„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 31. децембар 2011.

Преломна година

Још крајем 2010. је многима постало јасно да је од Србије направљена једна велика Жута Кућа, где се у име безалтернативног ЕУропства врше наокрутнија мучења и експерименти in vivo из друштвеног инжињеринга. Сада, на крају 2011, знамо и резултат ескперимента: потпуни неуспех.

У години на измаку, Жутократија је из дана у дан срљала из пораза у пораз. Ништа јој није ишло на руку. Јесу ухапсили Младића и Хаџића, и уредно их испоручили Инквизицији да ова попуни албум - да би онда стигли нови услови. Ставивши све на карту фамозне кандидатуре за чекање на претсобље за преговоре о договорима...  остали су празних шака. 

Два су процеса одговорна за почетак краја жутократије.  Прво, сама Србија се побунила и почела да манифестује незадовољство режимом, на све могуће начине. Искра је можда био 10-10-10, али било је само питање времена када ће потлачени открити да и они калашњиков за борбу имају. Ово је била година герилских медија, од интернет-магазина до фејсбука и твитера. На то су онда дошли догађаји покренути извана, који су изнудили реакцију народа и покренули малтене Трећи српски устанак.

Суочена са економском кризом, Империја је преусмерила ресурсе на рат путем револуције. Модел испробан у Србији примењен је ове године на Тунис, Египат, Сирију, ево и Русију (са мањим или већим успехом, је ли). Није се радило ни о каквом „арапском пролећу“ демократије и људских права, већ о чистом манипулисању побуњеног народа. У Бахреину, где је база америчке 5. флоте, побуна је крваво угушена, а у Либији је Империја војно интервенисала на страни „побуњеника“. Само, пошто су војни ресурси протраћени на инвазију и окупацију Ирака (која је званично окончана тек пре неки дан) и изградњу демократије у Авганистану, сламање отпора у Либији трајало је неколико месеци. Рат се завршио тек физичком ликвидацијом пуковника Гадафија.

С друге стране, криза у Европи је скинула многе маске. Тако су Немци, поставши де факто владари ЕУ, престали да осећају потребу да се праве фини. Нити је Меркелова Хитлер, нити је Вестервеле Рибентроп, дабоме - али је политика коју примењују према Србији суштински иста.

То се најбоље видело по догађајима на окупираном југу, где је самопроглашена „република Косовија“ покушала да затре преостале Србе успостављањем границе на северу. Упркос безусловној подршци Вашингтона и Берлина, Тачијев план заокруживања „Косове“ доживео је потпуну пропаст. Срби не само да нису тихо прихватили нестанак, како је ономад маштао тренутни шеф ЕУЛЕКСа, већ су поставили барикаде и блокирали Тачијеве „царинике“ и њихове немачке оклопнике. Пала је и крв, неколико пута, али барикаде су остале - пркосећи не само насиљу Империје, већ и организованој издаји жутократа.

Тачијева авантура је, дакле, изазвала отворени отпор Срба на Косову. А барикаде су онда уништиле сваки привид легитимитета власти у Београду, показавши како отпор може да буде итекако успешан, а подаништво и понижење имају алтернативу.

То можда на први поглед изгледа парадоксално, али у ствари има смисла: управо је силна злоба Империје и њених послушника - квислиншког култа жутократа и невладника - помрсила конце пројекту преумљавања и кречења Срба у жуто. Подршка Тачију, инсистирање на Паради, хашки циркус, кандидатура - у свакој прилици се показала апсолутна беда Боратовог режима, тако да ни његови спин-мајстори нису могли да сакрију.

Слепи понос и сујета Вашингтона и Берлина довела је до тога да је њихова полуга у Београду пукла пре него што је могла да помери Србију на жељено место. Чак и да имају чиме да наставе своју политику, ускоро ће и једни и други имати преча посла него да се баве Србима. А Србија полако али сигурно открива да решење није унутар фиктивне кутије, већ изван ње.

Честитам вам онда нову 2012, по Миланковићевом календару, са жељом да дочекамо крај жутила и почетак слободе. 

Живели!

понедељак, 26. децембар 2011.

Излазак из лажног оквира

Погледајте ову слику. Имате девет тачкица, у три реда по три. Задатак вам је да покушате да их све повежете оловком. Изазов је то што имате на располагању само четири линије, и не смете да подигнете оловку. Велика већина људи, суочена са проблемом, добије резултат сличан овом:
Колико год се трудили, не могу боље. На крају кажу да је проблем нерешив. Просто је немогуће да се девет тачкица повеже са четири линије. Осим ако није: 
Како сад ово? Па зар је било дозвољено да се изађе из квадрата који су чиниле тачкице? Дабоме да јесте - приметићете да се у самом питању нигде не спомиње никакав квадрат, већ је једино ограничење број линија. Тачно је да тачкице чине квадрат, али он у овом случају уопште није битан! Људи који су закључили да је проблем нерешив су напросто претпоставили да решење мора да се налази унутар квадрата. Управо та претпоставка им је онемогућила да дођу до решења. 

По „кутији“ коју чини девет тачкица настала је синтагма „мислите ван кутије“ (think outside the box), односно ван непостојећег, грешком претпостављеног оквира. Е, на тај оквир ме подсећају дискусије о политичким опцијама у Србији, односно размишљања по питању „за кога гласати“ на изборима који би требало да се одрже на пролеће. 

У прошлонедељном „Оку“ сам успутно споменуо неколико текстова који су се бавили баш том тематиком. У сваком се полази од претпоставке да су истраживања јавног мнења чији се резултати у последње време објављују по жутој штампи колико-толико аутентични и реално представљају ситуацију. Ту ми на памет пада још једна америчка пословица: „Имате малу лаж, велику лаж, и статистику“. Резултати анкете умногоме зависе од одабира узорка и квалитета постављених питања. А и у једном и у другом случају појављује се проблем задатог оквира.

Хајде да се осврнемо на чувено истраживање НСПМ са почетка новембра. На узорку од само  1200 (!) људи чак 21% не би изашло на изборе, а од оних који би изашли 36% није се изјаснило ни за једну од понуђених политичких опција! Чак 28% не би гласало у другом кругу избора, ако би се бирало између Тадића и Николића, а огромних 43% мисли да постоји простор за нову политичку снагу. 

Просто је шокантно да ама баш нико није приметио ове чињенице, већ се сви воде претпоставком да је решење српског ребуса унутар оквира омеђеног именима БоТа и ТоНи. 

Добро де, али шта да се уради у овако касној фази? Постојеће странке имају на располагању што ресурсе власти, што инфраструктуру и организацију које су баштиниле или преотеле. И опет: „да, али није битно“. Морално увек побеђује материјално, идеја побеђује силу - јер сила не траје вечно, а идеја се не може убити. Инфраструктура, новац, организација, све су то корисне и пожељне ствари, али на крају дана ипак одлучује идеја. Побеђује онај ко најјаче верује у свој циљ (ма какав тај циљ био, нажалост). Ако се на изборе буде ишло са штипаљком на носу, да се гласа за мање зло, онда немојте бити изненађени ако вам и после тога живот буде лош. И мање зло је на крају ипак - зло. 

Није довољно само знати шта и кога нећете. Нити је довољно знати кога хоћете. Потребно је знати и шта хоћете, да би могли за то да се борите. Баш тиме се бави недавни текст Драгослава Павкова, који топло препоручујем. Слагали се с Павковом или не, ово што је написано тера на размишљање. 

Иако је уобичајено да политичари у предизборним кампањама користе хиперболе и најављују смак света ако не победе они већ њихови супарници, није претерано рећи да Србија још један мандат овакве власти не би преживела. Жутократија је објективно издајнички режим без премца у свету, који је за само четири године до те мере ојадио земљу да је довео народ до ивице физичког опстанка. Ако не верујете, погледајте резултате пописа. То не само да није био случај са „злим тиранином“ Милошевићем, већ ни после стравичних страдања у 1. и 2. светском рату. Када се има на уму да од 5. октобра наовамо у ствари постоји континуитет унутрашње политике (именом и презименом: Млађан Динкић), као и аксиом да проблеме не могу решити људи који су одговорни за њихов настанак, онда је јасно да нити једна од странака устоличених експерименталним пучем Империје не може да Србију изведе из постојеће ситуације.

Ту је, успут буди речено, и одговор на питање зашто Србија није на улици. Широм света се ове 2011.  на улицу излазило и за далеко мање, а Србија је остала код куће. Можда зато што је народ ипак свестан те стравичне преваре у којој је ономад учествовао, па неће да пружи шансу ни домаћим манипулаторима ни Империји да га поново превари?  

Да се разумемо, демократија је прецењена. Империја је од ње направила некакву свету тајну, а онда је отровала путир „обојеним револуцијама“, где се смотре невладника представљају као „догађање народа“. На исти начин се прави фетиш од избора, али само ако на њима победи „демократска“ (тј. пожељна) опција. А када се то не деси, избори се или оспоравају или се прибегава пост-изборним преварама. Све смо то већ видели и на сопственој кожи осетили.

Да ли је то аргумент против изласка на изборе? Нипошто. То је само аргумент да се буде спреман на све, јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде. Значи, изађите на изборе, али гласајте не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били. Њихова правила (која се мењају како и кад им одговара) су попут оног оквира са почетка текста: само претпоставка у вашим главама. Ако морате да питате којим правилима би требало да се руководите, онда ћу да вас упутим на Свето Писмо. Да не тражите хлеба преко погаче.

Уместо закључка, понудићу ове Његошеве речи: 

„Треба служит чести и имену. 
нека буде борба непрестана, 
нека буде што бити не може - 
нек ад прождре, покоси сатана! 
На гробљу ће изнићи цвијеће 
за далеко неко покољење“.
(Горски Вијенац)

недеља, 25. децембар 2011.

