„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 23. јул 2014.

Немогућа неутралност

Може ли Србија, сада и овде, да буде „неутрална“?
(фото: Нови Стандард)
Немам при руци речник српског, али ево како се на енглеском - језику наредбодаваца квислиншког култа и Државног Дна - дефинише тај појам:

- непристрасност, стање у којем се не подржава или помаже иједна страна у сукобу или неспоразуму
- одсуство конкретног става, изражаја или јаког осећања

Та дефиниција некако не пристаје есеју у којем је Владимир Трапара јуче покушао да срочи аргумент за „неутралност“ Србије:
[Србија] мора да остане неутрална, ако хоће да заштити своје интересе. И управо то је онај део који ми секу из телевизијских прилога и избацују из изјава за новине. По многим питањима Запад је радио и ради против интереса Србије, док нам Русија или помаже или макар не одмаже. Ко нам силом отима Косово? Ко укида Републику Српску? Ко се мршти када чује с ким и какве партнерске односе градимо? Ко нам се меша у унутрашње ствари, захтева од нас „промену свести“ и прихватање непостојеће кривице за ратове деведесетих? Запад или Русија?

Кад све ово знамо, захтев да се сврстамо на страну Запада против Русије тако што бисмо јој између осталог увели санкције не само што је директно у супротности с нашим интересима, већ звучи крајње морбидно (подвукао Сиви Соко). 
Само, оно што колега Трапара дефинише као неутралност у ствари није то, већ нешто друго: самосталност, тј. независност, суверенитет. А то Србија нема још од Жутог Октобра.

Најбољи пример је данашња изјава намесника - пардон, амбасадора - Атлантске Империје Мајкла Кирбија новинарима агенције Бета у „Санџаку“:

понедељак, 21. јул 2014.

Каква те је спопала несрећа

Око Соколово, бр. 126
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Шта се дешава треће недеље јула, лега Господњег 2014?

Мирјана Бобић-Мојсиловић не само да је спознала, већ се и усудила да каже, да ЕУропска унија прави Велику Албанију. А шта раде Срби? Ћуте и трпе, заражени чекањем, вели Душан Пророковић. И очајем, додао бих.

Сведоци смо да годинама силни борци и „боркиње“ (бојовници, да кажемо?) за „људска права“, на апанажи Империје, у свему српском виде „фашизам“, док о стварном фашизму омиљеним их бивших Срба неће ни да чују. Исто тако сада, о најстрашнијем фашизму у Украјини од ових бојовника ни мукајет. Александар Павић пише о том „прагматизму“ квислиншког култа.

Култисти се воде оним „моралом“ да је све што раде они и њихови господари по дефиницији добро, а било шта што раде предодређени непријатељи по дефиницији зло. Када ордија кијевске хунте коље децу, то је легитимно и пожељно, а када Русија храни и облачи децу избеглу из територија где бандеровци ту децу кољу, онда је то „агресија“.

Али за нас је то „шта чит'о, ход'о по њој“ феномен, о чему врло илустративно говори овај уводник редакције Фронтал-а.

Рушење малезијског путничког авиона над Украјином у среду дошло је као поручено кијевској хунти и њеним господарима на Западу. О улози режираних страхота у рату писао је Милан Дамјанац, док се Синиша Љепојевић пар дана касније позабавио ратном хистеријом на Западу. Иначе, западни медији ниједном речју нису ни споменули могућност да би кривац могла бити ПВО кијевске хунте, већ се само „расправљало“ да ли су криви „терористи“ или Путин лично.

Опет, све смо то већ не гледали, већ преживели на сопственој кожи. А зато што смо посрнули, посустали и поверовали да ћемо предајом да се спасемо од тог мучења, сада се то дешава другима. Добро вели Ненад Благојевић, подсећајући на значај Петровдана, да немамо права да поклекнемо и не покажемо храброст, да се поколебамо или повучемо.

