„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 19. децембар 2006.

Двоструки побједник

Није Стјепан Месић усташа. Не вјерујем да ико ко се понаша на хрватској политичкој сцени попут Месића у посљедњих неколико година може да се етикетира као про-усташки.

С друге стране, лако је не бити усташа у земљи која је остварила Павелићев сан (и то како!). Ево како је Стипе зборио 1990, када је тај сан још био научна фантастика:

"U Drugom svjetskom ratu, vidite, Hrvati su dva puta pobijedili i mi nemamo razloga se nikom ispričavati. Ovo što skroz ... traže od Hrvata - ajde idite kleknuti u Jasenovac, kleknite ovdje... Mi nemamo pred kim šta klečati! Mi smo dva puta pobijedili, a svi drugi samo jednom. Mi smo pobijedili 10. travnja kad su nam Sile osovine priznale Hrvatsku državu i pobijedili smo jer smo se našli poslije rata, opet s pobjednicima, za pobjedničkim stolom."

(видео снимак)

Ово што Месић казује о побједи, то стоји. НДХ је послала цијелу легију на руски фронт и починила монструозне злочине против "народа и народности Југославије" (посебно Срба и Јевреја), али је послијератна Социјалистчка Република Хрватска била скоро исте величине као пријератна Бановина (и те границе су онда међународно признате 1991).

Штавише, могло би се рећи да су Хрвати трипут побиједили у свјетским ратовима 20. вијека, пошто су у Велики рат 1914. ушли као ентузијастични поданици Аустро-Угарске, а из њега изашли као дио побједничке Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Па пошто су тако увијек на побједничкој страни историје, иде "логика," немају се за шта извињавати. Па ни за Јасеновац.

Срби су се "о себи забавили" па им је изгледа свеједно. Сва срећа па Јеврејима није.

Фрањо Туђман је успио до те мјере да утка гнусно насљеђе НДХ у политичко, културно и национално биће данашње Хрватске, да се критика Усташа схвата као критика Хрвата. Стјепан Месић је у тим годинама био Туђманова десна рука, и учествовао је - па и овим говором, између осталог - у том Туђмановом пројекту. Па је побиједио и 1991. године, кад је "обавио задатак" и уништио Југославију, и 2000. године, када је наслиједио Туђмана као алтернатива "националистима."

Човјек, дакле, зна шта говори.

четвртак, 02. новембар 2006.

Гром ме ударио ако...

Када сам прочитао овај извјештај из Београда, морао сам да се насмијем.

Убрзо по завршетку уставног референдума, у недељу увече, на Београд се сручило невријеме. У нека доба у Ургентни центар су довезени мушкарац од 33 године и жена од 36 година са опекотинама. Изгледа да су били на Ади Циганлији, и водили љубав на трави испод жалосне врбе, кад их је природа изненадила. Мушкарац је био на кољенима, па је задобио само лакше повреде, а жена је лежала на трави па је страдала теже и задржана је на лијечењу.

И ту долазимо до смијешне стране приче. Како пишу дневне новине "Пресс," када се у болници појавио господин који се представио као муж опечене жене, испоставило се да је сирота госпођа у ствари на Ади била са - љубавником! И ето, ошинуо их гром.

Мислим да је Марк Твен једаред рекао да стварност зна да буде чуднија од фантазије. Свако мало па се то покаже тачно.

уторак, 31. октобар 2006.

Устав

И ето, Србија доби Устав. Једва, веле медији. Нису људи изашли на референдум до пред сами крај. Као у фудбалу, одлучна завршница аљкаве утакмице, јер је на крају ипак важан само резултат.

А резултат је држава Србија са гломазним уставом од двеста-плус чланова. Сад ми је јасно што људи кажу да га нико није прочитао: и мени се приспавало после првих тридесетак . Могли су да га скрате мало. Америка од триста милиона људи има устав од 27 чланова. Двадесет и седам, еј - и то су од њих 17 амандмани усвојени накнадно, током 200 и кусур година историје. Србија је за своје модерне историје (1804-данас) малтене имала двадесет и седам Устава... Добро де, десет, али свеједно. Великој Америци је доста 27, а Србији треба 206. Како - е то ми није сасвим јасно.

Да не помислите сад како се сврставам уз Чедисте, Бисеркаше, Кандићевце и остале либерал-бољшевичке фалангисте Модерне Јакобинске Евроатлантије ("Србија" будући прокажен и клеро-фашистичко-национал-четнички појам који би случајном употребом могао да увреди, на пример, Рамуша Харадинаја), ја нисам био против доношења Устава. Добро је што је прошао, лоше би било да није.

Уосталом, опоненти овог устава - "шарена скупина малих странка у трагању за својим идентитетом и великих лидера у потрази за својом странком," како их је назвао Ђорђе Вукадиновић у Политици - нису му стављали принципијелне замерке, већ им је сметало што "нема нас ту." О њиховом стварном утицају на политички живот, упркос несразмерној репрезентацији у медијима, довољно говори и чињеница да их Њујорк Тајмс није ни споменуо када је покушао да дезавуише устав као "рђав документ."

Зли језици кажу, прошао је због уврштавања клаузуле о Косову и Метохији као саставном делу Србије у преамбулу документа. Наравно да ће се прво ухватити онога што њима највише смета - што рече Наташа Кандић, "територијалну претензију Србије према другима," тј. Албанцима на Косову. Или је можда проблем претензија државе Србије на Наташин Круг Велике Двојке, који је већ годинама суверена и аутономна територија Невладе?

Слаб одазив гласача се тумачи углавном као умор лажима политичара. Вукадиновић вели:
"Све је више личило на одрађивање једне обавезе, скидање једног политичког бремена и уздах олакшања због на једвите јаде обављеног посла, колико неатрактивног и тешког, толико, опет, из безброј разлога, неопходног и важног." (Политика)


Дејан Симоновић пише за Нову српску политичку мисао:
"Велика апстиненција је добрим делом израз дубоког презира према политичком естаблишменту у целини. Много је оних који неће да гласају јер не прихватају да их праве будалама. Као што је много оних који одбијају да, макар као бирачи, учествују у политичком процесу јер им се читава та каљуга једноставно гади." (НСПМ)

Још када би то гађење прерасло у спознају да политика није решење животних питања, и да држава не би требало да буде арбитар сваког аспекта живота (што и по новом уставу остаје, можда у мањем обиму али још увек суштински), био би то први али и најтежи корак према правом напретку друштва у Србији. Мислим да већина народа подсвесно зна да им држава неће створити бољи живот, али га свакако може учинити горим. Самим тиме, што држава мање може да се петља људима у живот, то ће тај живот да буде бољи.

Зато ми је много оних 206 чланова. Кад су Американци били у стању да својих 27 "растегну" да би кроз те рупе провукли успостављање огромног државног апарата који годишње поједе више пара од бруто националног дохотка свих земаља Африке заједно... колико ли се штете може провући између српских 206? Америка има триста милиона глава, па још може некако да то издржи (докле, то је већ друга тема). А у Србији нешто мање од седам милиона, и све мање сваким даном.

Бољи је и овај устав од никаквог. Био би још гори да га је писала Невлада. Али докле ће избор бити између лошег и горег?

уторак, 17. октобар 2006.

Западне Вредности

Према писању новина у Србији, група навијача фудбалског клуба Борац из Чачка ухапшена је због расистичких испада према једном од фудбалера. Изгредници су носили беле капуљаче, дизали руку у нацистичком поздраву, и развили транспарент против играча Мајка Тамванјере, који је иначе црнац из Зимбабвеа.

Свакако, јакобински и мондијалистички активисти су се са задовољством облизивали, пошто ће хајка на "српски расизам" пунити њихове џепове западним донацијама још неко време, а имаће нову тему за своју целодневну медијску мржњу против народа коме само још теоретски припадају.

Иронија у свему томе је да овај расизам - који манифестно постоји - уопште није српски. Односно, српски је колико и cајентологија, шинтоизам, комунизам... Попут "либералне демократије," увезен је ђутуре са Запада, односно из Сједињених Америчких Држава, кроз филмове и интернет.

Откуд поморавским Србима, који рецимо не знају готово ништа о Муслиманима или Албанцима (који су им географски много ближи) идеја да обуку капуљаче Ку Клукс Клана? Немају појма да је то организација бивших јужњачких војника, основана 1865. да се бори против војне окупације Севера и марионетских режима у јужним државама на чијем челу су фигуративно били ослобођени црни робови. Нити знају да је првобитни Клан укинут по крају окупације, али да је једна његова фракција преживела и наставила да терорише црнце из чисте мржње. А сигурно не знају да за црнца из Зимбабвеа, какав је Тамванјера, Клан не значи апсолутно ништа; као што хрватска шаховница изазива мучнину међу Србима који су преживели НДХ али било кога другог оставља равнодушним, капуљаче су симбол терора за америчке црнце. И оне слабоумнике који су гледајући америчке акционе филмове Ж-категорије "научили" да капуљача означава мржњу према црнцима.