Око Соколово #49

Данас се навршава 1267. дана жутократије, а ово је скоро педесето издање „Ока“.

Откако сам почео овај мали експеримент, прескочио сам само две недеље, и то само због путовања и техничких потешкоћа. У почетку сам само наводио занимљиве текстове уз краћи коментар, да би на крају „Око“ прерасло у неку врсту аналога мојим текстовима за Antiwar.com, где су линкови уклопљени у опширнији ауторски коментар. Не само да ми то није била намера када сам почињао рубрику, већ сам установио да такав стил коментарисања захтева много више времена и труда него што сам мислио.

Притом нити једно „Око“ није ни издалека на листи најчитанијих текстова, нити се преноси даље (будући да мало ко воли да преноси линкове, а без линкова „Око“ нема много смисла...), тако да се питам колико ефекта „Око“ уопште има. Оно јесте да је добра вежба за уређивање информативно-политичког магазина, али мимо тога... не знам.

Него, да видимо шта се ове недеље писало по герилским медијима.

Понедељак је био Свети Никола, крсна слава скоро половине Срба. Не знам да ли је слава у кући Мирослава Лазанског протекла баш онако како је описана у тексту, али да је погодио тон и садржај аргумената које чујем где год се окупи више од двоје Срба - јесте.

У ТВ- емисији „Двоугао“, Ђорђе Вукадиновић је показао да може да буде и бритак и јасан. Није тешко претпоставити зашто такав не може да буде и на страницама Жутитике.

Љубиша Милановић, саветник министра здравља, исто тако није имао длаке на језику пред ТВ камерама. Због тога је побрао аплауз у студију и похвале бројних колумниста (нпр. Ратка Дмитровића). У малтене било којој другој земљи би за оно што је он изрекао некоме летела глава - било њему, било именованим појединцима. Ето, Владимир Димитријевић документује шта се десило једном другом човеку, и то не зато што је било шта урадио, него зато што је одбио да се баци метафоричким каменом на човека којег је власт одредила за каменовање.
У случају саветника Милановића се, међутим, није десило ништа. Штавише, жути медији су уредно пренели потпуно другачији садржај Милановићевог ТВ-наступа, правећи се луди.

Вероватно су учили од тзв. међународне заједнице, која се годинама на нашим просторима прави и луда, и глува, и слепа и мутава. Љиљана Смајловић се оправдано пита постоје ли волшебни снимци КФОРа са Јариња и Брњака, на основу којих су хапшени Срби на Космету. И како то да КФОР одједном има снимке када треба хапсити Србе, а никад нема никаквих доказа да сијасет шиптарских злодела почињених за деценију окупације? И зашто би требало да се верује снимцима које КФОР неће да покаже, уместо снимцима које су Срби поставили на интернет, јавно и „миломе Богу приступачно“?

О случају Звонка Веселиновића пише Ана Радмиловић, објашњавајући да то све скупа има веома мало везе са Косовом, а много више везе са марифетлуцима Жутих. Било како било, барикаде на Северу и даље стоје, а Империја, КФОР, ЕУЛЕКС и Тачи су и даље празних шака. Толико о томе, је ли.

Прошле недеље сам спомињао промоцију књиге Николе Врзића о дипломатским депешама које је обелоданио „Викиликс“. На тој промоцији је говорио и Војислав Коштуница, који се том приликом (између осталог) правдао због абдикације на пролеће 2008. Каже, вратио је мандат народу зато што није хтео да саучествује у отимачини Косова. У реду, али онда је имао дужност и обавезу да се против те отимачине бори, а не да државу и народ препусти Жутима.

И Жутократе сада перу биографије. Динкић се прави да није 11 година водио привреду (у пропаст). Ђелић је дао оставку. СПС је једном већ „опрао“ биографију, улазећи у жуту владу. А и председник Борат сад вапи како ето није он крив, него ваљда Милосрдна Ангела. Или можда Деда Мраз. Ђилас-паша београдски се устремио на министра Сунђербоба, а боме и на његовог заштитника Боту лично; хоће да буде калиф уместо калифа, шта ли? Најновије сукобе унутар ДС и њихове могуће последице по Србију објашњава Жељко Цвијановић. У сваком случају, кривац за ову ситуацију итекако постоји, и без обзира колико се сакривао или пресвлачио, то се не сме заборавити, подсећа Весна Веизовић.

Колико год то чудно звучало, требало би да смо захвални Меркеловој што је отворено тражила од својих поклисара оно што су се они годинама трудили да сакрију. Сад је барем јасно, као што каже Драгомир Анђелковић, да је ЕУропска фарса на измаку. Јасно је да условима нема краја, како илуструје (црно)хумореска Игора Ђурића. Ма колико се трудили, Жути не могу да престану да буду Срби. Не умемо, па то је, вели Милорад Вучелић. Од себе се побећи не може.

Истински степен очаја жутократије наговештава се у причи о бојкоту избора, коју Предраг Анђелић исправно идентификује као најновији облик медијске манипулације. Некада су се људи држали у ропству тако што су им се силом наметали погрешни одговори. Онда је постало јасно да је много лакше научити људе да постављају погрешна питања, па ће онда они сами себе држати у ланцима. О томе како избећи замку погрешних питања пише Драгослав Павков. У сваком случају, како каже Оливер Вуловић, стварно је доста игранке са варварима.

А да је о варварима реч потврђују нови закони Ђуканистана, које Игор Јарамаз описује као малтене Нирнбершке, јер се њима систематски обесправљују Срби. Само мислим да је грешка што се стратегија одбране Срба (у мери у којој уопште постоји) гради на концепту „мањинских права“, јер се тако положај легитимног, аутохтоног и државотворног народа препушта новокомпонованим Ђукљанима. Исто као што се инсистирањем на „републици Северно Косово“ напушта српско право на Косово уопште.

За то време, Миљан Премовић износи кратко и јасно образложење за укидање АП Војводине. Ако читаоцима Сокола звуче познато, то је због овога.

Елем, ближи се крај 2011, четврте и надам се последње „жуте године“. Можда тренутно не знамо тачно шта је добро за које треба да се боримо, али смо барем досад више пута упознали зло, и то интимније него што смо икада помишљали да би било могуће. Има народа на свету који никад не дођу у ситуацију да тако јасно спознају зло, него се оно полако увуче у њих и потпуно их распамети, а да га нису ни свесни.

Не знам више, после толико година у туђини, чији су обичај новогодишње жеље. Али ево моје: да се „племе моје“ пробуди из „сна мртвијег“, прогледа и нађе ту златну Истину о којој је писала девојчица коју спомиње Небојша Бакарец; да врати Част, да скине окове са Слободе.

Знам, није мало. Али без тога ће 2012. заиста бити смак света. 

недеља, 18. децембар 2011.

Око Соколово #48

Требало би да кажем да је данас 1260. дан жутократије, али после 9. децембра даље бројање нема неког посебног смисла. Као да постоји консензус да је жута власт политички мртва, и сада је само питање ко ће је заменити, како, и када тачно.

Чак нема више ни потребе да се жути критикују и нападају; већ се гложе међусобно, а сопствене речи и дела су итекако довољни да им дођу главе, како илуструје у два наврата Саша Ставретовић. Да је Друг Бота начисто скренуо памећу потврђује и Владимир Недељковић.

Мало ко више верује у обећани ЕУропски рај. Можда се неки чак питају како је могуће да је ико поверовао у ту мачку у џаку (како је лепо описао Зоран Грбић), фиктивни ћуп на крају дуге (Оливера Новаковић), голуба на далекој грани (Младен Ђорђевић). А ко још верује, после ових текстова можда промени мишљење.

Нажалост, урушавање жутократије не значи аутоматски и пропаст квислиншког култа. Он и даље делује, кроз медије, мреже невладника и „преокрет“. Они и даље желе да створе Србију у којој би Вук Драшковић био стандард понашања (како то осликава Бранко Жујовић), а подаништво Империји било попут оног у причи Милана Продановића о тајни Императоровог сата.

Одличну анализу и илустрације менталитета квислиншког култа дао је неки дан Зоран Ћирјаковић. Једино што бих му замерио што се толико упире да нађе сличну појаву на другој страни, јер се она шачица мрачњака на маргини родољубља не може поредити са родомрзачким главосечама култа, ни по бројности ни по утицају.

Тај култ смрти је одвео у смрт породицу Поњигер, објашњава Владимир Димитријевић. Али још горе, сада се труди и да тај смртоносни очај представи као нешто нормално и пожељно, против чега се оправдано буни Јована Папан.

Против очаја најбоље делује знање, односно истина која ослобађа. Тако се ових дана појавила књига Николе Врзића „Викиликс: Тајна дипломатских депеша“, чији садржај сведочи о многобројним непочинствима Империје у Србији. У серији текстова на сајту Факти, др Мирко Зуровац објашњава корене садашњег ропства Србије и катастрофалну политику која се води од петооктобарског пуча наовамо. А имајући у виду тренутни покушај изазивања револуције у Русији по петооктобарском шаблону, Миодраг Новаковић подсећа на порекло и функцију Отпора.

На опасност од падања у било какву митоманију, била она ЕУропско-невладничка или ничим утемељена русофилија, упозорава у занимљивом и провокативном есеју Бранимир Марковић. Илузије о НАТО Црногорцима (а ваљда и Србима) разбија Мирослав Лазански. А Ана Радмиловић расветљава сензационалну вест о српским шверцерима оружја на Космету - наиме, ради се о људима који раде за Империју и у спрези су са Тачијем. И гле чуда, о њима се одједном после тога више не говори...

