„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 14. јануар 2020.

1917, или где је наша прича

Снимио Енглез филм о 1. светском рату (1917) и није поштено ни стигао у биоскопе, а већ је добио 10 номинација за Оскара. Неко ће рећи, мора да је изванредан. Не знам, чуо сам доста тога и доброг и лошег а нисам га још погледао.

Али ево савршеног примера колико је утицај Приче на погледе на свет. Какве црне историјске књиге - мада и ту има свачега - кад људи не само на Западу већ и по целом свету уче „историју“ из Холивуда? Тако сваки Американац зна да је Редов Рајан ослободио Европу од Хитлера да би спасио Јевреје од холокауста, иако ама баш ништа од тога није истина. Ал' били Спилбергови филмови, и то је то.

Не сумњам ја да је 1. светски рат био трауматичан за Енглезе. За кога није? Али они у тај рат уђоше да сачувају своју белосветску империју, и онда сто година пишу књиге и снимају филмове о томе. А о „Милутину“ који се трипут тукао са надмоћнијим Швабом, пешке прешао Албанију па после брже од француске коњице гонио тог истог Швабу скоро до Беча, о њему ни Срби више ништа не знају, јер га нема у Холивуду.

Читајте више: „Политика је низводно од културе“


Није нико други за то крив, до ми сами. Нису нам чак криви ни комунисти, јер је за њихове власти снимљен Марш на Дрину (1964), док је ова новокомпонована „демократија“ успела да произведе само аутошовинистички абортус какав је Свети Георгије (2009). Хвала Богу, до 2014. су снимљени Бранио сам Младу Босну и Сјене. О самом рату, ништа.

Чак су и Руси, за које је 1. светски рат једнако осетљива тема као и други за нас (а код њих је обрнуто), изабрали да га на стогодишњицу сагледају кроз Батаљон (2014), причу о специјалној јединици коју су чиниле искључиво жене. Ми нисмо имали женски батаљон смрти, али јесмо Милунку Савић, Софију Јовановић, Антонију Јаворник и Флору Сендис. Ајде што нико од џендер-сентизивних боркиња за права жена није рекао ма једну реч о тим хероинама, јер њихов је посао да ниподаштавају Србе; али што нико бар на фору није узео паре од Сороша да сними „феминистички“ филм о 1. светском рату кроз њихове подвиге, е то ми никако није јасно.

Знам шта ћете рећи: али није било пара, држава није дала. То је онај синдром „држава д'уради нешто“. Онда се то уради мимо и упркос државе! Није Мендесу краљица енглеска плаћала за 1917, него је узео паре од холивудских продуцената, с намером да заради у биоскопима. Више сам тужан него бесан, јер знам шта се може кад се хоће. Ено нам Балканске међе као доказа. Уосталом, ово је 21. век, где Финци могу микро-донацијама преко интернета да финансирају сатиричну научну фантастику о нацистима на Месецу (Гвоздено небо), али ето Срби нису у стању да се адекватно присете светлих тренутака сопствене историје. 

Свиђало се то нама или не, баш због Холивуда, филм је данас оно што су некад биле епске песме. Ако не будемо певали сопствене, пре или касније певаћемо туђе - на њиховом језику, њиховим мислима, заробивши себе у туђина.

уторак, 07. јануар 2020.

Христос се роди!




Међутим, нажалост, данас видимо како таласи нереда љуљају црквени брод, како олуја раздора и контрадикције колеба јединство православних верника, како засењени непријатељем и искушатењем људи од Извора животне воде више воле блатњави и непитки извор зле јереси... У тако тешком времену, сви се морамо сјетити да је за сваког од нас Господ рођен, распет и васкрснуо, да је на земљи основао Једину, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Припадајући Цркви, позвани смо да превазиђемо немире, сукобе и свађе, излечимо расцепе, да помогнемо онима који доживе ратне страхоте, пате од угњетавања и неправде.
Господ није рођен у краљевским дворима, већ у бедној пећини, у последњем сиромаштву. Има ли нечег јаднијег од штале и јаслица за стоку? Али постоји такво место - то је пустиња, искривљена грехом, срца човека који се повукао од Бога, ни топло ни хладно, пусто, поробљено страстима. Међутим, у нашој је моћи да нашу душу претворимо у посуду Божију, да се сећамо да је Господ близу, пред вратима, и Он понизно чека да га коначно угледамо очима вере, пустимо га у наш живот, чујемо Његове речи, одговоримо на Његову љубав - и пустимо да Он делује у нама.