Како је давне 1997. говорио академик Енрико Хосиф (1924-2003):
„...осетимо ли да [страдање] има смисла, као што га има, да нисмо криви а страдавамо, али за једно велико незнано „да“, онда се одједаред у нама нешто деси, него нас достојанство опет уздигне до епског човека. Српски народ је епски народ“.
Квислиншки култ, жутократе и сендвичари би - за рачун својих господара, али и себе - да нас убеде како нисмо епски народ, како смо мали, слаби, ништавни, безвредни и добри једино да би они нама господарили. Нећемо ваљда да им поверујемо.

петак, 18. јул 2014.

Обновимо Бешеново

Јесте ли икада чули за манастир Бешеново, на Фрушкој гори? Можда нисте - зато што ова задужбина краља Драгутина већ 70 година стоји порушена. Недавно је покренута акција обнове. Преносимо апел људима добре воље, да помогну овај велики и богоугодни подухват:

Манастир је, по предању, подигао краљ Драгутин Немањић, који је управљао Сремом. Сместио га је на једном од главних изворишта воде која су напајала стари Сирмијум, данас Сремску Митровицу. Крст манастира Бешеново помиње се још 1292. године, дакле управо у доба Драгутиново.

Писани трагови о манастиру потичу из XV века и он је, у културном и духовном животу православног народа, био веома значајан. Турци су га, у више наврата, пљачкали и растеривали монахе, а није му наклоњена била ни Хабзбуршка монархија. У ондашњој обнови је велику улогу имао мудри митрополит Павле Ненадовић који је добро знао његов изузетан духовни и национални значај.

У манастиру од 1773. почива пуковник Александар Рашковић, последњи кнез из лозе Рашковића која, директно, порекло од свете лозе Немањића. Његов отац Атанасије је, непосредно пре Друге сеобе Срба у Панонију, у Старом Влаху подигао устанак против Турака, а ујак му је био предводник те сеобе, Патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Гробница Александра Рашковића откривена је случајно, приликом откопавања закоровљених темеља манастира, и у оквиру његове обнове биће рестаурирана.

уторак, 15. јул 2014.

Геополитика, емоције и лаптоп-ратници

Као одговор „лаптоп ратницима“ који по руском интернету позивају Путина да „уведе војску“, направљен је следећи видео-снимак (такође на YouTube),  који објашњава зашто је то глупа идеја. А ко хоће да ратује, ено пушка, ено Донбас.


Ако не разумете руски (зашто?), имате титлове на енглеском, француском и немачком. Али све се плашим да ово неко не титлује на мачећем српском, па зато прилажем транскрипт:

„Путине, пошаљи војску“! Користите ли често ову тарабу?
Ако желите да Русија крене у рат, упитајте се: јесте ли спремни да ратујете у рову, уместо испред екрана рачунара?
Мислите ли да до тога неће доћи? Грешите. САД и желе да испровоцирају Русију да пошаље војску.
Један од планова САД је да Русију окриви за слом украјинске привреде.
Будимо реални: Украјина неће ући у ЕУ, а кредити ММФ неће васкрснути украјинску привреду.
Али кад наша војска уђе у Украјину, Русију ће окривити за све тегобе украјинског народа.
Биће да нема пензија због Русије; да је Русија уништила сву индустрију. Да им је Русија отела европски сан.
Можемо слушати генерале из фотеља и послати војску, али шта ће рећи међународна заједница?
Да је Русија ушла у независну Украјину без резолуције УН. Украјинске власти то нису тражиле,  а власт која је тражила помоћ нико још није признао. Међународна заједница ће то звати једном речју: агресија.
Запад ће онда цео свет да дигне против „агресора“. Хоће ли Русију тада подржати њени савезници?
Чак и да наметнемо зону забране летења на југоистоку Украјине, САД и НАТО ће прогласити забрану за наше авионе и ракете.
Шта ако нам оборе авион? Како да реагујемо? Да шаљемо тенкове до Ламанша?
Да заратимо са Европом, САД, Канадом и Аустралијом? То САД и желе.
САД грцају под тежином државног дуга, од преко 17 трилиона долара. Очајнички им је потребан велики рат.
Он би довео до масовног банкрота, колапса берзе и нестанка трилиона виртуелних долара.
Државни дуг био би поништен, а америчка војна индустрија и привреда добиле наруџбе из целог света.
Овај рат је за њих прилика да избегну неизбежни банкрот.
Русији рат није потребан. Одлагањем сукоба постајемо јачи.
Али народ Донбаса гине, и Русија се налази пред избором: између лошег и још горег.
Да ли да страдају стотине и хиљаде, или милиони? Избор је стравичан, али то је геополитичка реалност.
Значи, следећи пут кад кажеш да је Путин издао југоисток Украјине, помисли шта захтеваш од своје земље. Ако ниси спреман да је браниш оружјем, престани да шириш хистерију.
У ГЕОПОЛИТИЦИ НЕМА МЕСТА ЕМОЦИЈАМА.

