„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 28. април 2019.

Христос воскресе!




Тајна Васкрсења Христовог нам открива да Бог ни у ком случају није апстрактан појам или некаква хипотетичка и недоступна «виша сила», која нас системом моралних норми поробљава и ограничава. Он је, напротив, савршена Личност Која је дошла у свет не само да побољша услове овдашњег живота, или да нам понуди неки, макар и најсавршенији, економски и политички систем, или да нас научи методу којим се постиже извесна психофизичка равнотежа. Он је дошао да победи смрт као „последњег непријатеља“ (I Кор. 15, 26) и да донесе живот вечни читавом људском роду. 
„Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јн 3, 16).

- Патријарх српски Иринеј, Васкршња посланица, 2019

недеља, 17. март 2019.

Мартовски погром 2004-2019

Памтите ли? Ако не, зашто?

Можда вам ово освежи памћење, написано је пре десет година.

Или ово, написано јуче:
Не знам постоји ли у свету игде случај зверскијег понашања над културним наслеђем целога света од онога када душманин стоји на крову цркве и кида крст. Нема снимка који је више обилазио планету, а да му је мање придавано значаја или да је више проглашаван као монтажа. Није могуће да у некоме има толико мржње да ризикује властити живот како би некоме нанео зло. Овај потез „младог борца за слободну државу“ је остао симбол српског страдања на Косову и Метохији.
Памтимо ли ко су нам пријатељи, а ко непријатељи?
„Сједињене америчке државе и Ослободилачка војска Косова залажу се за исте људске вредности и принципе... Борба ОВК је борба за људска права и америчке вредности.“ - Сенатор Џозеф Либерман за Вашингтон Пост, 28. април 1999 
И шта су плодови њихових vrednosti i principa?
Ако вас ово не дотиче, ко сте? Шта сте? Која је сврха вашег постојања?

Догодине у Призрену.

уторак, 08. јануар 2019.

Календари

Сваке године некако у ово време, самопроглашени грађани и бојовници за тзв. људска права крену да кукају о застарелости и нетачности јулијанског календара. Само им он смета, дабоме, подвлачи Никола Танасић у бриљантној полемици на НСПМ.


Подсећајући да су антички Хелени користили чак пет календара – један за спорт, други за веру, трећи за политику, четврти за финансије, итд. – Танасић објашњава да није никакав проблем што се СПЦ придржава јулијанског календара, него је то чак и корисно:
Празновање Божића у Србији је стога у културолошком смислу кудикамо аутентичније, традиционалније, али и духовније него у земљама Запада, па и у православним земљама које су прешле на „Миланковићев“ календар. [...]

...обележавање по старом календару било које српске славе, или чак државних празника као што су Сретење или Савиндан, као да православне хришћане за потребе празника преноси у један трансцендентни, духовни свет, у једну посебну димензију са одвојеним временским током, као да између њих и ефемерности секуларног живота уздиже невидљиве манастирске зидине. А то је управо функција коју религијски календари врше код муслимана или Јевреја...
И у том грму лежи зец. Наиме, није проблем глобалиста са јулијанским календаром то што наводно није „тачан“, већ што је српски:
Према том календару су се Срби од памтивека крстили и венчавали, према њему су се дизале буне и доносили устави, по његовом диктату су се хајдучке чете састајале и растајале.
Ове се године навршава осам векова српске православне аутокефалије. За оне којима је свака Србија превелика а једини добар Србин бивши, то је осам векова превише. Зато се толико упињу да будемо „као сав нормалан свет“, никад не објашњавајући шта тачно под тим подразумевају: нестанак.

Па да онда завршим са Танасићевим закључком, јер немам шта да му додам или одузмем:
...и ако наш Божић настави да се са сваким новим веком удаљава од њиховог, неће од тога бити никакве штете. Јер велико је питање ко ту кога треба треба да сустигне, а ко чему да се врати. И ко је ту „заостао“, ко се „истрчао“, а ко је – можда – залутао.

понедељак, 07. јануар 2019.

Христос се роди!

Христос се роди! С Рождеством!


Небоземну истину да је прво Господ заволео нас, а да смо ми позвани да на ту љубав одговоримо хришћанским животом, посведочили су наши свети преци, показавши нам да се у оваквој историји, у оваквом свету, бије битка за Царство небеско. Утврдили су нас у вери да се подвигом улази у вечни живот и да, уколико на тај начин приђемо животу, нема подвојености на Царство небеско и царство земаљско, јер постоји само једна историја, једна творевина Божја, једно Царство, једна икономија Божјег Промисла и нашега спасења. Другим речима, ми историју у којој живимо, царство земаљско, осветљавамо Царством небеским, тако да се истовремено боримо за правду Божју и за Царство Божје, док ће нам се све остало, по речима Христовим, додати (Мт 6, 33; Лк 12, 31) у овом свету и у овом времену.