Читав свет се радује славном рођењу Спаситеља: анђели певају химне похвале, пастири ликују, мудраци га обожавају и доносе дарове, а само огорчено и завидно срце Ирода не жели прихватити божанску истину, не радује се - већ дрхти, не из страха од Бога - већ из кукавичлука. Размислимо о томе да ли смо му налик својим делима, да ли на прво мјесто стављамо своје благостање и утеху, плашимо ли се да ће неко бити бољи од нас, талентованији или лепши, хоћемо ли таквој особи чинити зло, хтети да га оклеветамо пред другима, или свргнемо са постоља како би уздигли себе? Не чини ли се тиме да је за нас извор истине онда не Господ и Њeгове свете заповести, него ми сами? Зар не заводимо друге преносећи сопствене измишљотине које су нам корисне, раздиремо Христову мантију својим амбициозним поступцима или сејемо семе неслоге и раздора међу браћом у вери?
(из Посланице Патријарха Московског и све Русије Кирила, о Божићу 2019/2020 године)

понедељак, 06. јануар 2020.

Бадње вече



Бадњи ВечеВладика Данило и Игуман Стефан сједе код огња, а ђаци, весели, играју по кући и налажу бадњаке.
Игуман СтефанЈесте ли их, ђецо, наложили,
у пријекрст ка треба метнули?

ЂациНаложили, ђедо, ка требује,
пресули их бијелом шеницом,
а залили црвенијем вином.

Игуман СтефанСад ми дајте једну чашу вина,
ма доброга, и чашу од оке,
да наздравим старац бадњацима.

Дају му чашу вина, он наздрави бадњацима и попи је.

Игуман Стефан (чистећи брке)Бог да прости весела празника!
Донесите, ђецо, оне гусле,
душа ми их ваистину иште,
да пропојем; одавно нијесам.
Не прими ми, Боже, за грехоту,
овако сам старац научио.

(Дају му ђаци гусле)

Игуман Стефан (поје)
Нема дана без очнога вида
нити праве славе без Божића!
Славио сам Божић у Витлејем
славио га у Атонску Гору,
славио га у свето Кијево,
ал' је ова слава одвојила
са простотом и са веселошћу.
Ватра плама боље него игда,
прострта је слама испод огња,
прекршћени на огњу бадњаци;
пушке пучу, врте се пецива,
гусле гуде, а кола пјевају,
с унучађу ђедови играју,
по три паса врте се у коло, -
све би река једногодишници,
све радошћу дивном наравњено.
А што ми се највише допада,
што свачему треба наздравити!

(П. П. Његош, Горски Вијенац)

уторак, 31. децембар 2019.

Срећна вам нова 2020

У складу са обећањем да ћу мало чешће да пишем - нажалост, има и о чему, ако и немам кад - честитам вам наступајућу 2020. годину. 

Ову која је на измаку тешко је описти у пар речи, тако да нећу ни покушати. Довољно је рећи да „борби нашој краја бити неће“ па да све буде јасно.

Држите се, соколићи моји, историја није готова, а ни ми с њом.

недеља, 15. децембар 2019.

Глобализам, трибализам и национализам

Прилажем превод коментара новинара Џона Хејворда (John Hayward) објављеног на твитеру средином октобра. Свака сличност са Србима је 100 % намерна. - Соко.

Конструктивно примењен, национализам је једини противотров трибализму. Људи се органски окупљају у родове, а родови у племена. Једини идентитет који природно прихватају а да је изнад племена је нација.

Ово је савршено јасно људима који би да нас поделе на племена и држе нас у међусобном рату зарад сопственог политичког ћара. Чине све да би нам огадили национални идентитет, да бисмо остали подељени на племена.