Кад смо већ код Косова, руски конвој хуманитарне помоћи ипак је прошао. Упркос злим језицима, Руси су се ипак показали као већи Срби од Срба, вели Александар Костић. Четири дана трајала је драма на Јарињу, јер су окупатори (КФОР-ЕУЛЕКС) покушавали да руске каминоне врате, преусмере на Тачистанску царину, или им прикаче пратњу ЕУЛЕКСа. Успут су се прописно избламирали, изјавама да нема никакве хуманитарне кризе (Питер Фејт, Хилари Клинтон) и да је сасвим нормално да фиктивна мисија „реда и закона“ печати и царини камионе са робом (Завије деМарњак, шеф ЕУЛЕКСа). ДеМарњак је иначе одраније познат као врсни хуманитарац када је о Србима реч... 

Москва је на крају надиграла Брисел, конвој је прошао, барикаде и даље стоје, а Срби сада знају да је Русија ипак уз њих. А у целој тој причи, званични Београд није ни писнуо - да ли што жутократе нису хтеле да се замере својим господарима, да ли што су се превише о себи забавили, или што су постали свесни да их ни Империја, ни Русија, али ни Срби више ни за шта не питају. 

Жутима, дакле, јесте одзвонило, али ко ће доћи уместо њих? Расположиве анализе се углавном баве постојећим странкама, са посебним освртом на СНС. Стефан Душанић, који има далеко више разумевања за Коштуницу и ДСС од мене (мада то аргументује до те мере да сам вољан да размислим), одбија било какав савез ДСС и СНС. И Остоја Симетић је против Напредњака, јер их види као ехо жутократије а не стварну алтернативу. 

Насупрот њима, Жељко Цвијановић у подужем есеју (1. део) (2. део) објашњава зашто мисли да Николић као прелазна варијанта не би био апсолутна трагедија, односно да је малтене све тренутно боље од Жутих (у шта убраја и „Преокрет“).

Изузетно песимистично размишља Василије Клефтакис, кјоји исправно констатује да у Србији не постоји грађанска класа или традиција племићког служења народу (noblesse oblige), тако да је једино што постоји та „нова класа“ некадашњих комуниста а данас грађаниста. Клефтакис предвиђа да ће нова влада, у било ком саставу, ипак наставити са спровођењем досадашње политике.

Уз дужно поштовање наведеним ауторима, мислим да стравично греше у полазној претпоставци - да ће избор бити између садашњих парламентарних странака. Навео бих илустративни пример Словеније, где је пре само две седмице на изборима тријумфовала странка Зорана Јанковића, основана ни два месеца раније. Јанковићева победа била је потпуно изненађење, како за медије, тако и за фаворита који је мислио да му је власт загарантована, старог лисца словеначке политике Јанеза Јаншу. О томе итекако вреди размислити.

За крај, свим пријеокријетачима и присталицама квислиншког култа препоручујем есеј Радована Калабића, који упркос ситним грешкама ту и тамо, ипак упозорава да има Бога, и да Његова правда неће спавати довека. Тек да знају.

четвртак, 15. децембар 2011.

Како преживети Империју

Др Томас Флеминг, уредник часописа Хронике (Chronicles), однедавно има блог на сајту британског дневног листа Дејли Мејл. У изузетно занимљивом есеју од 12. децембра, осврће се на будућност Срба у околностима када Америчка Империја - која је последње две деценије диктирала догађаје на Балкану - мора да се бави сопственим проблемима.

Оригинал можете прочитати овде. Превод сам припремио уз велику помоћ колеге Вронског. Др Флеминг је врстан писац и није било нимало једноставно истовремено пренети и тон и право значење његових речи. Имајте на уму и да је текст писан за новине англоамеричког мејнстрима, тако да је потребна извесна доза читања између редова. Паметнима довољно, што би рекли стари Римљани.
- Сиви Соко

Како преживети Америчку Империју

Водитељка Телевизијe Републике Српске поставила ми је исто питање које ми свакодневно постављају још откако сам стигао у Београд пре недељу дана: „Шта мислите какви су изгледи Србије да овога пута добије статус кандидата за ЕУ?“

Одговорио сам јој као што увек чиним: „Никакви“. После мање од сат времена, пророчанство се испунило: Хрватска Дa, Србија Не.

Не знам ко је уопште и очекивао да ће Србија остварити овај, наводно толико жељени резултат. Чак је и председник Србије, Борис Тадић - чија политичка будућност зависи (или би макар требало да зависи) од испуњења обећања да ће од Србије направити фини, узоран део Европе – знао шта предстоји, па се неколико недеља трудио да припреми терен.

Уосталом, Европска унија је брод који тоне, преоптерећен дуговима растрошних власти Грчке и Италије. Колико ће још немачки порески обвезници трпети Меркелову и њен поприлично скуп Drang nach Süden? У поређењу са неспособношћу и, да кажемо, нерегуларностима прозападног Тадићевог режима, Италија и Грчка су попут Швајцарске. Пријем такве једне владе би послао ЕУ право на дно – где јој је уосталом и место. (Иначе, исто то би могла да постигне и презадужена Хрватска, чији је пуни пријем управо прихваћен.)

Откуд Србима уопште жеља да се придруже том клубу? Немачка је била предводник разбијања бивше Југославије, а притом је, уз Аустрију, вековима сплеткарила у циљу задобијања контроле над Балканом. И док су за неморално бомбардовање српских цивила превасходно одговорне САД, ниједна чланица ЕУ није се посебно бунила.

Разлог за ову сулуду жељу је очигледан: Србија је деморалисана земља. Некада амерички миљеници у источној Европи, Срби су последње две деценије били мета сатанизације и потчињавања. Резултати су катастрофални: срце Србије (Косово) су отели насилни албански исламисти, Срби су етнички очишћени из Хрватске, а Црна Гора се вероломно одвојила – а све уз подршку и наговор баш САД и ЕУ. На делу је чак и сепаратистички покрет у Војводини, који помаже Мађарска. Никакво, дакле, чудо што Србе муче песимизам и апатија!

Најјаснији показатељ српског очаја је природни прираштај, који се у Србији налази испод минимума за обнову. Током разговора које сам водио са студентима и младим паровима, говорио сам да би требало да мање мисле на политику, а да се више баве озбиљним задатком живота. Чему брига због покварених политичара или мржње света? Срби су били покорени, потчињени и понижени под Турцима читавих 400 година, па су опет опстали и уздигли се почетком деветнаестог века. Сачували су своју приврженост православној цркви, хранили своје историјско памћење властитом народном поезијом, и били изузетно плодоносни и чврсти духом. Нису клонули чак ни током комунизма; колективизација пољопривреде је овде пропала, а Београд је представљао јарко светло у мрачном, суморном свету иза Гвоздене завесе. Али, оно што није пошло за руком комунизму, сада уништавају амерички конзумеризам и осионост.

Сажимам своје виђење у разговору са једним православним епископом: ако Срби изгубе своју веру, идентитет, и жељу за животом и репродукцијом, сва прича о политичкој будућности Балкана постаће неважна - јер Срба више неће ни бити. Уколико се, пак, врате својој традицији и поново почну да рађају децу, тада ће бити кадри да издрже сваки облик јарма који намеће америчка Империја и њени европски сателити.

Срби воле да се баве депресивном причом о светским проблемима, али ретко ће бити баш толико нерасположени да одбију ракију или да се не придруже започетој песми. У Србији нема маније величине, нити грандиозних амбиција за освајањем света чија пропаст би им уништила душу - за разлику, на пример, од Руса и Немаца. Верујем да би им требало веома мало да се опораве: патриотска власт, школски систем који није посвећен уништавању умoва и карактера деце, затим прилика да се добије пристојан посао.

Да би се видело колико је мало неопходно, довољно је отићи у Бања Луку. Контраст између Београда и Бања Луке није баш као ноћ и дан, него више налик на разлику између поноћи и свитања. Срби у Босни и Херцеговини имају већи природни прираштај, и, уз разумљиву нервозу, чини се да им је поуздање у будућност макар делимично веће.

Теоретски гледано, њихов обазриви оптимизам није нарочито оправдан. Део су савезне државе која укључује босанске Муслимане, који их отворено мрзе до сржи и без престанка кују планове за интеграцију Републике Српске (РС) у државу под муслиманском доминацијом. Београд и Нови Сад, истина, јесу бомбардовале САД, али то није ништа у поређењу са страхотама и зверствима на свим странама босанског грађанског рата.

Био сам у БиХ више пута, током и непосредно после рата. Километар за километром спаљених села подсетио ме на фотографије разарања Немачке после 2. светског рата. А ето, Бања Лука се развија. Стару српску цркву пристојно одржавају, а нови храм је прекрасан, да се тако изразим. Мање сам задивљен новим зградама владе, али оне су свеједно на част Босни.
Боде очи само једна од најружнијих католичких цркава на свету. Ово можда звучи невероватно, али говорим као католик који је видео много ружних богомоља широм света: ову цркву из цртаних филмова морате видети да бисте поверовали да постоји. Док нисам пришао довољно близу да схватим да се ради о цркви, личила ми је на луна-парк из 1950-их.

Зашто, дакле, Срби у Србији малодушни, а Срби у РС нису? Мислим да се бар делимично ради о разлици у величини и самосталности. РС мора да се носи са властима у Сарајеву и низом злурадих сметала званих Високи представник. Сваки нови Високи представник је шашавији од претходног, а служи само да би Србима понављао партијску линију САД, ЕУ и УН: „Заборавите на Дејтон и све потписано. Сарађујте с нама како бисмо направили од БиХ јединствену, мултиетничку секуларну државу коју ће контролисати потомци муслимана који су вас вeковима угњетавалаи и пљачкали“.