Апсурдно је, самомрзачки и нихилистички да Срби - ако се Србима могу назвати такви људи - прихватају идеје национал-социјализма (нацизма, за неупућене). Зар нису првобитни нацисти уништили српску државу и свирепо побили десетине хиљада (неки веле и милион) Срба? Јесу ли можда неки црнци, или Јевреји, основали Независну Државу Хрватску, Велику Албанију, и Вафен-СС дивизије "Скендербег", "Ханџар", "Кама" и "Принц Еуген", или су то ипак урадили нацисти? Да ли је Србија била под окупацијом Конга, или Немачког Рајха?

Разумем у неку руку носталгију за нацистима и фашистима међу нашим "демократским" суседима - Мађарима, Румунима, Бугарима - јер су они сасвим вољно били Хитлерови савезници, напатили се добрано за 50 година комунизма, а сад кад европски поредак амнестира Хитлерову територијалну поделу и усваја његову србофобију као своју, имају осећај да су за своје савезништво са Рајхом били неправедно кажњени. Наци-носталгија је у тим земљама сасвим нормална ствар. Нити се ко обазире на такву сентименталистику међу Хрватима или Албанцима. Кажу, ето, то је реакција на комунизам.

Ако је "уфуравање" на нацизам и расизам српска реакција на деценије Тита и Партије, онда су ти људи идиоти, који не схватају у коликој мери су дозволили да им баш комунизам одузме било какав смислени национални идентитет кад у усвајању туђих (па и антисрпских!) симбола и уверења траже себе. Марва малоумна, ништа паметнија од јакобинаца и мондијалиста, који су исто тако "сву памет попили" са Запада. Само из Сорошевих брошура и организација дежурних жртава, људи који су од кукумавчења направили уносну професију. А тај њихов "либерализам" и "демократија" (који немају ама баш ничега заједничког са историјским или емпиричким дефиницијама тих појмова) израста на наслеђу комунизма, чији су мондијалисти и физичка и духовна деца. Иронија на иронију, дабоме.

Смета им нацизам и расизам - али само код Срба. Свачији други је добар, позитиван, пожељан. Смета им све српско, ма шта било. Па и "нацизам у праху" увезен са Запада који толико обожавају. А требала би да се радује марва јакобинска, јер ето, Србија се коначно "модернизује," усваја "савремене западне вредности"...

Да се вратимо на тренутак у Чачак, где Мајк (Миша, брате) Тамванјера игра фудбал . Зар фудбал није српски? Ожењен је српкињом*, има дете. Зар то није српски? (Добро, није - али међу овима што су усвојили инстант-вредности са Запада, по којима су деца сметња уживању у животу.) Срби су традиционално прихватали странце који би се заљубили у Србију, њој посветили животе, и задужили српство много више од самозваних патриота.

(*Напомена: колега Witch-King of Angmar ме овде исправља у коментарима, и наводи да је Тамванјера довео жену из Зимбабвеа.)

Откуд сад да Срби мрзе црнце, или Кинезе? Да ли зато што виде људе који нешто раде, који позитивно приступају животу, уместо да чекају да Неко Други (држава, Запад, "реформисти") реши све њихове проблеме, као што већина Срба ради скоро шездесет година? Ко год тако мисли треба да се стиди, ако је ишта стида преживело "модерне вредности" са тако пријатељског нам Запада.

Хоћете да живите као Американци? Јел' хоћете? Није вам неки пример - Американци живе на позамљеном времену од позајмљених пара, али ајде, њихов просперитет је видљив: куће, аутомобили, разноразне машине и апарати. Илузија богатства неуком свету. Нека вам буде. Радите онда мало као Американци, 8 сати дневно сваки дан, плус два-три у саобраћају, са паузама за ручак од 10 минута, о кафи и буреку нема говора. Вреднујте слободу личности и имовине као што Американци чине бар декларативно, а не да за све треба дозвола у квинтупликату од општинског шалтерористе. Ето вам две позитивне вредности из Америке, једине две на које могу да помислим, а живим у Америци већ десет година. А онда гледам како идиоти разноразни по Србији имитирају Америку, на овај или онај начин.

Фолиранти све до једног, позери. Сви сте ми исти, од Чедиста до "нациста," немате појма шта стоји иза ваших парола, одакле су вам дошле идеје којима скрнавите ваздух кад проговорите. Имитатори празноглави, без трунке поштовања према себи а камоли према другима.

Фуј.

четвртак, 21. септембар 2006.

Коментари

Коментари читалаца могу да буду изузетно позитиван аспект вођења блога, али исто тако и веома негативан. Неколико непријатних искустава са вулгарним и деструктивним "коментаторима," који су умјесто расправе о ставовима изнесеним на овом блогу прибјегли изразима националне и вјерске мржње, убиједило ме да приступ коментарима ограничим само на кориснике Блогера. Да ли тиме ограничавам слободу изражавања? Апсолутно - али само овде. Овај блог је моје власништво, и не пада ми на памет да допуштам људима који мрзе и мене и моје да се на њему иживљавају. Ако хоће, нека направе свој блог. Широк им Интернет.

Свако ко се региструје као корисник Блогера може слободно да остави коментар на било који чланак овде. Брисаћу их једино ако су вулгарни или спам. Притом такође не намјеравам да улазим у полемике преко коментара. Ако нешто имам да кажем, рећи ћу то на главној страници.

Уједно се и извињавам на недостатку нових садржаја у посљедње вријеме. То не значи да их неће бити, и то врло скоро.

субота, 19. август 2006.

БЛОГАМИ

Недавно је један невероватан феномен унео трачак
преко потребне глупости и идиотизма у ретроградну српску свакодневницу. Ради се о освајању највећег светског глечера САХАРЕ путем промоције селебрти блога нај-ортодоксније-глупљег сајта писаног хрватском латиницом, а који се достиже одласком на адресу www.b92.net.

За блог пише преко две хиљаде осведочених аутора, махом битанги, настране омладине и локалних наркомана, сецикеса са оближње аутобуске станице јер је железничка била далеко, класичних манијака, разуларенe саксофонске камариле и теледириговане дворске болументе, сатрапа, трабаната, гаулајтера и гастaрбајтера, филозофа и хуманиста.
Сајт их рекламира са леве стране, одмах под мишком,
овим редоследом:

Биљана Плавшић-Србљановић
Светозар Цветковић
Горан Марковић
Горан Свилановић
Горан Паскаљевић
Мухамед Филиповић
Бата Паскаљевић
покојни Петар Луковић
Драгољуб Мићуновић - Дража
Светислав Басара и Љиљана Ђурђић-Басара
Марко Видојковић
Имануел Кант
Мајкл Џексон
Велимир Ћургуз-Казимир
Сергеј Трифуновић-Ћетковић
Ханс Холцијус и Тјарда Ван Дер Спул
Кенет КАУНДА
Хо Ши Мин
Ким Ил Санг
Никола Р. Самарџић и Ненад Ст. Прокић
Карл и Граучо МАРКС
Јасмина Тешановић-Хаџихасанефендиисламбеговић
и Нуне Поповић - Сиско.

Занимљиво а помало и интересантно али ови горенасолиџани ДРУГОВИ, са Биљаном Плавшић на челу колоне, нису могли да издрже факат-чињеницу да је ЛЕГЕНДА КНЕЗ Михајлове, највећи српски дисидент пре и после Ђиласа, и један од родоначелника опозиције у Србији, поготово трафике 'Опозиција', чији је био и власник - Милутин Млађеновић ЛИчНО - реторички обрисао под њиховим инфантилним ставовима, изајавама, мишљењима а БОГАМИ и личностима...

и забранили му свако даље вербално масакрирање левичарске болументе, то јест учешће на БЛОГУ због његових реторички експлозивних порука и немања талента да му узврате...

Милутин ме авертио ове чињенице посредством свог ПОСТА на ДИСКУСИОНОМ форуму Погледа лично господо другови,,,

Jош нисам стигaо да прочитам шта је генијални афористичар и легитимни духовни наследник Бране ЦРНчЕВИЋА, Добрице ЋОСИЋА и Султана ХАМИДА IV-ог тачно написао овој лудаји БИЉАНИ јер сам ишао на трим стазу у КОШУТЊАК да ПЛИВАМ,,,

али...

сигуран сам да их је реторички измасаркирао, нокаутирао, закопао, спалио леш а затим лансирао на ГРЕНЛАНД...

понедељак, 10. јул 2006.

Почетак освешћења?

Мислио сам да је неслана фудбалска шала Олија Рена била кап која је прелила чашу српске толеранције империјалистичких понижења, али чини се прије да је то била "пресуда" сребреничком кабадахији Насеру Орићу. Тим поводом је чак и Борис Тадић, "пословично далеко толерантнији и са више разумевања за све туђе интересе (а нарочито оне великих сила) у региону, а спрам српских интереса и осећања" (Малбашки) изразио невјерицу да звјерства над Србима очито заслужују мању казну од крађе у самопослузи.