То је њихов најважнији циљ, оличен у свему што раде - од касапљења образовања до оспоравања америчког националног идентитета до играрија са језиком и увођења „идентитета са цртицом.“

Та цртица је батина којом бију наш заједнички идентитет и одвајају нас једне од других. Није случајно да „Американац“ увек долази после цртице, после било којег другог идентитета којем се људи уче. Уче нас да прво мислимо на оно што нас дели.

Свакодневне сумануте промене на језику су исто тако оруђе племенске поделе. Терају нас да се осећамо збуњено и плашимо разговора једни с другима. Само са својим истомишљеницима можемо да разговарамо опуштено и без задршке.

Политичка коректност уништава сваку могућност заједничке националне културе. Не осећамо никакво заједништво према људима који се чине туђим и крхким, склоним да побесне на најмању вербалну омашку и да је схвате као увреду. Уче нас да не будемо искрени једни с другима.

Култура кукњаве (grievance culture) дели нас на племена сукобљена око поделе плена. Док је такмичење између појединаца једна од најконструктивнијих појава познатих човечанству, такмичење између племена је сурово и опасно.

Све су ово технике намерно употребљене да се спречи настанак заједничког националног идентитета. Агресивно смо издресирани да не мислимо „Американац“ кад видимо један другог. Отворено нам се каже да је наш национални идентитет зло.

Глобализам није противотров трибализму. Напротив, он још више тера људе у племена и сумњичавост, понекад с добрим разлогом. Глобализам није виши, племенитији идентитет који може да замени племенски, већ антитеза идентитету.

„Грађанин света“ није грађанин ничега. То можда звучи као слобода плиткоумнима и претенциознима, али проблем је што грађанин ничега није нигде суверен. Не постоји држава која има дужност да поштује твоја права или штити твоје интересе. Без државе си немоћан.

Државна моћ одвојена од националног идентитета је похлепна, охола, покварена и окрутна. Ту чињеницу крије тако што се на сав глас проглашава за просвећену, алтруистичку, поштену и милосрдну. Логичан одговор на такву државу је повратак племену.

Важно је да се на трибализам одговори конструктивно, позитивним националним идентитетом. Примера токсичног национализма је напретек, како у историји тако и данас. Видели смо безброј пута како то не ваља, и тако дозволили да нас преваре, да помислимо да није могуће да се то уради како ваља.

Међутим, трибализам увек изађе како не ваља, поготово у повезаном савременом свету. Тек понеко племе се држи до себе и не тражи ништа извана, или се посвети општем добру.

Већина племена није тако конструктивна - јер их вође намерно држе у стању константног беса и истичу жалбе као методу одржавања слоге и контроле чланова, а поготово кад морају да се боре с другим племенима за комад колективног колача.

петак, 29. новембар 2019.

„Политика је низводно од културе“

Рече неко пре неки дан на твитеру да ће бити проблем ако Срби буду учили историју из „Сенки над Балканом.“ А ја нешто мислим, није да ће бити, него већ јесте; и „Сенке“ су ту мала маца у поређењу са псеудо-историјом која се учила и још увек учи из „Отписаних“ или Булајићевих партизанских филмова који се и даље врте по телевизији.

Имајте на уму да кад нама неки Заменик Помоћника држи придике о „косовском миту,“ то ради у име земље која је буквално измислила митологију о својим оснивачима у 18. веку, а сад представља II светски рат као крсташки поход Америке против геноцида над Јеврејима (гледајте било шта Спилбергово, на пример), по већ испробаном шаблону редефинисања свог уставног (тзв. грађанског) рата као борбе против робовласништва. Ни у једном од тих случајева „ниђе везе,“ што би се код нас рекло - али тако су упаковани у поп-култури, и нема сврхе да се америчком народу објашњава другачије.

Ето зашто су написане и штампане оне „кратке историје“ Босне и Косова Ноела Малколма. Оне, дабоме, са историјом немају благе везе, али представљају фантазију у коју обичан човек на Западу може да поверује. Плати 10 долара за такву књигу  и осећа се образовано. Између ње и Сиенена, за њега је „утврђена историја“ оно што је за нас који смо је проживели малигна фантазија империјалне пропаганде.