Ко зна шта ће на крају бити са РС или са Србијом? Ових дана су се САД и ЕУ превише забавиле о себи да би могле да посвете време и ресурсе пројекту уништавања Срба. Забављали су се док су могли, али сад се мора даље. Европу и САД дрма нерешена финансијска криза, на Блиском истоку јача Ислам, а у Авганистану и Ираку се воде ратови које је немогуће добити. Све мањи број Срба на свету мораће да сачека.

недеља, 11. децембар 2011.

Око Соколово #47

Одавно ми је досадило да бројим, али за оне којима је стало, ово је 1253. дан жутократије.

Не мислим да их преостаје још много. И пре 9. децембра је било јасно да се ради о потрошеном режиму који нема никакву политику осим капитулације и никакву идеологију сем опстанка на власти. Али дотад су барем некако још и могли да лажу Србе да ће све бити у реду само кад се уђе у ЕУтопију, а то ето само што се није десило.

Што, дабоме, уопште није случај: кандидатура сама по себи не значи ама баш ништа, подсећа Ђорђе Вукадиновић. Ево, Турска је кандидат већ 12 година. Бугари и Румуни су већ у ЕУ, па чак ни жутократама не пада на памет да их истичу као пример благостања.

Елем, деветог дође ферман из Брисела, тј. немачко „мало сутра“, и постане очито да је све било лаж и превара. Да одговор Србији неће бити ни „да“ ни „не“ већ неко „можда“ у замену за нове капитулације, предвидео је недељу дана раније Жељко Цвијановић. У два потоња текста, Цвијановић објашњава шекспировски усуд који Борат сада дели са својим народом, као и одлуку да не потоне са бродом, већ да потопи брод како би спасио себе.

Са брода је већ скочио Божидар Ђелић, који ће вероватно - следећи пример колеге и ривала Млађана „Хиљаду Евра“ Динкића - сад да се прави луд и како ништа од овога није његова кривица. Не знам јесу ли кренуле опкладе ко би могао да буде следећи, али требало би.

У свету можда нема много правде, док је људи сами не створе, али ироније има напретек. Сујета и похлепа како Империје тако и ЕУропских моћника довела је до тога да су угрозили опстанак сопствених квислинга у Србији, који су били спремни да им дају ама баш све у замену за велико ништа. Па кад су видели да могу тако добро да прођу у тој трампи идиота, како вели Драган Вучићевић, онда рекоше хајде да тражимо још.

Шта траже? Мироје Јовановић закључује да је за ЕУропљане Србија још увек превелика, па би да је још мало комадају и жваћу. Оно јесте да тренутно ломе зубе на косметским барикадама, и то још наоружани и оклопљени против голоруког народа, али за то - парадоксално - одговорним сматрају управо Боту и братију.

С друге стране, преиспитивање ЕУфоричних митова последица је не само мрцварења са виртуелном кандидатуром, већ и велике финансијске и политичке кризе која тресе континенталног Левијатана. Чак и кад би неким чудом ушла у ЕУ, Србија би била искључиво сировинска база моћним чланицама, објашњава Душан Пророковић. Будући да је цела прича о ЕУтопији заснована на миту о печеним фазанима који ће падати с неба, мало се говори о моралној и културној димензији ЕУфорије - али ту илузије, ко их још има, разбија Синиша Ковачевић. Вреди прочитати и текст Стефана Душана о ЕУфорији као само најновијој манифестацији парадигме српског самопоништавања.

Није случајно да је овај пут Немачка ставила српску виртуелну кандидатуру на лед; Љиљана Смајловић оправдано повлачи паралеле са 1991 - тим пре што је Хрватска управо потписала приступање ЕУ, као немачки штићеник - али вреди се упитати да ли су Срби само „ситни крвави кусур“ за Немце, или се преко сатанизације Срба пере управо немачка биографија?

Јер, баш је југословенска криза омогућила Немцима да од англоамеричког војно-политичког протектората постану доминантан фактор у Европи. Притом је Србима прилепљена етикета геноцидних фашистичких агресора, немачким савезницима из два светска рата ореол невиних жртава, а самим Немцима додељена улога миротвораца. Замислите свет у којем канцелар Немачке приговара што голоруки народ „врши насиље“ према немачким војницима који му окупирају земљу! А управо то је урадила Ангела Меркел, одбијајући да Борату и банди баци бар коску са свог хаотичног стола.

Да све буде још црње, ту накарадну причу (и многе још горе) углас понављају медији у Србији, подсећа Александар Ђикић. Али зашто да то изненади, када су сви ти медији углавном у рукама што немачких конгломерата, што особа блиских жутократији? И где ТВ емисије имају задатак да перу мозак народу - боље речено, загађују - како документује Милан Дамјанац на примеру недавног „Утиска недеље“.

Баш као што су се бранили у тој медијској заседи, косовски Срби се и данас бране на барикадама. Узалуд је Борко потписивао некакве споразуме са Едитом; узалуд је Друг Бота апеловао на предају у име „националних интереса“ (као да он зна шта је то!), узалуд је нападао „четворицу са Севера“ (Ана Радмиловић). Није њему стало ни до интереса, ни до људских живота, објашњава Јања Гаћеша, него само до себе.

Оне барикаде на северу - које, успут, и даље стоје - нису израз немоћи, већ снаге. Нису манифестација насиља, већ одбране од насиља. Нису покушај затварања у гето, већ ослобађања. Нису очајнички чин, већ нешто што инспирише наду (као што добро вели Радован Тврдишић). Зато су против њих и Берлин, и Брисел, и Империја, и Тачи, а ево и Ботина банда.

Наравоученије препуштам вама.

петак, 09. децембар 2011.

Данке Дојчланд

Надам се да нико није изненађен одлуком Рајха - мислим, ЕУропске уније - да о кандидатури Жутије размисли још месец-три (таман до пред изборе). То је било јасно већ прошлог петка. Приметићете да то није спречило личног изасланика Врховног Жутника да се „споразуме“ са Тачистаном о де факто признању, као да тај „споразум“ није ама баш ништа значио ЕУропским комесарима.

Друг Бота сад булазни да нема разлога за панику јер ће он лично учинити све што може да све буде у реду, али пацови већ напуштају његов Титаник. Божа Дерикожа се већ склонио (следећи Динкићев пример, шта ли), а питање је ко је следећи.

Сигурно је да ће спин из Жутограда - знате, оног паралелног Београда где живе само и искључиво прогресивни ЕУропски грађанисти и њихова, тј. немачка штампа - бити да су за ово криви косовски Срби и њихове барикаде. Али нису. Није крив ни Борко - ето, пробао је да задовољи Едиту,  али се нашао у истом положају као његов непосредни надлежни пред Ангелом Меркел. И једна и друга су тражиле безусловну капитулацију, а за то ни Борко ни Борат,  ма колико вољни били, једноставно нису опремљени.

Када сам пре неки дан писао о пустим жељама Најла Фергусона, мислио сам превасходно на фантазију о обнови Аустро-Угарске и уласку „Западног Балкана“ у нови ЕУропски Рајх. Оно што је рекао о немачкој доминацији, међутим, жива је истина (а као што данашње вести показују, ни прича о одвајању Британије није далеко од памети). Јасно је ваљда да Немачка ведри и облачи Унијом, таман колико и КФОРом. Немачка и даље инсистира на новом поретку унутар ЕУ, где би земље „другог реда“ прихватиле губитак фискалног суверенитета - у корист Берлина, дабоме. Енглези се томе не противе из принципа, већ чисто да би себе сместили у привилеговану групу; хоће ли у томе успети или не, нама је свеједно.

Анексија Хрватске, с друге стране, је готова ствар. И управо ту се види колико политика Брисела (тј. Берлина) нема везе са принципима. Берлин и Беч су хтели Хрватску у ЕУ, баш као што су 1991. хтели да она постане независна - и то се десило, без обзира на стандарде или законе. Исто тако, хтели су ономад да раскомадају Југославију, а данас комадају Србију - опет без обзира на законе и принципе. Јер ако Немачка и види Србију у ЕУ, што уопште није извесно, онда је то само пошто би је поделила на још неколико сварљивијих делића, по рецепту који се ономад омакао амбасадору Цобелу.

Каква год да је била у свом изворном облику, данашња ЕУ понајвише подсећа на Хитлеров концепт Хиљадугодишњег Рајха, у којој би Немачка из центра контролисала, директно или индиректно, европску „периферију“ као сировинску базу. Хитлер је то радио бомбама и тенковима, данашња Немачка то ради путем дужничког ропства (мада није гадљива ни на бомбе и тенкове, како могу да посведоче Срби). Можда остатку Европе та идеја не изгледа проблематично, и то је њихово право. Али њено остварење подразумева потпуно разбијање Србије и затирање Срба као народа, скрнављење свих жртава у оба светска рата и у ослободилачким ратовима 19. века. Оних које је ономад, сетићете се, Борат прогласио бесмисленим.

И ту долазимо до ироније историје, где Србијом влада квислиншки режим који је више него спреман да оберучке призна све те захтеве и прихвати самоубилачки сценарио - али Немцима и њиховим ЕУропским скутоношама ни то није доста, већ траже још. Мисле да могу да добију не само све што су досад хтели, већ и све чега би сутра могли да се сете. У својој силној сујети убеђени су да ништа не може да им угрози жељени резултат. Што, дабоме, није тачно.

Да су којим случајем дали ту потпуно бесмислену кандидатуру жутократама, бацили им бар тај отпадак са свог све хаотичнијег стола, дали би крила квислинзима а озбиљно угрозили отпор окупацији на Космету, као и политички отпор жутократији у самој Србији. Овако су само ојачали отпор, а жутократију довели пред слом, и тиме Србима учинили огромну услугу. Вероватно сасвим ненамерно, али нема везе. Ето да и од Немаца дође нешто добро.