Нова Српска Политичка Мисао преноси неколико чланака на ову тему, од којих издвајам одличну анализу гореспоменутог Николе Малбашког, Хашка фарса (са освртом на "српску параноју") и коментар Зорана Ђирјаковића у НИН-у, Убијајте док сте млади.

Такође препоручујем коментар Жељка Вуковића, Србија без граница, један од најбољих приказа садашњег стања српске државе.

Ако је судити по овим чланцима, изгледа да људима полако почиње да бива јасно шта се дешава и ко шта коме ради. Чим прије постану свјесни стварне ситуације, тим прије може да почне проналажење излаза. А то свакако не могу да раде исти људи који су до проблема и довели, нити за то могу да се користе иста средства, бар не ако се очекује другачији резултат од овог садашњег.

четвртак, 15. јун 2006.

Хронично лудило

Мондијалисти даноноћно креште да су Срби примитивни, заостали, дивљи и да им је преко потребно па и насилно "цивилизовање" како би се "еуро-атлантски интегрисали." Не кажу, дабоме, како ствари стоје на том Западу у који треба да се силом интегришемо и свакодневно снисходљиво да се поклањамо.

Срећом, ту је Батлер Шефер, бриљантни филозоф са страница LewRockwell.com, који стање америчког духа пет година после 11. септембра описује као "нормализовану неурозу" и облик хроничног лудила. Цитирам само неколико одломака:

Живимо у земљи којом владају опасни и глупи људи; социопате који су спремни да плански побију стотине хиљада невиних људи, жена и деце само да би задовољили своју незајажљиву похлепу за влашћу. Још поразнија је чињеница да живимо у земљи чији становници или цене такво понашање, или нису вољни нити способни да га препознају и осуде. Владајућа класа и њена камарила су зато у стању да понуде најпровиднија оправдања за своје понашање народу који заузврат само маше заставама.

Стравична је грешка да се за наше проблеме окривљују политичке вође, медији, или корпоратистичке структуре. Да ли силом прилика или својевољно, ми смо аутори сопственог лудила. Наше контрадикторно размишљање, у недостатку унутрашње свести, дозвољава да службено лудило сматрамо прихватљивим понашањем. Постали смо друштво "нормално суманутих," и то лудило уништава нашу свест о сопственој људскости, а и људскости других.

(...)Било какав суштински изазов овако распрострањеном политичком злочињењу захтева нешто што је већина нас одавно напустила: скуп јасних, виших принципа. Да би се живело нормалним животом, ослобођеним парадокса и ирационалних сукоба, човек мора да поседује унутрашњи, интуитивни осећај за понашање које одговара животу у друштвеној заједници. У разговору са људима, ретко срећем оне који сматрају да је јасно формулисан филозофски принцип прихватљив одговор на неко питање.

У доба када колективна хистерија очекивано потискује глас појединца, филозофске принципе су замениле анкете. Не знам колико пута сам на моја размишљања о било чему добио одговор, “али већина се не слаже с тиме." У нашем инфантилном свету, “принципи" су сведени на политички подобне пароле...

(...) Напустили смо оно што је покојни Џозеф Кембел назвао нашим "невидљивим носивим стубом", и платићемо због тога. Ричард Вивер нас је подсетио да "идеје имају последице". Последице има и њихово одсуство, као и ограничавање дозвољених окрива размишљања. Живимо у умирућој култури, чију пропаст већина нас неће препознати док не дође до потпуног колапса једине ствари коју још увек ценимо: нашег материјалног богатства


Шефер поставља каузални однос између материјализма који потире све духовно и социопатије која се одражава у лажима, убијању и пљачки. Мондијалисти међу Србима тврде да су Срби огрезли у лажима, убијању и пљачки баш зато што су окренути вери, мистици, историји и традицији, које чим пре треба да напусте у корист западног материјализма.

После 10 година силом прилика проведених у Америци, склонији сам да верујем Шеферу. Људи који урлају на сав глас кад треба да оптуже Србе за неки покољ а уздижу у звезде "Запад" који предњачи у изазивању ратова, масовном убијању, пљачки, паљевини, неправди и насиљу сваке врсте, или никад нису чули за логику, или су отишли још даље од Мао-це Тунга па верују да не само власт, већ и правда и смисао извиру управо из пушчане цеви.

уторак, 06. јун 2006.

„Добровољно“ силовање

Доле транскрибован коментар Станка Церовића са Мећународног француског радија (Radio France Internationale - RFI) емитован је крајем фебруара, када су у Бечу почели „преговори“ између шиптарских сепаратиста и власти Србије, а под патронатом „Контакт групе“ и знаног ICG-миротворца Мартија Ахтисарија.

Отцјепљењем Црне Горе, које је терориста-премијер Агим Чеку назвао „претпосљедњим чином распада Југославије“, сада се поново актуелизује питање Косова. Зна се већ шта хоће Шиптари и њихови симпатизери у круговима моћи ЕУССР и Америчке империје; питање је како то да остваре. Управо о томе говори и Церовићев фебруарски коментар.

Без даљег увода:

Радио Франс Ентернасионал, 20.02.2006.

Поводом почетка преговора о Косову...

Станко Церовић

Овакви какви су, преговори између приштине и Београда, који су данас почели у Бечу, немају никаквог реалног значаја за будућност Косова, али и такви какви су, указују на тежину проблема са којим су суочени не само Срби и Албанци, него и међународна дипломатија.

Проблем је толико тежак, компликован и важан, да се буквално ништа не може препустити самим Србима и Албанцима. Каже се да ће они преговарати само о унутрашњем уређењу Косова, тј. о правима Срба који још остају на Косову – али чак ни ти технички детаљи немају смисла док се званично не донесе одлука о томе какав је статус Косова.

Боде очи да нема смисла разговарати о унутрашњем уређењу државе прије него што се зна да ли је то држава и чија је. (подвукао С.С.) Ово наравно зна најбоље међународна дипломатија која организује ово тобожње преговоре, јер потребно је да се Албанци и Срби срећу с времена на време и дају утисак да преговарају, да би онда Контакт група могла да се појави као да пресијеца чвор између њих, јер се ови не могу договорити, па ће Контакт група да објави како је до сада била неутрална, али, ето, пошто Срби и Албанци не могу да се договоре, она ће да им наметне рјешење: а рјешење – после дугог и неутралног размишљања, како ће се објавити – је независност Косова.

Знају се и аргументи који ће пратити ту одлуку. Како то каже Јесен-Петерсен, који управља Косовом, „на крају крајева, морате да водите рачуна о вољи већине“ - то је нека врста демократског аргумента. Додаје се и економски аргумент, и то се понавља у свим репортажама са Косова: да је Косово ужасно заостало, преко 60% незапослених, и да се то не може поправити без независности. Онда и стратешки: док је Косово овако несигурна провинција, оно јача албанске екстремисте који дестабилизују цио регион, и Македонију и Црну Гору и Србију – тако да је рјешење његовог статуса кључ за стабилност цијелог региона – ово сугерира дневник Financial Times данас.

Има ту чак и аргумент безбједности, ако не морала и хуманизма. По овом аргументу, Албанци ће бити насилни према Србима, заправо још насилнији, онако дуго док се не изађе у сусрет њиховим жељама о независности – али кад то добију, онда ће бити отворени за толерантне односе према другим народима. Овај аргумент се појавио после великог антисрпског погрома у марту 2004. године. Погром је међународна заједница осудила, али је закључила да баш зато треба удовољити захтјевима Албанаца...

Оваква логика – у којој се види отприлике сва превртљивост и поквареност за коју је способна политика – није тако покварена као што то изгледа њеним жртвама, у овом случају Србима и Србији. Није међународна дипломатија више посебно склона Албанцима; незванично се признаје да је рат НАТО пакта вјероватно био грешка - али реалност је сад таква да нико у тој дипломатији не види шта би друго могло да се уради. Западне трупе на Косову не могу да уђу у сукоб и са Албанцима, а и чему би то водило? Све и кад би сви то хтјели, није реално замислити Косово у Србији.

Очито је такође да су дипломати свјесни да независност Косова изазива огромне проблеме не само у Србији, него у цијелом региону, као и у међународним односима уопште. Колико год се ломио дипломатски језик, остаје брутална истина: Косово је прастара српска територија, њу су окупирале стране трупе, и ако се тако добија независност онда су од сада могућа сва прекрајања територија, било које државе, јер све зависи од силе која то намеће. Али, опет, кад извагају ове негативне посљедице разних решења за Косово, западним дипломатима изгледа као да је мало лакше прогласити независност и наметнути је Београду, него ући у стални рат са Албанцима на Косову. Процјена није погрешна.

