„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 09. април 2013.

Заборављени хероји Кошара

Деветог априла 1999. почео је напад на караулу ВЈ „Кошаре“ са територије Албаније. У њему су учествовале албанска армија, терористи тзв. ОВК, и НАТО.

Читалац НСПМ Горан Јевтовић оставио је серију коментара на текст који је овај догађај поменуо у пролазу: своје сведочанство о паклу Кошара и јунацима који су тамо дали животе за част, слободу и отаџбину. Преносим да би остало сачувано.

09:43

Био је Велики Петак...

У рану зору је започела снажна и изненадна артиљеријска ватра коју су наводили припадници Француске армије, на рејон карауле Морина. То је била тактичка варка да би се копнене снаге привукле преко рејона албанске карауле Падеж према Кошару. У томе су успели и око 1.500 припадника ОВК, 2.пешадијске дивизије Албанске армије и специјалних јединица НАТО је извршило снажан фронтални напад.

Шири рејон карауле бранило је 107 граничара 53.грб са незнантним ојачањем из састава 125.мтбр. У херојској одбрани успели су да издрже невиђени удар и да нападачу нанесу велике губитке.

Слава браниоцима Отабине!


15:29

Велики дан у историји Србије који данас несме ни да се помене по наредби душмана! Али се никада несме заборавити херојство тих 107 момака који су у току дана ојачани са још 50-так јунака.

Шест је рањено (четворица лакше, двојица теже), ниједан није погинуо. Херојство достојно Лазаревих Косовских јунака, ослободилаца Србија 1912-13, Солунских бораца...

А како је то изгледало из прве руке, ево описа само једног догађаја, а било их је на десетине таквих тога дана.

Око поднева, на гранични камен Ц 4/6 (око 400 м од карауле) који је са 12 војника бранио водник Иван Васојевић (родом из Сјенице), преко пропланка је кренуло у напад око 300 бораца специјалне јединице ОВК (сви у црним униформама).

Наредио сам му да се повуче 100-тинак метара уназад и заузме растреситији распоред. Извршио је наређење.

Наредио сам му затим да се у случају озбиљнијег продора непријатеља повуче на резервни положај, да не отвара ватру без велике потребе и да стрпљиво чека појачање које је већ упућено. Известио је да је разумео наређење.

Уследило је затишје. Васојевић је известио о бројности противника и захтевао артиљеријску подршку у случају да крену дубље на нашу територију. Наређено му је да не предузима ништа осим наређених мера. Известио је да је разумео.

Десетак минута касније, одједном се у радио вези чуо његов глас. Припремао је војнике којима је командовао. Издавао им је последње инструкције за прави јуриш!

У првом тренутку помислио сам да се шали и да покушава да завара непријатељске снаге и посебно стручњаке који су слушали нашу радио везу.

Међутим, убрзо смо схватили да је случајно заглавио микротелефонску комбинацију у опртачу чиме је несвесно омогућио да сви који су имали радио уређаје, а то је стотине учесника а уз њих и око њих још 5-10 бораца, слушају уживо противнапад 12 војника на најмање 300 арнаутских и осталих специјалаца. Чуло се „Урааа“ као у најлуђим филмовима и кренула је невиђена битка!

Битка која је неколико минута ишла уживо у којој је њих 13 јуришало на њих 300. И буквално, прса у прса, очи у очи!

Након 15-так минута је уследило затишје. Затим потпуна тишина. Нико не позива никог. Дуго траје. Ако га позовем, да ли ће се јавити?... Процена је била да су изгинули сви до једног.

И, јавља се Васојевић, рапортира (по сећању износим) „...сви смо живи, имам једног рањеног, непријатељ неутралисан, они који су преживели повукли се дубоко преко границе... нисам извршио наређење о повлачењу, али јесам их неутралисао у противнападу...“

Следи одушевљеље свих бораца на фронту ширине преко 50 км! Паљба из свих оруђа и оружја! Адреналин свима да истрају, да се боре храбро, да остану на положајима. А онај пропланак на коме се одиграла битка, није био више зелен, црнео се... од униформи ОВК.
Два дана након тога, водник Иван Васојевић је погинуо у рејону Маја Глава, спашавајући рањеног војника. Војник је преживео.

Херој! Слава ти и хвала Иване!

19:23

Захваљујем се свим коментаторима који су ме „прозвали“ или ће то учинити, и честитали на причи. Волео бих да не будем погрешно схваћен. Евоцирање ове успомене, које није могло протећи без суза, и увек је тако, није самохвалисање о нама преживелима. То је прича о једној истинској епопеји, о правим херојима ове земље... земље, која је те хероје заборавила, којима није подигла ни споменик, које нико не помиње!... земља у којој су неки други „хероји“ на сцени. Е, то боли.

Водник Иван Васојевић је само један, али веома карактеристичан пример од оне 1.002-јице који су часно и из убеђења погинули за своју земљу.

Такав је, ако не још и већи јунак био и Крунослав Иванковић, капетан, командир чете која је бранила десно крило рејона Кошара. Хрват из Шида! Чудо од човека! Погинуо је као највећи Србин неколико дана од почетка копненог напада!

Погинуо је тако што је више пута, док је имао снаге и свести, отворено и директно преко радио везе више пута одбио наређење команданту 125.моторизоване бригаде, пуковнику
Драгану Живановићу, да се као рањен повуче са положаја ради указивања помоћи! Одбио је да остане жив!!!

А то да би преживео било је сасвим реално зато што је рана могла бити санирана. Преко пола сата је крварио говорећи да не жели да напушта своје војнике! А рану је задобио управо извлачећи једног од рањених војника из рова.

И поново је комплетан Први борбени ешелон Приштинског корпуса (око 50 км фронта) преко радио уређаја уживо присуствовао драми. Правој, правцатој херојској драми. Човек умире добровољно! Било је мучно, било је болно... убеђивања, наређивања, претње...није
вредело. На нишану је држао свог колегу Дамира Крајиновића, капетана (из РС Крајине) и није дозвољавао да се изврши наређење команданта!

У једном тренутку, тишина. Јавио се Крајиновић и известио плачући „Крунослав се више неће јавити...“ Уследили су плотуни из свих хаубица... Тако је отишао херој!

12:35
(одговор провокатору под надимком doda)

Слушај бре ти, ми Срби нисмо самоубице већ ратници. Ко ће кад погинути зависи од много фактора. Прво, Божја воља или одлука, а онда знање, вештина, храброст, сналажљивост у борби, снага непријатеља и још много тога.

Нисам ја бежао од смрти, већ ме није хтела.

Ко зна зашто се тако одиграло. Морао је неко и да преживи, иначе, ко би поново ратовао када будемо ослобађали Косово и Метохију за сва времена!

Чекајте нас „и ми ћемо сигурно доћи... да остаримо заједно...!“

Нема коментара: