„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 18. децембар 2014.

Најава премијере „На пуцањ одавде“

У неколико наврата сам овде спомињао документарни пројект „На пуцањ одавде“, остварење које стотинама милиона становника планете шпанског говорног подручја представља разложну и документовану историју околности сарајевског атентата из 1914. Отуд ми је задовољство да пренесем најаву да ће у понедељак, 22. децембра, цео документарац бити премијерно приказан у Србији:

Само неколико дана пре дефинитивног опроштаја од године у којој смо обележили (или нисмо) стогодишњицу Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, Југословенска кинотека нам нуди један занимљив пројекат о овој теми урађен у Шпанији.

Документарни филм „На пуцањ одавде“ ("A un solo disparo") покушава да одговори на многа питања директно или индиректно повезана са самим атентатом, не занемарујући историјско-политички контекст у коме се десио као ни анализу појаве тероризма као феномена у свету крајем XIX и почетком XX века.

Аутор пројекта Александар Вуксановић, који и сам већ више од две деценије живи у Шпанији, окупио је екипу сарадника сачињену искључиво од шпанских професионалаца што даје филму тако неопходну дозу неутралности.

Вуксановић подвлачи да се ради о класичном „уради сам“ пројекту чији су материјални трошкови толико занемарљиви да их не вреди ни помињати.

Да ли је могуће урадити нешто вредно помена без новца, у своје слободно време и ослањајући се једино на помоћ неколико пријатеља а не обезвредити значај једне овакве теме, моћи ћемо да проверимо у понедељак 22. 12. 2014 у 20:00, у новој згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој 1. Улаз је бесплатан.
Уводни део филма, на шпанском са српским или енглеским титловима, можете погледати овде.

уторак, 16. децембар 2014.

Моћ лудила

У неколико наврата сам овде цитирао писца и блогера Сару Хојт (Sarah Hoyt). Пре неколико месеци је написала текст који се бавио једном веома специфичном и врло успешном техником пропаганде. Прилажем превод зарад доприноса бољем разумевању данашњег света, изоставивши притом два специфична случаја која - по мом мишљењу - не би била претерано занимљива српским читаоцима. Онима који знају енглески свакако препоручујем да прочитају оригинал у целини.

Моћ Лудила (The Power of Crazy)

Сара Хојт, 28. август 2014

Да ли вас је икада, у неком великом граду, на препуној улици пратио лудак који је викао на вас?

То се десило мом сину, кад је имао 13 година. Изгледао је као да му је 15, али не довољно одрастао да има возачку дозволу. Срећом.

Шетали смо центром града. Један средовечан мушкарац нормалног изгледа (док му не погледате у очи), у оделу, видео је Роберта и почео да нас прати, вичући: „Ђубре једно, ти си ми прегазио кћерку. Како се усуђујеш да ходаш около, на слободи? Кога ћеш следеће да прегазиш?“ И тако даље, до бесвести.

Било је јасно да виче на Роберта, јер кад год бисмо се престројили он би нас пратио, тако да остане на пола метра од Роберта и гледа у њега.

Свима је такође било јасно да је човек потпуно луд. Бар се надам, јер мој син није ни издалека био довољно стар за волан.

Али цела породица је била у грчу, док је Роберт изгледао као да жели негде да се сакрије. И то је трајало осам блокова, до паркинга. А онда је лудак стајао и претио нам песницом док смо одлазили...

Ово за мене није било сасвим ново искуство. О култури Португала у којем сам одрасла (не знам да ли то важи за Португал данас) довољно говори када у романтичној песми момак обећава девојци да ће је штитити „кад те лудак на улици прати и виче на тебе“. То се дешавало довољно често када сам ишла на факултет, возом до Порта а онда аутобусом до кампуса. Лудаци би ме пратили и викали да сам украла нешто, да сам курва (пошто жена која носи црну сукњу и црни огртач средњевековног стила очигледно продаје себе, је ли), или просто „миленијум рачићи рука“ и сличне бесмислице.

Било је то довољно уобичајено да би се пролазници смешкали мојој нелагоди. Али у томе је ствар: ма колико уобичајено, ма колико неизазвано, увек се осећате као да сте нечим одговорни за то...

петак, 12. децембар 2014.

Путинов Турски Гамбит

У понедељак, првог децембра, руски председник Владимир Путин обелоданио је да Русија напушта изградњу гасовода Јужни ток, због опструкције Бугарске (тј. ЕУ и САД). Али док су западне владе и преститутке на обе стране Атлантика ликовали над овим чином као „поразом Русије“, промакао им је најважнији део Путиновог саопштења, током службене посете Анкари: Русија намерава да несуђени трансбалкански гасовод замени гасоводом кроз Турску.

Ону исту Турску која је вековима ривал Русије на Црном мору, Кавказу и Балкану. Земљу која је од 1947. најважнији савезник Вашингтона у региону и кључни играч у свим плановима Запада за политичко и енергетско опкољавање Русије на Балкану, Блиском истоку и у централној Азији. Само замислите изразе лица империјалних бирократа у Вашингтону и Бриселу, када им сине шта би ово могло да значи.

субота, 29. новембар 2014.

Дан Републике

Док не видех писанија по „социјалним медијима“ (ово им некако пристаје више него „друштвени“), нисам се ни сетио да је данас 29. новембар. Време када ми је тај датум нешто значио давно је прошло, а тај живот као да је живео неко други. Можда и јесте.