понедељак, 14. јул 2014.

А варварске ланце сруши

Око Соколово, бр. 125
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Истовремено веровање у међусобно супротстављене идеје је психолошка појава позната под именом „спознајни раскорак“ (cognitive dissonance). Али није ту реч о онима што говоре да су за „и Косово и ЕУ“, или „и ЕУ и Евроазију“ или „и НАТО и неутралност“ - већ о онима који у то искрено поверују.

Olyksandr Vuchych је тако отишао до Москве и по ко зна који пут договорио Јужни Ток (оли овај пут стварно, часна квислиншка - док се опет не брецну Американци), али су у Београд часом притекли немачки парламентарци, да понове прошлогодишњи ултиматум. Мало за њима, ето и Викторије „мајке Мајдана“ Нуланд. Нема везе што је ухваћена н делу планирања државног удара, и притом још псовала ЕУ, у Београду су је лепо и поданички примили.

Зашто је Београд занимљив Нуландовој? Зато што је за окупирану Жутију предвиђено да 2015. председава ОЕБС, тим инструментом политике Империје (сетите се својевремено „посматрача“ на Космету). А Нуландова вели да ће то бити од велике важности за Украјину - земљу коју је баш она претворила у нацистички Бандеристан. Дакле, не само да Империја очекује да се украјинска криза продужи до 2015, већ и да у њој очекује да Србија докаже своје подаништво предвођењем напада на Русију.

Шта на све то каже Пророк, Месија, Бого-Краљ и председник владе, Vuchych? Продаје маглу наивнима, вели Ненад Пиваш - и то преко ексклузивног уводника у Informeru! Прави некакво савезништво са Немцима, без обзира што је то историјски парадокс (како лепо објашњава Владимир Димитријевић). Од приче о добром животу нема ништа, дабоме - ево је усвојен феудални закон о раду, а „чудотворни“ министар финансија је дао оставку (па остао као саветник, велике ли жртве). Мада, подсећа Александар Лазић, он је био чудотворац искључиво на страницама режимске штампе.

Али зашто се чудимо? Јесмо ли очекивали од лопова да напрасно открију поштење? Заборавили смо злочине „Вражје дивизије“ већ 1918, када су нам постали „браћа“. Заборавили смо окупаторску забрану ћирилице, па сад већина Срба пише на мачећем, а своје писмо и не зна. Заборавили смо НАТО, па му сад лижемо чизму. А спрема нам се најстрашнији од свих злочина, упозорава Драгомир Антонић: признање наметнуте вечне кривице за грех постојања.

Они који су прихватили спознајни раскорак са почетка текста и то ће да прихвате. До те мере су преумљени, да просто не могу да мисле другачије. Али варају се душмани ако мисле да им је тријумф близу. Јер има још људи који памте, и који се боре.