Што, дабоме, не значи да ће се ускоро, или икада, појавити српска верзија „Данке Дојчланд“ - оног хрватског „хита“ из раних деведесетих - али када падне жутократија, а с њом и пројект затирања Србије, за то ће бар делимично одговорна да буде баш ова немачка одлука.

недеља, 04. децембар 2011.

недеља, 27. новембар 2011.

Око Соколово #46

Жутократура, дан 1239.

За оне које занима, ево текста посланице косовских Срба у којој траже руско држављанство. Тек да одагна забуне о некаквом пресељењу или одрицању од Србије. Од жутократије и издајства, да - од отаџбине, никако.

Успут, приче о некаквој српској аутономији или независности су бесмислене. Косово и Метохија су признати као српске територије од Лондонског уговора 1913. наовамо (Резолуција 1244 није извор тог суверенитета, него га је тек потврдила). Бесмислено је отцепљивати се од себе, исто као што је бесмислено делити сопствену земљу, или мењати један део за други. Било који од тих сценарија даје за право отимачини коју је извршила терористичка „ОВК“. Управо зато се њихови спонзори сада залажу за „размену територија“ као решење, јер би тиме Срби напустили принцип који до дана данашњег спречава актуелизацију „независне државе Косово“.

А ко мисли да би се уступањем Космета задовољили великоалбански апетити, вара се. Синиша Љепојевић подсећа на поборнике тзв. „природне Албаније“, којима свргавање грчке владе иде наруку, намерно или не. Приметићете и перфидну манипулацију језиком, која експанзионистички програм назива „природним“ док је, рецимо, било каква Србија напросто превише „велика“.

О потресима у ЕУропској унији пише и Ђорђе Вукадиновић, који проширује контекст не само на Италију (а ево и Шпанију) већ и Либију да би изнео тезу да још колико до јуче закулисни диригенти догађајима сада излазе из сенке. Нешто се иза брда ваља, ко је јуче био горе сутра ће можда да буде доле, а сви они који мисле да је подршка Империје довека, или гаранција успеха, ризикују да се грдно преваре.

Србија је одличан пример, прототипни полигон „револуције из епрувете“, која је за 11 година „демократије“ пропала горе него за деценију рата. Не само физички, већ - још горе - и духом. Кад није бомбама успели да натерају Србију на колена, Империја је одлучила да заврши посао путем квислиншког култа „бољег живота“ и „безалтернативног“ ЕУропства.

Оно јесте да је отрцани клише да су предстојећи избори „најважнији избори икада“, али Станимир Трифуновић с разлогом тврди да би могли да буду и последњи икада. Јер ево, владе по ЕУропској унији већ именује Брисел (из редова Голдман Сакса, дабоме). Ко гласа против ЕУ, мора поново, док не гласа „за“. Чудна нека демократија, то...

Проблем је, међутим, за кога гласати. Бранко Радун и Саша Гајић сецирају српску политичку сцену и налазе само „модернисте“ и „етатисте“. Патриота ниоткуд - и то је оно што мора да се промени, да би се било шта променило набоље. Како каже Слободан Јанковић, доминира кретенизам.

Надовезујући се на свој претходни текст, Жељко Цвијановић апелује на принципијелне противнике жутократије да превазиђу заједљивост и сујету. Следећи избори, вели, можда су последњи тренутак да се нешто реши без потока крви. А револуције обично једу прво своју децу, па онда све остале редом. Тријумф жутократије имаће као резултат или крвопролиће, или „вечни мир“ гроба - и једно и друго на радост душманима:
„...све изван артикулације следећих избора као референдума – за или против Србије – само је детињасто стављање огромне, чак историјске одговорности, на нејака плећа, чега смо се у Србији баш нагледали свих ових година.“

Жутократија и невладници, тај квислиншки и нихилистички култ који је се увукао у сваки аспект друштва и државе, настоје да народ који систематски затиру (погледајте резултате пописа) што више утерају у очај, апатију, умор и безнађе. Један од тих покушаја је и филм „Парада“, који Емил Влајки с правом називца промоцијом политичке хомосексуалности. А онда имамо и пример репресије над именима за потемкиновски мост на Ади, о чему пише Весна Веизовић.

Остоја Симетић се пита зашто Срби имају такав комплекс ниже вредности, и као контраст и пожељан пример наводи Хрвате. Нажалост, аргументацију заснива на погрешним премисама. Колико год се псеудо-историчари који пишу данашње уџбенике трудили да измисле и искриве историју, аутентични докази иду у прилог потпуно супротне тезе од оне у коју је Симетић поверовао: да су Срби историјски били народ са асимилационим потенцијалом и снагом културе и традиције, док Хрвати до друге половине ХХ века нису ни постојали као етнос (Гај и Штросмајер су свој покрет звали „Илирски“).

Тек у контексту Југославије (1918, а поготово после 1945) долази до потпуног преокрета у том односу и садашње ситуације у којој Симетићева (добронамерна, али свеједно погрешна) замена теза делује истинито. Препоручујем зато текст Дејана Перишића о губитку свести о Отаџбини.

Као резултат вишедеценијске ерозије идентитета, вере, културе, традиције, и сопствености, Срби су данас „стар и уморан народ“, вели Слободан Антонић, „не по годинама, већ по ситничавој саможивости, а уморан не по делима, већ од страха што ће се и сутра морати живети, што ће се и сутра морати за живот борити.“ Срби су „народ који тихо и полако нестаје. И зато што га гуше и набијају под земљу, и зато што сам тоне у живо блато декаденције индивидуалистичког егоизма“.

Ипак, није сасвим и свугде тако. Ено барикада на Космету, које су инспирисале Србе широм света, а и најновију песму Београдског Синдиката. Некада су Срби служили као пример народима да истрају упркос претњи нестанка, подсећа Драгомир Анђелковић. Зар је ово данас горе од 1915? Заиста?

Време је да све што је остало од Србије - сви којима је стало до Србије - стане на своју барикаду. Против ропства Империји и ЕУ. Против квислиншког култа. Против заборава и нестанка.

Да престанемо више да бројимо дане.

среда, 23. новембар 2011.

Жеље и снови Најла Фергусона

„Европа 2021“ - Волстрит Журнал
„Европа 2021“ (Волстрит Журнал)
Пре неки дан је у Волстрит Журналу изашао коментар (енглески оригинал) шкотског историчара Најла Фергусона (Niall Ferguson) о томе како би Европа могла да изгледа за 10 година. Полазећи од завођења банкократуре у Грчкој и Италији и пада владе у Шпанији, Фергусон замишља како би континент могао да изгледа 2021. Односно, боље би било рећи, фантазира.

Наиме, по његовој визији, ЕУ ће до 2014. постати „Сједињене Европске Државе“ у којима ће главну реч водити Немачка. На иницијативу евроскептичних Финаца, скандинавске земље и Исланд ће формирати Нордијску Лигу, док ће Британци и Ирци да створе Поново Уједињено Краљевство. Југ СЕД постаће немачка туристичка колонија, а све остале земље сировинска база обновљеног „свенемачког царства“ (Wholly German Empire). Престоница СЕД биће у Бечу, а председаваће јој Хабсбурзи. Илустративни цитат:
„Хапсбуршко наслеђе једноставно чини мултинационалну политику занимљивијом“, објашњава динамична нова канцеларка Аустрије Марша Радецки.
Да не заборавим, СЕД би требало да буду конституисане Потсдамским споразумом 2014, при чему би у састав ове комбинације васкрсле Аустро-Угарске и Великонемачког Рајха ушло и  „шест преосталих држава бивше Југославије - Босна, Хрватска, Косово, Македонија, Црна Гора и Србија“. Баш на годишњицу почетка 1. светског рата, дабоме, да се свету натрља нос ко је стварни победник оба светска сукоба у ХХ веку.

На први поглед, тешко је рећи да ли је Фергусон овде озбиљан, или би ово требало да буде англоамеричка варијанта „Лепосаве “. Ту у помоћ пристиже народна пословица: ко га не зна, скупо би га платио.

Наиме, Фергусон је стекао међународну славу контроверзном књигом (Pity of War) из 1998, у којој је изнео аргументе да су Енглези у ствари криви за трагедију 1. светског рата, јер су могли лепо да пусте Немце да победе, па би историја Европе и света била много боља (!). Као, не би било нацизма и комунизма, не би било 2. светског рата, а ЕУ би настала 40 година раније...

Мислим да је то само делимично условљено Фергусоновим симпатијама према Немцима, или неким његовим историјски детерминизмом (што је замка у коју историчари лако падну) да је судбина Немачке да влада Европом. Ту је важна и чињеница да Фергусон себе описује као носталгичара за Британском Империјом, која је пропала као резултат оба светска рата, иако је из њих декларативно изашла као победник.

Јасно је, дабоме, да у тој алтернативној историји - и овој визији Новог Рајха који би требало да је обистини сто година после трагичног лета 1914 - нема места за Србе. Односно, да важи бојни поклич аустро-мађарских легија,  „Србија мора да умре“ (Serbien muss sterbien). Предвиђено укључење Србије (приметићете, без „Косовије“) у Нови Рајх није у функцији било какве наклоности ни Фергусона ни Немаца некој бољој будућности Срба, већ напротив - симболично крунисање победе у Европи покоравањем народа који је ту победу својим отпором осујетио. Можда се ту крије одговор на оволико непријатељство не само Немаца и баштиника црно-жуте монархије, већ и Енглеза, Француза и Американаца. Незгодни смо, јер подсећамо самим постојањем.

Важно је имати на уму и да се Фергусон сматра за озбиљног академика: оксфордски ђак, предавач на Кембриџу, и тренутно професор на Харварду и Лондонској Економској Школи (LSE). Aнглоамерички мејнстрим да не може бити већи. Значи, ово што је написао не мора да буде тек његова лична фантазија, већ можда и показатељ како тај мејнстрим види будућност Европе. Опет напомињем - без нас.