Невоља је што се овако врши право насиље над само једним народом и једном државом – Србијом. У Београду могу да питају: па што баш над нама? Па то је сад најлакше. Западна дипломатија покушава разним понудама да ублажи ову неправду према Србима, чак и недавна посјета предсједника Европске комисија Бароза Београду је била због тога: док се одузима Косово отварају се врата Европе. Нада се да би ово могло да ублажи огорченост Срба која може да доведе на власт радикалну партију – која тврди да би боље бранила Косово – мада нико не види како.

Поводом ове политике, цитира се у Фигару изјава једног високог функционера Уједињених нација који каже:
Над Србијом ће се извршити „добровољно силовање“ – тј, тражиће се од Београда, после силовања, да саопшти да је то и хтео – а онда ће му богато дијете, које је извршило тај чин – у овом случају Европска унија – понудити паре да се утјеши.
Јесте непријатно, и сигурно је да ни западна дипломатија не ужива у овако отвореној неправди и бруталности, али нико не види како друкчије да разријеши косовски чвор.

Додатни проблем је што разне олакшавајуће околности које су на располагању дипломатима не звуче убједљиво. Отварање европске перспективе Србији – ако прихвати независност – не дјелује увјерљиво. Уније није отворена за даља проширења, а ако их буде, цио регион он Босне до Македоније може у њу ући само истовремено. А кад та цјелина може задовољити и минималне критеријуме за улазак, нико не може ни нагађати. С друге стране, сва тобожња ограничења косовске независности такође нијесу увјерљива, јер никаква условна независност не ограничава албанске екстремисте. Јер ако их досад међународна заједница није могла натјерати на умјереност, не види се како би то урадила убудуће. Није увјерљива ни забрана Косову да се споји са Албанијом – ко после извјесног времена може спорити Албанцима право да укину границу која раздваја њихов народ, и зашто би их неко у томе спречавао?

У оваквим условима, тешко да би било каква влада у Србији и кад би хтјела могла да прихвати овај западно сценарио о добровољном силовању, а ако Београд одбије то решење и прогласи окупацију Косова – о чему се говорка – онда су последице тешке и несагледиве. И за Србе као народ, на Косову и другдје, којима би требало велике снаге да се одупиру и свом екстремизму и међународном притиску, политичком и економском – као уосталом и за цио Балкан па и за међународну заједницу, која ће се у Уједињеним нацијама суочити са кршењем основних правила која регулишу међународни живот.

четвртак, 01. јун 2006.

Дуже у заједници

Виц који сам чуо јутрос:

Пита Црногорац Србина: "Гдје ћеш на љетовање ове године?"
"У Турску," овај одговара.
"Што у Турску?" увријеђено ће Црногорац.
"Имају лепше море, боље плаже, повољније цене, а и дуже смо били у заједници."

(захваљујем Јелени)

понедељак, 29. мај 2006.

Стварност и сатира

Прије пар мјесеци је блогер по имену "Балканиак" одлучио да сатиром удари на Империју и оне у Србији који јој професионално и аматерски љубе скуте.

На сајту "Balkans Without Borders" (Балкан без граница), коме у опису стоји да је "Подршка напорима да се од света направи оно што свет прави од Балкана," Балканиак је овог викенда објавио ексклузивни интервју са предсједником Србије Борисом Тадићем. У тој мјери је "скинуо" Тадићев стил, фразеологију и тон, да "интервју" звучи готово аутентично. Ево само једног од бисера; Тадић најављује прелиминарно признање Новог Свјетског Поретка:

ПРЕДСЕДНИК: ...И то би био наш коначан државнички чин, као и доказ да нам није стало до политикантства и власти по сваку цену. Ми бисмо тиме показали нашу кооперативност на најбољи могући начин, нашом спремношћу да будемо међу првима, ако не и први, који ће поздравити наше сопствено самоукидање. Тада ће Србија заправо и показати да је постала једна нормална држава, један од лидера у региону.

BWB: Нажалост, то би кратко трајало, с обзиром да би се Србија већ следећег тренутка самоукинула?

ПРЕДСЕДНИК: Али би наши партнери то високо ценили. И то је оно што је битно.


Имао сам прилике да слушам Тадића уживо, када је дошао на пост-инаугурално поклоњење у Вашингтон, и он заиста овако звучи, а вјероватно и мисли.

уторак, 23. мај 2006.

Каљање краља

Вук Драшковић, најгласнији квислинг у власти Србије, одушевљено је прокоментарисао расрбљавање Црне Горе изјавом да Србија сада треба да постане монархија.

"Уколико на референдуму грађани Црне Горе одлуче да постану независна држава, очекујем да престолонаследник Александар Карађорђевић одмах реагује, окупи све снаге и иницира успостављање уставне парламентарне монархије у Србији - изјавио је на конференцији за новинаре у Бору Вук Драшковић, шеф дипломатије СЦГ и председник СПО."

И покварен часовник двапут дневно показује тачно време, па што не би и Вук понекад био у праву? Али пошто Вук длаку мења али ћуд никада, одмах после ове изјаве врли министар додао је:

Пречица до пуноправног чланства у ЕУ и НАТО јесте само ново државно уређење у Србији као уставне парламентарне монархије - оценио је Драшковић.

У преводу: Шта ме брига хоће ли ово бити боље за Србе и Србију, важно је само да независност коју смо ето добили црногорским отцепљењем што пре изгубимо уласком у совјетизовану мегадржаву звану ЕУ, и чим пре се простремо пред ногама Алијансе која нас је 1999. бомбардовала и дан-данас окупира део наше територије (а коју, дабоме, треба предати Албанцима у име што бржег уласка у ЕУ и НАТО...).

Али, не завија Вук ради села, па макар се оно звало и Брисел, већ ради себе. Некадашњи дописник ТАНЈУГа који је 1974. за Политику Експрес фељтонски "препричавао" књигу генерала Данила Комненовића
"Последња четничка завера," да би се 1990. пресвукао у водећег четника и монархисту Србије, Вук вероватно мисли да ће му повратком краља следовати најмање премијерска фотеља.

Срећом по нас, а несрећом по Вука, идеје нису саме по себи довољне. Потребни су људи да их реализују. А ни он, ни "принц-престолонаследник," који зна да прави пријеме као краљ али у себи нема ни једне државотворне коске, нису у стању да од Србије направе монархију, па макар то било и најбоље решење у датом тренутку, и иначе.

среда, 10. мај 2006.

Пјешке па против

Душан Смоловић (26), студент београдског универзитета, упутио се пјешке пут родитељске куће у Мојковцу, гдје 21. маја намјерава да гласа против отцјепљења Црне Горе. Пут од неких 400 километара Смоловић намјерава да пређе за десет дана.

Како је рекао Гласу Јавности:
Идем да кажем "не," а разлози су свима јасни - и историјски и економски, али и моји, лични. Мајка ми је из Србије, пола ми родбине живи овде, брат ту студира, ђевојка ми је из Србије. Један ми је ђед сахрањен овде, један у Црној Гори... Моји су се упознали на студијама у Београду, овде сам и рођен. А ја неђу да сјутра будем странац ту где сам рођен.

Ето како се понаша неко чија су убјеђења искрена. А најгорљивији садашњи поборници независне Црне Горе, самозвани "Дукљани" који поричу сваку везу са српством не само себе (на шта имају право, ако већ хоће) него васколиког живља Црне Горе, Брда и Приморја, некада су били фанатични комунисти, па онда самопроглашени српски националисти - а у ствари увијек опортунисти и(ли) плаћеници.

недеља, 23. април 2006.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

(...)Човекољубиви Господ, Који је ради нас људи примио Распеће и смрт, учинио нас је учесницима Своје победе над смрћу. Људска природа у Богочовеку Христу примила је смрт, али је иста та природа васкрсла и однела победу над смрћу. Та победа, коју је Господ извојевао у телу, донела је слободу од смрти свим људима. Њу већ овде уживамо кроз Васкрсење Спаситеља нашег... - каже се, између осталог, у Васкршњој Посланици Његове Светости Патријарха српског господина Павла.

субота, 15. април 2006.

Београдска Аутобуска Станица

Over at Nspm, симпатични симпатизер ДСС-а Маринко Вучинић и новосадски дечко који обећава, Саша Гајић, у два одвојена текста прокоментарисали су најновију Басарину појаву, а у виду месечног часописа, е којом је овај одлучио да терорише српског малограђанина, великогсељака и наивногстудента, а да мене, несвесно и нехотице, увесељава својим талентом и мојом (компаративном) генијалношћу.

А нешто раније, пре три недеље рецимо, наишао сам на Басарин интервју у Блицу где је понављао опет исте формуле и као морализатор par excellence (што и јесте), утврђивао како он не може бити тако перверзан у својим делима, колико ми (опет, наравно, фамозни ми) можемо у нашој, српској, перверзној, свакодневној психи.

Мислио сам да попут Милутина Бгд напишем писмо уреднику и питам – ало Србине, шта оћеш више? Постао си познат захваљујући оваквој фантастично нереалној критици што народа, што његове националне (комунистичке) елите, и сад уместо да ћутиш и уживаш у парама које млатиш, опет пројектујеш сопствене атрибуте и опсесије (читај первеpзије) на недужан народ.
Ал рекох, ма јок, немам времена да хватам Ласту за Бајну Башту, кад имам Greyhound за Окланд у 11:50, преко Туле и Туларе.