Ту ми пада на памет чувени цитат америчког новинара Ендруа Брајтбарта (Andrew Breitbart), да је „политика низводно од културе.“ Он је у тој реченици сажео суштину културног рата Холивуда против остатка САД (али и света, је ли, пошто се ради о глобалној и глобалистичкој машини). Мало је то превише поједностављено; у стварности, култура и политика су у одређеној спрези, једна појачава другу и обрнуто. И то је увек и свугде био случај, али је само убрзано појавом мас-медија и поп-културе.

Учење „историје“ - или још горе, друштвених и породичних вредности - из филмова и серија није само српски, већ и глобални феномен. Код Срба је додатна компликација то што школске књиге систематски лажу већ деценијама, раније за рачун „братства и јединства“ а данас за рачун глобализма и „демократије.“

Проблем је што и ми који се против тога боримп скоро потпуно занемарујемо културно поље. Ево, прошле године сам на енглеској верзији овог блога објавио приказ изузетне књиге Џона Заметице „Глупост и злоба: Хапсбуршко царство, Балкан и почетак I светског рата“. Као историчар, немам замерки - сјајно је написана, лако се чита, детаљно је истражена и документована. Али са становишта културно-информативног рата је потпуни промашај, јер ама баш нико неће купити књигу од $40 осим задртих историофила.

Да позајмим аналогију из историје, та књига је „Краљ Тигар,“ најтежи немачки тенк 2. светског рата, док су Малколмови памфлети рецимо амерички „Шермани“ - технолошки далеко слабији, али су бржи, мање коштају, и има их много више. И онда „количина има свој квалитет,“ како рече Стаљин - бар у америчкој поп-митологији.

Далеко било да овим одузимам од значаја те књиге. Само хоћу подвучем да се она бори на академском пољу, а не на поп-културном, где смо изузетно слабо представљени - осим неколико часних изузетака.

Рецимо, Милош Биковић је велику ствар урадио са „Балканском међом.“ Сад ћете да закерате да није баш тако било, да су они руски специјалци тамо измишљени, итд. Али кроз тај један филм, сто милиона Руса је више сазнало о карактеру НАТО агресије и српског отпора 1999. него из хиљаду документараца.

Кад сам већ код документараца, има и за њих места у културном рату. „Заиста отписани“ Милослава Самарџића (Vimeo) открива историју која је буквално украдена и преобучена у поп-културно паковање седамдесетих, у служби тадашње власти и њене идеологије.

А за ту идеологију далеко је погубнија била песма Забрањеног Пушења „Дан Републике“ (или њен наставак „Од историјског АВНОЈ-а“) него навођење историјских чињеница. Исто је и са ратовима деведесетих, где „Дан без Републике Српске“ представља далеко више од пуког експеримента из алтернативне историје.

Сумњам да је случајно да епизодну улогу у „Међи“ има Емир Кустурица, један од највећих култур-ратника међу Србима. Човек који је могао да оде у Холивуд, да се прави Енглез, да буде „само уметник“ и снима гадарије попут „srpskog filma“ или „Светог Георгија“, али је уместо тога снимао „Млијечни пут“ и „Црну мачку“ и градио Мокру Гору и Андрићград.

Академски радови, документарни филмови, књиге, истраживачко новинарство, па чак и блогови попут овог и њему сличних, имају своје место у борби за душу једног народа. Али немојте да потцењујете улогу уметности и стваралаштва.

Уосталом, шта су народне епске песме него начин да се историја једног народа преноси с колена на колено на забаван начин, спојивши угодно с корисним? Од „Илијаде“ до Холивуда, чињеница је да смо ми то што нам предање каже да смо.

На то је мислио Орвел кад је написао да „ко контролише прошлост, контролише и будућност, a ко контролише садашњост, контролише и прошлост.“

Знате шта вам је чинити. 

петак, 04. октобар 2019.

„Тежина ланаца 3“ или неопходност наде

Вечерас сам гледао нови документарац Бориса Малагурског, Тежина ланаца 3. Доследан је наставак серијала тог имена. Некима у публици се учинило да је лутао по темама и идејама, другима се нису допали саговорници, а трећима предложена решења. А мени?