Е сад, Фергусон такође сматра да је излаз из тренутне економске кризе бесомучно штампање евра - иако свако ко је преживео хиперинфлацију зна да је то чисто лудило. Што значи да је он можда озбиљан када фантазира о васкрслој Аустро-Угарској и Новом Немачком Рајху, али да су реалне шансе да се то и оствари мање него што су биле 1914.

недеља, 20. новембар 2011.

Око Соколово #45

Дан 1232. Још увек жутократија.

КФОР, ЕУЛЕКС и тзв. НДК су се, изгледа, примирили. Чекају 9. децембар и да квислиншки култ у Београду испуни налоге Империје. Срби на Космету су, као и досад, корак испред њих - неколико десетина хиљада је затражило руско држављанство. Не што би да буду Руси, већ што неће да буду „Косовијанци“. Или Жутни, исто им дође.

Жути медији су, дабоме, све то одмах прогласили за научну фантастику и наставили да трубе о „Преокрету“, али Руси су захтев схватили итекако озбиљно, и о њему се већ расправља у државним органима. Амбасадор Русије при НАТО, Димитриј Рогозин, рекао је чак да би требало размотрити могућност да се косовски Срби доселе у Русију. То су жути медији једва дочекали, али је и неким нормалним коментаторима - попут Мирослава Лазанског - Рогозинова изјава засметала.

Рогозин је иначе познат по томе што слободно размишља и још слободније говори. Зато га је тадашњи председник Путин и послао у Брисел, да нервира НАТО. Што се Срба на Космету тиче, Ана Радмиловић је лепо објаснила да су они тражили држављанство управо зато што не желе да се селе. Бави се текст и Србима и сновима о Русији (оваквим или онаквим) уопште, и до те мере је суптилан а опет оштар, да вреди да се прочита двапут. Или трипут.

О односу Срба и Руса говори се и пише одавно, али од септембарског наступа амбасадора Конузина на натофилном форуму у Београду, све интензивније. С једне стране је антируска хистерија коју шири квислиншки култ, али насупрот њој је запањујућа доза трезвеног размишљања, која показује да је кречење у жуто успело далеко мање него што то култ тврди.

Синиша Љепојевић тако објашњава зашто жутократија подстиче русофобију: гасовод „Јужни ток“ ремети планове Империје за дезинтеграцију Србије, а самим тим и планове квислиншког култа. И Владан Вукосављевић разматра антируске предрасуде међу Србима, налазећи им порекло у титоизму. За то време, Драгослав Бокан види Русију не само као моћног политичког заштитника, већ као начин да дођемо до преко потребне самоспознаје:
„само преко Русије и у њу органски уткане и сливене православно-византијске „идеологије живота“, ми сада можемо да реконструишемо смернице наше исконске оријентације... Да би престали да лутамо туђим, магловитим пејзажима и почели да живимо, стварамо и боримо се на свом терену, у складу са богатим искуством и драгоценим наслеђем предака.“

Управо тога се највише боје Империја и њени јаничари (како их одлично назива Бранко Радун), јер ово у чему се свет налази није класични рат, већ један постмодерни сукоб у којем се уместо око територија ратује за душе људи. Књига са баш тим насловом се недавно појавила у Србији, и судећи по приказу Драгомира Анђелковића, требало би да буде итекако занимљива.

На империјалном Западу, сва политика је постала подређена идентитету, било стварном, било конструисаном. Данас више није важно шта неко говори, већ да ли припада специјално заштићеној или фаворизованој подгрупи, јер тек онда његове речи имају неку тежину. За то време се од Срба и осталих „неподобника“ захтева одрицање од свог идентитета и прихватање туђег. Тај процес није нов; на идентитет Срба се већ деценијама атакује латинизацијом, као што документује Жељко Филиповић. О томе како борба против идентитета функционише у „култури“ пише Ана Радмиловић, уз помоћ једне опаске коју приписује Гебелсу (уместо стварном аутору, Герингу). Али у питању је лапсус који нимало не одузима од закључка...

Дабоме, прича о идентитету Срба мора да се пре или касније суочи са Југославијом. Ту бих опет да цитирам Драгослава Бокана, односно његов опис југословенства:
„...југословенство је најстрашнији вирус, који је изнутра готово разорио српство. Преобликовао га у нешто што никакве везе нема са његовом (нашом) суштином, изменио нам духовни лични опис, променио нам душу, срушио карактер, одбацио наслеђе предака и вековну традицију, растопио хришћански косовски завет у баналну идеологију конформизма и личне користи, племенитост заменио неограниченом амбицијом, скромност и трпељивост претворио у хистеричну тежњу за успехом по сваку цену, верност преокренуо у превртљивост и бескрајно самооправдавање, а љубав према отаџбини у поштовање безличног Устава и формалних закона.“
Није ни чудо што данас патриотизам изгледа у најмању руку накарадно...

Иако Југославије више нема - иронијом судбине, највише заслугама оних који су од ње највише добили - квислиншки култ који данас влада Србијом за рачун Империје у ствари баштини сву антисрпску традицију југословенства. Није реч само о педигреу и новокастинској психози жутократа и невладника, већ о њиховом пројекту „промене кода“ и преумљавања народа. Притом се позивају на наводну потребу прихватања „реалности“, иако са њом немају ама баш никакве везе!

Причу о реалности некакве независне албанске државе Косовије оповргава немоћ Империје да сломи српски отпор на Косову. О томе детаљније пише Петар Анђелковић. За то време се Јања Гаћеша осврће на покушај жутократије да „отпише“ косметске Србе на попису становништва, а Петар Искендеров анализира шта стоји иза паничних предлога за поделу Косова који стижу из Империје.

Занимљиво је да је о могућности поделе (додуше, кроз трампу српског за српско - севера Космета за тзв. Прешевску долину) недавно у америчком Конгресу говорио баш тамошњи заштитник албанских интереса, Дејна Рорбахер, док је у прилог званичне политике Империје говорио жутоградски натофил Иван Вејвода. О том сведочењу детаљније пише Миодраг Зарковић. Вреди споменути да је на истом саслушању сведочио и бивши амерички дипломата Џерард Галучи (енглески оригинал), који оштро критикује „неморално, нелогично и незаконито“ понашање КФОРа и ЕУЛЕКСа.

Сад се тек види колико је у праву био руски амбасадор Конузин, када је упитао присутне на Вејводином форуму ономад има ли међу њима Срба. Присетите се да га је дочекао тајац.

И док српске интересе бране Руси и понеки Американац разочаран политиком Империје, дотле званични Срби (тј. Жутни) раде за интересе Империје. Задатак Друга Боте је да скува српску жабу, вели Бранко Жујовић, али да ли је он то икада могао? Ако и јесте, сада више не може. Просто речено, не можете лагати свима све време, а Ботино време је исцурело. Његова тајна дипломатија доживела је фијаско, пише Љиљана Смајловић. А да просрпски приједсиједник отворено и безочно лаже доказује документовано Саша Ставретовић.

Додатну потешкоћу жутократији представља чињеница да ЕУропску унију дрма финансијска и политичка криза без преседана. О каквој бајној будућности онда могу да лажу народ, ако свако ко има очи може да види да би ЕУ лако могла да крене стопама СФРЈ? Да је ЕУ у стварности далеко од неке митске земље дембелије, пише Филип Благојевић. Али када се чињенице не поклапају са догмом квислиншког култа, утолико горе по чињенице; Марко Радовановић објашњава зашто је дијалог са ЕУрофилима постао бесмислен.

Тако фамозни 9. децембар, од дана када ће жутократија моћи све убрзано постаје дан после којег неће моћи више ништа. О сукобу Европе и ЕУропства и ко је ту међу Србима заиста кретен, пише Жељко Цвијановић. Вреди прочитати како текст, тако и овај коментар на њега.

Право збори Драган Вучићевић, овај и овакав систем води једино у самоубиство. Ако Срби мисле да имају било какву будућност, морају га мењати. Идеално би било да се уместо њега постави нешто стварно, здраво и сувисло. Да би прича Милана Продановића о „добрим“ Србима какве прижељкује квислиншки култ остала негде између сатире и научне фантастике.

четвртак, 17. новембар 2011.

Поштење нема цену

Да ли је Марина Морачанин будала, или симбол наде у будућност Србије?

Марина Морачанин
Марина Морачанин (Политика)
Конобарица из Крушевца је пре неки дан пронашла торбицу коју је заборавио један од гостију, и вратила је власнику. У торбици је било преко 200.000 евра у готовини. Од „захвалног“ парајлије је добила награду од 1000 динара (ни 10 евра). Због тога је неки називају будалом.

Зашто? Па могла је да узме паре. Могла је и да пријави торбицу полицији, па би је следовала награда од 10% пронађене суме. Остатак би, претпоставља се, задржала полиција - док власник не докаже да је то заиста његово и законски стечено. Али не - конобарица је узела торбицу и предала је заборавном госту. Каже: „Не треба мени награда, мени је важно да мирно спавам“.  

У чему је овде проблем? Сигурно не у поштеној конобарици. То што је Марина урадила требало би да је основни стандард пристојности и поштења у нормалном друштву. Њено понашање није за осуду, већ за сваку похвалу. Ако већ треба нешто да се критикује, онда је то понашање заборавног и незахвалног госта, који је - да је био зле среће да торбицу нађе неко прилагођенији загађеној моралној средини која је направљена од Србије - могао да остане без пара. Па било потпуно, да је проналазач присвојио торбицу, или делимично, да је торбица завршила у полицији. Свакако да то вреди много више од хиљаду динара. Али то је ствар кућног одгоја и карактера - или његовог мањка.