Кад ја тамо, кад оно тип издао Земљу, и то за 6 и по сомића.
Е, то ДКО већ мора да прокоментарише, то јест, мислим да имамо хит… мјесеца…фундаментално дебилитетног Августа.

Поставићу дијагнозу, а затим констатовати да је третман безнадежан. Басара, од оца Бодријара и мајке Добриле, симулирани верник и бивши члан Батићеве демонско хришћанске секте (Србије) спада у низ оних србијанских догматика вере у Другог, који мисле да је туђе вазда морално зрелије од свога, поготово ако је своје српско.

Када је крајем прошлог века нападао Добрицу и Вука, сматрао сам то једноставно неукусним – иако бејах тек тинејџер. Не зато што ова двојица не заслужују критику, него зато што је све било постављено црно-бело. Питао сам се тада, да ли Бас озбиљно мисли да смо ми под санкцијама и проказани зато што смо Вуком одсечени од матичне високе културе, или је наше страдање можда последица транспарентне чињенице да су са нама радили шта год су хтели, contra naturam contra iustum, крајем прошлог столећа.

Али управо такво осећање кривице на кило и у сваком моменту, је оно што карактерише провинцијски труд критичких интелектуалаца у Србији. Ти људи који не престају са нападима на Цркву и традиционални морал (Трифковић dixit), нису ни свесни да уствари пројектују апсолутну моралну чистоту на некакав метаузорни Запад, Европу, cвет, сутра, а константно преузимају бреме кривице, додуше не личне, али натоварене на њихов перверзни и структурално грешни народ.

Особе са онеспособљењем између ушију, oни не виде да је свака ‘критика мита’ једнa велика изградња Мита о (наводном српском) миту. Игноришу чињеницу да се митовима не бави народ, већ првенствено интелектуалци. И баш попут оних супердеда из САНУ-а који су градили тај српски Мит о ком је (грешком) реч када се народу импутира митоманија, и ангажована савест у потезу од Басариних гуз-бабетина до самог Басаре није свесна да и сама учествује у изградњама сличних митова, супротног пола.

Ваистину, српски народ деведесетих година апсолутно ништа значајно није радио подстакнут митовима, већ – само и једино – реалном ситуацијом на терену. Zunächst und zumeist, сведок ми је Хајдегер.

Али кад сам напослетку али не и најмање, прочитао да је Басарин нови месечник, именом Земља, урађен по узору на некадашње Видике, а да су Крстић&Шапер аминовали пројекат, пожелео сам да лансирам нови Џубокс и да га назовем Знање-Имање, те да се понадам да ће ми се у авантури придружити тандем Рајин&Пајкић, пошто потоњи претходно постане Propagandaminister у влади Александра Вучића.

четвртак, 13. април 2006.

Злочин против здраве памети

Прошлонедељни НИН пише како се пред Народном скупштином Србије налази предлог закона о равноправности полова. Јер, као што врло добро знамо, ни небо није плаво ни вода мокра док се о томе не донесе закон.

"Равноправност" у политичком жаргону не значи једнакост права, већ посебна права за одређену категорију поданика државе. Ево како та "равноправност изгледа" у пракси:

"после усвајања закона, сваки орган, управа, институција, па чак и приватна фирма (подвукао СС) морати да има тридесед одсто жена на радним местима. Савет за равноправност полова већ постоји, те ће њему и скупштинском Одбору за равноправност сви поменути морати да подносе извештаје о равноправном третману полова преко својих координатора за равноправност. Сваки огран власти и свака партија мораће, такође, за потпредседника да има бар једну жену."

Јесам ли ја луд, или је ово апсолутни идиотизам? Прво, ко даје Скупштини право да диктира приватним предузећима кога да запошљавају? Знам да такви прописи постоје, и тврдим да је управо то један од разлога што Србија, са толиким привредним потенцијалима, тавори у сиромаштву. Држава, као, зна боље од сваког предузетника како да води посао, запошљава, продаје, купује, испоручује... па зашто онда држава не руководи целокупном привредом, и елиминише приватне предузетнике? Па покушала је, и тај се експеримент звао СССР. Идемо даље.

Зашто само 30%? Чак ни творци овог закона не верују у "равноправност" жена, када им одређују квоту упола мању од њихове заступљености у становништву. Имбецилно. Логика налаже да се за било који посао изабере најспособнија особа, била она мушко или женско. Ко се не руководи таквом логиком, бар у приватном сектору, убрзо банкротира јер је неспособан бизнисмен. У државном сектору је то мало другачије; тамо се траже подобни, а не способни, јер не постоји мерило способности када је сам посао бесмислен (а државни послови то по природи јесу).

Ево шта ће бити последице доношења оваквог закона: Државне службе ће или да запосле маргинално способне жене да попуне квоту, или да се прошире додатним радним местима на која би запослиле "квоташице." И у једном и у другом случају, квалитет државне службе, већ очајан, постаће још гори. Приватна предузећа немају тај избор - број запослених ограничен је зарадом, а не приливом пореског плена - и мораће да замене неке од својих кадрова женама. Да су могли да нађу способне жене, зар то не би урадили већ одавно? "Најлепше" од свега је што се уводи посао комесара ("координатора") за равноправност. Ето прилике да се запосле све те силне "квоташице"!

Ево још једног интересантног питања. Пошто Србија још није укинула универзалну војну обавезу, да ли то значи да ће Војска СЦГ морати да запошљава (тј. регрутује) тридесет посто свог кадра међу женама? Мислим да то борци и "боркиње" за "равноправност" нису имали у виду.

Ово "боркиње" се односи на планирано силовање језика које би пратило закон. Добар део чланка у НИН-у се бави том темом, од "боркиња" до "судиница," "посланица" и сличних накарадних творевина, тако елегантно имплементираних у Хравтској. Али искрено говорећи, силовање језика је у свему овоме најмањи проблем. Суштина приче је да овај сулуди покушај друштвеног инжињеринга, не толико увезен колико опонашан са Запада, а под маском "људских права" и "толеранције" дабоме, ствара још једну карику у оковима који спутавају Србију.

Паметним и способним женама није потребна квота, нити насилна "равноправност," нити државна бирократија која ће још више хлеба да отима од уста деце у Србији. Једва чекам да неко каже Лепосави како није могла да дође до изражаја док није постала "равноправна" овим дебилним законом.

Уместо да жене које вређа рекламна кампања за цигарете, цитирана на крају чланка ("Смоташ, креснеш, запалиш - типично мушки") не купују те цигарете - што би дало сигнал произвођачу да је направио лош маркетинг - политичари, "социолози културе" и слични паразити праве "национални план" који хоће и школске програме да "саобразе националној интенцији да би се свест променила."

Накарадну англификацију очекујем од сподоба типа Петра Луковића, који убацивањем енглеских малапропизама у своје бљувотине хоће да створи утисак како је паметан, образован и "модеран." Пошто живим међу људима који (углавном) говоре енглески, јасно ми је шта би "национална интенција" требало да значи: народна намера. Неће тако да кажу, пошто је таква фраза очигледна флоскула.

Докле ће, међутим, народ Србије - како мушки тако и женски - да толерише овакво злостављање, физичко и ментално, од стране "друштвених инжињера," да пасивно посматра како га користе као заморче и у име небулозних појмова типа "демократије," "људских права" и "модернизма," губи слободу, достојанство, живот и имовину?

Ово није закон, ово је злочин против здраве памети.

среда, 22. март 2006.

Нужни Идиотизам

Босанска тужба и потраживање милијарди од Србије као надокнаде за претрпљени геноцид, агресију и ратну штету, а пред међународним судом правде у Хагу концидирала је са смрћу Слободана Милошевића и изненадним окончањем поступка који се против њега водио у суседној установи. У недостатку виђенијих (српских) оптуженика у хашким клупама, очекује се да ће пажња медија добрим делом бити преусмерена ка овом ‘другом’ хашком суду.

Да ће овде бити наплаћен изостанак пресуде Милошевићу, експресно су нас уверили правни експерти опште праксе из CIJ. Пресуда у корист босанске стране је много изгледнија, тврде они, него ли у криминалном поступку какав је вођен против Милошевића, јер је доказни стандард знатно мањи. Остаје нејасно како је то познато експерту, будући да је ово први случај у коме једна држава тужи другу за геноцид и да, стога, не постоји правни преседан.

Босанска (читај Муслиманско-бошњачка) тужба датира из 1993 године и сасвим је у складу са ондашњим, садашњим и будућим виктимизацијским митом који је овај народ, уз подршку водећих светских медија заглупљивања, изградио себи у славу.