Тако Јелена Гускова са одушевљењем пише о Андрићграду као бастиону науке, културе и историје - што и приличи, јер су оне у овом квислиншком поретку прогоњене и под опсадом. А Милена Ристић похвално пише о неимару те цитаделе, који је видовданским отварањем направио најбољи противтег лажима и фантазијама аустроносталгичара у Сарајеву, Бечу, Берлину и Вашингтону.

Ако је заборав оружје Непријатеља, логично је да се против тога бори памћењем. Поводом свих лажи, клевета, обмана и превара везаних за Младу Босну - али и следећих сто година - маглу разгони Никола Танасић, у есеју о видовданској етици и стварним српским вредностима.

Реч је о оном „српском току“ који протиче нашом историјом, од Лазара и Милоша до Гаврила и дана данашњег, и који опстаје упркос свим земним силама које се труде да га униште, подсећа Александар Павић.

Колико год нам душмани лармали да су победили, да су неприкосновени, да је историја готова, да морамо да се покоримо и признамо сопствену ништавност и њихову величину... толико је из њихових нервозних посета, безобзирних захтева и безобразних лажи јасно да ни сами не верују сопственим обманама, и да страхују од оног нечега што вековима води Србе да пркосе силницима и злобницима.

Сенке Младобосанаца, значи, стварно лутају дворовима и „плаше господу“. Има ли бољег доказа да је Принцип био у праву, ево сто година касније?

петак, 11. јул 2014.

Срећан рођендан, Чича Перо!

Петар Карађорђевић, син кнеза Александра и кнегиње Персиде, рођен је 11 јула (по новом календару) 1844. године.
Петар I Карађорђевић, „Чича Пера“
Био је изгнаник, француски официр, херцеговачки устаник, преводилац Џона Стјуарта Мила, муж и отац, Ослободилац, Ујединитељ. Остао је запамћен као честит, частан и чојствен - не као „Његово краљевско величанство Петар, први тог имена, краљ Србије“ већ „Чича Пера“, краљ који ће, иако тешко болестан, да сиђе у ров са војницима и пуца на непријатеља.

Златно је било његово доба, а ово данашње само рђом капа.

Неће довека. Исток памти.

среда, 09. јул 2014.

Питање тактике и стратегије

Колега Степски Соко (енг. The Saker, рус. Балобан) објашњава још једном зашто Москва не шаље тенкове преко границе. Није питање хоће ли Русија да реагује на догађаје у бившој Украјини, већ како. А пре сваке употребе војске, потребно је имати дефинисан циљ, иначе ће резултат бити Вијетнам, Авганистан или Ирак. Само питајте Американце.

Шта је руска стратегија, а шта тактика
пише: Степски Соко (The Saker)

Мислим да смо сви били затечени неочекиваним падом Славјанска. Мислили смо о њему као о новом Стаљинграду... и изненадно повлачење Стрелкова нас је изненадило. Све нас, чак и Укре (који су предвиђали да ће се Стрелков борити до последњег метка). Стрелков је тачно то и хтео.

Нема потребе да понављам шта је рекао Аусландер (arguments of Auslander) [1] или онај анонимни Укра генерал (anonymous Ukie General), [2] јер немам шта да додам. Већ раније сам писао о могућем развоју војне ситуације у Донбасу (оригинал овде) и посебно сам се осврнуо на једину вредност коју је имао Славјанск (only real importance of Slaviansk) - симболичну. Не знам шта више може да се каже онима који и даље сумњају да је Стрелков извео бриљантно извлачење из неодрживог положаја у правом тренутку.

Повлачење је једна од најтежих и најважнијих вештина у ратовању, које цивили нити разумеју нити знају да цене. То је најбољи и најтежи испит јединица које морају да га изведу. По свему судећи, Стрелков је извео готово савршено, уредно и одлично темпирано повлачење из опкољеног Славјанска, и то је најбољи доказ његове изузетне тактичке вештине.

Али сада бих хтео да се осврнем не на тактичка, већ на стратешка питања Русије. Не како би Русија требало да постигне ово или оно, већ шта би могли да буду коначни стратешки циљеви Русије.