Проблем је и што постоји пропис који конфискује 10% пронађеног новца као награду, па поштене људе тиме просто тера у грех. Само зато што закон дозвољава некоме да узме туђе не значи да је то морално, праведно или исправно.

Ко зна одакле заборавном госту толике паре? То уопште није важно. Његове су.  У нормалном друштву би требало да важи претпоставка невиности. Исто као што никоме не би пало на памет да се окористи туђим, ма колико користи од тога могао да има. Неке ствари се једноставно не раде.

Да је узела паре, или чак искористила законско право на 10%, Марина Морачанин би дала за право једном лоповском моралу који већ дуго загађује Србију. Дала би за право убеђењу које материјално ставља изнад моралног, сматра да је свако у души лопов, и верује само у „у се, на се и пода се“. Које се смеје поштењу, пљује на част и заједљиво вели да се образ не маже на хлеб, а патриотизам не сипа у трактор. Које зна цену свега, а ничему не зна вредност.

Годинама већ, следбеници тог концепта (превише је примитиван да бих га частио етикетом идеологије) покушавају да Србију промене по сопственој матрици. Марина Морачанин, конобарица из Крушевца, пример је њиховог неуспеха - али и наде да ће у некој скоријој будућности њено понашање бити нормално, пожељно и поштовано.


недеља, 13. новембар 2011.

Око Соколово #44

Жутократија, дан 1225.

Барикаде још увек стоје. Немоћна да победи народ на северу окупираног Косова, Империја је одлучила да нападне „мекшу“ мету. Отуд цела кампања за „преокрет“ у Београду и најновији „преговори“ о томе како да се Тачистану и Империји преда све што траже - а да се народ не досети. Мисле, могло им се толике године, може им се и сада.

Квислиншки култ је ставио све карте на сто. Лажан Динкић сад хвали Титово време и напрасно открива да Србија изумире - као да лично он није од 5. октобра наовамо управљао тајкунизацијом, пљачком и пропашћу српске привреде, него је ту деценију провео, рецимо, у Џибутију. Латинка Перовић објашњава да је увек била велика ЕУропејка - осим када је била марксистички културкомесар, је ли. Тек углавном, свако ко је у претходној деценији омастио брк док је Србија пропадала, од досманлија до невладника, сада подржава „преокрет“ (или можда prijeokrijet? Ђаво ће га знати...).

Свега има у тој чорби. Миодраг Јовановић, један од професора Чедовишту, осврће се на лицемерје свог исписника. Ана Радмиловић и Миленко Јованов независно пишу о ТВ емисији у којој је посао Вука Д. био да Вук Ј. наспрам њега изгледа као патриота, и долазе до истог закључка. Миодраг Зарковић напомиње да пријеокријетачи нису могли Београд да излепе билбордима без подршке „старе, угледне српске породице Ворлик“, и целу ствар посматра кроз призму чувене сцене  из „Маратонаца“ двоје потписника прогласа. За то време, Феђа Димовић би кобајаги да се и он пријеокрене, па описује како би то изгледало.

Али ако хоћете да о најновијој измишљотини квислиншког култа прочитате само један текст, онда нека то буде триптих Жељка Цвијановића, где је ама баш све речено. Циљ квислиншког култа - односно њихових господара из Империје је да једном заувек, непорециво, неповратно и неопростиво, оскрнаве Србе и Србију. Да све што је мимо и против њих ставе „изван смисла, изван морала и, коначно, изван људскости.“ Не знам зашто мисле да ће им то поћи за руком сада, кад није у протеклих 20 година; додуше, одсуство елементарне логике некако је предуслов за припадност квислиншком култу...

Шта то Вук Д., Чедовиште и њихови следбеници хоће да преокрену, када Жутоград већ годинама систематски затире Србе? Хоће промену косовске политике? Па зар није доста што се најгори медијски рат против косовских Срба води управо у Србији, о чему сведочи Адис Ајалев? Већ се спроводи споразум о регистарским таблицама и исправама који признаје Тачистан, каже Јања Гаћеша. Она подсећа и на злобу Империја, која је погром из 2004. описивала као „међуетничко насиље“ - а то чини и сада. Нема везе што притом страдају скоро искључиво Срби. О најновијој жртви Империје, Сави Мојсићу, пише Предраг Николић. Али свеколике невладничке боркиње за људска права о убијеним Србима или ћуте, или њих саме криве што су (постојањем) испровоцирали своје џелате!

Империји нису довољни само притисци на Србе на Космету и промоција квислиншког култа. Турски министар иностраних дела је ево у „приватној“ посети тзв. Санџаку. Најновију ујдурму квислинга у Војводини објашњава Душан Ковачев у тексту о „отпорашком брашну“. Мило Ломпар је дао изузетно занимљив интервју, у којем се између осталог осврће и на производњу вештачких идентитета. О медијским оператерима окупације пише Ђорђе Ивковић; мада је према понекоме и незаслужено преоштар, у принципу је у праву.

Међутим! Империја нити је свемоћна, нити су њени пројекти махом успешни. Дапаче, сваким даном је све слабија, а скоро све што ради јој се обија о главу. Такозвано „арапско пролеће“ то у ствари није било, објашњавају Бранко Радун и Саша Гајић. За то време, темељи ЕУропске уније се тресу кризом око евра, који би јој могао доћи главе, вели Синиша Љепојевић. У Грчкој је пао Папандреу, у Италији је дошао крај Берлусконијеве ере, а осовина Берлин-Париз већ гласно размишља о „асиметричној“ ЕУ у којој би неке чланице биле једнакије о других.

Улазак у такву ЕУ би било добровољно утеривање у гето, вели Мирјана Бобић-Мојсиловић. Чему онда прича да би недобијање кандидатуре за тај тонући брод била трагедија или смак света (као што тврде пријеокријетачи), пита се Мирослав Лазански. У кризи која потреса ЕУ, Ђорђе Вукадиновић види одјеке распада СФРЈ. Ако је Југославија била неодржива, како ико може да помисли да ЕУ онда није?

Славољуб Лекић пише о опасној странпутици германофилије, док Драган Крсмановић објашњава да НАТО у Србима никада неће гледати савезнике. Бранко Жујовић подсећа да у Куманову није потписана капитулација, па нема разлога да се Срби понашају капитулантски. Помало депримира чињеница да уопште морамо да се бавимо нечим што би требало да је очигледно, али то је боље него ћутање и пуштање квислиншком култу да намеће идиотизам. О онима који ћуте пише Драгомир Билић, док неке корисне савете онима који не желе да ћуте даје Василије Мишковић.

Колико год се Империја, жутократе и невладници трудили да наметну своја убеђења као не само једина исправна већ и једина могућа, они су већ изгубили. Само то још не знају. Али знају људи попут Срба на барикадама, нас у медијској герили, или оних којима је јасно да „није суштина у томе што ћемо некад некуда отићи, мука је ако се немамо коме и чему вратити“, како каже Владимир Недељковић.

Питање више није хоће ли квислиншки култ наставити да влада Србијом. Неће. Питање је само на који начин и уз колико крви ће отићи. А како не би и после њих остало њихово, треба прочитати размишљања Драгослава Павкова о насиљу, односно злоупотреби силе.

Паметнима доста.

недеља, 06. новембар 2011.

Око Соколово #43

Данас је 1218. дан жутократије.

Ако је до те мере сигуран у ваљаност своје политике и исправност сопствене савести, као што јавно тврде његови чланови, зашто се онда квислиншки култ (жутократа и невладника) понаша као да му је угрожен физички опстанак? Можда зато што то и јесте случај, а они сами су итекако свесни да су им прљави и руке и савест. Ко још има савест, је ли.

Пацов који је први напустио тонући брод данас се прави као да он лично није најодговорнији за слом српске привреде, тајкунизацију Београда и умирање провинције, па прича приче о некаквим регионима. За њим не заостају ни професионалне скутоноше Империје, који су недавно окупили све своје присталице и позвали Врховног Жутника на некакав „преокрет“ у политици.

Реч је о класичној превари, тврде Чедомир Антић и Милан Дамјанац. Попут господина регионалствујушчег пацова, сви ти „преокретачи“ годинама причају и раде исто - сатиру земљу у којој живе и њен народ, за рачун Империје која их подржава и плаћа. Да позајмим опис од Жељка Цвијановића, то је „менажерија живописних бандита, чија је једина препорука што су се зарекли да ће од Србије направити таман оно што њени непријатељи држе за подношљиво“. Повод за Цвијановићев текст је најновија манифестација мржње квислиншког култа: медијски линчу руског амбасадора Конузина.

Наиме, Александар Васиљевич се недавно појавио на скупу СНС у Нишу и похвалио „наприједњаке“ као истински глас огорчене Србије. Може му се, дабоме, замерити да је погрешио адресу, пошто је СНС отприлике онолико легитимна колико и коалиција на власти. Али да ли је тиме прекршио протокол, дипломатске конвенције и суверенитет Србије? Којешта. Како документује Радојка Тмушић-Степанов, Конузин тешко да је икада рекао ружну реч о Србима. Међутим, оним истим сподобама које са болесним задовољством дочекују сваку уцену, понижење и увреду из Брисела и Вашингтона, одједаред је засметала Конузинова „повреда суверенитета“ Србије - оног истог за који они сами тврде да га нема и не треба да постоји!

Русофобична хистерија је, међутим, вишеструко корисна култу. Једни дижу свој мизерни рејтинг пред изборе, други промовишу своје сепаратистичке планове, а сви скупа гледају да се тиме удворе Империји. Поред већ споменутог Цвијановића, препоручујем текстове Весне Веизовић и Ђуре Билбије. О лицемерју и подлости хајке на Конузина пише и Бранко Жујовић.