Са друге стране апсолутно не чуди, чак трагикомично засмејава, српска уводна реч одбране, изговорена из уста извесног Радослава Стојановића. Дотични је, наиме, Босанцима претио нужним помирењем (архива, 9 март 2006), ваљда у духу српске мазохистичко-двадесетовековне традиције авнојевског формата. Овакво очигледно демонстрирање националних карактеристика би билo превише и за једног Дворниковића. Босански размажени нарцис и српски нужни мазохиста.

Други члан тима одбране, Тибор Варади, министар правде под Панићем, у поседу је двојног, српског и мађарског држављанства, које је стекао ’92 године, напустивши Србију зарад катедре у Будимпешти. Ако се обистине жеље неких америчких конгресмена и војвођанских политичара, Варади би могао да учествује и у спору Мађари vs. Србија, с тиме што би овога пута могао да бира за кога ће да игра.

среда, 08. март 2006.

Jaslina

Понекад се питам да ли је све уствари питање укуса? Или бар елементарног укуса. Са једне стране, разумем чињеницу да простота и просек преовладавају, а дезинформација влада. То је просто (и просечно) дефиниција већине. Али када се осведочиш да је тој простоти и одсуству елементарног укуса додељена врхунска награда, онда знаш да су од треша једино гора званична ремек-дела.

Шта је одсуство елементарног укуса? Да од приче на којој је муслиманска страна у грађанском рату у БиХ тако жестоко профитирала направиш опет исту причу (овог пута филмску) и скупљаш похвале, награде и пажњу, незаслужено и са лажном бригом за унесрећене.

Јер највеће жртве силовања у Босни - поред правих жртава које не би смеле имати националност - су Срби. Како? Тако што у случају Срба, силовање више није било оно што уствари јесте – трагедија страдалих појединаца затечених у хаосу рата – већ је постало оружје злоупотребљено за оптужбу целог једног народа да је на нивоу државе планирао, организовао и извео систематско силовање особа друге националности у десетинама хиљада. Гротескне бројке које су се кретале од 60,000, 50,000 (Њузвиков кавер стори из јануара ’93, Pattern of Rape) па до цифре од 30,000 и коначно 20,000 жртава српског ‘систематског силовања’, упражњаваног у ‘логорима за силовање’.

Иако су ове болесне бројке и једнако вулгарне фразе, специјално сковане за ову прилику, одавно негиране cа званичних места (реалне максималне пројекције се крећу од 2,000 до 3,000 жртава на све три стране у рату) то не спречава медијске профитере да опет зарађују сузе саосећања и још дубље се уживе у сопствени аутовиктимизацијски мит.

Не знам...за мене је ово ипак питање укуса, а не националне припадности и одговарајућег политичког опредељења.

Да сам Муслиман из Босне, не бих се усудио да од теме која заслужује највећу пажњу и најискренијy посвећеност поново правим једну политичко-пропагандну игру, што је случај ‘силовања у Босни’ био од самог свог почетка, с краја ‘92 године.
И да на додели незаслужене награде опет помињем ове мега цифре и тражим главу злочинаца.

Можда бих, пак, да сам Муслиман из Босне реаговао овако.

понедељак, 06. март 2006.

Агим


(адаптирано са grayfalcon.blogspot.com)

Прошлог уторка сам добио позив од колеге у Вашингтону, који ми је саопштио да има поуздану информацију да ће Бајрам Кошуми, тзв. премијер привремене владе окупираног Косова бити приморан на оставку у орист Агима Чекуа. „Зар Контакт група може да то уради?“ упитао ме. „Свакако“, одговорио сам. „Кошуми је њихов пион. Империја може да на Косову ради шта год хоће“. Осим да заштити не-Aлбанце и њихову имовину, наравно.

У среду, првог марта, Ројтерс је јавио да се премијер Косова Бајрам Кошуми дао оставку „под притиском... западних спонзора који помажу српској покрајини под контролом УН у преговорима који би је могли довести до независности“. Вицекраљ и пожртвовани борац за албанску ствар, Сорен Јесен-Петерсен, изјављује: „... желимо да подржимо Косово, али у исто време хоћемо да вође и народ зараде оно што желе да виде на Косову“. (Превод са идиотског: Ми = Империја; Косово = Албанци. Идемо даље.)

Дабоме, Кошумијев наследник је стварно Агим Чеку, кољач из Крајине и војни заповедник терористичке "ОВК" (Хашим "Змија" Тачи је био политички вођа). Чеку је природни наследник мезимца Империје Рамуша Харединаја, који је прошлог марта дао оставку на место премијера како би отишао у Хаг по оптужни Инквизиције - и био убрзо након тога пуштен назад на Косово. Крис Делисо са Balkanalysis.com вели (саркастично):

Нема бољег човека од Чекуа кад се ради о уклањању „непотребних застоја“, поготово ако то подразумева уклањање непотребног становништва.

Па да видимо. Прво Буш II усвоји балканску стратегију коју су написали Клинтонисти, а која у пракси значи одвајање Косова и Црне Горе, централизовану БиХ под муслиманском доминацијом, и што је више могуће осакаћену и ослабљену Србију. Затим Каи Ејде одобри почетак преговора о коначном статусу, мада нити један од стандарда које су УН захтевале није био испуњен - таман онако као што је игнорисао мартовски погром. Потом долази избор Мартија Ахтисарија да води те преговоре; човека који је 1999. у име НАТО преварио Београд да потпише примирје које је НАТО спровео као безусловну капитулацију на Косову, и који је онда службовао у одбору србофобичне и проалбанске Међународне кризне групе. Онда, после смрти и медијског проглашења за свеца Ибрахима Ругове, америчке и британске дипломате отворено изјаве да је независност Косова неизбежна, и да Београд с тиме треба да се помири. А сада „међународна заједница“ показује до које мере заиста контролише Албанце на Косову, и приморава њихове вође (јер је у међувремену изнуђена оставка и Неџада Дација, председника привремене скуштине) на оставку у корист својих мезимаца из „ОВК“.

Упркос својој улози у покољима српских цивила на територији данашње Хрватске (а за које Хашка инквизиција терети његовор надређеног, Анту Готовину), Чеку не само није оптужен, већ је постављен за команданта „Косовског заштитног корпуса“, синекуре за терористе ОВК успоставњене после окупације, и на платном списку УН. Када су Чекуа ухапсили на пропутовању у Словенији, по важећем Интерполовом налогу заснованом на кривичној пријави у Србији, из затвора га је вадио вицекраљ Хари Холкери. Том приликом Холкери је изјавио да „Србија и Црна Гора нису више надлежне за грађане [sic] Косова.“ Није био ни издалека толико децидан пар месеци касније, током албанског дивљања по Косову. Тада се негде сакрио са осталим зечевима.

Зар после свега овока ико са мрвицом мозга у Србији може још да мисли како „међународна заједница“ (тј. Вашингтон, Брисел и њихови послушници) намерава да види било које друго решење осим албанског Косова? Зар у то има икакве сумње?

План да се Косово одвоји од Србије и de iure као што је већ одвојено de facto би требало да буде главна брига било које власти у Београду; никакав лов на Ратка Младића, нити преговори о могућности теоретског разматрања обећања да ће се можда преговарати о концепту евентуалног уласка у ЕУ - него очување територијалног интегритета Србије, сада и овде. Пристајање на „независност“ Косова је издаја (тако пише у Уставу). Проблем је једино што је ових дана издаја помодна у Београду. Сматра се прогресивном, цивилизованом, демократском чак...

среда, 01. март 2006.

Левица, десница и слобода

Недавно сам коментарисао заблуде о "левици" и "десници," поводом једне квази-дебате у листу Данас. Данас читам есеј који је за Институт Мизес написао Антони Грегори, који објашњава да велики део опозиције владавини Императора Буша нема ништа против ни Империје, ни ратовања, ни свемоћне државе, већ искључиво против Буша лично; кад би "њихов" човек постао император, мисле они, све би било боље. Као позитивне алтернативе Бушу тако се у америчком политичком менјстриму спомињу Џон Кери и Ал Гор као пропуштене прилике, а Џон Мекејн и Хилари Клинтон као могућа будућност. Грегори критикује овај (стрвично скучени) дијапазон мисли, јер је супротан слободи:

Волети слободу значи бити против државе која је константно напада, било да се огрће традицијом и да за њу навијају крвожедни генерали, директори корпорација и конзерватици, или да носи маску хуманизма и једнакости, за којом иде парада социјалних радника, бирократа, синдикалиста, интелектуалаца и мултилатералних милитаната. Ружно лице политике је да колико год једна страна постане неподношљива у својој употреби власти, сама власт на исти начин поквари и другу страну. Левица и десница се окрећу са ветром; потенцијал саме државе да постане обимнија и гора обуздавају само економски закони, људска природа, и јавно мнење које се истински противи ширењу државе, у какво год рухо била обучена.

Нажалост, у данашњој Америци (а поготово у рушевинама Југославије), нема много људи који на државу гледају као на зло, па макар и неопходно; већина државу посматра као нешто добро, позитивно, пожељно, и што више то боље. Зато је и нама и Американцима сваким даном све горе...