- из Божићне посланице архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја


недеља, 06. јануар 2019.

Бадње вече


Бадњи Вече
Владика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.

Игуман Стефан
Јесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

Ђаци
Наложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман Стефан
Сад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)
Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

понедељак, 31. децембар 2018.

Новогодишња шетња

Шетате ли?

Велите, дозлогрдио вам Vuchych. Ако, ако. Али има нас да мислимо тако годинама. Зашто баш сад? Којим поводом? Шта је тачно превршило меру?

Знате шта нећете, и то је добро. Знате ли шта хоћете? Или ће и ово, попут Жутог Октобра, бити у кључу „ма само да Он оде,“ као да због баш тог филма и нисте ту где сте сада.

Кажете грађани, па достојанство, па скупштина, па устав... И све то стоји, али зар нису ономад шетачи палили скупштину, са све гласачким листићима? Зар није устав погажен хапшењем и изручењем Хашкој Инквизицији? И о каквим грађанима говорите, кад живите у нечему што је у најбољу руку феудална олигархија, али без ноблес оближ? 

И зашто би се човек борио за алатке које одавно већ не служе сврси, уместо за саму сврху? А то је, ако ћемо право, опстанак народа и државе која би требало да га штити а не сатире.

Не зборим ја овако, мој добри роде, зато што браним Vuchycha. Далеко било. Него ми иде мука кад видим кварне људе како опет заводе и користе добре и честите, било зато што искрено верују у вредности свог квислиншког култа било да би оправдали своје апанаже из иностранства. Њима је свеједно. Вама није.

Они јуре „промену режима“ као куче што јури кола по улици. А шта ће да раде кад ухвате? Да неће можда демонтирати партократију, укинути произвољно насиље, престати са подаништвом странцима? Можда у то и поверујете, ако се јуче пали с крушке. Ако не памтите дуже од три дана.

Проблем је што све ово јако дуго траје. Жабе се кувају постепено, с разлогом. Некако је српскије да се ствари истерају на чистину, па ком опанци ком обојци. Разумем. Само кажем, било је тако и 5. октобра, па сте овако завршили. Нимало случајно.

Марионетски режим се не руши тако што ћете да бијете марионету, него ваљда луткара. Зато ако већ шетате, свратите и до Амбасаде.

„Ко познаје и себе и непријатеља, може без страха да иде у сто бојева. Ко познаје себе а не непријатеља, за сваку победу претрпеће и пораз. А ко не зна ни себе ни непријатеља, изгубиће сваки пут,“ написао је древни кинески стратег Сун Цу.

Па вас зато питам, роде, знате ли за шта сте и против чега сте, а не само против кога?

Свако вам добро у 2019. желим - чак и квислинзима, у жељи да напусте своје заблуде и у истини нађу срећу и спасење.

Догодине у слободи - догодине у Призрену!

Ваш Соко

недеља, 26. август 2018.

Почивај у миру, Жељко

Синоћ сам сазнао да је преминуо Жељко Цвијановић. уредник Новог Стандарда и великан српског новинарства. Однела га болест.

Читаоцима Сокола његове колумне и анализе су и те како познате. У времену када је манипулација емоцијама и лака демагогија харала свуда, Цвијановић је проповедао мудрост и уздржаност. Многи су га због тога оптуживали за дефетизам; ја нисам.

Лако је рећи „ајде да рушимо издајника.“ Теже је то и урадити. А далеко теже осмислити шта онда. У одсуству тог наравоученија огледа се српска трагедије од Жутог Октобра наовамо. А Жељко је малтене у сваком свом тексту покушавао да нас томе научи.

У неколико наврата смо „полемисали“ отвореним текстовима, али ако смо се око нечега у почетку и не слагали, на крају бисмо ипак били на истој таласној дужини - са све читаоцима који би то пратили и коментарисали. Такав феномен нисам видео у српском новинарству, ни пре ни касније.

„Нема Царства Небеског ни у једном политичком поретку, ни један политички поредак не вреди без Царства Небеског,“ написао је у једној од тих полемика. Нека нам то, скупа с њим, остане у сећању, сад када је прешао у царство небеско.

Хвала ти на свему, Жељко, и нека ти је лака земља. Искрено саучешће његовој породици и пријатељима.

Ожалошћени Соко