победе. Само, алтернатива није садашње стање ствари, већ нестанак. Натенане, да не приметимо. 

Можда зато што се ради о истој болести, коју су прво ширили светом онда је „просули“ и раширили по својој кући, али и Американци се сад налазе пред истим избором. Њихов је нешто лакши, јер могу за њега да гласају - барем још овај пут. Ако то не успе, мислим да су многи од њих спремни да се боре и физички, буквално „пушку па у шуму.“ Оружја бар имају напретек, као и ми деведесетих.

Да све буде трагикомично, међу Србима који овде живе има и превише оних којима не смета Императрица којој дижу споменике у Албанији и „независној држави Косови,“ која убиство југославије и успостављање америчког хаоса (не поретка, никад) на њених рушевинама сматра личним постигнућем - баш као и у Либији - и обећава да ће „усрећити“ свет на исти начин. Да се иронично послужим перфидном паролом плаћеника Империје, срачунатом да под јармом држи Србију: „Ако вам је добро, онда ништа.“

Бог је, дакле, погледао ову несретну земљу и дао јој избор: хоће ли мирно да се одрекне своје ђавоље Империје и врати се својим коренима, или ће цену за своја злодела морати крваво да плаћа као и „сва царства овога свијета“ којима влада Господар Лажи. Притом не мислим да је гарантовано да ће отпадник од олигархије који се усудио да заступа интересе обичног народа - и због тога га блате, проклињу и олајавају сви медији и целокупна империјална машинерија - успети у својој намери да спасе брод који тоне. Али мислим да искрено намерава да покуша. 

У музичкој адаптацији Игоових Јадника истиче се „песма срдитих људи, што робови више неће да буду.“ Ја данас чујем бубњеве у даљини, и слутим слободу. Па шта нам Бог да.

четвртак, 13. октобар 2016.

Трамп у 'Недељнику': Аутентични интервју или клинтонистичка подметачина

Републикански председнички кандидат Доналд Трамп је наводно дао ексклузивни интервју магазину Недељник, где се наводно извињава за бомбардовање Срба деведесетих.

Кажем наводно, јер цитати које је Недељник поставио на своју интернет-страницу звуче као лажни цитати који већ месецима циркулишу по српском контранету (по обрасцу „Том Хенкс брани Косово“). Волео бих да проверим веродостојност интервјуа, али је он објављен у штампаном издању, које ми није доступно.

Проблем је што је амерички часопис Њузвик - који већ дуго води прави крсташки поход против Трампа - узео овај наводни интервју на зуб да из пропагандном подрума извуче најцрње клевете и лажи против Срба.

Њузвик притом цитира Ерика Гордија (Eric Gordy), лондонског професора који за све криви Русију, дабоме.

„Ово је само Трампова реторика, јер је америчка политика на Балкану да подржава Србију још од бомбардовања деведесетих,“ вели Горди. „Америчка политика је тренутно просрпска да не може више да буде.“

Тек да видите како се ово спинује у Америци.

Па ако имате икакве информације о овом тобожњем разговору са Недељником, јавите. Истине ради.

среда, 05. октобар 2016.

Заборављени 5. октобар

Знате ли шта је данас?

Ако сте одговорили „годишњица народне револуције којом је срушен мрски диктаторски режим злог Слободана Милошевића који је крив за деведесете“ онда честитам, успешно сте се квалификовали за квислиншког култисту. Још ће од вас постати невладник, кад завршите програм преумљавања. Само ми није јасно како ово читате на мрској вам ћирилици...

О Жутом октобру рекао сам све што ми је било на души пре пет година; ако вас занима, подсетите се. Игром случаја, прошле године у ова доба био сам заузет и нисам стигао да се позабавим једним другим петим октобром, од пре тачно сто година.

Мајор Драгутин Гавриловић (лево) и одбрана Београда
Тог дана су аустроугарска и немачка војска напале Краљевину Србију са севеза и запада. Мајор Гавриловић предводи остатке свог пука у одбрани Београда. Већ 14. октобра Србију напада и Бугарска. Уз помоћ Шиптара, Бугари су до краја октобра заузели Качаничку клисуру и пресекли пут према Грчкој. Од Србије се очекивала капитулација.

Гаврилу Принципу, утамниченом у Терезину, рекли су да је Србија мртва.

Уместо тога, целокупна војска се са народом повлачи преко Албаније, уз стравична страдања, и већ средином 1916. враћа се на тзв. Солунски фронт. Две године касније, пробој тог фронта избацује Бугарску из рата и покреће распад Аустро-Угарске, доприносећи коначном краху Централних сила и ратној победи.

Мислите ли још увек да је датум „народне револуције“ - осмишљене када су се НАТО бомбе показале једнако неспособне да покоре Србију као ономад фелдцајгмајстер Оскар Поћорек - одређен случајно?

понедељак, 03. октобар 2016.

Октобарско пророчанство

Није да нисмо знали, него нисмо хтели да верујемо...

„А грађани су дужни да знају да учешћем у субверзији којој је циљ спољна доминација над њиховом земљом, односно окупација њихове земље, сносе историјску одговорност за укидање права својој земљи да постоји, али сносе одговорност и за губљење контроле над сопственим животом.“

„Грађани могу да ми верују и не морају да ми верују. Моја је жеља да се у моја упозорења не увере касно, да се не увере тек онда када буде тешко да се исправе грешке које су грађани у својој наивности, површности или заблуди сами учинили. Па ће се те грешке тешко отклањати, а неке можда неће никада...“

„Ваљда би сваком после ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него Милошевића због Србије. Моја савест је у том погледу савршено мирна. Моја савест, међутим, не би била ни најмање мирна ако свом народу не бих, после свих ових година на његовом челу, рекао шта мислим о његовој судбини ако би му ту судбину наметнуо неко други, макар и тако што би народу објашњавао како је такву судбину изабрао сам.“
 
Лепо вели наш народ, ко неће брата за брата, имаће туђина за господара. 

недеља, 25. септембар 2016.

Свети Стефан и Срби

Ако је тачно да је слава Немањића Свети Стефан - а не Аранђеловдан, како многи сматрају - онда је симболично што су Срби народ који кроз историју прати пут Првомученика, пише данас Никола Танасић. Имајући то у виду, ако је оснивање Републике Српске баш на тај празник било непланирано, сигурно није било сасвим случајно.

И ту долазимо, вели Танасић, до парадокса да Империја и њени балкански чауши покушавају да укидањем Светог Стефана натерају Србе да се одрекну себе:
Политичко Сарајево се превише навикло да ће страно присуство у БиХ увек испуњавати њихове политичке хирове, и умислили су да Србима могу да нареде да укину саме себе. Колонијални господари Србије су кудикамо паметнији од тога, што доказује чињеница да Брисел, тај суверени господар Србије и даље одбија да нареди да се одрекнемо Косова. Свесни су да је моћ моћ само дотле, док потчињене "може" да натера да раде оно шта хоће. Оног тренутка када нареди оно што "није могуће", она се дезавуише и раскринкава као лажни центар моћи, и бива свргнута. То се на наше очи догађа у Сарајеву. А ако је босанским муслиманима заиста стало да очувају БиХ, требало би да почну тако што ће престати да наређују Србима да чине нешто што није могуће да учине. А затим им не би шкодило ни да се са мало више поштовања и интересовања поставе према Светом Стефану. Јер ако успеју да схвате њега, успеће да схвате и Србе. И да схвате зашто у Босни никада неће њима владати.
Наравоученије, за оне који со вољни и способни да уче.