„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 11. август 2020.

О сиротињи и криминалу

Када је реч о криминалу, свима је на уму Жан Валжан, робијаш због крађе хлеба из Игоових Јадника. Проблем је што његова прича нема везе са животом, јер је романтична фантазија Француске од пре двеста година.

У стварности, краде не онај што нема, већ онај што мисли да може. Како вели амерички новинар Џон Хејворд:

„Ако хоћете да упрете прстом у једну друштвену појаву која узрокује криминал, то нису ни сиромаштво, ни неједнакост, ни незапосленост, саме по себи, него осећај ЗАСЛУГЕ. Осећај да имате право да узмете туђе, да игноришете правила неправедног друштва, да занемарите права других.“

Проблем са социјалним програмима, наставља Хејворд, је што подстичу тај осећај, док су сви друштвени механизми који су га раније држали под контролом - од брака, породице и традиционалних вредности до вере и стида - замењени глорификацијом комплекса жртве. Па онда није ни чудо што криминал цвета.

Његово запажање се превасходно односи на Америку, где већ месецима гледамо „сиротињу“ како пљачка не бакалнице већ продавнице луксузне одеће и технике, а све у име „расне правде.“ Али примените га на домаће политичаре и партијске послушнике, и савршено пристаје, зар не?

петак, 24. јул 2020.

Једино решење је да медији престану да лажу

Нисам ни сањао да ћу једног дана да браним Olyksandra Vuchych-a, али од почетка сам се заветовао да браним истину и чињенице а прозивам лажи и измишљотине, ма ко стајао иза њих. Замислите онда моју реакцију кад сам синоћ прочитао ово:
Отварам текст, дабоме, и имам шта да видим:
Председник Србије Александар Вучић изјавио је данас да је једино решење да Србија призна независност Косова, а да је оно што покушава да уради српска страна промена атмосфере у односима Срба и Албанаца на КиМ.
Будући да реченица као таква нема апсолутно никаквог смисла, потражио сам оригинал. Ради се о Вучићевом интервјуу за Pavlovic Today, портал новинарке Ксеније Павловић Мекатир (McAteer). И шта тамо пише? Нешто сасвим другачије!

Вучић вели, "The only complete solution that Albanians see is the full Serbian recognition of Kosovo’s independence." У буквалном преводу: „Једино свеобухватно решење које Албанци виде је потпуно српско признање косовске независности.“ Ова три задебљања која су изостављена из Танјуговог текста (који је без промена пренео НСПМ) потпуно мењају контекст реченице. Потпуно. 

Па добро људи, ко је овде луд? Је ли ово грешка у преводу, некога ко је с енглеским на ви а представља се као стручњак, или је ово намерно погрешна интерпретација Вучићевог интервјуа? Па онда још од тога направе наслов, који се иначе једино и чита! Погледајте реакције испод твита НСПМ, све ће вам бити јасно.

Ко је, где, како и зашто направио злонамерну папазјанију од Вучићевих изјава, не знам и не могу да нагађам. Не би било први пут да Танјуг показује основну новинарску неспособност. Кључно питање је да ли се ради о неспособности или злој намери? Пошто је реч о Косову, није свеједно.

Како год било, и шта год Вучић говорио и радио о Косову, ово што му Танјуг приписује није рекао, већ је реч о још једној вести типа „рек'о Том Хенкс.“

недеља, 28. јун 2020.

Видовдан

Видовдан се не честита. Али се, по традицији, обележава радно.


Како рече Никола Танасић пре пар година:
Видовдан је празник суштине српског народа, и његово празновање како треба и доликује је неопходно да би се српски народ вратио себи, и најзад преодолео своју унутрашњу растрзаност и неурозу. 
Видовдан је дан када су Срби постали Заветни народ. То није био пораз, већ победа. Они који на 1389. гледају као пораз пристали су на зомбирање које нуди Господар Лажи, на обећање „свих царстава овога свијета, и славе њихове“ које је Исус одбио на високој гори, а Лазар на Косову. О тој разлици, тој граници између њих и нас, говори Милошев лик из Шотриног филма.