петак, 24. фебруар 2006.

Хапшења, преговори и теглећа марва

Ратка Младића час налазе, час траже, час хапсе, час са њим преговарају (све зависи ко и како пушта "информацију"). Шта год да се деси у наредних пар дана, Срби и Србија од тога никакве користи имати неће.

Ако Младић буде ухапшен и изручен, зли језици Запада ће очас да прокоментаришу како ето, они већ годинама говоре да званични Београд зна где је Младић, али га штити, и сад га предаје из чисто политичких разлога, а не неке преданости демократији, Хашкој правди или чему већ. Ако до хапшења не дође, ти исти зли језици ће опет да урличу како Србија не испуњава своје обавезе и како треба на њу да се још више удара. Како год се окрене, њима иде на руку, а Србији не.

Колаборатори тврде да ће, ако се Младић не ухапси и изручи, ЕУ прекинути преговоре са Београдом. Па нека прекине. Шта је то ЕУ урадила за Србију, и шта нуди Србији? Кренимо редом.

ЕУ је одговорна за одлуку Бадентерове комисије која је 1991 "пресудила" да су административне границе република неприкосновене државне границе (осим кад је реч о Србији, дабоме), и прогласила да се Југославија распала сама од себе, а не сепаратизмом Словеније, Хрватске и БиХ - дајући тиме државама које су се илегално отцепиле од СФРЈ пуна права на својину СФРЈ (а на шта су Досманлије пристале споразумима од сукцесији пре пар година). ЕУ је одговорна и за накарадну "уставну повељу" која је за непуне три године постојања само огадила заједнички живот грађанима Србије, а ничим није спречила сепаратизам цетињске хунте Мила Ђукановића. Штавише, сад та иста ЕУ измишља нека нова референдумска правила за Црну Гору, скројена како би цетињској хунти створила покриће за отцепљење. Човек који је практично министар спољних послова ЕУ, Хавијер Солана, је председавао агресијом НАТО на Србију и Црну Гору 1999. Да ли ишта од овога звучи као препорука?

Шта ЕУ нуди Србији? Тренутно Унија не прихвата нове чланице, јер једва да може да "свари" оних десет које је прогутала претпрошле године. Земље ЕУ кубуре са великим стопама незапослености, инфлацијом, верским и етничким нередима (Холандија, Француска, Данска), "белом кугом" и старењем домородачког становништва, итд. Само кандидатура за ЕУ, а камоли чланство, обавезује земљу да уведе хиљаде, ако не и десетине хиљада нових закона и прописа. Не само да примена тих прописа има своју цену, већ је великих број тих «европских» закона сулуд. На пример, јесте ли знали да је истински камамбер, француски сир прављен од непастеризованог млека, илегалан у ЕУ? Него шта. Иста је ствар са одређеним врстама кобасица у Италији. А енглески свињари морају да купују лопте прописане величине и састава како би се њихове свиње играле и биле срећне. Ако се доследно буду поштовали прописи ЕУ, сва храна у Србији ће ускоро бити ван закона. Шта ће онда Србија да једе, «интеграције» на жару?

Бриселски левијатан, изграђен на пост-модерним, пост-националним, пост-логичним, пост-верским и социјалним тековинама смртоносне филозофије свемоћне државе која је од 20. века направила највећу кланицу човечанства, је у ствари препорођени Совјетски савез, пресвучен сомотом и са много бољом рекламом. Уверење да је «ЕУССР» некако неизбежна судбина Србије не разликује се од марксистичке историјске дијалектике. Није случајно да су најљући адвокати «европских интеграција» управо лучоноше «друге Србије» са марксистичким педигреом.

Причали су Србији да ће санкције, претње и уцене престати када се ухапси и изручи Милошевић. Па ето нису. Нису престале ни изручењем других глава, нити ће престати хапшењем Младића, или Радована Караџића. Ако уцене и претње постижу жељене резултате, зашто од њиох одустати? Само сулуда постмодерна «логика» није у стању да види ту очигледну истину.

Професионални увлакачи Европи (и Америци) лапрдају како би хапшење Младића поправило позицију Србије у преговорима о Косову. Тандара-броћ. Званични Лондон и Вашингтон су јасно и гласно рекли да је независно, Албанско Косово једино за њих прихватљиво решење. То изјављује и намесник «међународне заједнице» Јесен-Петерсен, а слаже се и већина западних новинара. Могу Срби да траже у званичним изјавама професионалних лажова неки обрт речи који би значио да можда није тако, али то само значи да су у стању сами себе да лажу боље него ико на свету. Као «надокнада» за отимачину Косова нуди се... шта? Обећање уласка у ЕУ, на неко куково лето? Али, зар то опет не зависи од хапшења Младића, Караџића, краљевића Марка или кога већ Хашка инквизиција оптужи за планетарни геноцид србонацистичких агресора, уз острашћене урлике «друге Србије»?!

Разумео бих, ето, да Београд тражи улазак у ЕУ у замену за Косово. Издају, безумље и апсурд на страну, то би макар имало обрисе неке реал-политичке рачунице. Уместо тога, Драшковић по Бриселу преклиње да се не прекидају преговори, а министри бивши и садашњи (не зна се разлика) по Србији кукају да без хапшења Младића, Караџића - и кога год још Инквизитори тражили сутра - Србији нема спаса. А ја опет мислим да јој пре нема спаса кад је воде волови, који баш као теглећа марва реагују само инстинктивно, на мотку и репу. Па још кад од мотке помисле да је репа, и уживају кад их туку...

Ако тако размишља и народ који их је, макар у теорији, изабрао за владаре, онда и заслужује да уђе у ЕУССР, и да на сопственој кожи осети постмодерни социјал-етатизам, у коме ће им бити исто као сад – само много горе.

понедељак, 13. фебруар 2006.

13. звјездица

У јуну 1992. године, дванаест беба је умрло у бањалучком породилишту, због недостатка кисеоника за инкубаторе. Само једна је преживјела, али са озбиљним посљедицама. Сљедећих 13 година је мала Слађана Кобас водила борбу за живот против рака. Прије два дана је стигла вијест да је ту борбу изгубила.

О бањалучкој трагедији остала је пјесма, упућена свјетским душебрижницима који су били и остали слијепи на српску патњу:

"Дванаест звјездица, ноћас пало је
с неба на ваш длан, цијењени господине.
Дванаест звјездица, ноћас пало је,
шта су скривиле, цијењени господине?"

Бањалучких звјездица сада је тринаест. А власти које тврде да представљају - између осталих - и њихове ојађене родитеље данас говоре како је "интеграција" са господом крвавих руку од рата у БиХ, "Олује" и Косова врхунска политичка и друштвена аспирација, којој нема алтернативе.

Реците то помореној дјеци, цијењени господине.

четвртак, 09. фебруар 2006.

Брутална константа

Поводом Сумње више нема, Данијел пише:

..hteo bih u isto vreme da ti postavim pitanje koje jos uvek niko ne uspeva da odgovori: zasto protiv srba? Sta je to sto jos uvek Zapad trazi u istrebljivanju Srbije kao drzave i njeno suzavanje u oblast beogradskog pasaluka? ... Ono sto nisam uspeo jos da shvatim je kada ce sva ova manipulacija i protivsrpsko raspolozenje da prestane. Sta jos hoce? I zasto je u interesu svetskih sila ... da uniste Srbiju umesto da je kupe kao sto su uradili sa svim ostalim drzavama bivse Jugoslavije, a sto bi sa sadasnjom vladom bilo dosta jednostavno?


Одговор на питање "зашто Србе?" може се наћи у мемоарима разних светских политиканата који су се бавили Балканом у протеклих 15 година. Строб Талбот, у предговору за мемора Џона Нориса из МКГ (ICG) отворено каже да је Србија била једина која се одупирала походу НАТО на Исток, и да је као таква морала да буде уништена као пример.

Зашто се таква политика наставља? Па лепо кажу ти исти људи да мора да се "заврши посао" отпочет деведесетих. Ако садашње власти и невласти у Србији хоће да тај процес убрзају и олакшају предајом и продајом, тим боље, је ли.

Најчешће се за то наводи "нацистичка логика", у којој се Срби и Србија пореде се Немцима и Немачком после 2. светског рата, и "последицама" које морају да сносе за своја злодела. То поређење је не само гнусно и увредљиво, већ и апсолутно нетачно. Иронија је тим већа што је Талботова логика кажњавања Србије због пркоса Империји идентична логици Адолфа Хитлера за напад на Југославију у априлу 1941. Па кад се мало боље погледају мапе нацистичке поделе Југославије, виде се обриси садашње "реалности" коју су бомбама и резолуцијама створиле ЕУ и САД. Па ко је онда нациста, и ко је одговоран за шта?