Не једном сам писао о том датуму и његовом значају (нпр. 2013, па 2009). Не бих да се понављам. Али у процепу између антисрпског југославизма - оличеног данас у квислиншком култу невладника и грађаниста - и антијугословенства које постоји искључиво као реакција, без сопственог садржаја и визије, некако се губи једна битна чињеница коју је сада већ давне 2008. лепо објаснио мој колега и земљак Никола Танасић:
„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. Трегедија Југославије је затворено поглавље и написана књига, и она се мора читати ако од ње треба да буде икакве користи. Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“
Ко разуме, схватиће. Сад одох да одслушам „Дан Републике“. Наставак и не морам; што би се рекло - шта слушао, живео га...

субота, 08. новембар 2014.

Митровдан

Пажљивији читаоци ће приметити да ме нема много у последње време. „Око“ не излази већ ево другу недељу. У септембру сам путовао и посећивао породицу. У октобру сам јурцао да стигнем обавезе које су се накупиле у међувремену. А од почетка овог месеца више нисам део Института Арчибалд Рајс.
Митровдан
Немам ништа против руководства које остаје, нити организације уопште, али су хтели да иду путем којим ја нити могу, нити желим да кренем. И то је лепота договора: они својим путем, ја својим, па шта нам Бог да. Чист рачун и дуга љубав.

Петнаест година је дуго време за бављење електронском хајдучијом, а слободе сваки дан све мање. Али не пада ми на памет да одустанем од борбе. Чак и кад бих хтео, не могу. Да прихватим победу култа? Да прихватим као неминовност нешто што знам да је осуђено на пропаст? Да својим понашањем допринесем очају против којег се толико борим? Никад.

Али и ја сам обични смртник, који нема ни неограничену енергију ни неограничене могућности. Нити ми ко „држи леђа“ и снабдева ме храном, оружјем и муницијом као некадашње хајдуке јатаци. Него морам сам, па докле догурам.

Данас је Митровдан, традиционални хајдучки растанак. Ја се од вас не растајем - само велим да ме можда неће бити неко време. Али вратићу се. Борба се наставља. 

четвртак, 06. новембар 2014.

Кастрација лажима

Поводом све надреалнијих пашквила и изјава Омиљених Колумниста Америчке Амбасаде, Врховних Повијеснићара Друге Србије, и Преводилаца у Трилатералу, нудим овај цитат:
„...сврха пропаганде била је не да убеди или да обавести, већ да понизи; зато што је мање имала везе са истином, то боље. Када натерате људе да ћуте док им саопштавате најочигледније лажи, или још горе, када их натерате да те лажи и сами понављају, онда занавек изгубе сваки осећај за правду и истину. Пристајући на очигледну лаж они сарађују са злом, на неки начин и сами постају зли. Тиме се руши и коначно уништава могућност отпора било чему. Најлакше се влада друштвом кастрираних лажова.“
Аутор цитата је конзервативни колумниста др. Теодор Делрампл (из интервјуа магазину ФронтПејџ, 31 .августа 2005), и ово се односило на тзв. „политичку коректност“, западну верзију комунистичке пропаганде. Свака сличност са Недржавом Жутијом је сасвим намерна.

среда, 05. новембар 2014.

Србија, Троја овог доба

Магазин Геополитика објавио је почетком октобра, у свом 79. штампаном издању, интервју са мном. Овде сам га најавио и обећао да ћу га пренети када буде објављен у електронској форми. Обећање испуњавам.

Иначе, Геополитика је текст објавила јуче, да би га потом пренео Нови Стандард, а данас и Стање Ствари.
(фото: интервју за Први Канал руске телевизије, 11. септембар 2014)
Небојша Малић, аналитичар познатог америчког сајта Antiwar говори за Геополитику.

Живите у САД и имате богато не само животно већ и теоријско-истраживачко искуство пошто годинама пишете за један угледан амерички портал Антират. Какав је поглед на данашњу Србију из угла и перспективе Империје и Запада? Да ли то што нисмо у фокусу Запада као раније сведочи да су ова и претходне владе испуниле главне циљеве Брисела и Вашингтона или се процењује да у Србији постоји још потенцијал за отпор и способност да Србија у неко догледно време може, можда уз помоћ Русије, повратити капацитет за суверену политику на Балкану?

— Иако је око Империје ових дана усмерено више према Русији и Блиском Истоку, увек се некако враћа на наше просторе. У владајућим круговима Атлантске империје постоји огроман подсвесни страх од могућности да Србија скине окове који су јој стављени. Истовремено се убеђење да је Србија покорена представља остатку света као пример свемоћи Империје. На делу је нека врста спознајног раскорака, у којем Империја верује у сопствену пропаганду да је Србија сломљена, али свеједно страхује да ипак није. Отуд и толики притисци и захтеви од Србије: да уведе санкције Русији, да одржи „параду“, да криминализује добровољце који су ишли у Новорусију, да не извози у Русију, да саботира Јужни ток итд. Све има за циљ да потврди пропагандом створену слику да је Србија освојена, покорена и преумљена, и да таква судбина чека свакога ко се успротиви Империји.

Они се неће смирити док „празнину“ у карти покорене Европе између Хрватске и Бугарске не „попуне“ – али пре тога морају да униште сваки траг слободе и самосвести Срба.

Чули смо ваше мишљење о томе шта о нама мисли Запад. А шта о актуелном политичком, економском, социјалном и уопште стању нације мислите ви, имајући у виду да сте посредством анализа, коментара и запажања на вашем блогу Сиви соко веома активан члан српске заједнице?