Можда зато што већ размишљам у том кључу, али ја сам у ТЛ3 видео још једно отеловљење идеје да се до спасења долази заједничким снагама. Нећу да препричавам филм - препоручујем да га погледате сами, и донесете своје закључке - али тешко је не приметити да до било каквих промена набоље, ма колико малих, долази прво на локалном нивоу. Када људи са Старе Планине бране своје реке од безумног пројекта мини хидроцентрала, или кад школарци протестују против хапшења свог друга из разреда. 

Има ту и неких лекција из света, из земаља које су морале да се сналазе под диктатуром, да се изборе са санкцијама, неимаштином, па и окупацијом. Најбоља решења нису дошла готова са стране, него су прилагођена домаћим потребама. Они срећнији су учили на туђим грешкама. Мање срећни, на сопственим. Они најнесрећнији су учили да су туђе грешке у ствари успеси, па их преузимали без питања и критике. Ако вам то звучи познато, знате зашто.

Када би кукање било олимпијска дисциплина, вели Малагурски, Срби би освојили сребро - да могу да кукају како нису освојили злато. Нема у тој пошалици никакве злобе, већ само фрустрације народом који сам себе држи у ланцима за рачун страних господара и њихових домаћих сатрапа. И свако ма не може то овде само додаје још једну карику. Како је говорио један мудар човек, који ми сваким даном недостаје, лако је рећи не може, али хајде да видимо шта и како може. Па како радили, тако нам и Бог дао.

Та наша сумњичавост нас је вековима штитила од пропасти и асимилације, али се данас претворила у оруђе окупације, јер нас ментално разоружава пре него и почнемо да се боримо. 

Пишем ове редове у сенци годишњице Жутог Октобра, нулте тачке нашег садашњег усуда. Тада је управо она енергија за коју ми се чини да је Малагурски помиње у филму - организација на локалном нивоу, умрежење слично мислећих људи - преотета и претворена у лажну револуцију, семе колонијалне окупације и менталног а не само физичког робовања, чије последице гледамо ево већ скоро генерацију. 

Обојене револуције су лажирана демократија, један одвратни абортус политичког процеса који убија у појам цео тај концепт. Каква је сврха гласања, ако се само Амбасада пита? У чему је поента изаћи на улицу и протестовати, када у најбољем случају контролисани медији о томе неће рећи истину  - а у најгорем, наћи ће се неки нови отпораши" којима НЕД или ЦИА или ко већ дотура куфере кеша из Мађарске да лепим лицима и речима преусмере тај бес у корист својих господара. И све то стоји. Али онда то безнађе постаје нормално, и људи сами себе убеде да не може другачије.

А не само да може, већ мора. Иначе нестајемо, а на нашу земљу - шта од ње остане, што се не претвори у пустињу, каљугу или ђубриште - долази неко други. Да ли подобнији и послушнији или не, то више није битно. Нас нема. И што је још горе, ако овако нестанемо биће то не као хероји одбране до последњег даха, вредни јуначких песама и поштовања чак и непријатеља - већ као најгори бедници, фукара лишена сваке човечности, народ који је пресудио сам себи да би се додворио сопственим џелатима, вредан чак ни сажаљења већ само презира.

Ја то одбијам. Хтедох рећи да за вас не знам, али ако читате ове редове, мислим да сте се већ слично определили. Малагурски такође. Можемо да се не слажемо о чему год хоћемо, али око тога смо сложни. Е, ту је већ неки почетак. И тога се окупатори и џелати боје више него ичега. 

И још нешто. Можда је највећа грешка што су нас скоро сви, веома дуго, учили да подржавамо или критикујемо појединце или групе, а не ставове и идеје. Шта нам је постало неважно, а ко ће кога све. Тако, дабоме, не иде, јер нико од смртника није ни савршен ни безгрешан. И то нас затвара у коло безнађа, где нико није довољно добар да из њега изађе. Негде успут, можда и намерно, заборавили смо могућност кајања, искупљења и праштања. Дајте да их се присетимо. Требаће нам. 

У времену када је све око нас - од ваздуха, земље и воде до принципа и политике - загађено, морамо да почнемо од почетка и видимо шта и где може да се очисти, па кренемо редом.

Знате шта вам је чинити.