Многи су поверовали у службену пропаганду да је за све био крив само и искључиво Милошевић, како би се предајом њега као жртвеног јарца ослободили беса Империје. Протеклих пет година је доказало без икакве сумње да је то била лаж, у коју су неки веровали из убеђења а неки јер је била довољно заводљива.

Не кажем ово зато што сам Србин, већ зато што логички размишљам: једина константа у понашању тзв. међународне заједнице у протеклих 15 година, од цепања Југославије и "мировних трупа" које то нису биле, до "хуманитарног бомбардовања" и "мирољубиве окупације," је његов изразито анрисрпски карактер. Сваки принцип, свака ситуација, сваки преседан може да се изврне тако да Срби нису у праву. Ако неко може да ми покаже да то није тачно, нека изволи.

Коментари су добродошли.

четвртак, 02. фебруар 2006.

Стварни фашисти

Питајте било којег становника САД колико политичких странака делује у овој земљи, и рећи ће вам - две, дабоме: Демократе и Републиканци, левица и десница, либерали и конзервативци, напредни и реакционари. Мада у стварности у Америци постоји више партија, покрета и идеологија, „мејнстрим“ политика се своди на овај манихејски дуализам, у коме су „наши“ анђели а „они други“ сотоне. И нуди вам се избор између ове две стране; треће нема.

Донедавно сам сматрао да је овај ред величина последица америчког изборног система, где победник добија све, па на политичкој сцени нема места за више од два кандидата, чисто математички говорећи. Примећујем, међутим, да и у другим „демократским“ државама преовладава овај страначки дуализам. У земљама са пропорционалним парламентарним системом постоји мало више варијетета у скупштинама, али и ту се намећу две водеће струје, и наставља се космичка борба између „левице“ и „деснице“.

У ствари је све то скупа бесмислено. За шта се залажу и тзв. левичари и тзв. десничари? За јаку државу која би се бринула о својим поданицима кроз контролу привреде, здравства, образовања, науке, културе, спорта... Нема људске радиности у којој држава нема улогу; нема производа људског стваралаштва, од класа пшенице до детета, на које држава не полаже право. Било да су за или против абортуса, узимају за право да о томе одлучује држава. Било да су за „права на рад“ или „права на зараду“, о привреди одлучује држава, а не приватна лица која се њом баве. Бенито Мусолини, који је у младости био социјалиста, дестиловао је у свом фашистичком манифесту тежње и левице и деснице у једноставан слоган:

Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato.

„Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе“. (1925)

Левица види државу као извор права, обавеза, закона, морала; десница опет сматра (бар декларативно) да је држава чувар богомданих права, у чему има готово неограничен мандат да их крши. Први поглед је изопачен, други апсурдан. Али колико се год разликују у детаљима (и због тога се гложе), слажу се у идолопоклонству држави.

Какве сад то везе има са Србијом или Босном? Има, итекакве. И у БиХ и у Србији се потенцира разлика између „либерализма“ и „национализма“ као манихејским супротностима. Либерали су у тој причи демократски, левичари, напредни социјалисти, поборници људских права, социјалне правде (!) и бољег живота кроз глобализам, док су „националисти“ у улози десничара, реакционарних мрачних сила прошлости који су против мира, просперитета, права и правде, и понајвише „интеграција“, светог грала мондијалиста.

Деценије марксистичко-лењинистичко-кардељевске индоктринације немају ама баш никакву улогу у стварању ове перцепције, уверавају нас дојучерашњи партијски секретари. Они који су још до пре коју годину клањали на олтару Интернационале, сада су перјанице „демократије“; нису пресвукли убеђења, већ само реторику – у правој традицији моралног релативизма добрих Бољшевика, где је све дозвољено зарад тријумфа Револуције, а власт постаје сама себи сврха. Раније сам ове људе звао Јакобинцима и Људскоправашима, али сад мислим да им најбоље пристаје термин „Демобољшевици“. Потогово зато што су њихови наводно „десничарски“ противници сличнији Мењшевицима него руским царистима.

Повод за све ово је „расправа“ коју је пренела НСПМ између два политолога у листу Данас (иначе водећем гласилу демобољшевизма), о национализму. Упрошћено – ко хоће, нека чита целу расправу – Ненад Даковић тврди да нема доброг национализма и да је национална идеја извор злочина, док Слободан Дивјак одговара да то није толерантан став и да патриотизам може да буде позитиван уколико се односи на државу, а не на народ.

Дивјак се све време упиње да успостави кредо међу демобољшевицима, тако што експлицитно подржава улазак у ЕУ (свете „интеграције“), толеранцију, људска права... Узалуд. За Даковића су аргументи, па и само постојање Дивјака и других неистомишљеника, неопростива јерес. Саму НСПМ демобољшевици, иронично несвесни идеолошког преклопа, зову „Нова српска фашистичка мисао“.

Дође ми да кажем „ма пусти Данас, какве новине таква и расправа!“ Али плашим се да политичка и медијска доминација демобољшевика и њихових наивних мењшевичких критичара иде много даље. Срби нема где не могу да чују како је „интеграција“ једина алтернатива, како су улазак у ЕУ и НАТО неприкосновени државни интерес, како је једини начин да се изађе из „мрака“ санкција, блокаде и рата да се премаше стандарди Запада у толеранцији, људским правима и демократији. Мондијалистичка утопија која се продаје народу неминовно ће да постане кошмар.

Они који бране садашњу владу чудом се чуде зашто демобољшевици дижу толико дреку на њих, а поготово на Војислава Коштуницу, кад је овај учинио више да Србију приближи раљама ЕУ од њиховог свеца Зорана Ђинђића-Бонапарте. У томе и јесте трик – што се Чедисти више деру, то је Воја већи мондијалиста. Зашто да престану? Чак је и Томислав Николић, вођа демобољшевицима омражених Радикала, изјавио ономад да је за европске интеграције. Толико о радикалском „фашизму“.

Судећи по овој квази-„расправи“, али и по мноштву других написа по српским новинама и часописима које стижу до Америке, чини ми се да су Срби већ „интегрисани“ у најважнији аспект постмодерног света: усвојили смо лажни политички дуализам, и сада се са остатком света клањамо на олтару свемоћне државе како ју је артикулисао Мусолини. А оне који одбијају Мусолинијев поглед на државу, називају фашистима.

Зар је онда чудо да нам је онако како нам је?

субота, 28. јануар 2006.

Пркос и понос

"Наш мандат долази од народа Канаде, а не од америчког амабасадора."

Овим речима је нови канадски премијер, Стивен Харпер, прокоментарисао недавну нимало дипломатску изјаву америчког изасланика у Отави, на изненађење светске штампе. Легат Империје је изгледа имао промедбе на канадске намере да војним ледоломцима патролира арктиком, и у правој традицији америчке бахатости одлучио да суседима са Великог Белог Севера очита лекцију. Штампа је, опет, по свему судећи прихватила здраво за готово оптужбе либералног премијера Пола Мартина током предизборне кампање да су Харпер и Торијевци наклоњени Америци, па је Харперова изјава дошла као "изненадни плотун" (Фајненшел Тајмс) према Вашингтону.

Ево о чему се ради. Харпер је поносни Канађанин, а важан део канадског идентитета је да они нису Американци. Са десет пута мањом популацијом од осионог јужног суседа (30 милиона наспрам триста), концентрисаном претежно дуж границе (јер је све северно од тога ненастаљиво, мада пуно природних богатстава), Канада сваки дан мора да живи са чињеницом да је "први комшија" светске Империје.

Мартинови Либерали су били против рата у Ираку (претходна либерална влада је подржала агресију НАТО на СРЈ 1999, само да се зна) и Бушовог сулудог плана противракетне одбране (који је ем скуп, ем не ради), али су на домађем терену водили социјалистичку политику, са високим порезима, централизованом влашћу и "друштвеним инжињерингом" (бракови за хомосексуалце, "мулти-културализам", итд.). Традиционални либерални естаблишмент је махом из Онтарија (Квебек углавном држи франкофонски сепаратистички Блок Кебекуа); садашњу победу Торијеваца су омогућили незадовољни становници западних провинција (Манитоба, Саскачеван, Алберта - одакле је и Харпер), који би да зауздају друштвени инжињеринг, смање порезе и ограниче централну владу. "Про-амерички" отклон Торијеваца је релативан; Либерали се противе Вашингтону више из идеолошких него из државно-политичких разлога.

Отуд и Харперов коментар о мандату. Ни он ни Торијевци изгледа немају намеру да буду било чије марионете. Вашингтон, који гледа на остатак света само као на слуге или жртве, сада зна на чему стоји са тобоже "про-америчком" владом у Отави.

Нажалост, пошто нити једном владајућем политичару у Србији не би пало на памет да изјави нешто слично - знајући вероватно да њихов мандат и долази од америчког амбасадора, а не од народа Србије - Вашингтон зна и на чему стоји са Београдом. И сходно томе се и понаша.

уторак, 10. јануар 2006.

Одмор

Сиви Соко је тренутно на заслуженом одмору. Вратићемо се иза нове године.

Христос се роди!