 Све је свето и честито било
И миломе Богу приступачно.

уторак, 28. април 2020.

Храм руске армије или ко је овде јеретик

Вероватно постоје боље вињете за опис садашњег стања у Србији од иначе добронамерних људи који неиронично деле текстове N(DH)1, па још у прилог аргумента да Храм Воскресења Христова (илити главна црква оружаних снага Русије) представља „јерес православизма“, али одлучио сам да се баш овом позававим јер се директно тиче моје струке.

Елем, у понедељак је N(DH)1 - како је крсти прогоњени новинар Зоран Ћирјаковић, показаће се с правом - објавила текст у којем прозива Русију што је саградила „огромну катедралу с мозаицима Путина, Лаврова и Стаљина“:

Катедрала? Па још у парку „Domoljub“ (стварно тако пише)? И онда видим да је аутор текста буквално ХИНА, пропагандна агенција хрватске државе. Само то је довољно да потврди Ћирјаковићеву карактеризацију „балканског сиенена“, који и те како конкурише својим америчким газдама за награду у категорији лажних и злонамерних вести.

Као и сва пропаганда, и ова садржи клицу истине. Наиме, храм оружаних снага се гради већ пар година у парку „Патриот“ у Кубинки, шездесетак километара западно од Москве. Парк је део великог војног комплекса, у којем се између осталог налази и највећи светски музеј тенкова, као и полигон за међународне армијске игре (на којима су својевремено бриљирали српски тенкисти, мада у оближњем Аљабину). Црква је централни елемент комплекса „Пут сећања“ (Дорога Памяти), који обухвата и музеј посвећен победи у 2. светском рату, и било је предвиђено да буде освештана управо 9. маја, на 75. годишњицу предаје нацистичке Немачке.


Прошле седмице је МБХ - портал који држи прогнани пљачкаш-олигарх Михаил Ходоровски, данас Лондонац - објавио „скандалозне“ фотографије два мозаика са зидова храма. На једном се заиста налази Јосиф Стаљин, док су на другом председник Владимир Путин, министар војни Сергеј Шојгу, министар иностраних дела Сергеј Лавров, и још неки чланови владе.

О чему се ради? Ходорковски је представио два мозаика ван контекста, веле у Руској Православној Цркви. Два мозаика су део веће композиције, која одаје пошту историји Русије и њених оружаних снага. Путин, Шојгу и Лавров приказани су међу становницима Крима у вињети о мирном повратку тог полуострва у састав Русије, марта 2014. Имајући у виду православну традицију да на зидовима храма прикаже владаре и ктиторе (а Путин је и једно и друго), као и историјске догађаје, ту не треба да буде ништа спорно.

Али шта ћемо са Стаљином, који је предводио комунистички режим злогласан по прогону Цркве? На то питање порталу РБК одговара еписког клински Стефан, старешина храма.

„Што се Стаљина тиче, њега су пре свега осликали по историјској фотографији“ каже он. Мозаик приказује параду победе 1945, где су у првом плану војници Црвене армије који прослављају свој тријумф, док плакат са ликом Стаљина стоји у позадини.

„Овај храм подиже се у част Победе, и не може да се не прикаже парада победе,“ додаје епископ Стефан. „Ту је још и ред мозаика на којима су партизани из Великог Отаџбинског Рата, учесници битака из 1812, и другима који су ратовали током историје наше државе,“ на пример Суворов, Кутузов, итд.

Око одлуке да се у мозаику прикаже Стаљин јесте било спора, али је црквени савет за игзрадњу и украшавање храма на крају одлучио да је то „одраз историјске истине, из које не треба произвољно чупати странице“, по речима протојереја Леонида Калињина, председавајућег тог савета.

Где су ту скандал и јерес, а где зла намера „весника“ попут МБХ и N(DH)1, просудите сами.

недеља, 19. април 2020.

Христос воскресе!