У свом коментару на лицемерје жутократа, Ратко Дмитровић наводи нешто што је незаслужено потиснуто у заборав: „Држава која на захтев некаквог привремено сазваног међународног суда том истом суду изручи свог легитимно изабраног председника, као да је последњи криминалац, заувек је изгубила право да говори о суверенитету“.

То је, дабоме, био и план - само што ни ДОС ни жутократија нису држава. Историја нити почиње нити се завршава с њима. Србија је нешто веће и јаче од њих, како је објаснио Дејан Перишић који дан касније.

У позадини повике на Конузина и Русе стоји још нешто. Љиљана Смајловић подсећа да Русија ипак чува Косово, ту драгоценост коју би ова невласт врло радо дала као да је џак кромпира. А све док се Косово чува, немогућа је она „промена матрице“ коју култ толико прижељкује. Узадул им сав труд на преумљавању Срба, ако не могу да заврше посао. А не могу - захваљујући руском ангажману на међународном плану, али и отпору Срба који су одлучили да на Косову опстану (како подсећа Јања Гаћеша).

Коме после свега треба још доказа да би жутократија најрадије да тог народа тамо нема, Александар Ђикић нуди следеће питање: како то да могу да се организују специјални возови за летовања у Хрватској, а не могу за транспорт робе и људи на Косово?

Упркос свему, народ и даље дежура на барикадама. Срцем и рукама иде на светску силу - како подсећа Бошко Ћирковић - и побеђује! Највише им значи кад им дођу сабраћа из других крајева, да дају подршку. Макар и накратко. Прошле недеље је један такав конвој подршке организовао филмаџија Борис Малагурски; сведочанство о том путу написала је Оливера Новаковић.

Све што данас ваља међу Србима је или на тим барикадама, или их речима и делима подржава. Све остало превише је заузето тровањем, погањењем и кварењем свега што дотакне. Неколико слика тог тровања наводи Миливоје Глишић. О загађивању сајма књига пише Маринко Вучинић, док се на то из (све мање вероватне) будућности осврнула и Лепосава. Међутим, Ана Радмиловић на примеру једне ТВ емисије илуструје да жутократе и невладници ипак нису успели да искваре све око себе. Можда није све спало на феуд Злокућана и Драговљана, као у причи Милана Продановића.

У сваком случају, ово што се ради данас је једна издаја без преседана, с правом тврди Оливер Вуловић. И пре је било „странствовања домаћих туђина“ (како вели историограф Радован Калабић), али тек почетком деведесетих година ХХ века настаје ситуација у којој се издаја, од најгорег злочина према држави и заједници, редефинише малтене у врлину. О томе пише историчар Зоран Чворовић, наводећи:
„Пошто је издаја постала главно средство глобалне Империје за разарање државног суверенитета, а последично и за промену самог националног карактера појединих народа, упадање у замку вредностног редефинисања феномена издаје врло лако може да угрози биолошки и духовни опстанак једног народа“.
А од промоције издаје као врхунске цивилизацијске вредности горе је само ћутање и њено прихватање.

Кад је већ о Империји реч, Бранко Радун подсећа да у њеној матрици света нико други нема право на суверенитет, па чак ни постојање. Али и поред свих недаћа које са собом повлачи непријатељство Империје, Синиша Љепојевић на примеру Моамера Гадафија илуструје да је њено „пријатељство“ још горе. Милан Дамјанац објашњава шта судбина Либије треба да значи Србима. Тако су и Срби некада били симбол да Империја није непобедива и непорецива. Зато је уосталом и доведен ДОС, а потом жутократија, и промовисан програм преумљавања...

Велика је иронија, дабоме, да је захваљујући баш „демократској“ Империји свет постао један велики колхоз, односно полицијска држава налик на некадашњу перцепцију СССР, каже Ана Радмиловић:
„...живимо у Србији која се и даље понаша као да живи пострауматски синдром земље бившег источног блока, без обзира на то што том блоку никада није припадала. Сада устројство тог блока живи готово цео свет. Разлика је у томе што се не „одлази“ у колхоз, све је колхоз. И сви смо, осим наших суверених, проклето исти у њему.
За прихватање те и такве „реалности“ непрестано лобира квислиншки култ. Али зар ико са имало образа сме да пристане на реалност која оволико личи на оно што је пре 70 година створио Хитлер, с правом се пита Милорад Вучелић. Уосталом, у данашњој ЕУропи дижу споменике есесовцима и проглапавају нацизам и комунизам истим, подсећа Мирослав Лазански и наводи један занимљив историјски податак: када је режим Јосипа Броза заменио 1945. режим Анте Павелића, Загрепчани су то звали „преокрет“. Подсећа ли на нешто?

Завршио бих овај преглед коментаром Драгана Вучићевића: „Кад год не знате шта је добро за Србију, кад год имате дилему ко је у праву и кога вам ваља подржати, онда увек урадите супротно од онога што [Ненад] Чанак чини“. Једноставна решења у политици су скоро увек погрешна, али ово је заиста изузетак.

Србији јесте потребан преокрет - али истински, а не лажни који нуде скутоноше Империје. Можда би најправедније и најбоље по нашу душу било да их све пошаљемо у ЕУропство, кад им је већ толико стало до њега. Без повратне карте, дабоме.

субота, 05. новембар 2011.

Суштина, финесе и примери

Есеј од четвртка о порицању сопствености пренесен је истог дана на Новом Стандарду и (Р)еволуцији и инспирисао је подужу дискусију. Дабоме, није дуго требало да се скрене на странпутицу приче о „црвенима“. Врло намерно нисам есеј претворио у антикомунистички памфлет, јер колико год да су титоисти били одговорни за произвођење самонегације у врлину, толико је тај феномен старији од њих, а ево их је и надживео. Проблем је, дакле, у самонегацији, више него у њеним промотерима. Јасно.

Немам обичај да цитирам коментаре, било са Сокола било са других места, али овде морам да направим изузетак, јер ово што је написао „пегепет“ заслужује да се понови. Одговарајући на мој коментар (пренео сам га у коментарима на есеј од четвртка, па да не понављам), каже:

Госп. Малићу, почињем ново исчитавање од вашег коментара и како ми се допао као уосталом и текст, решио сам да још нешто додам јер мислим да се савршено добро разумемо.
„Ако је неслога проблем, онда тражите начина да се сложимо око неких основних ствари - а око детаља и не морамо. Јер би онда живот био много досадан. Дајте да будемо саборни“.

Ово је суштина и ако се сви око ње сложимо, остало су финесе. Јер, није важно да ли смо под добровољном, меком или правом окупацијом, ако се сви сложимо да јесмо окупирани и да треба да кренемо у борбу за слободу. У коментару сам намерно кренуо од сопственог примера и успут "докачио" и Драшка, јер сам за њега био сигуран да ће, као што и јесте, исправно схватити "шта је песник хтео да каже". А сада ћу навести неке, свима познате "жуте примере", а не бих ли пластичније дочарао оно што сам започео да образлажем.

Вук Драшковић 9.марта '91. Је ли кидисао на црвене некрунисани краљ тргова? Зар није Бора Јовић извео тенкове на народ предвођен Вуком? И је ли онда икоме сметало то што је Вук изашао из капута Мике Шпиљка? Или, касније, је ли сметало четницима то што их је он, Шпиљков секретар, годинама водио на Равну Гору? Је ли икоме засметало када је Вук са ТВ Бастиље, за време бомбардовања '99, причао о малој Милици Ракић? Зар није он предводио највећу опозициону партију све до избора 2000-те године?

Данас је Вук Драшковић жући од жутника. Мислим, срећа наша да нема ефективну власт, јер би, да се он пита, остали не само без Косова, већ и Шумадије. И данас му се спочитава да је био црвени. Тобоже, баш зато што је некада био црвен (Боже мој, још је код Шпиљка био секретар), он је данас жут. Није него! Биће да је нешто друго у питању, дубље или много плиће, да се не споримо и око тога.

Или, да ли се још неко сећа Чедомира Јовановића, са крстачом око врата и иконом у руци, како прича о косовском завету? Он је и онда био унук истог деде. Данас је тај биолошки отпад(ник) жући и од Вука, жешћи и од самог Ментора.

Или, на задњим изборима су до последњег дана Дачекови социјалисти важили за патриотску странку. Трт! Нама из патриотског корпуса, све до тог судњег дана када су они прешли у жути табор, нешто и није сметала дотадашња њихова, црвена боја. Од тада, одједном им се спочитава све оно што смо знали и пре, а у вези идеологије коју и нису мењали. Мењали су нас. За њих.

Или, да споменем великог српског јунака Шешеља. Коме је у антикомунистичком и антититоистичком табору сметао његов "самоуправљачки докторат", када је са ашовом кренуо у кућу цвећа? Или, коме то смета данас, када он демонтира хашку наказу?

Па његов кум Тома. На прошлим изборима је он био наш највећи патриота, такорећи вођа патриотског корпуса. И данас? Бар половина са наше, патриотске стране улице, сумња.

Наравно да би набрајање могло да се настави и наравно да би сада око ових примера могли да пенушамо данима, да се ватамо за гуше и убеђујемо, али то у овом случају није био циљ, него средство да се мало боље разумемо и приближимо.

Елем, као што се Драшко поноси народним херојем и исправно оцењује да нам је титоизам дошао главе, време је да се и ми остали пресаберемо и прикупимо, растребимо жито од кукоља и да се саборно српски сложимо око неких простих чињеница. Окупирани смо. Мали смо народ и помоћи са стране немамо. Хоћемо слободу. За њу се морамо изборити сами. Не идеологијом, не речима, него делом.
Куд год да кренемо, све се враћа на основну логику. Док сами себи нисмо јасни, биће нам онако како је сада. Зато ово цитирам и потписујем.