У ово време искушења, пошасти, лажи и безверја, важније је него икада споменути се значаја Васкресења, дана када је Христос победио смрт.

„Јер Бог тако заволе свет да је и Сина Свога Једнороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни“ (Јован 3, 16).


Христос воскресе, браћо и сестре. 

четвртак, 09. април 2020.

Сећање на Кошаре

Знам да је вирус, карантин, пандемија, да смо сви под опсадом... али неке ствари не смемо заборавити, иначе џабе живимо.

Овога дана 1999. године почела је битка за Кошаре.


Вратите се соколови
Вратите се мени ‘амо
Траже од нас прађедови
Да душмане ишћерамо
Дижите се див јунаци
Почивати не смијете
Треба јарам да се збаци
И да опет погинете...


уторак, 14. јануар 2020.

1917, или где је наша прича

Снимио Енглез филм о 1. светском рату (1917) и није поштено ни стигао у биоскопе, а већ је добио 10 номинација за Оскара. Неко ће рећи, мора да је изванредан. Не знам, чуо сам доста тога и доброг и лошег а нисам га још погледао.

Али ево савршеног примера колико је утицај Приче на погледе на свет. Какве црне историјске књиге - мада и ту има свачега - кад људи не само на Западу већ и по целом свету уче „историју“ из Холивуда? Тако сваки Американац зна да је Редов Рајан ослободио Европу од Хитлера да би спасио Јевреје од холокауста, иако ама баш ништа од тога није истина. Ал' били Спилбергови филмови, и то је то.

Не сумњам ја да је 1. светски рат био трауматичан за Енглезе. За кога није? Али они у тај рат уђоше да сачувају своју белосветску империју, и онда сто година пишу књиге и снимају филмове о томе. А о „Милутину“ који се трипут тукао са надмоћнијим Швабом, пешке прешао Албанију па после брже од француске коњице гонио тог истог Швабу скоро до Беча, о њему ни Срби више ништа не знају, јер га нема у Холивуду.

Читајте више: „Политика је низводно од културе“


Није нико други за то крив, до ми сами. Нису нам чак криви ни комунисти, јер је за њихове власти снимљен Марш на Дрину (1964), док је ова новокомпонована „демократија“ успела да произведе само аутошовинистички абортус какав је Свети Георгије (2009). Хвала Богу, до 2014. су снимљени Бранио сам Младу Босну и Сјене. О самом рату, ништа.

Чак су и Руси, за које је 1. светски рат једнако осетљива тема као и други за нас (а код њих је обрнуто), изабрали да га на стогодишњицу сагледају кроз Батаљон (2014), причу о специјалној јединици коју су чиниле искључиво жене. Ми нисмо имали женски батаљон смрти, али јесмо Милунку Савић, Софију Јовановић, Антонију Јаворник и Флору Сендис. Ајде што нико од џендер-сентизивних боркиња за права жена није рекао ма једну реч о тим хероинама, јер њихов је посао да ниподаштавају Србе; али што нико бар на фору није узео паре од Сороша да сними „феминистички“ филм о 1. светском рату кроз њихове подвиге, е то ми никако није јасно.

Знам шта ћете рећи: али није било пара, држава није дала. То је онај синдром „држава д'уради нешто“. Онда се то уради мимо и упркос државе! Није Мендесу краљица енглеска плаћала за 1917, него је узео паре од холивудских продуцената, с намером да заради у биоскопима. Више сам тужан него бесан, јер знам шта се може кад се хоће. Ено нам Балканске међе као доказа. Уосталом, ово је 21. век, где Финци могу микро-донацијама преко интернета да финансирају сатиричну научну фантастику о нацистима на Месецу (Гвоздено небо), али ето Срби нису у стању да се адекватно присете светлих тренутака сопствене историје. 

Свиђало се то нама или не, баш због Холивуда, филм је данас оно што су некад биле епске песме. Ако не будемо певали сопствене, пре или касније певаћемо туђе - на њиховом језику, њиховим мислима, заробивши себе у туђина.